Do koske

Može li Srbija razumeti svoje prijatelje i zaštitnike, ako ne razume sebe samu

Mišja rupa u vrhu vlasti

Jedan čovek i dve rečenice bili su dovoljni da se celokupna bedastoća i sve podaništvo siledžijske demokratije nađu u mišjoj rupi. Predsednik Tadić je sagnuo glavu tom prilikom, a njegov "nevladin sektor" zinuo zatečen. Tako mali i uplašeni rade kad veliki progovori

Nikola Vlahović

Ambasador Ruske Federacije Aleksandar Vasiljevič Konuzin, u vrlo kratkom roku svoga službovanja u večno nestabilnoj Srbiji, stekao je reputaciju domaćeg čoveka i nekoga ko je "jedan od nas". I dok je Konuzin u prvim mesecima svoga službovanja bio tražen na svakom važnijem skupu kao jedna pitoma, prihvatljiva i zabavna ličnost, nikome iz vrha srpske vlasti to nije smetalo. Naprotiv, i sami su se utrkivali pozivajući ga na razne svečanosti.

No, kad je Konuzin prvi put počeo javno da reaguje na skandalozno ponašanje zapadnih diplomata, na njihov primitivni nastup, na nadmene stavove prolaznih ličnosti koje sebe ovde doživljavaju kao rimske prokonzule kojima treba istimariti konja i pronaći ljubavnicu za jedno veče, onda je ovaj ruski stručnjak za politiku i diplomatiju postao noćna mora domaćih slugeranja Zapada.

 Ali, sa druge strane, ovaj opljačkani i napušteni narod koga je sopstvena vlast više puta prodala, prevarila i nanovo očerupala, video je u njemu velikog prijatelja iz velike zemlje i prepoznao u tom smernom vojničkom držanju čoveka kome može da veruje.

On je takvu reputaciju i potvrdio više puta u svojim istupima, pokazujući diplomatskom koru zapadnih zemalja, ali pre svega domaćim podanicima zapadnih interesa u Srbiji, da ruski ambasador nije predstavnik male pacifičke ostrvo-države, nego moćne imperije koja se prostire na dva kontinenta.

Nenaviknuti na drugi obrazac ponašanja osim bednog udvorištva, srpski predsednik, njegovi glasnogovornici iz nevladinog sektora i slična fela, zanemeli su kad je nedavno, na skupu pod imenom Forum za bezbednost izgovorio rečenicu: "Ima li ovde Srba? Tači osvaja sever Kosova, a vas baš briga!" Čim je u Srbiji krenulo kolektivno izvinjavanje predsednikovih trbuhozboraca zbog onoga što je Konuzin kazao, "Glas Rusije" se sa razlogom upitao: šta je to Konuzin tako strašno uradio pa su ga mediji prozvali skandalmajstorom, naglašavajući da je jedino skandalozno to što je jedan takav forum održan - u prisustvu predsednika Srbije!

 Koliko je duboka provalija između naroda i vlasti u Srbiji, postalo je jasno nekoliko dana kasnije, kad je njegova ekselencija Aleksandar Konuzin došao da uveliča gradsku slavu u Topoli. Snimke sa tog događaja neke televizije sa nacionalnom frekvencijom nisu smele da puste, a glavni državni mediji su izbegli da tome daju značaj...

Najpre je predsednik opštine Topola održao govor u kome se obratio Konuzinu sledećim rečima: "Ovde ima Srba, vaša ekselencijo! Pozdravljamo našu braću na barikadama na Kosovu i nadamo se da će im Srbija pomoći!". Tokom šetnje kroz grad narod je masovno zaustavljao Konuzina, fotografisao se sa njim, ljubili su mu ruke, dovikivali da ima Srba dok ima i Rusa.

Ali, ono što misli narod, ne misli i njegova vlast! Neki su odmah reagovali na Konuzinovu izjavu rekavši kako bi Srbija trebalo da mu "uskrati  gostoprimstvo da ima diplomatske kičme" (Nenad Čanak). Čudno da se taj isti čovek nije oglasio kad je u Srbiju došao Džozef Bajden, osvedočeni srbomrzitelj, onaj koji je sve Srbe nazvao degenericima i kanibalima koji "jedu decu", zlotvorima i masovnim ubicama koje treba temeljno potamaniti...

Da je ova vlast imalo svoja, kao što nije, takvom čoveku bi zauvek uskratila pravo na boravak u Srbiji. No, Bajden je čak i večerao u ugodnoj atmosferi uživajući u besprizornom podaništvu tih i takvih "kanibala"!

Zar nije bilo dovoljno svakom dostojanstvenom srpskom političaru i ono što je francuski ambasador Žan-Fransoa Teral napravio prvog dana svog službenog boravka u ovoj zemlji, kad je iz Novog Pazara poručio: "Ovo je moja prva poseta Novom Pazaru i moje je duboko uverenje da Beograd nije čitava Srbija, ali da Novi Pazar jeste Srbija." Ili kad tadašnja zamenica američkog ambasadora Dženifer Braš drži predavanje o tome kako je evidentan"... negativan uticaj vlasti u Beogradu i celokupnu situaciju u Sandžaku, kao i uloga Vlade Republike Srbije u kreiranju i produbljivanju podela unutar bošnjačkog naroda u svim oblastima društvenog pa čak i privatnog života"!

Zar nije trebalo ekspresno najuriti iz Srbije takve "prijatelje"?

Pokojni nemački ambasador Andreas Cobel je pretio da će se tek razgovarati o statusu Vojvodine i Sandžaka "ako Srbija nastavi da insistira sa kosovskim pitanjem". I nije mu posle tog put u domovinu pokazala srpska diplomatija niti predsednik Srbije, nego sama Nemačka, jer je kompromitovan zbog "korišćenja sredstava" albanskih trgovaca drogom.

Ko je to od srpskih vlasti reagovao kad je evropski izvestilac Jelko Kacin, inače redovni korisnik govora mržnje još od početka raspada Jugoslavije, doslovno pretio vlastima u Srbiji da se ne igraju braneći svoju ustavnu teritoriju? Ko se seća kad je pre nekoliko godina holandski ministar Ferhagen doslovno preuzeo na sebe ulogu mandatara srpske vlade? Je li tada neko reagovao? Ne, nego su svi udvorički i sramno ćutali!

Ne treba ni pominjati kako su se ovde prema političarima i narodu ponašali britanski, američki i njima satelitski ambasadori! Neki od njih nisu razlikovali Srbe od običnog stada! Nažalost, gomilu gnusoba su izgovarali najčešće u prisustvu B. Tadića i njegove vlastele, a prateći nevladin sektor se prema svemu odnosio kao prema božjim zapovestima.

No, kad je Aleksandar Vasiljevič progovorio o tom bednom udvorištvu, i to ne iza leđa, nego u lice, i predsedniku Srbije i njegovim "krojačima stvarnosti", onda je to postalo problem. Nije srpska vlast sa svojim medijima uplašeno reagovala na Konuzina zbog sebe, nego zbog svojih šefova! Jer se još nada da je tamo negde u njihovoj milosti, ne videvši iz blata u kome se nalazi da više nikome nije potrebna.

Ovaj naš pravoslavni, i srpski i ruski Aleksandar Konuzin, koji je pokazao da nije sve interes, nego da je čovek iznad interesa, zapravo je i narodu i ovdašnjim vlastima postavio jedno civilizacijsko pitanje: čiji smo mi ako nismo svoji?

 

 

 

 

 

 

Nije srpska vlast uplašeno reagovala na Konuzina zbog sebe, nego zbog svojih šefova! Jer se još nada da je tamo negde u njihovoj milosti, ne videvši iz blata u kome se nalazi da više nikome nije potrebna.