Natrag

Pravosuđe

Pravosuđe

Ni ubistvo nije problem pred jednookim sudijom

 

Ubice od sudijinog poverenja

 

Nastavlja se prikrivanje razloga i načina na koji je policija na sred ulice likvidirala mladog Mirona Milutinovića. Posle same policije, a zatim tužilaštva, pred istinom oči zatvaraju i same sudije

 

Mersiha Hadžić

 

Mirona Milutinovića su 28. novembra 2010. na beogradskoj opštini Zvezdara hladnokrvno ubila četiri policajca, dok su njegova majka i baka gledale tu krvavu dramu. Pošto je tužilaštvo došlo do zaključka da su policajci Momir Mladenović, Željko Veličković, Nenad Ilić i Miloš Stojković, svi tada iz policijske stanice Zvezdara, postupali po zakonu i odbilo da protiv njih podigne optužnicu, roditelji ubijenog mladića su protiv njih podneli zahtev za sprovođenje istrage.

Veće Višeg suda u Beogradu, kojim je predsedavala Nataša Albijanić, žena po mobingu zaposlenih poznatog zloglasnog vršioca funkcije predsednika Višeg suda Dragoljuba Albijanića, dok su članovi bili sudije Jasmina Vasović i Slađana Marković, na sednici održanoj 23. asvgusta 2011. donelo je rešenje kojim odbija zahtev Mironovih roditelja. U obrazloženju sudijska trojka smatra da su policajci u svemu postupali po zakonu i ističe da je pri donošenju odluke "posebno (cenila) navode odbrane". Sud, očigledno, nije uopšte cenio - činjenice. A one, videće se, teško terete ne samo policajce da su hladnokrvno ubili jednog mladića, već i celokupno pravosuđe da čini sve što je moguće da slučaj zataška i prepusti zaboravu.

Da bi se sakrila prava istina o Mironovoj pogibiji, sudsko veće je bez ikakvog osećanja krivice pribeglo izvrtanju i prikrivanju činjenica. Tako na drugoj strani rešenja u trećem pasusu stoji da je posle izvršene egzekucije od četvorice policajaca uzet barutni test sa obe šake "te su tragovi dostavljeni OKT na dalju obradu". Pri tome sudija Albijanić i koleginice joj zaboravljaju ili namerno ne spominju da su rezultati kod dvojice od četvorice policajaca bili pozitivni, što znači da su, suprotno zvaničnom policijskom izveštaju, obojica koristila vatreno oružje pri intervenciji, a ne samo Momir Mladenović.

Zvanično, Momira je Miron oborio na zemlju, te je on tako, iz te pozicije, u nesrećnog mladića iz pištolja ispalio pet hitaca, od kojih su najmanje četiri bila smrtonosna.

Isto tako, zvanično, Miron je bio medicinski fenomen, jer je ostao na nogama iako je već posle prvog hica morao da padne mrtav. Isto tako, zvanično, i meci koje je Momir ispalio morali su da se protive zakonima fizike, jer su neke od prostrelnih rana na Mironu išle odozgo naniže, što znači da je Momir, budući na zemlji, pucao u nebo, odakle su se tanad odbijala i pogađala Mirona koji je stajao uspravno!?

I sam policajac Momir Mladenović je natprirodni fenomen, jer tvrdi kako ga je pokojni Miron nekoliko puta udario sekirom u grudi. Od svih tih udaraca superžaca je zadobio samo ogrebotinu od nekih 4-5 santimetara, nagnječenje leve šake i zgloba, kao i dva pokidana dugmeta i rasparani štep gornjeg džepa na košulji!?

Posle hladnokrvnog ubistva na Zvezdari, policajac Mladenović biva nagrađen prebacivanjem u Interventnu jedinicu, čiji komandant Tomislav Radovanović ovako opisuje svoje pulene: "Da bi neko postao deo tima mora... da odlično poznaje zakonske i podzakonske akte iz delokruga poslova i zadataka ove jedinice".

Evo kakvo je to znanje kod superžace Momira. Na 5. strani u 5. pasusu zapisnika sa saslušanja pred sudijom Albijanićkom, Momir tvrdi: "Svaki policajac ima pravo kada je na dužnosti da nosi pištolj sa metkom u cevi." Zato, građani, oprez kada vidite pripadnike Interventne jedinice GSUP-a Beograd - ne samo da su laki na obaraču, već im je i metak uvek u cevi.

Nasuprot tome, Pravilnik o upotrebi sredstava prinude u članu 17. izričito navodi da se metak u cev ubacuje tek pošto policajac proceni da postoje uslovi za zakonitu upotrebu oružja, a ne čim preuzme smenu.

Ništa od ovoga nije impresioniralo sudiju Albijanićku i njene koleginice, koje, očigledno, nisu ni tragale za istinom već za obrazloženjem unapred donetog rešenja. Nije ih pokolebalo da policijskim službenicima poklone puno poverenje ni to što ni oni nisu mogli da se slože samo oko toga da li je Momir ležao, sedeo ili klečao na zemlji kada je počeo da puca. Nisu mogli da se slože ni oko toga da li je mrtvi Miron pao pored policajca-ubice ili preko njega.

Konačno, pojedini policajci ne samo da nisu u saglasnosti sa kolegama i činjenicama, već ni sa samim sobom. Tako policajac Nenad Ilić u službenom Izveštaju o intervenciji od 28. novembra 2010. navodi kako mu je Mironova baka Dragica rekla da je njen unuk "pre nekoliko godina ubio čoveka". Umesto toga, na sudu Ilić izjavljuje (strana 2, pasus 4. zapisnika): "Podatke sam putem veze prosledio komandnom centru u 29. novembra i od njih dobio informaciju da se radi o licu koje je prema njihovim podacima imalo pokušaj ubistva..."

Ni jedna od ovih izjava nije tačna, jer Miron nikada nije odgovarao ni za pokušaj, a kamoli za ubistvo! Sudiju Albijanić sve ovo uopšte ne interesuje, pa čak ni ne proverava ove izjave koje su više nego lako proverljive. Policajcima se veruje i kada lažu.

Koliko su policajci-ubice bili unezvereni pred sudom vidi se i iz činjenice da ni jedan od njih četvorice nije mogao da se seti gde mu se tokom intervencije nalazila gumena palica, inače standardni deo policijske opreme!?

Da se radilo o osumnjičenima u civilu koji daju ovako smušene i kontradiktorne izjave, sud im ne bi poverovao ni jednu jedinu reč. Sudija Albijanić je, izgleda, bolećiva prema uniformisanim licima.

Slučaj hladnokrvnog ubistva Mirona Milutinovića od strane četvorice policajaca polako prerasta i u slučaj profesionalne katastrofe sudije Nataše Albijanić. 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane