Francuska

Da li će Sarkozi prevariti Francuze i ponovo uzeti vlast

 

Iza zavese i ispod stola

Nekada brbljiv i nametljiv na televiziji, predsednik Nikola Sarkozi je sada potpuno odsutan i veoma diskretan. Nigde ga nema. A narod je takav, kad nekog nema oni ga priželjkuju, kad neko ćuti izgleda im pametan. Tako je sada najozbiljniji kandidat za naslednika Sarkozija upravo - Sarkozi

Mile Urošević

dopisnik iz Pariza

 

U Francuskoj sve je mirno. Sunce sija, trava raste, cveće miriše. Ulice, kafići i parkovi su prepuni naroda. Ljudi su preplanulog lica, tek su se vratili iz Španije ili Maroka. Štrajkovi još nisu počeli, a mali Napoleon - Sarkozi - slavi svoju pobedu nad Gadafijem. Oh, libijski vođa, doduše, nije ni Kutuzov niti lord Nelson, ali je bio opšta opasnost za celu zemaljsku kuglu i svih devet planeta. Sva sreća da su genijalni patuljak i njegova desnica Bernar Henri Levi, plejboj i ekspert za primenjenu filosofiju, imali dovoljno hrabrosti da u ime zaštite libijskog naroda koji je digao ustanak pobiju mnogo drugog libijskog naroda koji je ostao odan sopstvenoj vlasti. Sram ih bilo. Ovo je u naše vreme postao najveći zločin.

Zamislite, recimo, sada, hipoteze radi, da neki Čedini momci uzmu puške i počnu na demonstracijama da ubijaju, a Tadić im pošalje policiju da ih pohapsi i razoruža, da odbrani režim. I onda kao povod i razlog za odbranu naroda, ceo svet počne da nas bombarduje.

Ima tu neke logike. Pogledajte, od Tunisa i Egipta, preko Libije i Sirije, svaka pobuna je bila legalna, a odbrana ustava i zakona - zločin protiv čovečanstva, razlog za intervenciju, ako ne javnu onda onu zakulisnu i mafijašku. Iza zavese i ispod stola. Mnogi ljudi širom sveta su ubeđeni da su ovakvi vanredni izbori vlasti, bez glasanja, u najmanju ruku zločin protiv čojstva.

Širom sveta da, ali širom zemlje slobode i ljudskih prava gotovo da za svih proteklih šest meseci nije bilo mnogo reči o događajima u Libiji. Francuzi koje je to interesovalo jurili su vesti po internetu. Ceo Sarkolend kao da je privremeno stao iza svoje vlade, koju inače ne podnosi u svim drugim aspektima. Francuzi izgledaju presretni što su, eto, najzad i Dasoovi avioni rafal našli neki dobar posao u inostranstvu, da zarade koji izvor nafte i eventualne kupce za buduće reorganizacije vlada u nekoj banana republici Afrike ili južne Amerike.

Ako laže koza...

U drugom Sarkozijevom ratu, u Avganistanu, malo je drugačije. Tamo francuski vojnici i legionari ginu. Već je preko 70 žrtava palo i svi su ubijeni mučki i kukavički, bar kako tvrde francuski mediji. Hrabro je ubijati sa 10.000 metara visine, a kukavički prsa u prsa na okupiranoj teritoriji. Zaista, ako je sve ovako kako prenose ili, ponekada, kako ne prenose nezavisni i neutralni francuski mediji, da se čovek zapita kako li tek rade kad su pristrasni ili pod nečijom kontrolom. Šta može običan čovek, i to ne jedan, već 60 miliona običnih ljudi, koji nemaju nikakvu povezanost među sobom, naspram ovakvog načina informisanja i zaluđivanja narodnih masa poznatih i kao sitna boranija. Kako da se mali pijuni, ljudi koji se ne slažu sa agresivnom spoljnom politikom svoje države, suprotstave uigranoj ekipi janičara i dvorskih luda koje služe, kako režim, tako i jake industrijske lobije od kojih im zavisi posao, plata i godišnji odmor u Maroku ili na Tahitiju.

Bar mi bi trebalo da znamo koliko su realno i korektno francuski mediji, i ne samo oni, obaveštavali svoju publiku za vreme građanskog rata u Jugoslaviji. Ako su znali da lažu za Kosovo, za Bratunac, Gospić i ostala stratišta, što bi pa sad govorili istinu o takozvanom arapskom proleću, koje od proleća nema ni slovo p, niti jedan cvetić.

Najobičniji vojni puč, igra tajnih službi i političara koji traže poene za sledeće izbore 2012. godine.

Evo, pre neki dan izlazi dokumentarac o tajnoj američkoj službi koja je osam godina spremala rat protiv Iraka i niko nema da kaže kako su tu istu vest opovrgavali u vreme kada su pojedini mediji sumnjali u postojanje oružja za masovno ubijanje u Iraku.

Bio je i neki film o francuskim probama atomskih bombi u Alžiru i na pacifiku. Bila je i nova priča o atentatima koje je organizovala sama vlada. U Kaledoniji, na primer. E, pa, sad su to druge priče. Pitam se, ako su nas onda lagali, a priznaju sad, što ne bi lagali i sada, a priznaće kad bude vreme za to. Kad nam bude svejedno. Možda će jednog dana biti svima jasno da je Sarkozi digao NATO pakt zbog svoje sujete i slabe popularnosti pred izbore. Možda će se normalno pominjati kako su Francuzi došli do nafte po minimalnoj ceni. I niko više neće negirati da su onih 200 milijardi duga Gadafijevoj vladi otpisani kad i vlada. I da stare račune još niko nije platio, a da novi dug prevazilazi nekoliko hiljada milijardi dolara.

Tekel od gospođe Merkel, kako je jedan časopis sarkastično nazvao Sarkozija, jednim zamahom šape ubio je dve muve. Puj pike i stari dug više ne važi, a na barometru popularnosti kazaljka sa 20 odsto skoči na preko 30 odsto zadovoljnih birača. Eto što ti je raja.

Sve ili ništa

Ali ni tu nije kraj igre predsednika koji je već jednom prevario Francuze i od obećanog većeg standarda doveo zemlju do prosjačkog štapa. Svaki dan Francuska ekonomija strepi da im se troglavo A smanji kao ocena za primerno poslovanje i da im Arapi ubuduće pozajmljuju pare po malo realnijim kamatnim stopama nego ovih dva odsto.

Svima je jasno da ne postoji na svetu vlada koja je napravila veću rupu u državnom budžetu od Sarkozijeve. Oko 500 milijardi za kratko vreme su direktno pali na njegovu dušu, ali on se i dalje hvali kao ekspert za ekonomske krize i tvrdi da bi bez njega i 1.000 milijardi novog duga bilo sića. Njegovi mediji su uspeli da ubede narode širom sveta da je baš on spasao banke od propasti, a planetu možda i od III svetskog rata. Ali ni to nije, sve iz prostog razloga jer 30 odsto glasova nije dovoljno za još pet godina vlasti. Sarkozi gotovo da ništa drugo ne radi sem svoje promocije za sledeće izbore. Da se čovek pita: kad vlada?. Takav je globalni utisak današnjice.

Nekada brbljiv i nametljiv na televiziji, predsednik je sada potpuno odsutan i veoma diskretan. Nigde ga nema. A narod je takav, kad nekog nema oni ga priželjkuju, kad neko ćuti izgleda im pametan. Tako je sada najozbiljniji kandidat za naslednika Sarkozija, upravo Sarkozi. I ne samo zato što je ćutanje zlato već i zbog dugih ljudskih slabosti koje je njegova ekipa proučila i sada polako plete paukovu mrežu oko glasačkih kutija. Osim glamuroznog života i još glamuroznije supruge Karle, predsednik Sarkozi je uspeo da popularnu prvu damu oplodi tako da mu rodi bebu u punom jeku predizborne kampanje. A to je bar još 10 odsto glasova više.

Onda dolazi do izražaja i druga velika ideja malog genija. Glasovi dijaspore. Nikada Francuka nije imala ministarstvo za dijasporu. Šta će joj kad stranci dolaze u Francusku na rad, a ne obrnuto. Ali ima izbornih razloga za brigu o dijaspori. Sarkozi je izmislio. Postavio je poznatog džudistu za ministra odgovornog za sakupljanje glasova po belom svetu. Ti Francuzi do sada nisu nešto mnogo glasali, ali se zna da su uglavnom antikomunisti i antisocijalisti. Zapremina ovog rezervoara se računa na oko dva miliona glasačkih listića. Ne računajući i neke fiktivne, koji se teško proveravaju. Kada se na ovo doda i busanje u prsa za dobijeni rat, i prazno obećanje da neće biti poskupljenja niti povećavanja poreza u narednih pet godina, te da će zakon prema strancima da se pojača, a ulazak u državu bolje kontroliše, vaga javnog mnjenja može lako da prevagne na njegovu stranu. Ovome treba dodati i to da je najozbiljniji konkurent, Dominik Stroskan, eliminisan kao seksualni manijak, a da je kao najozbiljnija konkurentkinja ostala jedna relativno ružna žena koja povrh svega ima laksistički pogled na prava stranaca, udaju homoseksualaca, mondijalizam uopšte i državne troškove posebno.

Sa ovakvim adutima, konzervativno izborno telo Francuske može da napravi istu grešku kao pre pet godina. S obzirom da bi Sarkoziju ovo bio poslednji mogući mandat, on sigurno ne bi poštovao ni jedno od obećanja i ko zna koliko bi još milijardi duga upisao na ime budućih generacija ili koji bi još rat mogao da nametne ne bi li razonodio raju i skrenu joj pažnju od pravih problema.

Jesen stiže

Nakon dugog toplog i bezbrižnog leta, evo polako se bliži jesen i usputni važni praznici. Proslava desetogodišnjice svetske istorije, koja je, kao što svako dete zna, počela rano izjutra 11. septembra. Kritičan datum. Problemi emigracije, islamizma, integracije i ostalih uslova zajedničkog suživota različitih civilizacija koje se sve manje podnose.

Onda dolaze razne takse i porezi, poskupljenja, štrajkovi i otpuštanja radne snage i fakture za gorivo i grejanje. Fakture rata u Libiji treba takođe neko da plati. Svi su izgledi da će ekonomska kriza tek najesen da pogodi srednji stalež, a izborna kampanja, koja na njih računa, koči bilo kakve smele akcije vlade.

Nove afere i povratak Dominika Stroskana u Francusku može da raspali vatru koja tinja između levice, koja za 2012. vidi svoju poslednju šansu da dođe do vlasti, i desnice koja vlast ne da ni po živu glavu. Jesen može biti burna, a ovo zatišje samo uspomena na dane koji se više neće vratiti. Jer, stručnjaci obećavaju da ćemo uskoro zažaliti za srećnim vremenima kakva su danas. Krize koje dolaze biće bez ikakve veze sa kriziom u kojoj trenutno uživamo.

Pojeli smo beli hleb, a kifli više nema. Dolazi na red kačamak i baren krompir i glat pasulj, ko i to bude imao. Sve ovo nije izmišljeno iz glave jednog dopisnika u nedostatku prave teme, već su delovi nekih analiza koje su sve češće u pojedinim časopisima i na mnogim internet sajtovima.

Tragedija je ako zaista pobedi levica, koja nema nameru da obuzda inflaciju i troškove, a tragedija bi bila i ako sve opet ostane po starom. Najveća tragedija može da bude ako u finale utrči autsajder i na izborima pobedi nacionalizam i populizam Marine le Pen. Tada više ni kožne gaće neće moći spasti Francuze. Eto o čemu razmišljaju Francuzi ovih dana. Mnogi se pitaju za koga da glasaju kad im nijedan kandidat ne valja.

 

 

U drugom Sarkozijevom ratu, u Avganistanu, malo je drugačije. Tamo francuski vojnici i legionari ginu. Već preko 70 žrtava je palo i svi su ubijeni mučki i kukavički, bar kako tvrde francuski mediji. Hrabro je ubijati sa 10.000 metara visine, a kukavički prsa u prsa na okupiranoj teritoriji.