Natrag

Postdemokratija

Postdemokratija

Ako nam je EU sve čemu se nadamo, sve ćemo i izgubiti

 

Ništa od EU

 

Najpre je bilo da u Evropsku uniju ulazimo ekspresno do 2005. godine, a onda da će se to sasvim sigurno dogoditi 2007, pa najkasnije do 2010. Kako je vreme prolazilo, tako se licitiranje nastavljalo i sa 2012, pa 2014, pa 2015. i 2016. godinom, da bi nam sada i naši i evropski zvaničnici saopštili da nije realno pre 2020. Ko doživi

 

Piše: Mile Isakov

 

Ajde da se ne lažemo više i da priznamo, pre svega sebi, da od ulaska Srbije u Evropsku uniju neće biti ništa, bar ne u dogledno vreme. Da se posvetimo sebi i da počnemo da živimo najbolje što možemo, bez obzira na evropske integracije. To, naravno, ne znači da treba odustati od te namere, jer i nama je tamo prirodno mesto, kao i svim drugim evropskim zemljama. To samo znači da naši životi ne treba da budu samo tome posvećeni, jer nije to jedini razlog našeg postojanja i jedini način našeg opstanka i prosperiteta.

Već duže vreme kod mene sazreva uverenje da mi u EU nećemo nikad ni ući i to ne samo zbog naših grešaka. Ako mi ikad i položimo prijemni, biće to kad Unija nikome više ne bude važna i kad je mnogi počnu napuštati. Da bih dokazao da ne pokušavam sada da prodajem naknadnu pamet, priznaću da sam kao saučesnik u novoj vlasti posle 2000. bio ubeđen da ćemo u Evropsku uniju biti primljeni za nekoliko godina, istom brzinom kojom smo bili primljeni u OEBS i Savet Evrope. U obe organizacije sam bio član naše stalne delegacije u njihovim skupštinama pune tri godine. Zajedno sa Mićunovićem i Milanom St. Protićem, bio sam i u pregovaračkom timu o našem uključenju, koji je imao pobednički nastup i mentalitet.

Mi nismo nikoga molili za prijem nego smo to zahtevali, insistirajući na činjenicama da oni imaju veću odgovornost od nas za sve što se sa Srbijom događalo prethodne decenije, jer oni su povremeno paktovali sa Miloševićem, a ne mi, oni su ekonomski iscrpeli Srbiju sankcijama i, na kraju, oni su bombardovali našu zemlju ili podržavali bombardovanje. Sada su u obavezi da doprinesu da se sve to popravi, a ne da nama koji smo sve vreme na tome radili u najtežim uslovima, rizikujući i živote, postavljaju uslove. Takva je bila atmosfera tada i takav odnos snaga, pa i rezultati. Na prijem u te dve evropske organizacije Hrvati su čekali pet, Bosanci sedam godina, a mi samo dve, pa mi se činilo logičnim da tako bude i sa Evropskom unijom. Većina evropskih zvaničnika bila je svesna nepravde koju su naneli građanima Srbije i imali su potrebu da se za to nekako iskupe i revanširaju, kad im već sujeta nije dozvoljavala i da se izvine. Zaista je neverovatno kako je posle došlo do preokreta u tim odnosima, kako smo ispustili inicijativu i došli u tako inferiornu i sramnu poziciju, da mi preuzmemo svu krivicu i najveću odgovornost za zlodela režima sa kojim su oni tikve sadili. Ali, mi zaista sada ne radimo ništa drugo osim što ponizno izvršavamo sve njihove naloge i čekamo da nam se smiluju.

 

Opšte robovanje

 

Isto kao što sam tada bio siguran da ćemo brzo postati punopravni član evropske zajednice, prepoznavajući njihovu grižu savesti, dobru volju i entuzijazam, sada sam siguran da do toga neće skoro doći, spoznavajući potpuno drugačiji odnos prema Srbiji, njihovu sve veću rezervisanost, aroganciju i mrzovolju prikrivene licemerjem koje sve manje skrivaju. Ma šta da je bio povod za takvu promenu raspoloženja prema nama, ma šta da smo pogrešno uradili, to ne može biti razlog za takav zaokret, još manje opravdanje za očigledno nepravedan odnos prema Srbiji koji je usledio i koji traje do danas. Nešto se kod njih dogodilo i prelomilo, neovisno od brzine kojom smo mi hapsili haške pitomce i begunce, ili ispunjavali druge uslove sa evropske agende. Nismo mi, naravno, nikakva nevinašca, naprotiv, ali ovakvo ponašanje EU sugeriše razmišljanje i o njihovim slabostima i odgovornosti.

Kako sad stvari stoje, sve govori da mi najverovatnije nećemo ni ući u EU, jer prepreke su sve veće i sa jedne i sa druge strane. Mi imamo određenih problema i sa sobom i sa Unijom, a i ona sa nama, ali i sama sa sobom. Naravno, reč je pre svega o Kosovu, kojeg ne možemo ni da zadržimo, ni da se odreknemo, a ni EU nema razumevanja za taj problem, pa samim tim ni rešenje. Ali nije to jedini razlog, ni naš, ni njihov, možda su drugi problemi čak i veći, a Kosovo samo izgovor. I jednima i drugima.

Kod nas, najveći problem je sistemska korupcija kojoj robuju i vlast i opozicija, toliko da bi obračun sa njome značio raspad sistema, hapšenje većine političara i zabranu većine partija. Naša politička, privredna i svekolika društvena elita to je postala i održava se zahvaljujući korupciji, stoga logično ne želi evropske standarde i razvijeno društvo, jer oni samo u ovako zaostaloj državi mogu biti elita i samo u kriminalizovanom društvu opstati. Koliko god vikali da su za Evropu i razvoj oni svim silama to koče, a sa nedomišljenom politikom - i EU i Kosovo - praktično onemogućavaju.

