"Tajkuni"

Srpske "antisrpske" diverzije: Ima li šanse da državna mafija pusti na miru one koji joj ne čine zlo

 

Il' ga hapsi il' mu se pokloni

 

Ovih dana jedan je tajkun zamutio čiste bilateralne odnose sa jednom zemljom, a drugi razbistrio mutne sa drugom. Njih dvojicu ne veže ništa do reč tajkun. U oba slučaja izgovara je najveći ološ iz državne mafije. Zato nam i jeste ovako

 

Ivan Molotok

 

Pomalo neverovatna, ali svakako bizarna predstava koju je srpski medijski magnat Željko Mitrović priredio (ili su mu priredili) za srpsku, hrvatsku, regionalnu i svetsku javnost neuporedivo je više od njegove privatne "golgote" i političko-estradnog navijanja za i protiv. Jer, ono što se dešavalo još od septembra prošle godine, posle i povodom zaplene, od strane hrvatske carine, njegove jahte El Bosco V, koja je "formalno" plovila pod gibraltarskom zastavom i bila u vlasništvu Mitrovićevog gibraltarskog preduzeća, na nimalo suptilan način dotakla je brojne sfere međudržavnih, diplomatskih, ekonomskih, političkih pa i istorijskih odnosa ne samo između Hrvatske i Srbije, nego, na nivou presedana, i na regionalnom i širem planu. Tome je uveliko doprineo i sam Mitrović, nesuvislo, i ko zna od kojih mediokriteta podržavan i savetovan, procenjujući da zarad osvete zbog svog ličnog gubitka vrednog više miliona evra mora i može da preuzme ingerencije kompletne srpske države - njenog predsednika, vlade, diplomatije, policije, Akademije nauka, oružanih snaga... i da pod klovnovskim plaštom nekakvog grandomanskog Zoroa krene u sveobuhvatnu, na granici ratnohuškačke, odmazdu prema hrvatskim uzurpatorima njegove imovine.

Na stranu, međutim, barem za ovu priliku, neprincipijelni, politikantski, psihijatrijski i komedijaški kontekst i sadržaj ovog međunarodnog skandala, koji će vlasnika Pink Media Grupe dodatno i dugoročno koštati (bez obzira što on sam tvrdi da neće pitati za cenu kojom bi platio što veću štetu za hrvatsku vlast, privredu, turizam...). Ovde se potcrtava činjenica da je, i povodom ovog slučaja, svoje najmizernije i, po svekolike nacionalne interese u najširem smislu te reči, najštetočinskije lice pokazala upravo država Srbija, koja je po logici svake ozbiljne, pravno fundirane i uopšte civilizovane države morala da se samopromoviše u Mitrovićevog advokata, i to od trenutka zaplene njegove jahte, čak i bez njegovog izričitog zahteva. Tako bi, naime, učinila svaka, ama baš svaka država koja drži do sebe i svojih građana, a pogotovo ako se radi o velikim poreskim obveznicima i puniocima državnog budžeta, bez obzira kakav status i tretman imali u unutrašnjim, lokalnim, petparačkim političkim i finansijskim igrama između političkih spahija i reketaša, čak i bez obzira koliko takvim igrama na unutrašnjem planu Mitrović, na primer, i sam doprinosio.

 

Namera ili javašluk

 

Neke od objektivnih razloga za takav red stvari naveo je i Mitrović u svom "programskom", osvetničkom "pismu o namerama", a mogu se svesti na namernu i očiglednu selektivnu diskriminaciju srpskog biznismena od strane hrvatskih vlasti, te na "teško" kriminalizovanje zapravo čestog carinskog prestupa-prekršaja, koji se (umesto dva miliona evra, koliko je traženo na ime carinjenja jahte kao da se uvozi u Hrvatsku, pod pretnjom otuđivanja te jahte vredne deset miliona evra) kažnjava kao prekršaj, plativ na licu mesta ili u pošti, i to u 1.000 do 10.000 puta manjem iznosu, dakle od približno 200 do 2.000 evra. Podsećanja radi, u junu ove godine je porodica Novaka Đokovića, zbog uglavnom sličnog ili barem uporedivog granično-carinskog prestupa u vezi sa jahtom (odnosno sa hrvatskim carinskim vlastima), i to u istom delu Jadrana (granica crnogorskih i hrvatskih teritorijalnih voda), platila kaznu od - 130 evra. Da ova logika nije bez osnova govori i najnovija ocena nadležnog Opštinskog suda u Dubrovniku da je hrvatska carinska služba u mnogim "detaljima" prekršila zakonsku proceduru ili naprosto - preterala. Stvar je "upotrebnog vrednovanja" da li namerno i tendenciozno ili iz čiste bahatosti i javašluka.

Takođe ne namerno, srpskoj državi je razlog za diplomatsko-državni angažman u "slučaju Mitrović" dao lično ministar spoljnih poslova Hrvatske Gordan Jandroković pozivajući srpsku vlast da stane za vrat Mitroviću i njegovoj televiziji u agitpropovskoj kampanji protiv hrvatskih interesa, a dovoljan i neophodan razlog za svoj potez video je u činjenici da Mitrović koristi nacionalnu frekvenciju, čime se, u formalno-pravnom, ali i diplomatskom čitanju njegova lična, privatna borba tretira kao državni akt, državni problem Republike Srbije. Bez obzira što je ovakva logika omalovažena u znatnom delu i srpskih i hrvatskih medija, ovaj argument je zapravo ključna stvar koja bi državu Srbiju trebalo da rukovodi čak i u zastupanju Mitrovićevih ličnih interesa, kakvi su oni u pomenutom kontekstu slučaja njegove privatne jahte. Naime, kao "posednik" i po mnogo čemu prvorangirani korisnik te privilegovane nacionalne frekvencije, Mitrović bi ne samo u Srbiji nego u svakoj normalnoj zemlji morao da bude i bio bi u samom vrhu diplomatskog preseansa, ličnost iz prvog reda najvažnijih državnih persona i funkcija (preseans srpskog diplomatskog protokola obuhvata, inače, nekoliko stotina, možda i hiljada državnih funkcija - od predsednika države do bizarno niskih činovnika i uglednika raznih fela i profila). Pored toga, činjenica da se ne bavi izvozom lopata ili uvozom zemlje za cveće iz alpskih zemalja, nego da je u posedu multinacionalnog medija sa očiglednim i dokazanim političko-propagandnim potencijalom, taj pretpostavljeni preseanski status samo bi mu zacementirao značaj.

"Bezizgledna" situacija

 

Može se zamisliti da bi država Srbija i stala u odbranu svog istaknutog građanina, jednog od svojih najbogatijih, da ga uopšte uvažava, da ga u svojim mentalnim okvirima ne smatra potencijalnom opasnošću za vlastitu političku, finansijsku ili kriminalnu elitu i da ga, ukratko, jasno i glasno ne smatra - tajkunom. Ta sumnjiva ali institucionalizovana reč, barem u regionalnim okvirima, a u Srbiji naglašeno, podrazumeva bivšeg, sadašnjeg i potencijalno budućeg kriminalca na uslovnoj slobodi, koji nikada neće moći da okaje postojeće, a kojem se uvek mogu nakarikati novi grehovi; ne postoji način da odradi zasluženu kaznu niti da izbegne sledeću; ne postoji način da vrati "dug državi" i da s njom prekine pretpostavljeni kriminalni obligacioni odnos... Ne postoji način ni da se država privoli da jednom zauvek od "tajkuna" na ime kazne naplati onoliko koliko misli da treba, ili da ga, čak, pravnim mehanizmima ukloni iz privrednog sistema zemlje, jer država ne samo da to ne zna nego i ne želi... U kontekstu mafijaške organizacije države i državnih, etabliranih tajkuna u ili pri njenom vrhu, oni drugi "obični tajkuni", koji bi da rade za svoje potrebe i za svoj račun, potrebni su državnima kao tvrd paravan i neoboriv alibi. Bilo bi zanimljivo, na primer, sabrati koliko je inkriminisani Mitrović od 2000. naovamo platio "poslednjih tranši" poreza-kazni na raznorazne ekstra i hiperprofite. I kome? Sve oblike kažnjavanja i visine suma sinhronizovao je jedan te isti čovek u raznim inkvizitorskim svojstvima, Mlađan Dinkić, istovremeno i najveći političko-državni tajkun kojeg je Srbija ikad imala. Od pomenutog Mitrovića je prvi "porez na ekstraprofit", pre desetak godina, u visini od oko tri miliona maraka naplatio povodom "veće od propisane" dubine podruma zgrade Pinka na Dedinju!  

Ako "tajkuni", međutim, u mafijaškoj državi, i bez konkretne optužnice ili presude, "za unutrašnje potrebe" i mogu da imaju status latentnih i aktivnih kriminalaca (dok se stvarni, realni tajkuni-kriminalci iz vlasti kite titulama biznismena i poslovnih ljudi), problem nastaje kada se ovakva dijagnoza sistematski izvozi van granica zemlje. Svakom od izvikanih srpskih "tajkuna" koji bi da poslovima izađe van granica Srbije, srpska državno-mafijaška vrhuška nastoji da na leđa zalepi etiketu tajkun, kako bi ga maksimalno deranžirala u svakom spoljnom poslu, a ukoliko to umesto nje učini domaćin (u Hrvatskoj, BiH ili Sloveniji, na primer), neće prstom mrdnuti, a o diplomatskom angažmanu da se i ne govori, da svom biznismenu obezbedi odgovarajući poslovni pedigre ili status. Takav oblik srpske "antisrpske" diverzije u aranžmanu srpske vlasti dobrim delom tera biznismene da u drugim zemljama nastupaju ne kao srpski biznismeni nego kao ofšor ili biznismeni iz firmi registrovanih u trećim zemljama, tako da se njihovo "srpsko poreklo" zatre ili zamagli. To što zbog toga i potencijalni profiti i porezi odlaze na druge strane ovoj zemlji nije od značaja.

 

Do granice ološ, a posle...

 

Upravo Željko Mitrović je imao priliku da, polovinom 2008. godine, oseti na svojoj koži, i baš u Hrvatskoj, kako matična država (ne) funkcioniše u situacijama kada bi morala makar da pokuša da se oglasi, uz naglasak - i bez njegovog izričitog poziva u pomoć. Tada je, naime, Mitrović obelodanio pokušaj preuzimanja nekoliko lokalnih TV stanica u Hrvatskoj, koje bi bile osnova buduće mreže TV Pinka Hrvatske (Mitrović je, zanimljivo, i tada omanuo u poznavanju ionako virtuelnih hrvatskih propisa, prema kojima to, inače, nije bilo moguće?!)... Iz raznih razloga posao je propao, ali je za ovu priču od značaja činjenica da je tada celokupna hrvatska štampa bila u šoku i pred samom mogućnošću da srpski tajkun zauzme deo hrvatskog medijskog prostora; onaj isti Jandroković nije se oglasio tvrdnjom da se radi (ipak) o vlasniku "nacionalne frekvencije" (a ne o bilo kome!), a i zašto bi kad to nije palo na pamet ni srpskoj diplomatiji u Hrvatskoj, koja je celu harangu protiv Mitrovića pratila potpuno nezainteresovano, bez i jedne jedine depeše bilo kome u hrvatskom vrhu!

Zanimljivo je da je i za to vreme i kasnije Dinkić u zemlji grozničavo lobirao i pripremao one ekonomske diplomate koji bi se "razleteli" po svetu i prikupljali investitore za ulaganje u Srbiji, ali valjda i za promociju i ulaganje srpskog kapitala po svetu. S obzirom da je "državna privreda" pod Dinkićevim nadzorom definitivno razbijena u paramparčad, a da su nosioci kakvog-takvog razvoja, pa makar i sa neprihvatljivim ili čak kriminalnim notama, u Srbiji upravo "tajkuni", šta god se pod tim podrazumevalo, do danas je u vazduhu ostalo da visi pitanje: kako je to vlast mislila da promoviše vlastite "tajkune" koje smatra kriminalcima, nedostojnim ni elementarne pažnje a kamoli ozbiljne državne preporuke ili, nedajbože, ozbiljnog poslovnog ultimatuma, makar na osnovu reciprociteta. Odgovor je: nikako! To bi bio mnogo manji problem da ta ista vlast nije prihvatila brojne tuđe (hrvatske pre svih, bosanske, slovenačke...) tajkune-kriminalce kao da su joj iz oka ispali. Između ostalog i zbog toga što su oni, čim su izašli izvan granica svojih zemalja, u kojima su takođe žigosani kao tajkuni, prestali da budu to i postali veliki privrednici, biznismeni i poslovni ljudi iza kojih sa svojim beneficijama i logistikom stoji cela država. I čije će interese da brani kao da su njeni!    

 

Prljave misli

 

Slučaj je hteo da u sasvim drugačijem kontekstu, paralelno sa Mitrovićevom pomorskom epopejom, javnost bude obaveštena o stanju u Naftnoj industriji Srbije, čiji je većinski vlasnik, kao što je poznato ruski Gazpromneft.

Tokom potrage za naivnim kupcem NIS-a, državni tajkunski lobi na čelu sa Dinkićem insistirao je da se od budućeg kupca blanko traži između jedne i dve milijarde evra, pa i dvostruko više, s obzirom da se radi o "neverovatno uspešnoj kompaniji", koja profit stiče već samim svojim postojanjem. Kad su oni u srpskoj vlasti svesniji situacije i budućnosti preglasali dinkićevce i odlučili da famozni NIS prodaju Rusima, i to za "tričavih" 400 miliona evra plus najavljenih petstotinak miliona evra obaveznih investicija, uz druge (gasne i cevovodne) aranžmane od kojih će dugoročno zavisiti energetska stabilnost države, protivnici ove operacije izvukli su iz rukava i "neoboriv" adut: ruski kapital je tajkunski, dakle prljav i kriminalan. (Ne treba zaboraviti da je u gotovo svim dotadašnjim velikim privatizacijama i prodajama, odnosno pokušajima, srpska država od "zapadnih" strateških partnera bila ili izigrana ili doslovno opljačkana, iz čega se izvlači jedini logičan zaključak: da su pojedinačni učesnici u tim postupcima imali velike lične koristi, dakle da su bili žestoko podmićeni. Kad se za RTB Bor zainteresovao ruski milijarder Oleg Deripaska, bio je otkačen kao poslednji dripac zbog toga što su moralisti iz srpske privatizacione mafije odlučili da im ne treba "tajkun". Tim pre im nije bio potreban ni "domaći tajkun" Zoran Drakulić, koji ne bi mogao da uđe u posao ni da je dubio na glavi. A onda su pristali da budu upleteni u najkriminalnije moguće kolo, prvo sa rumunskom kompanijom Kuprom, pa sa navodno austrijskim A-tekom. Jedva su se bez veće štete izvukli iz tog kola, ali RTB Bor ni do danas nije prodat.)

 

Kad je NIS januara 2009. godine nevoljno prešao u ruke "ruskih tajkuna", oni srpski su ih obavestili da ga isporučuju u "viđenom stanju" koje je uključivalo i 2,3 milijarde dinara (oko 25 miliona evra) procenjene dobiti. "Ruski tajkuni", međutim, nisu bili naivni (što im je, pokazalo se i ranije i kasnije, u očima onih srpskih neoprostiv minus), pa su angažovali revizorsku firmu KPMG, koja je odmah našla minus od 90 miliona evra samo iz 2008. godine. Na kraju 2009. godine, gubitaka iz prethodnih godina skupilo se u vrednosti od čak 350 miliona evra, a poslednjeg dana 2010. godine ukupni gubitak iz prethodnih godina isplivao je sa težinom od 55,8 milijardi dinara, dakle oko 550 miliona evra.

 

Kompletna laž

 

Generalni direktor NIS-a i predstavnik ruskog kolektivnog tajkuna, vlasnika Gazpromnefta, Kiril Kravčenko, proteklih dana je, međutim, obavestio javnost da je čista dobit iz poslovanja tokom 2010. iznosila oko 160 miliona evra, što će u celini otići na saniranje nasleđenih dugova, a da za prvih šest meseci ove godine čista dobit iznosi oko 200 miliona evra. "Usputni" rezultat analiza poslovanja pokazuje, međutim, nešto mnogo interesantnije, barem kad su tajkunske teme u pitanju: da je tokom prethodne decenije NIS iz godine u godinu prikazivao (fiktivnu) dobit, da je veliki deo te "dobiti" išao u budžet Srbije, a da je ostatak isplaćivan zaposlenima kao trinaesta plata, iako je najnovija revizija poslovanja utvrdila da je za sve to vreme NIS poslovao sa gubitkom. Ustanovljeno je da je i pored toga NIS finansirao čak 64 sportska društva.  

(Svaka sličnost sa Galenikom, Jatom, Železnicama ili Telekomom sasvim je slučajna i tek će doći na dnevni red, izuzev ako se ne prodaju nekom "tajkunu"). Pod rukovođenjem "ruskih tajkuna" NIS,  tradicionalni državni gubitaš, uplatio je tokom 2010. u državnu kasu preko 800 miliona evra, dakle 13 odsto ukupnih budžetskih prihoda Srbije.

Tajnoviti "ruski tajkuni" (Kiril Kravčenko) nisu bili lenji pa su od međunarodne organizacije Global reporting initiative (GRI) poručili i referentni "Izveštaj o održivom razvoju u 2010" (svetski relevantna analiza koja uključuje poslovne, socijalne, ekološke i brojne druge aspekte, a što sve služi za transparentno poređenje upravljačkih i proizvodnih procesa sa drugima iz branše, ispravljanje grešaka i konkurentnije poslovanje) i predočili ga javnosti. Zanimljivo je da je prva dobijena ocena C+, što je najniži standard na lestvici i što govori o uspešnosti i tretmanu NIS-a u prethodnim decenijama, tokom vlasti državnih tajkuna. Kravčenko kaže da im je kao kompaniji cilj da vide gde su, od čega počinju, i kako da dostignu ocenu A+, koju imaju kompanije poput Britiš Petroleuma ili Šela, a za šta je potrebno nekoliko teških godina i sistematskih visokih ulaganja. Druga važna komponenta ovakvog izveštaja je "naučna osnova" na kojoj će biti moguće suditi državnim tajkunima zbog kriminalnog tretmana i zloupotrebe ovog mnogogodišnjeg monopoliste u lične i antidržavne svrhe.

 

Svakom zašto svoje zato

 

          Već ove dve raznorodne sekvence koje su se odigravale proteklih dana i u kojima su na različite načine u glavnim ulogama bili "tajkuni", ponovo pokazuju zbog čega država oličena u svojim tajkunima gaji strašnu averziju prema "tajkunima" koji nisu njeni. Ta averzija  ne potiče od njene ljubavi prema legalnosti ili legitimnosti, niti od ljubavi prema defektnim i često nakaradnim zakonima koje besomučno produkuje, a u skladu s kojima je nemoguće iole ozbiljno poslovati, nego od svojevrsne "zavisti" prema tajkunima, koji su zapravo prisiljeni da celokupan poslovni život provode u zakonskim rupama koje tajkunsko-partijska država takođe, po logici stvari, produkuje u neverovatnim količinama. Radi se o tome da su, kao i zakoni i drugi pravni akti, i zakonske rupe deo pravnog sistema, pa su i život i poslovanje u njima i po njima u skladu sa pravnim sistemom. Zbog toga, u konačnom zbiru, ni tajkuni zapravo najčešće ne deluju nezakonito, iako je njihov angažman najčešće moralno upitan. U tom obliku i razmerama postoji, dakle, isključivo kao legalna posledica nesposobnosti pravne države. Upravo zbog toga nijedna pravna akcija pokrenuta protiv "tajkuna" od 2000. godine naovamo nije odmakla dalje od početka ili od prve žrtve (zapravo, jedina ozbiljna žrtva, a pitanje je koliko je krivlja od svog sudije i egzekutora, bio je Bogoljub Karić), jer se odmah zaglavljivala negde među interesima tajkuna u vrhovima države.  

U zemlji Srbiji je većina tajkuna bila prisiljena, ili su jednostavno bili dobri u, kako reče jedan analitičar, "umetnosti preživljavanja" u igri koja se vodi "između nepročitanih zakona i nenapisanih pravila".   

Protekla decenija pokazala je takođe da je tajkunski moral na nivou majke Tereze u odnosu na moral kriminalizovane vlasti, te da su najrevolucionarniji inkvizitori iz redova vlasti bili i ostali baš oni koji su i othranjeni na tajkunskim finansijskim jaslama, koji su javno i brutalno delili tuđa materijalna dobra, državne monopole kao svoje lične i koji su prvu priliku u životu (poput one 5. oktobra) iskoristili da hajdučkim metodama i sa dugim cevima u rukama dođu do prvobitnog kapitala, za koji je čak i "tajkunima" bilo potrebno da se dobrano potrude i mnogo rizikuju. Pokazalo se i da nijedna srpska vlada nije želela da ukine tajkunski sistem privilegija i političke arbitraže, nego da samo politički nepodobne tajkune zameni podobnima - svojima.

Kao što se radi i u slučaju Željka Mitrovića, problem sa "tajkunima", domaćim ili stranim, svejedno, jeste i u tome što im se uvek može predbaciti da gledaju sopstveni interes - kao da je njihov zadatak da brane opšti interes umesto nezainteresovane države.

Ili, slučaj ničim izazvane darežljivosti države prema stranim hohštaplerima, dok ovdašnji, pa čak i da ih se smatra hohštaplerima, nemo gledaju sa strane. Dok je, na primer, za poslednje četiri godine država stranim "investitorima" doslovno poklonila više od 50 miliona evra podsticajnih sredstava, oni domaći, okarakterisani kao tajkuni, nisu dobili ništa. Samo za radna mesta u novootvorenom preduzeću Fijat Automobili Srbija, Srbija je italijanskom partneru direktno ili indirektno i preko raznih fondova dala po 25.000 evra za svakog radnika.

Isto tako, treba imati svest o tome da priliv kapitala iz inostranstva jeste značajan i poželjan, ali je pitanje ko i koliko od ozbiljnih stranih kompanija želi da ulaže u ovakvu Srbiju. Ako se zanemare doslovno poklonjene kompanije (poput Železare Smederevo ili cementara), stranci gotovo da i nisu ulagali u proizvodne kapacitete u Srbiji. Nprotiv, pokazalo se da je veliki procenat uloženih, takozvanih stranih investicija, zapravo novac domaćih tajkuna, koji se samo prošetao preko računa različitih ofšor kompanija i vratio u zemlju. Često ne zbog toga da bi mu se iz kriminalnih razloga zameo trag ili poreklo, nego da bi zaobišao volju i hirove domaćih državnih tajkuna. U svakom slučaju, paradoksalno je da su najveći investitori u Srbiju bili baš oni na koje se digla najveća dreka, dakle domaći tajkuni. A njihove zasluge su i po drugim osnovama velike. Samo Delta M je zapošljavala 16.000 ljudi, dok na sve domaće tajkune, na ovaj ili onaj način, otpada više od 200.000 zaposlenih. Da im je obezbeđen isti status kao Fijatu, država bi na ime subvencija za radna mesta trebalo da im isplati više od pet milijardi evra! A hvala za to "tajkuni" od ove vlasti nikada neće dobiti.

 

 

 

 

Tajkuni ne postoje nezavisno od države i politike, nego su njihov sastavni deo i eksponent. Tajkun je kriminalac onoliko koliko i politika koja ga sponzoriše i koju on sponzoriše.

 

 

 

Protiv tajkuna nisu potrebne nikakve vanredne ili revolucionarne mere. Dovoljno je primeniti zakon. 

 

 

 

Nema većih i gorih tajkuna od političara. Oni su direktni tvorci svih zakonskih uslova za neometano delovanje tajkuna.

 

 

Ako je tajkun učinio krivično delo ili se na bilo koji drugi način ogrešio o zakon, u zatvor s njim. Ako nije, dalje od njega.