Istraga

Sudija Miodrag Stamenković i ne krije kriminalno postupanje 

 

"Oluja" u Kralja Petra

 

Dok srpski investitori ne mogu da kupe ni jednu jedinu tvrtku, Hrvati naše firme dobijaju i za džabe, na časnu reč. To bar proizilazi iz pravosudnog galimatijasa koji su zamesili različiti navodni pravni sledbenici nekadašnjeg DP Rade Končar iz Zagreba u sadejstvu sa podmitljivim i krajnje nestručnim srpskim sudijama

 

Mersiha Hadžić

 

Kako se raspadala Jugoslavija, tako su se raspadala i preduzeća koja su osnovana na teritoriji jedne, a poslovala na teritoriji druge republike. Komplikovani zakon o organizacijama udruženog rada još je više zakukuljio ovu materiju. Na kraju je prihvaćeno da su OUR-i mogli da se odvajaju od matičnog preduzeća i da postaju samostalna pravna lica.

Po nekakvom takvom onda važećem zakonu odvojio se od Društvenog preduzeća Rade Končar sa sedištem u Zagrebu njegov OUR u Beogradu i postao Mešovito preduzeće Rade Končar Commerce DOO. Rešenjem trgovinskog suda u Beogradu FI 12525/91 ovo preduzeće se pripojilo Jugoskandicu DD u Beogradu, jednoj od zloćudnih piramidalnih štedionica devedesetih godina. U miraz Rade Končar donosi i svu svoju imovinu.

Posle toga, 27. novembra 1992. godine direktor Jugoskandica Jezdimir Vasiljević donosi odluku da zaposlenoj u svom preduzeću Dušici Milenković na trajno korišćenje preda stambeni prostor u zgradi, koja je prethodno bila u vlasništvu pripojenog preduzeća Rade Končar u ulici Kralja Petra (7. jula) broj 26 u Beogradu. To bi sve bilo u redu da postoji makar neki pisani trag o tome ko je stvarni vlasnik pomenute nepokretnosti.

Bilo je to ratno doba kada se manje računa vodilo o sitnim formalnostima. Gospođa Milenković se useljava u dodeljeni joj stan i nakon toga dobija nekoliko sudskih sporova u kojima uspeva da dokaže da ima pravo stanovanja u pomenutom objektu. Uzalud, videće se, kada na scenu stupe srpske podmitljive sudije.

Po uverenju Službe za katastar nepokretnosti Beograd 1 broj 952-34591/11 od 16. juna 2011. skoro cela zgrada na pomenutoj adresi u Kralja Petra uknjižena je od 30. januara 1997. godine kao državna svojina vlasništva Republike Srbije. Takva odluka i jeste u skladu sa zakonom o sukcesiji, jer tek treba da se utvrdi ko je stvarni pravni sledbenik Radeta Končara u Srbiji.

Onda se iznenada pojavljuje pravni zastupnik navodnog naslednika, DP Rade Končar iz Zagreba, koji srpskim lenjim činovnicima maše nečitkim kopijama nekakvih rešenja nekakvih sudova iz Hrvatske i ovi, činovnici, brže bolje prihvataju neko preduzeće Končar Elektroindustrija DD iz Zagreba kao jedinog naslednika svekolike predratne imovine, pa tako i one u Srbiji.

U postupku koji su zvanični organi Srbije vodili u ovom slučaju, bukvalno ispada da je Srbija hrvatska kolonija i da sve mora da bude urađeno kako gazda iz Zagreba želi. U svemu je prednjačio sudija Miodrag Stamenković iz Prvog osnovnog suda u Beogradu, od čijeg je oskudnog pravnog obrazovanja jedino niži njegov osećaj za moral.

Da ne bude zabune: sudija Stamenković u postupku u vezi sa pravom na korišćenje zgrade na skupoj adresi u Beogradu potpuno svesno krši zakon, jer je odlično upućen u vrednost nekretnine o kojoj treba da sudi, kao i u visinu sopstvene provizije. Sudija je u privatnom životu značajni trgovac stanova i lokala u objektima u najstrožem centru grada. Kao investitor se pominje i za nekolicinu (desetak) stanova u Balkanskoj ulici, takođe u najstrožem centru Beograda.

Sve ove nekretnine je sudija Stamenković  stekao od svoje sudijske plate, jelte? Ili od prihoda svoje supruge koja je advokat u Beogradu, a da to Visoki savet sudstva pri reizboru sudije Stamenkovića nije primetio. Ili jeste, ali je zatvaranje očiju debelo naplatio?

Kako god, sudija Stamenković, još dok traje postupak utvrđivanja vlasništva nad spornim stanom između nekog od Radeta Končara iz Zagreba i gospođe Milenković, preko noći, bukvalno, pokreće novi postupak u kome gospođu Milenković proglašava nedostupnom srpskom pravosuđu, dodeljuje joj zastupnika po službenoj dužnosti i donosi presudu da ista mora da se iseli iz stana koji ad hok dodeljuje nekoj tvrtki Rade Končar, za koju se po srpskim zakonima ne zna ni da li zaista i postoji.

Onog momenta kada su joj sudski izvršitelji zakucali na vrata i kada je saznala za postojanje presude iz fantomskog spora koji je sudija Stamenković za sopstveni račun vodio sam sa sobom, gospođa Milenković podnosi zahtev za obnovu postupka dokazujući da se u paralelnom sporu upravo utvrđuje ko je stvarni vlasnik stana u kome živi. Njen zahtev se u fioci podmićenog sudije Stamenkovića kiseli već dve godine.

U međuvremenu je sudija ili sudac Stamenković učinio sve što je u njegovoj moći da ne postupa po zahtevu za obnovu postupka, a da istovremeno ubrza izvršni postupak kojim je gospođa Milenković nedavno izbačena na ulicu. Sudac ili sudija Stamenković izmišlja tako zahtev gospođe Milenković za njegovo izuzeće pa predmet šalje dalje na rešavanje po zahtevu koji ne postoji. Onda "zaboravlja" da izvesti izvršno odeljenje suda da je podnet predlog za ponavljanje postupka i da iz tog razloga treba zastati sa iseljavanjem gospođe Milenković.

Konačno, pravozastupnik gospođe Milenković Vladimirka Milićević zbog ovakvog postupanja sudije 30. januara 2011. protiv sudije ili suca Miodraga Stamenkovića podnosi krivičnu prijavu Višem javnom tužilaštvu, koje ni posle sedam meseci nije našlo za shodno da se oglasi.

U međuvremenu je zagrebačka tvrtka koja za sebe tvrdi da je naslednik DP Rade Končar uz asistenciju srpskog pravosuđa i MUP-a nasilno ušla u zgradu u Kralja Petra 26 u Beogradu i odatle počela da izbacuje stanare, ponašajući se kao da je u Kninu u vreme Oluje. A srpska javnost ćuti.

 

 

 

Sudija je u privatnom životu značajni trgovac stanova i lokala u objektima u najstrožem centru grada