 Sa druge strane, i Evrpska unija je u ozbiljnoj krizi, a dezintegracione sile su sve snažnije. Tome je značajno doprinela i svetska ekonomska kriza koja dovodi u pitanje i evrozonu, pa i sam evro. Ali, i pre toga taj proces je otvoren promenom suštine unutrašnjih odnosa u Uniji, koja se širila garantujući konsenzus i pravo svake države članice da stopira odluke koje joj ne odgovaraju, a onda je to pravo ukinuto i prešlo se na klasično nadglasavanje. Tako se manje države članice dovode u podređen položaj i menja sama priroda EU kao zajednice ravnopravnih članica. Veliki, kada se o nečemu dogovore, uvek će naći načina da privole ili prinude neke manje da ih podrže i tako obezbede većinu, pri čemu će sve više biti oštećenih i nezadovoljnih, koji će ostajati u manjini. To tako jednostavno ne može dugo funkcionisati.

Dakle, ako bi naša država kojim čudom i uspela da opstane do 2020, ne radeći ništa drugo osim prepisivanja evropskih propisa i ispunjavanja uslova, koji se neprestano menjaju i dopunjavaju, Evropska unija neće. Raspašće se pod pritiskom ekonomskih problema koji doprinose jačanju svih nacionalizama, a dalje se zna. Mi najbolje. Zato držimo se Titove devize - živimo kao da ćemo sto godina biti na putu evropskih integracija i spremajmo se kao da ćemo sutra tamo stići. Uostalom EU neodoljivo podseća na njegovu Jugoslaviju, po brojnim prednostima i manama.

 

Ko je uzleteo neka padne

 

Važan je veliki cilj, do kojeg možda možemo da stignemo a možda i ne, ali još je važniji put ka njemu, jer to je naš život. Uzvišeni cilj je potreban da nas inspiriše i čini boljim, da pokreće pozitivnu energiju i procese, da nas motiviše i mobiliše, da nam da nadu i naoruža nas optimizmom, da nas nauči upornosti i solidarnosti uz mnogo odricanja. Najčešće, u životu sve je i uređeno tako da se na cilj nikada ni ne stigne jer tada bi se svi uverili da to nije ni približno bajno kao što su o tome maštali. Hoće li Evropa umeti da peva, kao što su sužnji pevali o njoj? U Evropsku uniju mnogi su već stigli i nisu presrećni, ali onima koji nisu, to još uvek izgleda kao obećana zemlja. Ponajviše zbog toga što se u njihovoj zemlji teško živi.

Istini za volju u Uniji su standardi bolji, i društveni i životni, ali to je rezultat nasleđa iz nekih prethodnih i boljih vremena. Kao i mi i Evropska unija živi od zaliha i stare slave njenih najrazvijenijih članica i još nije pokazala svoje pravo lice. Malo šta je unapređeno zahvaljujući toj novoj zajednici. Najbolje su prošle nove članice dok su bile na putu priključenja, kada ih je Unija obilato pomagala i tako stimulisala da joj se priključe. A kada su ušle, usledile su kazne i obustavljanje zagarantovanih sredstava, zbog korupcije, kao u slučaju Rumunije i Bugarske. Ako ćemo pošteno, te dve države nisu ni bile zrele za prijem, ili bar ništa više od nas, ali su ubrzano primljene, jer je u jednom političkom trenutku preovladala takva politička volja. Ista takva politička (ne)volja presudila je da Hrvatska bude sada primljena, a da Srbija ne bude još dugo. Da li vam to liči na ozbiljnu i principijelnu zajednicu i organizaciju? Meni ne. Ne zato što su sada takvi prema nama, nego zato što su takvi, što su se dvostruki standardi uveliko odomaćili u toj idealno zamišljenoj zajednici demokratske Evrope.

Mi smo samo u prilici da na sopstvenoj koži to osetimo i zato bolje vidimo i prepoznamo. Neki su za prijem morali da ispune i najsitnije detalje iz evropske bukvice, a neki su primljeni mada ne ispunjavaju ni neke najkrupnije uslove. Primljen je i Kipar sa istim problemom samootcepljenja dela teritorije, ali za nas je to nepremostiva prepreka. A za svaki slučaj već je spreman i problem neodržavanja gej parade. To nema kraja, ako budu želeli sutra će se aktivirati i tužba Hrvatske za ratnu odštetu i problem Republike Srpske u Bosni, a kad bi poželeli da nas prime mogli bi i to već danas da urade sa istim argumentima, da će svi ti problemi biti mnogo lakše rešivi kad budemo svi pod jednim krovom, deo jedinstvene evropske porodice i uz njenu pomoć. Dakle, ne žele. Ali to ne znači da mi sad treba da budemo iznenađeni i uvređeni. Naprotiv, svesni toga da ni EU nije savršena i da joj se te i takve nedoslednosti mogu obiti o glavu, treba pre svega da gledamo svoja posla, pa ako bude biće a ako ne, nećemo mnogo izgubiti. Ako nam je to sve čemu se nadamo, sve ćemo i izgubiti.

Zato je krilatica "Evropa nema alternative" bedasta i štetna i zato oni koji su sa njom uzleteli treba da padnu.

 

 

 

Držimo se Titove devize - živimo kao da ćemo sto godina biti na putu evropskih integracija i spremajmo se kao da ćemo sutra tamo stići.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane