Natrag

Dežurna

Dežurna

Američka administracija pustila niz vodu svoje podanike iz Srbije

 

Odlazak Ujka Sema

 

Diplomatama i obaveštajcima koji su službovali i delovali u Beogradu naređeno je da prekinu kontakte sa srpskim zvaničnicima, da promene brojeve telefona, internet adresu, a da se veze održavaju, preko kanala, samo sa proverenim agentima iz Srbije

 

Milovan Brkić

 

Srbija nije više na listi nacionalnih prioriteta administracije iz Vašingtona. Njeni interesi na Balkanu su ostvareni i pod teškim teretom ekonomske krize američka vlada je odlučila da i bazu Bondstil na Kosovu prepusti saveznicima iz NATO alijanse. Nije lako izdvojiti iz budžeta milijardu dolara godišnje za njeno izdržavanje, a takvih baza, po svetu, SAD imaju još preko hiljadu!

Pre "odlaska" sa Balkana, američka vlada je postigla dogovor sa Nemačkom i Rusijom o zonama uticaja na ovim prostorima, a tog dogovora Vašington je spreman da se čvrsto drži, osim što će, povremeno, verbalno da se oglašava raznim povodima, da pokaže i svoje "prisustvo".

Depeše poslate u Stejt department iz Američke ambasade u Beogradu pokazuju koliko su srpski ministri, narodni poslanici i visoki državni i partijski funkcioneri vladajuće koalicije unizno odlazili u Ambasadu SAD da njenim službenicima iskažu svoju lojalnost ili da dobiju domaće zadatke.

 

Samoinicijativno olajavanje

 

Uvek kada bi izvršili veću pljačku, mafijaši Borisa Tadića tražili su prijem kod američkog ambasadora, otpravnika poslova ili onih koji ih zamenjuju, da na sva usta popljuju ruske državnike, da se zakunu da će raditi u korist američkih interesa, a na štetu države u kojoj žive i koju pelješe.

Minulih godina ološ poput Dragana Šutanovca bili su miljenici bivših ambasadora Majkla Polta, Kamerona Mantera i otpravnice poslova Dženifer Braš. I dok su oni tapšali po ramenu srpskog ministra odbrane, pomoćnici vojnog atašea opisivali su Šutanovca svojima pretpostavljenima u Pentagonu kao ovejanog kriminalca koji sa svojom organizovanom kriminalnom grupom rasprodaje vojnu imovinu i naoružanje, i da poslove dobijaju isključivo kompanije koje su u njegovom vlasništvu i vlasništvu njegovog pomoćnika i kuma Ilije Pilipovića i direktora Jugoimporta SDPR Stevana Nikčevića. Major Tomas Miler slala je izveštaje o pritužbama američkih kompanija koje su gubile na tenderu, jer su oni bili namešteni za firme Šutanovčeve kriminalne grupe.

Američkoj ambasadi u Beogradu gospodin Šutanovac je detaljno dostavljao izveštaje o zdravstvenom stanju srpskog predsednika Borisa Tadića, jer je VMA pod kapom njegovog ministarstva, a Vojna bezbednosna agencija prikupljala je dokaze o Tadićevim pljačkama i njegovim računima.

Tužno je danas čitati kako su su svoje kolege olajavali Dragan Đilas, Vuk Drašković, Mlađan Dinkić, Dragoljub Marković Palma, Božidar Đelić... i šta su sve obećavali da će učiniti u korist američkih interesa, a na štetu interesa svoje države i njenih tradicionalnih saveznika - mislim na Rusku Federaciju, na Nemačku...

U depešama nema izjava državnih funkcionera koji su direktno sarađivali sa obaveštajnim američkim službama. Izjave Nenada Čanka i njegovih kolega nisu šifrovane, već su prosleđivane redovnom diplomatskom poštom u centrale u Lengliju, ili Pentagonu.

Diplomatama i obaveštajcima koji su službovali i delovali u Beogradu naređeno je da prekinu kontakte sa srpskim zvaničnicima, da promene brojeve telefona, internet adresu, a da se veze održavaju, preko kanala, samo sa proverenim agentima iz Srbije.

Mafiji Borisa Tadića danas je teško da ostvare i telefonski kontakt sa diplomatskim službenicima Ambasade, a o teatralnom odlasku u Ambasadu nema ni govora.

Administracija iz Vašingtona oprala je ruke od Borisa Tadića i njegovih ministara, koalicionih saradnika i partijskih rukovodilaca. Bilo pa prošlo. Loši momci su postali islužene kurve.

Još pre dve godine srpskom ministru spoljnih poslova Vuku Jeremiću preneta je poruka državne sekretarke Hilari Klinton da Vašington želi da predsednik Srbije podnese ostavku.

Uveren da je sa 50 miliona dolara, u kešu, pošteno platio izbornu kampanju Baraka Obame, srpski diktator je bio samouveren da je sada došlo i njegovih pet minuta, i da može da nastavi sa životinjskom pljačkom Srbije. Njegovim dečacima, koje je instalirao na svim najvažnijim državnim funkcijama, bankama i javnim preduzećima, poručio je: Uzimajte, ne pitajte!

Upozorenje gospođe Klinton za srpskog predsednika bilo je nevažno. Bio je uveren da je - američki predsednik iza njega.

Istraga koju je FBI pokrenuo povodom para iz Srbije za Obaminu partijsku kampanju počela je od guvernera Ilinoisa Roda Blagojevića, a bilo je planirano da se završi hapšenjem i sekretara Ambasade Srbije u Vašingtonu, gospodina Vladimira Petrovića, inače američkog državljanina, koji je bio saradnik guvernera Blagojevića i transporter svežeg novca iz Beograda. Umesto da posluša preporuke i oduzme 32-godišnjem Petroviću diplomatski status, Boris Tadić je odlučio da ga unapredi u ambasadora, što je još više razbesnelo američke centre moći.

 

Povlačenje po obavljenom poslu

 

Uveren da je postao regionalni lider, i da je "posvećen miru", kako je voleo da o njemu pišu mediji u regionu, a tekstove su plaćali njegovi marketinški saradnici, srpski predsednik-diktator bio je uveren da ćemo sa njim ići do samog gorkog kraja.

Jašući na paroli da Evropska unija nema alternativu, Boris Tadić je, sa svojom propagandnom mašinerijom i velikom količinom novca i poklona, uspevao da srpsku opoziciju predstavi kao opasnost po bezbednost regiona. Njegova spoljna politika, koju je promovisao njegov bivši učenik i velika pederska ljubav Vuk Jeremić, zasnivala se na besmislu - stalnim ustupcima u ime mira. Sve što je radio, poklanjao, izvinjavao se, potpisivao, Tadić je činio u cilju jačanja svog položaja pred evropskim komesarima i američkom administracijom.

Upućeni tvrde da je u vojnoj bolnici u Vašingtonu, kuda je bez obaveštavanja javnosti Boris Tadić išao da traži lek za svoju boljku, menjajući krv, ustanovljeno je da je ovaj razvratni peder zaražen i sidom, pored druge teške bolesti, od koje se godinama leči - lupusom.

Nakon što je ostvarila svoje interese mešajući karte na Balkanu (u igru je bila vešto uvučena da se prikaže kao razbijač bivše SFRJ, mada američki lideri nisu bili za rasturanje ove balkanske države, stvarajući nezavisnu državu Kosovo, koja, istina, još nije članica Ujedinjenih nacija, a ostavljajući je u milost i nemilost komesarima Evropske unije), administracija iz Vašingtona odlučila je da se povuče iz balkanske igre.

Mafijaši Borisa Tadića, i on lično, pušteni su niz vodu. Od dobrih momaka, koji su godinama imali status u Ambasadi u Kneza Miloša, preko noći su postali neprijatelji američkog naroda i njegovih interesa. Sada ih tretiraju kao loše momke, kao islužene kurve, koje su za novac izdavale svoju državu, narod, njene interese i imovinu.

A zahvaljujući Tadićevim mafijašima i partijskim saradnicima, kompanije iz SAD dobrano su opelješile Srbiju. Smederevsku železaru kupila je američka kompanija za smešnih 23 miliona dolara, i još 30 miliona dolara koji su isplaćeni kao mito onima koji su učestvovali u njenoj prodaji. Samo imovina Sartida vredela je, sa fudbalskim stadionom i upravnim i poslovnim zgrada u Smederevu i Srbiji - nekoliko stotina miliona dolara! Za podizanje železare Srbija je od nemačkih banaka pre raspada Jugoslavije uzela preko milijardu maraka kredita! Kada je Sartid prodat Amerikancima, Srbija je preuzela dug od milijardu maraka, da to plaća kao kredit, tako da je srpsko državno rukovodstvo kod nemačkih vlasti dobilo ogavan imidž.

Prošle godine kriminalna banda Borisa Tadića, suprotno državnom ugovoru sa Gaspromom, koji je kupio Naftni industriju Srbije, pokušala je da na lažnom i nezakonitom tenderu (pročitajte o tome u tekst pored ovog) omogući američkoj kompaniji da podigne privremenu montažnu rafineriju, samo da izazove sukob sa ruskom vladom i Srbiju definitivno satre. Boris Tadić je lično podsticao ovu aktivnost, od koje se odustalo dogovorom između ruskih i američkih zvaničnika.

 

Lista odbačenih

 

Američka kompanija je za simboličnih 460 miliona kupila Duvansku industriju iz Niša. Imovina fabrike i imovina koja je bila uložena u razvoj proizvodnje kod kooperanata i mašine vredele su nekoliko puta više. Do tada je fabrika iz Niša punila budžet Srbije sa više od dve trećine, a otkada su fabriku preuzeli Ameri, u budžet Srbije nije ušao ni jedan dinar!

Nakon što su razorili Srbiju u bombardovanju, američke kompanije su ovu najsiromašniju zemlju u Evropi opelješile za desetak milijardi evra, ne računajući imovinu Srbije koja je još "zamrznuta" u američkim bankama!

Odlazeći iz Srbije, iz zone uticaja, američka administracija sada nastoji da se otarasi svojih saveznika, kao svedoka njihove aktivnosti i prisustva u Srbiji.

Na jednom sastanku Tadića sa svojom kamarilom, jedan njegov savetnik je glasno konstatovao da je bilo bolje da su njega poslušali i da su se "ušemili" sa Englezima! Boris je skočio kao oparen. "Jebote, jer sam vam rekao da sam ja još u igri kod Vašingtona, ima još poslova koje mogu za njih da završim. Keve mi, mi ćemo karati Nemce i Ruse, ima da se kaju što su krenuli na nas."

Srpski predsednik se nije učio na tuđim greškama. Svi oni koji su izdavali svoju zemlju i građane američkoj administraciji i njenim službama završili su kao smeće. I ovog puta podsećamo kako je prošla Biljana Plavšić, dobra drugarica Medlin Olbrajt. Vremešna Biljana je osuđena kao ratni zločinac na 11 godina teškog zatvora. Slobodan Milošević je bio američki igrač koji je umro u zatvoru, a u tamo sedi i Radovan Karadžić, koji je, crno na belo, potpisao sa Ričardom Holbrukom ugovor o povlačenju iz javnog života, u zamenu za imunitet od Haga! Kada je Radovan uhapšen, i pozvao se na dogovor sa Holbrukom, ovoga su najbolji prijatelji umrli, samo da Karadžić ostane bez svedoka! Momčilo Perišić, bivši načelnik Generalštaba Vojske Jugoslavije i potpredsednik srpske vlade, uhvaćen je da špijunira za američku službu CIA. Uhvaćen je sa Dejvidom Nejborom na primopredaji dokumenata i novca. U Hagu je prošle nedelje osuđen na 27 godina zatvora! Da ne pominjemo Viktora Juščenka, Juliju Timošenko, Sadama Huseina, Hosnija Mubaraka, pukovnika Gadafija. Svi su oni bili igrači većeg kalibra od nesrećnog Borisa Tadića, a tako su jadno završili.

 

Englezi se raduju

 

Šta očekuju oni koji su, da bi pljačkali Srbiju, pod zaštitom Ujka Sema, išli kod američkog ambasadora kao prokonzula, da mu referišu i da se podastiru?

Tužna je njihova sudbina. Panika je ušla u njihove kosti. Strah ih razjeda. Kuda mogu da pobegnu Dragan Šutanovac, Dušan Petrović, Dragan Đilas, Bojan Pajtić i ostala Borisova kamarila? Možda u zemlje članice Evropske unije? O, sigurno ne! Bivši ministar zdravlja Tomica Milosavljević hteo je da se skloni, da ode u Tokio za ambasadora. Nije dobio agreman. Član je rukovodnog tima Svetske zdravstvene organizacije, ali ni to ne pomaže. Od zatvora ga spasava Mlađan Dinkić, koji preti obaranjem koalicije. Kada se izbori raspišu, biće sigurno uhapšen.

Da li su američke diplomate primoravale srpske vlastodršce da dolaze na brifinge u Ambasadu, da olajavaju kolege, da obećavaju? Ne, nikako! Svi su sami tražili prijem, željni da se njihova poseta registruje, da sebe predstave kao jake "američke igrače".

U nastojanju da na Balkanu, kod građana u zemljama gde su mešali karte poprave utisak, američke službe će nastojati i da ključni ljudi srpskog režima, na čelu sa Tadićem, budu surovo kažnjeni za svoja zlodela, i da tako svoje prisustvo i odgovornost prebace na teret ovdašnjeg diktatora i njegove mafije. Tako je prošao i hrvatski premijer Ivo Sanader, koji je predstavljan kao lider Balkana. Imao je američku vizu u trenutku kada je utekao u Austriju, ali su iz Vašingtona odmah poništili ulaznu vizu, da gospodin Sanader bude izveden pred sud. A njegovo čerupanje u Zagrebu je šala prema onome šta je opljačkao Boris Tadić i njegova mafija.

Srpski diktator kao da još nije shvatio da je njegovo ime precrtano crvenom olovkom. On se, iako smrtno bolestan, još promoviše kao značajan čovek. Taj značaj on ima samo u svojim očima, pred ogledalom.

Padu Borisove mafije raduju se doušnici engleskih obaveštajnih službi u Beogradu. Oni trljaju ruke, uvereni da je sada njihovo vreme. A kako završavaju oni koji sarađuju sa obaveštajcima iz Londona, preporučujemo da pročitaju tekst u ovom broju na strani 34 (pod naslovom "Ako treba ubiće, ako ne treba mučiće").

 

 

 

 

Merkelova ga ofirala

 

Prilikom posete gospođe Angele Merkel Beogradu, Boris je zamolio saveznu kancelarku da nastave razgovor bez njegovih saradnika. "Ima nešto što nas dvoje možemo sami da rešimo", reko je Tadić.

U četiri oka gospođa Merkel je saopštila srpskom predsedniku da nije čovek od poverenja, da laže zajedno sa svojim saradnicima, da je proneverio državne kredite i međunarodnu pomoć i da je odgovoran što je za ministra spoljnih poslova postavio smutljivca, samo zato što prema njemu gaji ljubavna osećanja.

Razgovor nije dugo trajao, a Tadić ga je saradnicima predstavio kao - "Nema problema, sve smo se dogovorili. Jebo sam joj kevu".

Kada je kancelarka Merkel nekoliko dana kasnije opisala ovaj susret sa Tadićem jednim nemačkim novinama, diktator je pobesneo. Rasplako se.

On, inače, pada u nekontrolisan plač kada prestane dejstvo doza jakih lekova koje dobija, radi održavanja u životu. Plačipička je, kažu lekari

Tadićevu mafiju očekuju crni dani.

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane