Feljton

Rođena kao Grkinja: Priča o umetnosti, slobodi, demokratiji, patriotizmu, ljubavi, moralnom integritetu...   (2)

 

Bakterije će ubiti svaku diktaturu

 

Autobiografija Meline Merkuri, slavne grčke glumice koja je svoj veličanstveni umetnički put počela kultnim filmom "Nikad nedeljom", a završila kao najvoljenija ministarke kulture u dugoj istoriji savremenih Grka, bolno je iskreno i dramatično svedočanstvo o večnoj žeđi za slobodom, pogotovo ako je uzurpirana na sraman i bestijalan način

 

Melina Merkuri

 

Deset dana pošto mi je oduzeto državljanstvo Džuli (muž Meline Merkuri, prim.prir.) vratio se u Njujork. Bio je odsutan svega šest nedelja, ali prošla sam mnogo toga bez njega. Nadala sam se da neće previše brzo progovoriti o tome. Nije progovorio. Niti se prema meni poneo previše nežno. I to je bilo dobro. Nekoliko prvih dana nisam puno pitala o Izraelu. Poštovali smo bol jedno drugog. Ubrzo smo se ponovo pronašli.

Godine provedene u tajnim službama čine uho osetljivim. Iako su pukovnici uskogrudi i nemaju srce, imaju velike uši. Omiljeni zvuk su im, dabome, tenkovi koji paraju ulice gradova. Shvataju njihov uticaj. Znaju takođe koji zvuci efikasno prigušuju krike zatvorenika na mukama. Mnogi od onih koji su svedočili u Odboru za ljudska prava pri Savetu Evrope govorili su o korišćenju motocikala, koji su proizvodili najveću moguću buku da bi nadglasali urlike onih koje su mučili na terasi zgrade Bezbednosti. Uho hunte bilo je osetljivo i na muziku Mikisa Teodorakisa. Osetljivo s medicinskog stanovišta: alergično. Zabranili su grčkom narodu da kupuje, svira ili sluša bilo koju Mikisovu kompoziciju. Prestupnici će biti uhapšeni. Trebalo je da neko bude Grk ili da je živeo u Grčkoj da bi shvatio šta je značila ova zabrana. Ne sećam se niti jednog dana u Grčkoj a da ne bih čula Mikisovu muziku - na radiju, u pozorištu, u bioskopu, u taverni, na ploči koja se čula kroz otvoren prozor ili od dečaka koji zviždi ulicom. Njegova muzika bila je deo našeg svakodnevnog života. Alergija pukovnika bila je razumljiva. Mikisova muzika za "Grka Zorbu" prodire do kostiju Kazancakisovog lika. Zorba je pre svega slobodna duša. Lov na sreću i slobodu njegov je način života. Sloboda i sreća nemaju mesta u fašističkoj državi. Puna osećaja, muzika za izvrsnu Ricosovu poemu Romejstvo mora da je učinila da se pukovnici osećaju veoma neprijatno. Ona je zakletva da tirani ne traju dugo na grčkom tlu. I tako su stavili Mikisa izvan zakona, zajedno s Ricosom i Kazancakisom. Kad je Džuli otišao u Atinu, jedan od prvih ljudi za koje je tražio obaveštenja bio je Mikis. Niko od naših prijatelja nije znao gde se nalazi. Kružile su glasine da se krio u kući "izvan svake sumnje" ali svi su se plašili da se agenti hunte neće smiriti dok se ne bude našao iza rešetaka.

 

Mikis je dobro

 

Ljudi iz pozorišta brinuli su zbog pretećih pisama koje sam dobijala i izdavali naloge da se nepoznatima ne dozvoljava odlazak iza scene. Jedne večeri krajem avgusta portir je došao da mi kaže da je tu bio stranac koji nije hteo da kaže svoje ime. Govorio je sa stranim naglaskom i nije hteo da ode. Džuli je bio u mojoj garderobi i otišao je da vidi šta se dešava. Vratio se i rekao mi: "Neko s porukom iz Atine". Bio je vrlo mlad, sitan i nežnih crta kao devojka. Poslednjih godina s vremena na vreme taj mladić dolazi da me vidi u raznim delovima sveta da bi mi dao poruku i otišao skoro istog trenutka. Još uvek ne znam kako se zove. Te prve noći, poruka je glasila: "Mikis je dobro. Ovo je od njega." Umotana u avionski koverat, bila je to mala magnetofonska traka. Čuli smo pozorišni orkestar kako počinje da svira uvod. Zagrlila sam mladića. Otišao je. Izgledalo je da se predstava nikad neće završiti. Otrčala sam nazad u hotel a da ni šminku nisam skinula.

Začuli smo Mikisov glas na traci. Snimljena je skoro šapatom. Odmah se osetila atmosfera skrovišta, vrata i prozori zatvoreni i jedan div koji se naginje da bi tiho govorio u mikrofon. To je bio potresan i razgovetan poziv na otpor. Sledila je pesma. Nije bilo muzičke pratnje, nego zvuk Mikisovog pucanja prstima i Mikisov glas:

Bojište sada zaziva Grke da se bude

Sloboda ili smrt na barjaku nam piše.

Slušali smo traku stalno ispočetka sve dok nisam prestala da se tresem, sve dok mi nisu presušile suze. U godinama koje su sledile otpevala sam ovu pesmu nebrojeno puta širom Amerike i Evrope.

Ponekad sudbina, ili šta već uređuje pokrete ljudi i vremena, ima surove kaprice. Iste noći kad smo dobili traku, na radiju su objavili hapšenje i pritvaranje Mikisa Teodorakisa u Atini.

Kad su uhapsili Andreasa Papandreua usledio je talas zahteva i telegrama u kojima se tražilo da mu se ne desi ništa loše. Sigurna sam da mu je ova brza akcija spasla život. Proveli smo čitav sledeći dan telefonirajući umetnicima i kompozitorima u Evropi i Americi, tražeći od njih da organizuju sličnu kampanju za Mikisa. Saznali smo da su Simon Sinjore u Parizu i Betsi Bler u Londonu obavljali iste pozive. Razgovarala sam s Kermitom Blumgardenom, našim producentom. Imao je trvenja s Džulijem, ali uvek ću mu biti zahvalna. Kad sam ga zamolila da mi dopusti da te večeri govorim sa scene o Mikisu, nije oklevao ni za trenutak. Odobrio mi je od sveg srca. Publika je aplaudirala kad sam ih zamolila da šalju telegrame Stejt departmentu i da zatraže da interveniše. Kad sam otpevala Grka Zorbu, svi su ustali da odaju počast čoveku koji je bio zaključan u nekom od zatvora hunte.

Bilo je i drugih koji su na sve to gledali namrgođeno. Nekadašnji prijatelji došli su da me upozore "da umetnik koji se meša u politiku na kraju uništi svoju karijeru". Pribegla sam prvoj ružnoj reči koju sam naučila na engleskom: "bullshit" (sranje). Uskogrudost i nečovečnost ideje da borba za svoju slobodu i slobodu drugih predstavlja "mešanje u politiku" razjarila me je. Preporučila sam im da obrišu prašinu sa svog poznavanja istorije i etimologije. Istorija će im reći koliku je ulogu uvek imao umetnik u borbi za pravdu i slobodu, a demos u grčkoj reči demokratija znači narod. I umetnici su ljudi.

 

Neočekivane podrške

 

Srećom, mnogi umetnici odbili su prihvate ulogu dvorske budale ili da se zatvore u kulu od slonovače. U Italiji, sjajni pisac Alberto Moravija bio je predsednik kritičkog žirija na Venecijanskom festivalu. Napisao je zahtev s potpisom svih članova žirija i ljudi iz sveta filma koji su učestvovali na festivalu. Obratili su se g. Fanfaniju, tadašnjem ministru inostranih poslova Italije. U zahtevu se tražilo da upotrebi svoj uticaj da bi poslao posmatrača Crvenog krsta u Atinu da ispita uslove pod kojima su držali Mikisa Teodorakisa. Iz Francuske je stigao zahtev koji su potpisali Žan Lik Godar, Žilijet Greko, Mišel Man, Iv Montan, Mari Žoze Nat, Mišel Pikoli, Simon Sinjore i Žan Luj Trentinjan. U Sjedinjenim Državama Artur Miler zabranio je da se bilo koje od njegovih dela pojavi u Grčkoj. Edvard Olbi već je sastavio poziv umetnicima da ne učestvuju na Atinskom festivalu. Potpisali su ga Lindzi Anderson, Pegi Eškroft, Leonard Bernstajn, Betsi Bler, ser Moris Baura, Bil Gaskil, Džon Nouls, Džon le Kare, Edna O'Brajan, Irena Papas, Vanesa Redgrejv, Karel Rajs, Džon Šlezinger i Kenet Tajnan.

Postoji još jedan izuzetan umetnik koji nikad nije prestajao da radi za slobodu Grčke. To je američki politički karikaturista koji se potpisuje kao "Herblok". Poseduje oštroumnost i osećaj za smešno koji može da bude ubitačan a da se istovremeno oseća beskrajna simpatija i dobrota. Grčka mu mnogo duguje. U američkoj štampi Klejton Fretsi, Pit Hamil, Marej Kempton, Dru Pirson, Maks Lemer, Herijet van Horn, Evans i Novak daju vernu sliku onoga što se dešava u Grčkoj. Sigurno ih ima još. To su imena za koja sam saznala iz njujorške štampe. Ali uopšteno, držanje štampe može se podeliti na branioce hunte, one koji su protiv i one koji izgledaju neutralno. Poslednja grupa koristi manje-više istu tehniku.

Naravno da se nikom ne sviđa diktatura. Ali treba da priznamo da se Grčka pre dolaska pukovnika nalazila u neredu. Bila je neefikasna, birokratizovana, politička atmosfera bila je vizantijska, ekonomija se nalazila u rasulu, a Unija centra stajala pod komunističkim uticajem.

Majstor ovog stila bio je Sajrus L. Šulcberger, dopisnik Njujork tajmsa. Veoma je dobar u tome. Primera radi, mogu se pročitati sve reči u svim kolumnama koje je napisao o Andreasu Papandreuu i nigde se ne može naći otvorena tvrdnja da je komunista, ali na izvestan način, za čitaoca s poverenjem kakav sam ja, opšti zaključak kolumne glasi da je Andreas Papandreu komunista. Šulcberger će ti reći da pukovnici nisu previše dobri, ali te nekako dovede dotle da osećaš da za Grčku nije bilo drugog rešenja. Podsetiće te da, ako je demokratija grčka reč, to isto važi i za anarhiju. Ostavi ti utisak da je Grčka posrtala i da nije mogla sama da nađe oslonac.

Ali ne možemo da kažemo da Šulcberger predstavlja stav Njujork tajmsa. Neki od glavnih članaka koji su oštrije osuđivali huntu objavljeni su u ovim novinama. Da bih saopštila celu istinu, imam obavezu da otkrijem neke tajne. Nije prijatno otkrivati tajne, ali neka ide dođavola! U ratu smo. Neću navesti imena ali mogu da se zakunem da postoje ljudi na visokim položajima u Njujork tajmsu kojima smetaju Šulcbergerovi članci o situaciji u Grčkoj i koje je obradovao tekst koji je napisao Pol A. Semjuelson u Njusviku mesec dana posle državnog udara pukovnika.

 

Tajna poseta

 

G. Semjuelson je razorio mit o Grčkoj u kojoj je vladao haos i ekonomska stagnacija. Naveo je statistističke podatke koji su dokazivali da je šezdesetih godina grčka proizvodnja beležila rast veći nego u bilo kojoj drugoj evropskoj zemlji i da je potrošačka korpa u Grčkoj bila jedna od najstabilnijih u ovom periodu. Godine 1966, pred državni udar, "realni rast bruto nacionalnog proizvoda iznosio je oko 8,2 odsto (brže od Sjedinjenih Država i SSSR!). G. Semjuelson tvrdi jasno i glasno da Stranka unije centra Georgiosa i Andreasa Papandreua nije predstavljala pretnju po ekonomsko blagostanje u zemlji. Što se verodostojnosti g. Šulcbergera kao dopisnika tiče, prilažem jedan odlomak.

Celih dvadeset godina američki ekonomisti poznaju mladeg Papandreua, njegove knjige, članke i predavanja. Iz njihovog pažljivog čitanja ne proizlazi nijedna naznaka marksističkih ili totalitamih tendencija. Mnogi članci S. L. Šulcbergera u Njujork tajmsu izgleda da su neverodostojni u vezi s Andreasom Papandreuom, kao što su to bile i katastrofalno netačne procene Fidela Kastra od strane Tajmsovog reportera Herberta Metjuza.

Zatvaram navodnike. (G. Semjuelson nije tek bilo koji dopisnik ili ekonomista. Dobio je Nobelovu nagradu iz oblasti ekonomije. Zna šta govori.)

Bes koji osećam prema g. Šulcbergeru ne pada mi lako. Njegova žena Marina i ja bliske smo prijateljice. Volela sam je i još je volim. Ali moram ostati verna svom ubeđenju da su ti članci, u tako uglednom listu kao što je Njujork tajms, naneli mnogo zla mojoj otadžbini.

Ovo me dovodi do 25. avgusta 1967. i do kralja Konstantina. Otkako se Konstantin slikao na onoj fotografiji s pukovnicima nismo mnogo čuli o njemu. Pretpostavljali smo da je tokom naredna četiri meseca imao puno posla jer je na svim tim hiljadama otkaza koje su podobijali oficiri kraljevske vojske morao da stoji kraljev potpis da bi postali pravosnažni. Naravno, možda su pukovnici prosto falsifikovali njegov potpis. Već su dokazali da su sposobni za tako nešto, ali bojim se da je to filantropsko gledište ostatak rojalizma iz mog detinjstva. Dabome da su glasine kružile po Atini. Neki su govorili da je Konstantin bio nesrećan i da je njegova mama počela da menja mišljenje o hunti. Druge glasine išle su još dalje. Govorile su da je Konstantin sada protiv pukovnika i da ga skoro drže kao zarobljenika. Kakva god da su bila njegova osećanja, očuvao je veličanstvenu tišinu.

Ujutru 25. avgusta saznali smo da se Konstantin nalazi na putu za Sjedinjene Države! Pozvali smo dnevne listove i novinske agencije. Nisu imali takvu informaciju. Dala sam ljudima bez grčkog akcenta da zovu grčki konzulat i ambasadu u Vašingtonu. Rekli su da u toj informaciji nije bilo istine. To nas je dovelo u nedoumicu. Naš izvor bio je verodostojan. Nastavili smo da zovemo. Najzad jedna telegrafska služba potvrdila je njegov dolazak i ručak istog dana u Ujedinjenim nacijama. Da bismo se nasmejali, pozvali smo konzulat i ambasadu da vidimo da li će ostati pri svom negiranju. Ostali su.

 

Zašto kralj ćuti

 

Kao osetljivi Grci, smatrali smo nepojmljivim da naš kralj dođe krišom u zemlju. Trebalo je da mu priredimo doček. Bacili smo se na posao da ga priredimo. Svi su telefonirali svima i govorili im da telefoniraju svima drugima. Za jedan sat uz pomoć Američkog odbora za demokratiju i slobodu Grčke, značajan broj demonstranata uputio se ka zgradi Ujedinjenih nacija, a Džim Proktor obavestio je predstavnike štampe. Na licu mesta sastavili smo zahtev koji ćemo predati kralju. Bio je sastavljen u obliku trinaest pitanja. Htela bih da ih navedem ovde jer, iako su neka od njih retorska, neka su aktuelna i danas. Prilažem ih informativno.

- Vaše Veličanstvo, zašto je vaš dolazak u Sjedinjene Države držan u tajnosti sve do poslednjeg trenutka?

- Zašto su grčka ambasada u Vašingtonu i konzulat u Njujorku odbijali sve do pre nekoliko sati da pruže bilo kakvu informaciju za štampu o vašem dolasku?

- Kraljevske posete obično se najavljuju fanfarama. Čemu ova ćutnja?

- Jedan ponosan predstavnik zemlje ne ušunjava se neopaženo u drugu zemlju. Možda niste ponosni na režim koji danas vlada u Grčkoj?

- Da li se plašite pitanja?

- Da li se plašite da Vas ne uznemirava američka štampa?

- Vaši branioci kažu da nemate slobodu da govorite u Grčkoj. Ovde imate tu slobodu. Nikad niste dali izjavu s objašnjenjem Vašeg stava prema hunti. Da li ćete je dati sada?

- Da li koristite svoju funkciju da oslobodite hiljade političkih zatvorenika koji se danas nalaze u grčkim zatvorima?

- Da li koristite svoju funkciju da ponovo uspostavite slobodu štampe?

- Da li koristite svoju funkciju da ponovo uspostavite ustavnu vladavinu u Grčkoj?

- Vojni režim zauzeo je vlast u Grčkoj silom. Rekli su da postupaju u Vaše ime. Da li ste im Vi dali to pravo?

- Da li im danas dajete to pravo?

- Da li ćete prekinuti svoje ćutanje?

Videla sam jednom film u kome je prikazana izvrsna tuča. Bilo je to u "Mirnom čoveku" Džona Forda. Scena tuče je sjajna - veoma ozbiljna ali i veoma smešna. Irci to zovu donnybrock. 1 mi smo bili veoma ozbiljni, ali je cela stvar bila veoma zabavna. Pretvorila se u komično nadmetanje između demonstranata i kralja oko pažnje reportera, fotografa i televizijskih kamera koje su se tu nalazile. Ispred zgrade Ujedinjenih nacija padala je kiša. Nekima iz naše grupe su dozvolili da uđu u salon. Nameravali smo da tu sačekamo dolazak kralja i da onda izađemo i pokušamo da mu predamo pismo. Sedela sam pored vitrine Marka Šagala. Začula sam povike: "Eno Meline!" Reporteri i fotografi koji su napolju čekali kralja ušli su u zgradu. Za njima ljudi koji su pridržavali rasvetu i gurali televizijske kamere. Džim Proktor predložio je improvizovanu konferenciju za štampu. Svetla su se upalila, kamere su snimale i pročitala sam naše pismo upućeno Konstantinu. Usledio je niz pitanja reportera. Upravo su zapisivali i snimali moje odgovore kad su se spolja začuli povici: "Kralj!" Polovina reportera i fotografa me je napustila i opet otrčala napolje da presretnu novodolazeću limuzinu s policijskom pratnjom. Televizijske kamere otišle su za njima. Naši demonstranti napolju na kiši dižu graju, a kralj ulazi u zgradu. Nestaje u liftu pre nego što smo imali vremena da mu se približimo. Čuvari nas sada sprovode u amfiteatar biblioteke "Dag Hameršeld". I ponovo povici: "Još je tu!" I ponovo premeštanje ljudi i kamera. Rasveta se ponovo pali. Kamermani zauzimaju mesta. Pre nego što su počeli snimanje, čuju se motocikli. Jedan muškarac koji gura kamere napred-nazad tiho uzdiše: "O, ne!". Upravo je stizao automobil u kome je sedela kraljica Ana Marija. Umorni, ljudi su počeli da kupe opremu, a zatim su odustali. Odlučili su da idu jer je kraljica predaleko.

Sutradan je Njujork tajms preneo da kraljica Ana Marija nije odavala uvređenost. Njihova priča pokazivala je duh celog slučaja. Proglašena sam pobednicom. Naslov je glasio: "Melina preotima šou od kralja Grčke u UN".

 

Gde je otpor

 

Konstantin nije primio naše pismo u UN. Nije bilo u skladu s protokolom. Pre nego što smo otišli pitala sam čuvara da li može da mu ga preda. Rekao je s otvorenim bruklinskim naglaskom: "Sestrice, nisam poštar a ovo ovde nije pošta". Morali smo da se zadovoljimo time da pošaljemo pismo u hotel u kome je kralj odseo. Ali nismo to smatrali porazom. Naša pitanja puštena su na radiju i na televiziji. Najveći deo listova pokazao je simpatiju prema demonstrantima. Svi su se slagali u tome da je Konstantin došao u Ujedinjene nacije da zatraži veću vojnu pomoć i bili su protiv toga. Herijet van Horn, izražavajući u Njujork postu neslaganje s kraljevom posetom, rekla je nešto o meni što bih želela da ponovim. Ne osećam se nelagodno navodeći njene reči jer smatram da su bile namenjene g. Patakosu, koji mije oduzeo državljanstvo.

Melina Merkuri više otelovljuje grčke vrednosti nego cela kraljevska porodica.

I ne zazirem od reči "vrednost". To je bio način gospođice van Horn da kaže da je grčki narod važniji od svih Gliksburga i Vitelsbaha zajedno.

Plan posete kraljevske porodice predviđao je posetu predsedniku Lindonu Džonsonu u Vašingtonu i kanadskom Sajmu na dan grčke državnosti. Bilo nam je teško da pomirimo navodno kraljevo protivljenje hunti s molbom za vojnu pomoć vojsci koju je kontrolisala hunta i s time što je Grčku na međunarodnom sajmu predstavljao on. Londonski Tajms vrlo lepo je sumirao prilike: "Kralj možda govori da mu se ne sviđa hunta, ali on se svakako sviđa njoj."

Još jedan protest zakazan je na dan posete Beloj kući. To pitanje oružja bilo je ozbiljno. Američka vlada, osećajući protivljenje celog sveta kad su pukovnici oteli Grčku, plemenito je kaznila huntu smanjenjem naoružanja - nema aviona, ali topovi mogu. Osuđivali smo bilo kakvu vojnu pomoć. Shvatali smo da bi puno obnavljanje donelo popularnost i snagu pukovnicima. Let od Njujorka do Vašingtona traje samo jedan sat. Imali smo dovoljno vremena da odemo na demonstracije i da se vratimo u pozorište na večernju predstavu. Demonstracije su bile vrlo živahne. Održavale su se u malom parku prekoputa Bele kuće. Ganulo me je kad sam videla da mnogo ljudi nosi bedž "Melina je Grkinja". Održala sam kratak govor. Trebalo je da ga završim rečenicom: "Grčkoj ne treba oružje. Treba joj sloboda. Izbor je na predsedniku Sjedinjenih Država." Ustala sam da održim govor ispred gomile mikrofona. Konstantin vrši čudan uticaj na mene. Svaki put kad se petljam s njim, stvar uzima smešan obrt. Lepo sam održala svoj govor sve do kraja, kad sam čula sebe kako kažem, valjda iz profesionalne navike, a i zbog kraljevog uticaja:

Izbor je na predsedniku United Artistsa.

Ima Boga. Njegovom voljom su poslednje reči prigušene aplauzom, ali ih je Džuli čuo. Mislila sam da će ga strefiti šlog.

Bilo je mnogo nenadmašnih trenutaka jer kad se boriš za dobru stvar osećaš se veoma dobro. Ali, iz Vašingtona sam se vratila s teretom na srcu. Nikad nisam verovala da bi hunta mogla da se održi. Bila je previše zla, previše zverska, previše sirova. Ali bilo je nečeg u Vašingtonu što mi je podiglo moral. Bili smo tu, Grci i Amerikanci, demonstrirajući s iskrenošću i strašću svoja osećanja predsedniku Sjedinjenih Država. Nismo bili tu zbog neke sumnjive stvari. Nismo bili grupa koja brani neke parcijalne interese. Govorili smo o diktaturama, o tiraniji. I bio je tu taj veliki simbol od kamena, ta tako bela, tako elegantna, tako gluva zgrada. A ta zgrada i nasmejana nadmoćnost policije koja ju je čuvala odavali su dobroćudnu snishodljivost i istrajavanje u gledištima. "Neka demonstriraju. Neka rade šta hoće. Posle će otići svojim kućama, a mi ćemo nastaviti da radimo svoj posao."

Otvorila sam srce Džuliju. Rekla sam mu da smo gubili vreme i energiju, da nam niko neće pomoći i da, ako Grci žele da se ratosiljaju diktatora, treba to sami da urade. Neprekidno sam sebi postavljala pitanje koje su mi postavljali svakog dana i koje sam dotle izbegavala.

Šta radi grčki narod? Gde je otpor?

 

 

 

 

Debeli NATO obraz

 

 

Imala sam sve tačne odgovore. Zatvoreni narodni lideri, stalna hapšenja, mučilišta, huntin sistem špijunaže razapet kao jeziva mreža preko cele Grčke učinili su organizaciju sporom i teškom. I ljudi su se umorili  od podnošenja žrtava, od prolivanja sopstvene krvi, od zatvora zbog ideala koji se nikad ne ostvaruju. Uspomene na građanski rat bile su veoma žive, rane su bile otvorene. Svi ti odgovori bili su istiniti, ali me nisu zadovoljavali do kraja. Šta se desilo sa stotinama hiljada Grka koji su se kleli da će fašizam moći da prođe samo preko njih mrtvih? Ono što nikad nisam rekla, ali u šta sam verovala, bilo je da se grčki narod paralizovao od dubokog pesimizma. Kako možeš da se boriš protiv hunte kad znaš da iza nje stoji ogromna sila Sjedinjenih Država? Da li je trebalo da i mi postanemo Vijetnam? Svi Grci su znali da bez američke pomoći hunta ne bi mogla da traje ni četrdeset osam sati i ono što su videli oduzimalo im je hrabrost. Videli su velike američke kompanije kako žure da iskoriste priliku koju im nudi izgladnela hunta. Videli su redovne deklaracije Stejt departmenta, koji se pravio da veruje obećanjima diktatora da će se brzo vratiti demokratiji, i ogromne fotografije u štampi na kojima su vođe hunte primane na srdačne ručkove u admiralitetu Šeste američke flote. I sve to u ime NATO-a! Kakva bolesna šala! U kampanji da probude našu ljubav prema NATO-u naučili su nas da su njegove članice preuzimale obavezu da očuvaju demokratiju, ličnu slobodu i zakon. Kako se onda mogla opravdati podrška jednoj gangsterskoj vladi? I to ne samo da se podrži, nego i da se pravda i brani. U jednom govoru u Vašingtonu predložila sam ili da Grčka bude izbačena iz NATO-a ili da se sporazum prepravi tako da se od članica ne zahteva poštovanje demokratije. Neki su aplaudirali, ostali su bili dovoljno iskreni da se nasmeju. Skandinavske zemlje, Holandija i Italija zauzele su gledište da Grčkoj nema mesta u NATO-u. To je malo smetalo Amerikancima. Pentagon ima debelu kožu.

Bilo je ljudi koji su tražili pomoć na Istoku. I tu su videli samo licemerje. Sovjetski Savez i druge "narodne republike" jednoglasno su osudile huntu i pomagale joj da živi uvećavajući trgovinski promet s njom. Ali Grk je mudar i zna kako da odagna obeshrabrenost. Zna da u organizmu svake diktature žive bakterije koje je na kraju ubiju. I svaki put kad bismo se rastužili događalo se nešto što bi nam podiglo moral. Herojski podvig, dosetljiv letak, provokativan govor zatvorenika pred vojnim sudom, dobro postavljena bomba - pokazivali su da se narodna borba nastavlja. Nisu svi đavoli bili s jedne strane. Kao ni anđeli. Konzervativna izdavačica Eleni Vlahu zatvorila je svoje novine da ne bi bile podvrgnute cenzuri pukovnika. Kad su je stavili u kućni pritvor, pobegla je u Englesku i odande nastavila odvažno da se bori za pravednu stvar. Jednako konzervativan, bivši premijer Kanelopulos nikad nije prestao da napada huntu. Potpuno ugušen u Grčkoj, uspeo je da stupi u kontakt sa stranim izveštačima da bi razorio mit o komunizmu. Apsolutno je negirao tvrdnju da vojni režim nastoji da spasi Grčku od haosa opasnosti od komunizma. "To nije istina", govorio je, "prosto zato što nije bilo haosa". Bio je premijer do nedelju dana pred puč i znao je. Nismo imali iluzija. Nismo očekivali od ljudi kao što su Vlahuova ili Kanelopulos da izađu na barikade, ali njihovo suprotstavljanje hunti bilo je iskreno i vredno poštovanja...