Natrag

Feljton

Feljton

Peta kolona džihada: ko je odgovoran za začarani neprekinuti krug islamskog nasilja (3)

 

Muhamed bi danas prešao iz Meke u London

 

Da li pravoverni musliman može da bude lično i politički lojalan nemuslimanskoj državi? Sa blizu 25 miliona muslimana u zemljama zapadne Evrope i sa preko tri miliona u SAD, pitanje lojalnosti državi zemlje-domaćina postaje veoma važno. Ovo su pitanja kojima se bavi knjiga Senka džihada Srđe Trifkovića (SKZ, 2007, Beograd) iz koje Tabloid u nekoliko nastavaka prenosi završno poglavlje pod nazivom Peta kolona džihada   

 

Srđa Trifković

 

Ako vašingtonska politika finansiranja "šerijata sa ljudskim licem" asocira, makar i neodređeno, na jednu strategiju iz prošlosti, postoje dobri razlozi za to. Prema izveštajima, ta strategija je i osmišljena po uzoru na američku politiku promocije socijaldemokratije kao "protivotrova" komunizmu, u vremenima hladnog rata. Čak ni decenijama kasnije vašingtonski stratezi nisu u stanju da vide ono što je već tada bilo bolno očigledno: da je sponzorisanje socijalizma samo unapredilo osnovu kolektivističkog i materijalističkog morala, kao i rast moći države na štetu društva, praćenu dehristijanizacijom tog istog društva - proces čije posledice oblikuju današnji način razmišljanja.

Ne možemo pretpostaviti da će ishod "pomoći muslimanskom svetu" biti pobeda dobijena "na tacni", kakvu smo ostvarili u hladnom ratu. Za razliku od tog vremena, kada nekomunistički deo sveta nije podržavao komunističke države i pokrete - osim u posebnim prilikama - američka podrška radikalnom islamu je dugotrajna strategija. "Pomoć muslimanskom svetu" je projekat kakav logično ishodi iz američke politike još iz vremena avganistanskog rata od pre četvrt veka. Ta američka orijentacija može se definisati kroz sledeću devizu: u lokalnim sukobima promovišemo islamske interese; ulazimo u pakt sa džihadom sve dok se džihad vodi protiv nekog drugog. Suštinska logika takvog ponašanja je upravo ova: ako mi - Sjedinjene Države, Zapad - podržavamo islamske interese, rezultat će biti umereni islam, koji možda ugrožava druge, ali ne i nas; ne činimo li to, odbrana islamskih interesa biće prepuštena "ekstremistima" (ili onim ekstremistima sa kojima se nismo povezali i redefinisali ih kao "umerene").

Neko bi pomislio da je takav pristup makar preispitan posle jedanaestog septembra. Umesto toga, isti pristup je dodatno ojačan i proširen. Čak je i zvanična komisija, oformljena nakon jedanaestog septembra, preporučila:

"Sjedinjene Države su štitile, i dalje štite, muslimane u borbi protiv tirana i zločinaca, u Somaliji, Bosni, Kosovu, Avganistanu i Iraku. Ako Sjedinjene Države ne budu agresivno delovale u određivanju svoje uloge u islamskom svetu, ekstremisti će to rado učiniti umesto nas."

 

Pro postaje anti

 

Komisiji je promakla apsurdnost tvrdnje da, čak i 2004, mi "i dalje branimo" muslimane u Bosni i na Kosovu. Od koga - od sirote Republike Srpske, koju je sistematski urušavao "lord" Pedi Ešdaun? Od prestrašenih i izolovanih srpskih enklava na Kosovu? Podjednako se ignoriše i činjenica da vojnim intervencijama u korist muslimana SAD ni najmanje nisu ojačale svoj položaj u svetu islama, već su samo doprinele širenju liste ambicija i pritužbi.

Dok je komisija zasedala, nadohvat ruke američkoj prestonici gradile su se islamske škole. Gradile su se državnim novcem  ali ne sredstvima američkih poreskih obveznika, već novcem vlade Saudijske Arabije. Islamska saudijska akademija u srezu Ferfaks u Virdžiniji, svega je na nekoliko milja od Mont Vernona, porodičnog doma prvog predsednika SAD Džordža Vašingtona. Ahmed Omar Abu Ali, prvi po rangu diplomac ove srednje škole, nedavno je uhapšen zbog zavere da izvrši atentat na predsednika Buša. Ren u Hjustonu (Teksas), Ali je studirao islamsku teologiju u Saudijskoj Arabiji, nakon što je maturirao na Islamskoj saudijskoj akademiji u Ferfaksu. Nedugo potom, 2001. godine, pridružio se jednoj od ćelija Al-Kaide. Atentat je isplaniran tokom Alijevih studija u Saudijskoj Arabiji. Dok je Ali iščekivao početak suđenja, predsednik Buš se mirno šetao po svom ranču u Teksasu sa saudijskim prestolonaslednikom Abdulahom.

Buš, pojednostavljeno rečeno, ne kapira suštinski problem. Multikulturalizam je "napuštanje i odricanje od onoga što je naše" (Benedikt Šesnaesti), a za sve Evropljane i Amerikance evropskog porekla, hrišćanstvo se nalazi u središtu onoga što "napuštamo" i čega se "odričemo". Premda se predsednik Buš izjašnjava kao vernik, njegova administracija je - poput Amerike koju predstavlja - u najboljem slučaju posthrišćanska, ako ne i sasvim antihrišćanska. Dok hrišćanstvo gubi snagu u Evropi i Americi, nije ni čudo da borbeni islam ponovo nadolazi. Da Amerikanci zaista neguju veru svojih otaca, da li bi postojala islamska škola u Rokfordu ili islamska akademija kod Mont Vernona? Sve dok se Zapad ne odrekne multikulturalizma našeg postmodernog sveta i ne vrati vrednostima tradicije, bliskosti, otadžbine i sećanja, evropska vera nikad neće dostići njihovu po intenzitetu. Dar al harb, svet nevernika će, postepeno ali neumitno, biti pretvoren u dar al islam.

 

Treće osvajanje Evrope

 

Istovetan problem prisutan je u svakoj zapadnoj zemlji koja je nesmotreno otvorila brane masovnom useljavanju muslimanskog sveta. Rani znak šta će pogoditi Englesku došao je pre dvadeset godina u dokumentu koji je objavila Islamska fondacija u industrijskom gradu Lesteru, 100 milja severno od Londona:

"Islamski pokret je organizovana borba za promenu postojećeg društva u islamsko društvo zasnovano na Kuranu i suni i za pretvaranje islama, koji je kodeks celokupnog života, u nadmoćan i dominantan, naročito u društvenopolitičkoj sferi." Ovo zahteva jasno priznavanje "da krajnji cilj Islamskog pokreta neće biti ostvaren ukoliko borbu ne bude vodilo lokalno stanovništvo. Jer samo ono ima snagu da promeni društvo u islamsko."

Od tada islamu nikad nije išlo tako dobro. Muslimansko stanovništvo u svetu je eksplodiralo, ne samo u Aziji i Africi nego i u Evropi i Sjedinjenim Državama. Kina i Indija pokušavaju da kontrolišu natalitet da bi podigle životni standard, ali većina muslimanskih država smatra demografiju političkim oružjem. One će rado izvoziti višak stanovništva u Evropu i Ameriku, svesne toga da će dijaspora, što bude veća, vršiti veći politički uticaj i da će islamski svet moći da iznuđuje više ustupaka od Zapada. Održavanje lojalnosti raspršene muslimanske dijaspore vrhunski je prioritet. Islamski veronauk u novoosnovanim muslimanskim zajednicama sa obe strane Atlantika sprovode useljeni imami koji imaju jasan program čiji je cilj da zadoji njihove štićenike rođene na Zapadu prezirom, pa čak i mržnjom prema svojoj okolini.

Zemlje koje su dugo bile pošteđene posledica islamskog doseljavanja iznenada su se našle na prvoj liniji fronta, Italija na primer. Eksploziji bombe koja je oštetila parkirane automobile i porazbijala prozore pokraj Ministarstva unutrašnjih poslova u centru Rima u februaru 2002, prethodilo je, samo nekoliko dana ranije, otkriće tunela koji su osumnjičeni muslimanski teroristi kopali u blizini ambasade SAD, očito nameravajući da izvrše napad hemijskim oružjem. Godinu dana pre toga ambasada je bila zatvorena nekoliko dana usled obaveštenja da je napad neminovan.

Kada su 21. februara 2002. uhapšena četiri Marokanca u Rimu, kada su kod njih pronađene mape na kojima je prikazana vodovodna mreža grada i zalihe cijanida, Rimljane je zahvatila panika. Mnogi su shvatili da muslimanski terorizam nije nešto što se događa samo drugima i pitali su se koliko pretnji njihovom životu je možda ostalo neotkriveno. Izveštaji koji su procureli u štampi govorili su da su Marokanci bili povezani sa evropskom mrežom Al-Kaide, četvorici čijih članova će se suditi u Milanu sledećeg dana.

Inače, 22. februara milanski sud je pomenutu četvoricu proglasio krivim. Esid Sami Ben Hemajs, tridesettrogodišnjak poznat među saradnicima kao "Sablja" i osumnjičen za vođenje evropske logistike Osame bin Ladena, priznao je da je kriv po optužbama koje su uključivale zločinačku zaveru za nabavku i prevoz oružja, eksploziva i hemikalija i osuđen je na pet godina zatvora. Trojica ostalih Severnoafrikanaca  Belgasem Muhamed Ben Auadi, Bušuša Mohtar i Karabi Tarek  proglašeni su krivim po istim optužbama i osuđeni do pet godina zatvora. Oni su take izrađivali lažna dokumenta koja su omogućavala operativcima Al-Kaide da putuju u Evropu i drugde. Optuženi su zahtevali i dobili hitan sudski postupak, smanjivši time sebi maksimalnu kaznu sa devet na šest godina. Tužilac, Stefano Dambruozo, izjavio je da je od 11. septembra "ovo prva presuda u Evropi koja priznaje postojanje ćelije na evropskom tlu koja je snažno povezana s centrom u Avganistanu".

 

Britanistan

 

Britanski premijer Toni Bler, vatreni zagovornik rata protiv Srbije 1999. i nezavisnosti Kosova i Metohije danas, izjavio je  neposredno nakon 11. septembra 2001  da "ono šta se desilo u Americi nije bilo delo islamskih terorista, nije bilo delo muslimanskih terorista", jer počinioci "prekršili su sva islamska načela". On je izneo tvrdnju da je "islam miroljubiva, tolerantna religija... sa kojom delimo iste vrednosti i jednako poštovanje prema nepovredivosti ljudskog života".

Kao odjek premijerovih reči zvučalo je i obećanje bivšeg ministra unutrašnjih poslova Džona Denama, izgovoreno dve nedelje kasnije, da će iseći "rak islamofobije" koji je inficirao Britaniju, uz izjavu da je "istinski islam religija mira, tolerancije i razumevanja". U skladu sa instrukcijama EU za borbu protiv "islamofobije", on je upozorio medije da izbegavaju predrasude prema muslimanima. Dr Ričard Stoun, predsedavajući Komisije za britansku islamofobiju, otišao je korak dalje i predložio usvajanje drakonskih zakona protiv nosilaca "antimuslimanskih predrasuda". Njegova Komisija žestoko je kritikovala britanske ustanove zbog "neuspeha" u suočavanju sa "institucionalnom islamofobijom" i založio se za medijsku cenzuru i uvođenje garantovanih kvota za zaposlenje u cilju uključivanja većeg broja muslimana u javni život. I vrhovni državni tužilac pridružio se Stonu i izrazio zabrinutost da će rat protiv terorizma uticati na otuđenje muslimana u Velikoj Britaniji.

Tako je stvorena atmosfera u kojoj je bauk "islamofobije"  stigmatizovane i pravno i moralno  već 2001. postao sredstvo za gušenje ma kakve ozbiljne debate o uzrocima terorizma. Od tada je na hiljade ljudi izgubilo živote na Baliju, u Moskvi, Kazablanki, Istanbulu, Madridu, Beslanu, Šarm el Šeiku, Najrobiju i mnoštvu drugih mesta. Sedmog jula 2005. došao je red i na London. Bombaši-samoubice - četvorica mladih britanskih državljana muslimanske veroispovesti - reni su i odrasli u Engleskoj i pohađali su britanske državne škole. Mrzeli su tu zemlju sa takvim žarom da su bili spremni da žrtvuju sopstvene živote u poduhvatu u kojem su ubili 52 ljudi, a ranili preko 200. Mohamad Sidiki Kan, vođa bombaša-samoubica, načinio je video-zapis u kojem je izjavio: "Mi smo u ratu i ja sam vojnik." Samo je na prvi pogled paradoksalno da se redovi ovih potencijalnih vojnika šire uporedo sa sazrevanjem mladih muslimana rođenih u Britaniji.

 

Šta simboliše sova

 

Kod većine britanskih muslimana druge i treće generacije upadljiva je snažna religioznost. Na pitanje kolika je uloga islama u njihovim životima, 45 procenata učesnika jednog istraživanja među studentima odgovorilo je da islam igra ulogu u svakom aspektu njihovih života, dok je 48 procenata reklo da islam igra ulogu u većini stvari koje rade. Ovo je u oštroj suprotnosti sa rezultatima sličnog istraživanja među britanskim nemuslimanima, od kojih je 66 procenata odgovorilo da religija ne predstavlja značajan činilac u njihovim životima.

Prema detaljnoj anketi obavljenoj za Dejli telegraf jula 2005, jedan od četvoro britanskih muslimana saoseća sa motivima terorista, dok šest procenata smatra da su bombaški napadi bili "potpuno opravdani". U apsolutnim brojevima, to znači da u Britaniji ima više od 100.000 muslimana spremnih da izvedu terorističke napade ili da podrže one koji to učine. Povrh toga, znatna većina - 56 procenata ispitanika - kaže da, bez obzira da li podržava bombaše ili ne, razume njihove motive. Stepen otuđenja muslimana od britanskog društva naprosto je zapanjujući:

Gotovo trećina njih, 32 procenta, veruje da je "zapadno društvo dekadentno i nemoralno i da muslimani treba da doprinesu njegovom kraju". I posle londonskih napada, međutim, britanski establišment je ostao neuzdrman u ubeđenju da su njihovi počinioci po definiciji otpadnici od istinskog islama. Zamenik londonskog šefa policije, Brajan Padik, izjavio je da krivci "sigurno nisu islamski teroristi, jer islam i terorizam naprosto ne idu jedno s drugim". Ponovio je, gotovo doslovno, uveravanja Tonija Blera na istu temu, izgovorena četiri godine ranije. Sličnu izjavu dao je i gradonačelnik Londona Ken Livingston, i bezbrojni zvaničnici. Sidiki Kan i drugovi umrli su za islam, ali elita i dalje insistira da tako nešto nije moglo da se dogodi.

Blerizam prožima akademsku analitiku. Julske eksplozije "poslužile su jačanju spoznaje širom EU da je potrebna što efikasnija integracija doseljenika i njihove dece u naša društva različitosti", piše Sara Spenser iz Centra za migracije pri Oksfordskom univerzitetu, u jednoj studiji pod pokroviteljstvom EU. Moramo prevazići opsednutost bezbednošću i strah od radikalizacije, kaže ona, i muslimanima pružiti bolji pristup zaposlenju, stanovanju, zdravstvu, obrazovanju i građanskim aktivnostima.

Sama pomisao da su muslimani neskloni integraciji i prihvatanju statusa pukog dela jednog većeg mnoštva, nepojmljiva je mentalnom sklopu blerističke elite.

Podilaženje i ugađanje ima groteskne oblike. U nominalno "engleskom" gradu Oldamu 2000. godine lokalni gradski savet je uklonio na desetine umetnički vrednih, staromodnih saobraćajnih znakova od kovanog gvožđa. To su učinili zato što su znakovi na vrhu imali reljef gradske maskote  sove,  što je po mišljenju odbornika bilo potencijalno uvredljivo lokalnim muslimanima, koji su se protivili kako neverničkom konceptu "totemskih" slika, tako i heraldičkom simbolizmu stare, monokulturalne i rasističke engleske prošlosti.

 

Javno za bombardovanje

 

Isti vid defetizma zahvatio je i kulturu, čak i pre panike oko danskih karikatura. U jesen 2005. postavka drame Tamerlan Veliki Kristofera Marloua grubo je cenzurisana. Kritičke opaske autorovog junaka na račun Muhameda uklonjene su iz predstave, a ključna scena drame, u kojoj Tamerlan spaljuje Kuran, naprosto je izbačena. Reditelj Dejvid Far otvoreno je priznao da je intervenisao da ne bi razgnevio muslimane. Ništa nije bolje ni u pravosuđu. Šerijat sadrži odredbu da nemusliman ne može da svedoči protiv muslimana na sudu, a Old Bejli - Centralni krivični sud Londona - prihvatio je taj koncept. Jedan sudija zabranio je Jevrejima i hinduistima da služe kao porotnici na suđenju Abdulahu el Fajsalu, optuženom da je naređivao ubistva "nevernika". Pritom je, naravno, savršeno nezamislivo da se muslimanski porotnici isključe sa suđenja "islamofobima".

Čak i pre nego što je "afera Ruždi" pre nepune dve decenije dala priliku muslimanima u Velikoj Britaniji da oprobaju snagu u otvorenom protivljenju zakonu i državi, Islamska fondacija u Lesteru je objavila Deklaraciju kojom je objavljen krajnji cilj islamske zajednice na britanskim ostrvima, a to je promena postojećeg britanskog društva u "islamsko društvo zasnovano na Kuranu i suni, uz islam... neprikosnoven i dominantan".

Samo jednu generaciju potom, džamije i islamski centri su se raširili po celoj Britaniji i predstavljaju kičmu mreže za podršku teroristima. Vlada je odobravala vize imamima bliskim radikalnim krugovima. Džamije su postale mesta okupljanja vernika koji "slave Osamu bin Ladena kao heroja i plodove napada na Njujork i Vašington". Što je tako, treba zahvaliti dobrim delom britanskom Ministarstvu unutrašnjih poslova, koje rutinski odobrava prioritetan ulazak u zemlju imamima i mulama iz zemalja poput Pakistana, koji ne govore engleski, i ne žele da kontrolišu ekstremiste koji su preuzeli njihove džamije.

Notoran primer je zloglasna džamija u severnom londonskom predgrađu Finzberi park, koja se razvila  pre nego što je napokon zatvorena  u nervni centar međunarodne islamske terorističke mreže, naročito krvoločne alžirske GIA-e, koja je povezana s Bin Ladenovom mrežom. Jedan od glavnih propovednika u Finsberiju, avganistanski ratni veteran Abu Hamza al Masri, pomogao je organizovanje vojne obuke za muslimane iz Britanije. On je osudio napade od 11. septembra, ali samo zato što tvrdi da ih je izveo izraelski Mosad.

 

Mržnja zagarantovana

 

U stotinama islamskih večernjih škola širom Britanije muslimanska deca bivaju sistematski indoktrinisana. Poruke koje im se ulivaju u glavu, tvrde poput kamena, veoma efikasno poništavaju mlaku multikulturalističku poruku iz nastavnih programa britanskih državnih škola. Očuvanje lojalnosti muslimanske dijaspore u Britaniji oduvek je bio prioritet među mulama, a državni sistem im je samo olakšao posao.

Nemuslimani bivaju kažnjeni ako se požale. Britanski savet, ustanova na budžetu poreskih obveznika, koja sponzoriše interkulturalne projekte a koja ima i beogradsku filijalu, otpustila je svog portparola Harija Kaminsa zbog vajkanja u londonskom Sandi telegrafu da muslimani u Britaniji imaju pravo ispovedanja svoje vere dok isto pravo nije omogućeno hrišćanima u islamskom svetu, "uprkos činjenici da su hrišćani prvobitno naselili ta područja i predstavljaju legitimne vlasnike gotovo svake muslimanske zemlje". Ukazao je i da muslimani ispoljavaju nasilničku nezahvalnost koja dostiže vrhunac terorističkim pretnjama. Abdul Bari, zamenik generalnog sekretara Muslimanskog saveta Britanije, pozdravio je otpuštanje Kaminsa, ali i izrazio "zaprepašćenje" što urednik Sandi telegrafa takođe nije ostao bez posla.

Novi britanski nastavni program za državne škole posvećen verskom obrazovanju, uz podršku sekretara za obrazovanje Čarlsa Klarka, sprečiće buduće "incidente" ove vrste indoktrinacijom nemuslimanske dece. Mali Englezi obavezno će učiti o lepotama Kurana i tako "pomoći jačanje multiverskog, multikulturnog društva." Muslimanski savet Britanije, jedna prikriveno prodžihadistička organizacija, pomaže u izradi nastavnog programa.

Britanske službe bezbednosti odavno se nalaze u stanju negiranja islamske pretnje. Nema ozbiljnih napora da se razvije i ojača obaveštajno pokrivanje i sposobnost analize. Više puta su britanski sudovi tumačili zakone o kriminalu, azilu i terorizmu na način koji je štetan za bezbednost a povoljan za islamsko podzemlje. Britanska policija neprestano ignoriše upozorenja da agenti za regrutovanje ekstremističkih grupa vrebaju džamije, univerzitete i komunalne centre.

Nastaviće se

 

 

Teroristički paradoks

 

"Preoblikovaćemo ovu zemlju prema islamskoj slici", naslađuje se šeik Omar bin Bakri, rodom iz Sirije, donedavno jedan od najistaknutijih islamskih vođa u Britaniji. Dok nije napokon osuđen zbog nepobitne podrške teroristima, on je godinama bio aktivan u "borbi protiv rasizma i diskriminacije" kojima, su, navodno, izloženi muslimani u Britaniji. U isto vreme on pripada Međunarodnom islamskom frontu za džihad protiv Jevreja i krstaša, koji je osnovao Bin Laden. Sa arogancijom od koje staje dah, Al Bakri se hvalio: "Mi skupljamo sredstva da bismo mogli da nastavimo borbu; regrutujemo dobrovoljce; a ponekad se staramo o propagandnim potrebama ovih grupa u Evropi." Bakri je take godinama neometano vodio londonski ogranak Hizb al tahrira (Islamske revolucionarne partije), koji ima oko 50 ćelija širom zapadne Evrope. Kada je oktobra 2001. počeo avganistanski rat, Bakri je izjavio: "Zamenićemo Bibliju Kuranom. Hrišćani moraju da shvate... da nećemo dozvoliti da naša braća budu kolonizovana. Ako to pokušaju, pretvorićemo Britaniju u Bosnu."

Zanimljivo je da je ovaj isti Bakri, kojem nije poznato da je Biblija odavno zamenjena u Velikoj Britaniji terapeutskom državom g. Blera, proteran iz Saudijske Arabije 1985. kao opasan agitator zbog stvaranje Al muhadžiruna, ogranka Islamske revolucionarne partije. (Saudijcima, naravno, savršeno odgovara da Zapadu liferuju islamske fanatike sklone revolucionarnom nasilju, premda ih vladajuća kleptokratija u Rijadu ne toleriše kod svoje kuće.) Živeo je u Londonu od 1986, dobijajući socijalnu pomoć od 500 dolara nedeljno i istovremeno pozivajući mlade muslimane da uzmu oružje protiv "protivnika islama" tj. protiv svih "nevernika" ili onih istovernika koji ne prihvataju njegovu viziju. Iako je živeo godinama u Velikoj Britaniji o trošku njenih poreskih obveznika, on ju je na sva zvona optuživao kao "udarnu iglu svetogrđa koje nastoji da zatre muslimane i islamski kalifat". Još 1991, za vreme Prvog zalivskog rata, B.akri je izjavio da je tadašnji premijer Džon Mejdžor "legitiman cilj. Ako iko bude u prilici da ga ubije, mislim da ne sme da je propusti. To je naša islamska dužnost i proslavićemo njegovu smrt."

Možemo samo da nagađamo koliko hiljada Bakrija slobodno operiše u Bostonu, Mičigenu ili Nju Džersiju, da o Parizu, Berlinu, Amsterdamu ili Madridu ne govorimo. Širom Britanije postoje jezgra potencijalnih boraca džihada - više nego dovoljno za nametanje budućeg razornog terorističkog rata britanskom društvu. Eksplozije u Londonu 7. jula 2005. samo su nagoveštaj košmara čije se razmere mogu samo naslutiti. Međutim, za razliku od ETE ili IRE, londonski mudžahedini motivisani su ideologijom koja veliča samoubilačke napade. Sva četvorica, da ponovimo, rena su u Engleskoj; pohađali su njene državne škole koje veličaju multikulturalizam i toleranciju, putovali su sa britanskim pasošima i govorili sa jorkširskim akcentom. U dlaku je ista životna putanja ubice Tea van Goga u Holandiji, kao i niza džihadista koji su uhvaćeni pre realizacije svojih planova: ponikli su u srcu Zapada, ali ga mrze sa većom žestinom od svojih roditelja, imigranata koji su ostali kulturno neemancipovani!

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane