Natrag

Razaranje

Razaranje

Kako je nastao fantomski Centralni institut za konzervaciju u Beogradu

 

Uloga kuge i ebole u Milinoj karijeri

 

Kako je i pred kojom komisijom magistrirala Mila Popović Živančević. - Kako je i gde nakon jedva dve godine Mila Popović i doktorirala. - Zašto ovaj doktorat nije mogao biti branjen na Filozofskom fakultetu. - Da li je sticanje ovog zvanja bio neophodan preduslov da Popovićka postane direktorka Centralnog instituta za konzervaciju. - Ko je želeo da bude direktor, a kome je proročica bila najodaniji saradnik. - Na šta je trebalo biti straćeno 30 miliona evra. - Ko je sve useljen u zgradu u Balkanskoj ulici, ko koga iseljava, ko je doveo privatno obezbeđenje, a ko je bacio oko na tu zgradu

 

Stanislav Živkov

 

 

U našem narodu postoji poslovica koja kaže: Videla žaba da konje potkivaju pa hoće i ona. Samo u tom smislu se onda može objasniti osnivanje i pojava fantomskog Centralnog instituta za konzervaciju koji danas predstavlja najidealniji primer kako se novac domaćih i stranih fondova troši ni na šta samo kako bi se ispunile sumanute želje pojedinaca kojima je po svaku cenu potrebno samoreklamerstvo i promocija. Najidealniji primer za sve to je činjenica da je u Beogradu, i pored postojanja višedecenijske službe zaštite koju su stvarale generacije konzervatora, bilo jako potrebno osnovati CIK samo da bi u njemu direktorovala izvesna Mila Popović Živančević. Podsećanja radi, Mila Popović Živančević bila je dugogodišnji konzervator Narodnog muzeja u kome je osnovala Centar za preventivnu konzervaciju Diana, koji je bio tipičan primer samoreklamerstva i zamagljivanja stvarnosti, jer do danas nikome nije jasno šta zapravo znači preventivna konzervacija, odnosno bilo bi jako zanimljivo objasniti kako se nešto može konzervirati ako uopšte nije oštećeno.

Dakle, očigledno je da se preko pomodnog organizovanja raznoraznih radionica, letnjih kurseva za srednješkolce, zapravo nemilice arčio novac na nepotrebno prčkanje po kubicima keramike kako bi se deca blagovremeno naučila da arče tuđi novac. Meteorski sjaj pojave Mile Popović Živančević i opskurnog centra za konzervaciju Diana iznenada dobijaju na značaju upravo u vreme kada je direktor Narodnog muzeja postao akademik Nikola Tasić, koji je istovremeno i kućni prijatelj, a osim toga i član istog Rotari kluba kao i muž Mile Popović Živančević, a pošto se sve to dešavalo u vreme vladavine DOS-a u Beogradu, pri čemu je gradski kulturtreger bila Gorica Mojović, bilo je jasno da je ovaj rotarijanski klan imao i veće ambicije, što se uskoro potvrdilo time što je za predsednika upravnog odbora Muzeja grada Beograda postavljena ni manje ni više nego Mila Popović Živančević sa zadatkom da na mesto direktora tog muzeja dovede sina akademika Tasića, Nenada Tasića, koji je istovremeno bio i mentor pri izradi magistarskog rada Mile Popović Živančević. Na kraju je sam Nenad Tasić odustao od prelaska u Muzej grada Beograda, što zbog znatno manje plate, ali daleko više zbog toga što bi morao na poslu da sedi čak 40 radnih sati nedeljno, umesto svega par sati nastave, koliko je držao na Fakultetu.

 

Najluđe želje

 

Očito je da se oko sticanja akademskih zvanja Mile Popović Živančević zapravo stvorila neformalna akademska loža, gde su se članovi jednog te istog klana vrteli u krugu samo kako bi Živančevićeva stekla i magisterij i doktorat! Sam magistarski rad, pod bizarnim naslovom Preventivna zaštita kao osnovni muzeološki princip zaštite kulturnih dobara, ukupnog obima od svega 106 strana, po svemu najviše podseća na neki od nebuloznih projekata koji se realizuju u Diani, odnosno danas u Centralnom institutu kome je samo promenjena naslovna strana i dodat novi uvod, jer je sve prepuno opštih mesta i praznog teoretisanja. Interesantna je činjenica da su članovi komisije za izradu magistarskog rada bili dr Tatjana Cvjetičanin, odnosno nadređena direktorka Mili Popović Živančević, koja joj je omogućavala ispunjenje najluđih želja, zatim prof. dr Aleksandar Jovanović, za života poznat po tome da je rado bio član komisija za odbranu makar kakvih teza, te prof. dr Aleksandar Palavestra, sin akademika Predraga Palavestre, inače kućnog prijatelja Nikole Tasića, oca Nenada Tasića, mentora za izradu magisterija Mile Popović Živančević. O tome da je u pitanju bio opskuran magistarski rad najbolje govori činjenica da se ovo eminentno društvance našlo u velikoj neprilici već dve godine kasnije, kada je Mila Živančević trebalo da u rekordno kratkom roku, dakle svega dve godine nakon magisterija - i doktorira. Problem je bio u tome što se na samom Filozofskog fakultetu, gde postoji posebna katedra za muzeologiju, nikako nije mogla sastaviti komisija za odbranu doktorata pošto je eminentni profesor muzeologije dr Dragan Bulatović nakon čitanja opskurnog magistarskog rada Mile Popović Živančević odbio da bude član komisije, jer naprosto nije želeo da svoj dugogodišnji ugled kompromituje učešćem u odbrani jednog ovakvog doktorskog nedela. Istovremeno je postalo jasno i da zbog toga na Filozofskom fakultetu uopšte neće biti moguće odbraniti doktorat M.Ž.P. te je i tu napravljena akrobacija pa je odbrana doktorata, preko članice komisije Milene Dragičević Šešić, organizovana u Centru za interidsciplinarne studije Beogradskog univerziteta, pri čemu su, da se Vlasi ne dosete, Tatjana Cvjetičanin i Nenad Tasić sada zamenili uloge, te je Tasić sada bio samo član komisije, dok je zvanični mentor bila Tatjana Cvjetičanin.

U komisiju je ispred domaćina, Centra za multidisciplinarne studije, naravno stigla i Milena Dragićević Šešić, a komisija je na brzaka formalno dopunjena ljudima koji nisu imali pojma o celom zamešateljstvu te je M.Ž.P. na kraju uspela da zaobilaznim putem doktorira. Naravno, i tema doktorata - Koncept integrativne zaštite baštine sa posebnim osvrtom na zaštitu muzejske građe - ukupnog obima od čak 553 strane, podjednako je opskurna, a sam doktorat je pravi galimatijas sačinjen od ispraznog teoretisanja, a iz dobro obaveštenih izvora saznajemo da je ovaj rukopis od strane svih članova komisije više puta vraćan na doradu kako bi se makar malo doveo u neku suvislu celinu. Međutim, malo je poznato da je ovaj doktorat odbranjen kako bi M.Ž.P. mogla punopravno da učestvuje u sledećoj fazi "zajedničkog zločinačkog poduhvata" u režiji tadašnjeg pomoćnika ministra kulture arhitekte Miladina Lukića, čije je životno remek nedelo, zamišljeno upravo nekako u to vreme, bilo osnivanje Centralnog instituta za konzervaciju, gde je sam Lukić zamislio da bude direktor kada mu prestane funkcija pomoćnika ministra kulture Dragana Kojadinovića.

Međutim ispostavilo se da je u svemu Lukić bio samo iskorišćena stranka, jer se nakon pada prve Koštunicine vlade vratio na svoje radno mesto u Zavodu, gde je i pre bio, jedino što plata više nije bila stotka. CIK je zapravo trebalo da obezbedi veoma produženi radni vek Mili Popović Živančević, kao i direktorsko mesto, pošto njoj nikada ničega nije dosta, puna je snage, nije se ni na šta trošila u životu. Ispostavilo se da je Lukića samo iskoristila, a on se navukao, mislio da je mnogo pametan.

Kako bi se široj javnosti dokazala neophodnost osnivanja Centralnog instituta za konzervaciju, uz pozamašnu finansijsku pomoć vlade Italije, Lukić je organizovao izradu i objavljivanje pozamašne studije o izvodljivosti koju je objavilo Ministarstvo kulture i iz koje se vidi da je u pitanju bila najobičnija pljačka, jer je za period 2007-2013. za rad CIK-a bio predviđen "sitan" trošak od svega 29.651.681 evra, odnosno, po sadašnjem kursu, više od od tri milijarde dinara, pri čemu je u to uračunata i donacija Vlade Italije od tri miliona evra, a ostatak je trebalo oteti od poreskih obveznika Srbije! Posebna je zanimljivost da je CIK-u neko obećao i posebnu zgradu od svega 10.824 kvadrata, pri čemu se nikada javno nije saznalo koja je to zgradica namenjena CIK-u! Ipak, iz pouzdanih izvora dobijena je informacija da se za CIK trebala renovirati zgrada dorćolske centrale "Snaga i svetlost", koja bi verovatno zadovoljila prostorne apetite Mile Popović Živančević i CIK-a.

 

Sve to žuto

 

O tome da je za izradu studije o izvodljivosti za CIK učestvovao makar ko, najbolje svedoči činjenica da je među Lukićevim saradnicima u Ministarstvu kulture po liniji SPO bila i izvesna Silvana Hadži Đokić, ekspert za ne zna ni sama šta, osoba koja je verovatno (?!) završila teologiju, studirajući dok je radila najpre u Skupštini grada Beograda, a onda, pre prelaska u Ministarstvo, u izdavačkoj delatnosti u Muzeju Grada Beograda. Posle "odlaska" SPO-a, nju ne samo što nisu otkačili, već su za nju otvorili i novo radno mesto u Ministarstvu, što se ne radi ni teorijski. Inače, malo je poznato da je osoba za pravljenje kontakta sa Italijanima bila izvesna Branka Šekarić iz republičkog zavoda za urnisanje spomenika kulture, koja je u "zajedničkom zločinačkom poduhvatu" teškom 30 miliona evra zastupala i Društvo konzervatora Srbije. Ispostavilo se da je Šekarićka mozak čitave operacije, jer ona od svih konzervatorskih struktura jedina zna italijanski, i to odlično, i oduvek je imala italijanske veze, stalno je u Rimu na svim mogućim i nemogućim godišnjim skupštinama raznoraznih međunarodnih strukovnih organizacija. Posebna je priča činjenica da su svi akteri ovog "poduhvata" sve vreme bili u direktnom sukobu interesa, jer su pripremom i osnivanjem CIK-a direktno potkopavali matičnu ustanovu, odnosno republički zavod za urnisanje spomenika, što je, pak, bilo moguće samo zahvaljujući činjenici da je tamo po liniji žutog preduzeća, a pod visokim patronatom Dragoljuba Mićunovića, dovedena Vera Pavlović Lončarski, sa prvenstvenim ciljem da zaustavi nepoželjne radove i da se previše ne meša u svoj posao.

Pokazalo se da se Verom Pavlović Lončarski, osim neradnika, niko nije usrećio, a Vera se pokazala kao cvikatorka, nije smela ništa da promeni, tako da je ekipa neradnika okupljena oko smenjenog direktora republičkog zavoda Marka Omčikusa planirala da se grupno preseli u CIK. U međuvremenu je došlo do smene republičke vlade, a u novom sazivu resor kulture po ključu je pripao žutom preduzeću koje je nakon podužeg otezanja za ministra imenovalo Voju Brajovića, koji je javno rekao da će sve poslove prepustiti svojim pomoćnicima, a jedan od njih bio je dr Miomir Korać, koji je odmah shvatio da je osnivanje CIK-a bila najobičnija podvala i nije želeo dalje da dopušta arčenje novca. Pošto se Korać pokazao kao slabije zainteresovan, umesto da preuzme slučaj CIK-a, dobro revidira sumanuti troškovnik, pretrese ekipu takozvanih eksperata, izbaci dnevne politikante i napravi rekonstrukciju sistema zaštite u kojem bi i CIK i Republički zavod imali svoje utemeljeno mesto, na opšte zadovoljstvo, on se tu opustio, a Mila Popović Živančević ga je naprosto preskočila, preko rotarijanskih veza naprosto se obratila direktno Voji Brajoviću i nastavila da radi samo sa Italijanima.

Tako, umesto saradnje sa Italijanima, desilo se da su nam Italijani napravili Centralni institut za konzervaciju, kao da ne postoje decenije zaštite u Srbiji. Sama struktura CIK-a je nebulozna, jer se jasno vidi da je strukturu Instituta radio arheolog, uz malu pomoć istoričara umetnosti i arhitekte, sa sve Hadži Đokićkom, da im predvidi puteve kojima će ići. Za svo to vreme Mila Popović Živančević je ravnopravno učestvovala i u "zločinačkom poduhvatu" Tatjane Cvjetičanin - u projektu rekonstrukcije Narodnog muzeja, o čemu smo u više navrata do sada pisali, i to kao član upravnog odbora koji je u tom sazivu imao prevashodni zadatak da lepi marke na pisma koje je pisala Tatjana Cvjetičanin, o čemu najbolje govori činjenica da u vezi sa Narodnim muzejem i njegovom rekonstrukcijom upravni odbor uopšte nije mogao da donosi bilo kakve odluke na samostalnom nivou, niti da utiče na one koje su već donesene na nivou velike muzejske lože Tatjane Cvjetičanin, koja je od početka vodila kulturnu politiku na štetu i muzeja i države.

Tu su već nastala prva neslaganja između Mile Popović i Tatjane Cvjetičanin, ali o tome se u javnosti nije puno govorilo, iako se znalo da su predmete za predstojeću selidbu u Muzeju pakovali vojnici po ugovoru, dok je Mila Popović Živančević unaokolo jurila kako bi što pre osnovala CIK, dok joj je za selidbu muzeja bilo stalo kao do lanjskog snega. Da je ranije bilo sluha, od strane nadležnih organa, da uzmu u obzir sva neslaganja saradnika muzeja i konzervatora uopšte, kako sa predstojećom rekonstrukcijom muzeja, tako i sa osnivanjem CIK-a, do svih događaja proisteklim njegovim osnivanjem nikada ne bi ni došlo. Jedno vreme postojala je nada da Ministarstvo kulture neće dozvoliti da se Odeljenje za konzervaciju Narodnog muzeja ugasi, kako bi se apetiti Mile Popović Živančević, člana Upravnog odbora Narodnog Muzeja u ostavci, sa blagoslovom direktorke Tatjane Cvjetičanin ostvarili osnivanjem Instituta za konzervaciju, na čijem bi čelu bila Mila Popović Živančević. Niko od nadležnih nije saslušao mišljenje slikara restauratora, da slika nije gvožđe koje se spakuje u kutije. A kako će se slike u derutnom stanju transportovati od muzeja do tog instituta nikoga nije briga!

 

Nisu pohađali prave škole

 

Predviđeno je da osnivanje CIK-a teče u tri faze: prva faza od septembra 2007. do decembra 2008; druga faza od januara 2009. do decembra 2010; treća faza od januara 2011. i dalje.

U prvoj fazi bilo je predviđeno aktiviranje Kancelarija za osnivanje CIK-a i prvi edukativni programi koji se smeštaju u privremeni objekat. U drugoj fazi počinju radovi na uređenju glavne zgrade CIK-a (prvih 3000 kvm). Osniva se istraživačka laboratorija i nastavlja osnivanje i razvijanje ateljea za konzervaciju i restauraciju. Trebalo je da to budu ateljei za kamen i mozaik, zidne slike - freske, metal, keramiku, staklo i vitraž, drvo, tekstil, kostim i krzno, slike na platnu i papiru, slike na drvetu - ikone, arhivsku i bibliotečku građu.

Tek u trećoj fazi CIK dostiže projektovani obim: dovršio bi se razvoj svih sektora, i osnovali se ateljei za konzervaciju kinotečke građe i zaštitu nematerijalne baštine. Sve bi ovo bilo lepo i krasno da sve navedene službe već ne postoje, ali u okviru muzeja i zavoda za zaštitu spomenika kulture u Srbiji. Postavlja se pitanje zašto se po svaku cenu pravi paralelni sistem konzervacije i restauracije kada već postoji jedan sa dugogodišnjim iskustvom. Ako se već stalo na stanovište da je potrebno centralizovati službu konzervacije i restauracije, zašto onda naprosto nisu iz sastava Zavoda izdvojeni svi konzervatorski ateljei i od njih napravljena mreža područnih jedinica Centralnog instituta za konzervaciju. Podsećanja radi, na taj način je od većeg broja ateljea i radionica u Hrvatskoj osnovan Hrvatski restauratorski zavod, čime je rad službe veoma unapređen.

Međutim odgovor je jasan - prema Studiji o izvodljivosti konzervatori i restauratori nisu dovoljno stručni, jer nisu pohađali raznorazne radionice, letnje škole i tamo pabirčili znanje, umesto čega su završavali postojeće fakultete i iskustvo sticali često pod nemogućim uslovima na terenu umesto u nastavnim kabinetima Centralnog instituta za konzervaciju. O tome koliko je čitav ovaj slučaj tragikomičan i kakve se sve mistifikacije prave oko konzervacije najbolje su se uverili brojni TV gledaoci koji su imali priliku da na televiziji vide izveštaj o ulasku Mile Popović Živančević u kuću Vere Lubarde, pri čemu je M.P.Ž. bila odevene u zaštitno odelo i gas masku kao da ulazi u prostor ispunjen bojnim otrovima i bioagensima poput kombinovanog virusa variole vere, ebola groznice i bubonske kuge.

Najnoviji nastavak u trakavici oko osnivanja CIK-a usledio je nedavno i to baš zbog sadašnjeg smeštaja CIK-a u nekadašnju zgradu Bibliografskog instituta u Balkanskoj ulici. Za manje upućene, to su spratovi iznad nekadašnjeg restorana Luksor, u koje se ulazi sa Terazija kroz dvorište, tako da se ta zgrada formalno vodi na adresi Terazije 26 iako se fizički nalazi u Balkanskoj ulici. Na toj adresi već godinama postoji Međunarodni kulturni centar (MKC), naslednik nekadašnjeg Jugoslovenskog bibliografskog informacijskog instituta. Na istoj adresi, isto tako, smešteno je i Pedagoško društvo Srbije. Kako srpska nauka živi u stalnoj besparici, tako su pomenuta udruženja veliki poslovni prostor koristila po izuzetno povlašćenim cenama. Trenutni vlasnik zgrada na pomenutoj adresi je Republika Srbija, a imovinom upravlja Republička direkcija za imovinu. Manje je poznato da je svojevremeno taj prostor bio predviđen za privremeni smeštaj uprave i kustosa Narodnog muzeja, kojima je čak naređeno da smeju da prenesu samo po jednu kutiju knjiga iz svojih kabineta. Pošto su se otkrile sve nezakonitosti i muljaže u vezi sa rekonstrukcijom, od preseljenja nije bilo ništa, te je taj prostor dodeljen kao smeštaj CIK-u. Kako je, međutim, Savet za borbu protiv korupcije kasnije zaključio, nemoguće je utvrditi odakle se pomenuti institut finansira.

Postoji, istina, Studija o izvodljivosti na osnovu koje je CIK formiran, i u kojoj se pominju mnoga zvučna imena kao donatori, između ostalih i Ministarstvo spoljnih poslova Italije. Ni iz te studije se, ipak, ne vidi ko tačno i koliko para daje, dok je Savet procenio da se radi o milionima evra. Bilo kako bilo, nekadašnje odeljenje Narodnog muzeja Srbije potpuno se otrglo kontroli i volšebno preraslo u Institut koji je u prostorije na Terazijama 26 ušao na osnovu sporazuma o saradnji između Narodnog muzeja i MKC-a, a onda je počeo sam da rovari dalje.

 

Sve volšebno

Septembra 2009. CIK se obraća Republičkoj direkciji sa zahtevom da mu se na korišćenje ustupi poslovni prostor na adresi Terazije 26, i to celokupna zgrada o kojoj je reč. Republička direkcija se tim povodom obraća ministarstvima kulture i za nauku pitajući šta se dešava sa MKC-om i Pedagoškim društvom. Ministarstvo kulture zatim februara 2010. podržava zahtev CIK-a da na korišćenje dobije celu zgradu. Pošto ni jedno ministarstvo nije podržalo MKC i Pedagoško društvo, jula 2010. na predlog Republičke direkcije Komisija za raspodelu službenih zgrada i poslovnih prostorija celokupnu nepokretnost dodeljuje CIK-u. Da bi cela priča bila još komplikovanija, Republičkoj direkciji se juna 2010. obraćaju i Ministarstvo nauke, kao i Ministarstvo kulture i ovog puta potvrđuju da sa Pedagoškim društvom imaju višedecenijsku saradnju i da je neophodno da ono ostane u dotadašnjim prostorijama. Zašto su samo nekoliko meseci ranije tvrdili suprotno, nisu objasnili. Republička direkcija je, istina, od pomenutih ministarstava tražila razjašnjenje ovih protivrečnosti, ali do danas nije dobila odgovor. Zbog celokupne nastale situacije Direkcija je, ipak, odlučila da zastane sa sprovođenjem prinudnog iseljenja MKC-a i Pedagoškog društva. CIK, međutim, nije odustajao.

Na čelu CIK-a se već dve godine u statusu v.d. direktora nalazi dr Mila Popović Živančević. Odmah po donošenju odluke komisije ona angažuje privatno obezbeđenje koje naoružano patrolira po zgradi i presreće posetioce MKC-a i upozorava ih da više ne dolaze, a neko je jednom i obio prostorije ove međunarodne kulturne ustanove.

Bez obzira što je Republička direkcija prekinula prinudno iseljenje MKC-a i Pedagoškog društva, dr Popović Živančević 30. septembra 2010. pismeno upozorava Pedagoško društvo da mora odmah da napusti prostorije, pod pretnjom prinudnog izvršenja, jer će biti renovirane za potrebe CIK-a. U međuvremenu je i izvesni Ranko Savić u ime CIK-a zapretio MKC-u da će im biti isključena struja, iako, po našim saznanjima, svi računi još uvek glase na MKC, zbog čega CIK odbija da ih plati.

Na stranu ovog čudnovatog instituta stali su i neki pojedinci iz Ministarstva kulture, kao što je izvesni pravnik koji se MKC-ovim saradnicima predstavio samo kao Nikola (kasnije se ispostavilo da je u pitanju bosanski kadar Nikola Šeatović) koji je otvoreno pretio "moćnim i uticajnim donatorima CIK-a" o kojima čak ni Savet za borbu protiv korupcije ništa nije uspeo da sazna.

Jedino što su i Savet i MKC do sada uspeli da saznaju jeste to da je neki od domaćih tajkuna bacio oko na terazijski plato na kome bi da zida nove objekte, zbog čega prethodni zakupci moraju da budu iseljeni. Posle će i CIK da nestane, isto onako volšebno kao što je i nastao.

 

 

 

Muzejska muljaža

 

O pravoj prirodi CIK-a najbolje svedoči svojevremena izjava Mile Popović Živančević koja je jasno najavila nameru da centar za konzervaciju Diana preraste u strukturu koja je odgovorna za celu Srbiju te razvijanje centra za dokumentaciju koji će umrežiti sve muzeje u Srbiji pod nadležnost Narodnog muzeja, kao centralne institucije. a kao deo tog programa preplaćen je loš i nefunkcionalan program za obradu muzejske građe Eternitas. Pri svemu tome, Mila Popović Živančević se pozivala na ovlašćenje davno nepostojeće Savezne vlade da je Narodni muzej matična institucija za sve muzeje kompleksnog tipa. O tome kakvi su sve bizarni programi, ali i nimalo naivne obaveze bile predviđene najbolje govori njena najava da će Narodni muzej edukovati atašee za štampu koji će raditi u srpskim muzejima te da će svi muzeji u Srbiji morati da izrade strateške planove da bi im uopšte bio omogućen budžet do čega srećom nikada nije došlo.

 

 

 

Predsmrtna filozofija

 

Poseban problem u vezi sa restauracijom i konzervacijom jeste osnivanje Centralnog instituta za konzervaciju i restauraciju, po uzoru na Italiju. Ovo je ideja bivšeg pomoćnika ministra kulture Miladina Lukića i Mile Popović Živančević, koji žele da ovaj institut preuzme nadležnost Zavoda za zaštitu spomenika kulture. U rukovodećem timu ovog instituta sebe vide Mila Popović Živančević, Miladin Lukić, Branka Šekarić iz Društva konzervatora Srbije, Sanja Kesić i drugi koji već 20 godina u Zavodu "primaju platu". S obzirom na to da bi ovaj institut trebalo da ima status naučno-istraživačke ustanove, obavezno će morati da bude zaposlen i određeni broj magistara i doktora, a tu su prethumno predviđeni raznorazni penzioneri. Na delu je zapravo tiho gašenje Zavoda za zaštitu spomenika kulture.

 

 

 

Slučaj Galerije fresaka

 

Zbog privremenog smeštaja konzervatorskih ateljea Narodnog muzeja zbog tada predstojeće rekonstrukcije, po prvom projektu svojevremeno je bilo predviđeno i najavljeno zatvaranje Galerije fresaka, odnosno skidanje stalne postavke iz ovog galerijskog prostora. Upravnik Galerije fresaka i saradnici Odeljenja za srednjovekovnu umetnost, nezadovoljni ovakvim razvojem situacije, činjenicom da će biti skinuta stalna postavka, uputili su još početkom 2006. godine dopis Ministarstvu kulture, a nešto kasnije javno je potpisivan apel protiv zatvaranja galerije fresaka koji je potpisalo oko 300 stručnjaka i javnih ličnosti. Bilo je nedopustivo da se Centar za konzervaciju preseli u prostor Galerije fresaka, jer je ta "privremena" adaptacija zgrade galerije predviđala horizontalno pregrađivanje visokih dvorana, razbijanje mermera radi uvođenja vodovodne i kanalizacione instalacije, što je sve bilo veoma nelogično, između ostalog i zato što se najpre izdvajaju sredstva za adaptaciju prostora, a onda ako je to privremeno i za vraćanje prvobitnoj nameni. Zgrada u kojoj se nalazi Galerija fresaka je projektovana kao muzej i ona pre svega nema kapaciteta za Centar za konzervaciju i nije pravljena za tu namenu, a još manje za kasnije useljavanje CIK-a, o čemu se takođe jedno vreme govorilo. Naime, dugo vremena prostor Galerije zauzimala je Škola za konzervaciju Diana. Ipak, kao direktna posledica prvog pisma upućenog Ministarstvu kulture 2006. godine, usledile su i kadrovske promene u Odeljenju za srednjovekovnu umetnost. Smenjeni su šef i zamenik šefa ovog odeljenja, a konzervatorska služba je maltene rasturena.

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane