Natrag

Tabloid istražuje

Tabloid istražuje

Svetsko tržište hranom već vekovima kontroliše nekoliko porodica

 

Ili kod njih po hranu ili o visoku granu

 

Trgovački karteli koji su još u srednjem veku u Evropi trgovali hranom i danas funkcionišu na istom principu. Promenjena su samo poslovna sedišta kartela i njihovih kompanija, a i danas je glavno sedište svih svetskih najvećih trgovaca u Londonu, u starom jezgru nazvanom City of London

Priredila: Ivona Živković

Iako se nafta danas smatra najvažnijim strateškim energentom, a biznis sa naftom najprofitabilnijim, trgovina hranom kao vitalnim energentom je od suštinskog značaja za vladarsku elitu. Samo onaj ko kontroliše proizvodnju i promet životnih namirnica može imati dominantnu kontrolu nad živom radnom snagom odnosno nad svojim robovima. Naravno, to su znali još drevni vladari, a njihovo znanje i veštinu kontrole prometa ovih namirnica preuzela je današnja oligarhija. Održavanje monopola na tržištu preko kartela se zato uopšte nije promenilo, iako se neupućenima stalno serviraju velike priče o demokratiji i slobodnom tržištu. Ali, to je, naravno, samo prazna priča. Što je još zanimljivije, čak hiljadama godina stari trgovački putevi kojima je vršena razmena prehrambenih dobara sa Istoka i Zapada, pod kontrolom su i danas gotovo na isti način kako su bili pod kontrolom vladara u drevnom Vavilonu, Egiptu ili Grčkoj.

Verovali ili ne, čak i trgovački karteli koji su se još u srednjem veku u Evropi bavili ovim poslom i koje su sačinjavale neke od starih evropskih trgovačkih porodica i danas funkcionišu na istom principu. Promenjena su samo poslovna sedišta kartela i njihovih kompanija, a i danas je glavno sedište svih svetskih najvećih trgovaca u Londonu (u starom jezgru nazvanom City of London).

Formalno su oni pod okriljem Kuće Vindzor, ali suštinski britanska kraljica kao ni kraljevska porodica ne donose odluke kojima se karteli povinuju. Ova trgovačka struktura (običnoj javnosti uglavnom nepoznata), iznad je kraljice, koja ih samo reprezentuje u javnosti i mora da traži dozvolu prilikom ulaska u njihovo gradsko jezgro koje posećuje u građanskom odelu. Na čelu trgovačkog dela Londona se nalazi gradonačelnik Londona, koga oni postavljaju, i sami se nazivajući Krunom.

Kuća Vindzor takođe je formalno na čelu svih masonskih društava i ostalih tajnih struktura i mreža koje su razapete po čitavom svetu i praktično kontrolišu globalno tržište i sve strateški važne poslove za opstanak Krune koju opslužuje britanska imperija. Kruna je praktično naslednik svih trgovačkih poslova srednjevekovnih venecijanskih trgovaca.

O tome kako rade ovi karteli, koji između ostalog kontrolišu trgovinu hranom u čitavom svetu (ostavljajući pojedina područja bez hrane) pokušao je da sagleda Ričard Frimen koji je svoju obaveštajnu studiju publikovao još krajem 1995. godine u reviji Executive Intelligence Review. Nazvao je tekst: "Globalni prehrambeni kartel Vindzora: Instrument za ubijanje glađu".

Iz ovog izveštaja predočićemo neke zanimljivosti koje pokazuju ko zaista stoji iza EU i ko kroji njeno zakonodavstvo, zašto Srbija kao i mnoge druge poljoprivredne zemlje u Evropi moraju da uvoze (uglavnom nekvalitetnu) i skupu hranu i videćete za koga u stvari rade "veliki" balkanski tajkuni.

Svetsko tržište prehrambenim sirovinama

Frimen tvrdi da deset do dvanaest kompanija, kojima pomaže još nekoliko desetina manjih, drži danas čvrsto monopol u svetskoj trgovini hranom. Oni dominiraju u snabdevanju skoro svih žitarica - od pšenice, kukuruza, ovsa, ječma, do šećerne trske i raži. Oni kontrolišu i trgovinu mesom, mlekom (posebno mlekom u prahu koje je praktičnije za skladištenje i čuvanje), jestivim uljima, mastima, voćem i povrćem, i svim drugim vrstama hrane. Sve kompanije su povezane preko kartela, a njima se upravlja iz Kuće Vindzora u Londonu. I svi karteli rade u interesu evropske oligarhije odnosno nekoliko starih evropskih porodica koje su se vekovima poslovno i rodbinski povezivale. Oni upravljaju svim energentima (uključujući hranu), sirovinama i mineralima. Kao glavni operativni ogranak Kuće Vindzor nalazi se World Wide Fund for Nature (Svetski fond za prirodu) kojim formalno upravlja vojvoda od Edinburga, princ Filip. Njegov deda Georg I je bio grčki kralj danskog porekla, koga je Britanska imperija namestila kao kralja koga je "izabrao" grčki parlament.

Friman, međutim otvoreno kaže da se ovaj Fond u stvari bavi orkestracijom etničkih sukoba ili implementiranjem terorističkih akcija bilo gde u svetu gde postoje interesi oligarhije da uspostavi kontrolu ili nad nekim prirodnim resursima, ili gde prolazi neki važan trgovački put. Princip koji koriste je oproban - podeli, zavadi i pošalji do zuba naoružane "mirovne snage", pa vladaj!

Veliki broj ovakvih orkestriranih sukoba izveden je nakon Drugog svetskog rata u Africi, a hronična nestašica hrane u pojedinim regionima je njihova politika. Periodično poskupljenje hrane na svetskom tržištu ili obaranje cena ako se na tržištu pojave drugi ponuđači iste robe, posebno sirovina, glavna je poluga kojom karteli drže monopol u trgovini hranom.

Firme u okviru svakog kartela samo održavaju sliku različitosti i slobodnog tržišta ali su u stvari sve članice jednog zatvorenog sindikata sa istim poslovnim ciljam - održavanje trgovačkog monopola.

Kod mnogih članova upravnih odbora u raznim kompanijama funkcije se preklapaju, pa neki sede u upravnim odborima kompanija koje su tobože veliki konkurenti na tržištu. U stvari, njihova uloga je da nadziru sve. Njihov vekovni primarni zadatak je razaranje svih nacionalnih interesa i slabljenje nacionalnih ekonomija kako niti jedna ne bi mogla da ostvari potpunu suverenost. Države koje su same sebi dovoljne su najveći neprijatelji ovih trgovačkih kartela.

Četiri regiona za izvoz

Oligarhija je razvila četiri regiona preko kojih se obavlja izvoz svih vrsta hrane i oni kontrolišu sva četiri. To su SAD, EU (posebno Francuska i Nemačka), države britanskog komonvelta (Australija, Kanada, Južna Afrika i Novi Zeland.), Argentina i Brazil u Južnoj Americi.

Vekovima su radili na preuzimanje kontrole tržišta preko ova četiri regiona koji imaju oko 15 posto svetske populacije. Ostatak sveta, preko šest milijardi, zavisi od izvoza hrane iz ovih regiona.

Iz ovoga se jasno vidi zašto je tržište u Srbiji uvek puno južnog voća čiji uvoz vazalna država mora da plaća, iako nekim ljudima nije u stanju ni krompir ni hleb da obezbedi besplatno.

Korišćenje hrane kao oružja staro je hiljadama godina i poznato je još iz Vavilona, Rimske imperije, Grčke... Istu tehniku nadzora u prometu hrane imali su venecijanski trgovci i razni njihovi familijarni izdanci, uključujući i porodične grane koje su živele u Antverpenu, moćne burgundske vojvode, holandske i britanske Levant kompanije (turske trgovce koji su u srednjem veku radili za engleske i holandske interese), istočno-indijske i zapadno-indijske kompanije.

Sve današnje prehrambene kompanije napravljene po istoj strukturi poslovanja kakve su imale i drevne kompanije iz Mesopotamije, antičkog Rima, Venecije i Britanije. Njihova drevna infrastruktura je urezana u strukturu današnjih kompanija. Iako je to nekada bio sistem robovlasnički, gde je vlastela imala svoje posede i svoje robove koje je hranila i snabdevala tako da su oni apsolutno i vitalno bili zavisni od vlastelina, ništa se ni danas nije promenilo. I danas vitalne potrebe svakog pojedinca u EU ili SAD zavise od ovih kompanija koje određuju i količine hrane na tržištu i njihovu cenu.

Krstaško osvajanje trgovačkih puteva

Drevni vlastelini kontrolisali su svaki transport žitarica i druge prehrambene robe na putevima, lukama, mostovima, gradskim kapijama. Smišljani su i bogovi žetve i plodnosti (na primer Demeter u Grčkoj ili Sibela) u čije ime je vlastela uzimala seljacima zemljišne prinose. Praktično je sve bilo "u božjim rukama" i "po božjoj volji". I narod se toj sili, u strahu i neukosti, potpuno povinovao.

U drevnom Rimu kontrola žitarica je bila osnovna imperijalne politike. Rim je bio centar trgovine hranom, a okupirane kolonije Galija, Britanija, Španija, Sicilija, Egipat, Severna Afrika i Mediteranska obala morale su da šalju u Rim sve svoje zemljišne prinose. Sve je prvo išlo u Rim. I Rim je to prodavao. Potražnja za žitaricama koju je nametala rimska uprava bila je često mnogo veća nego što je zemlja mogla da podnese, pa su mnoga obradiva zemljišta u Severnoj Africi postala ispošćena.

Nakon krstaških ratova 1202-1204. venecijanski trgovci se preuzeli sve žitne transportne puteve. U trinaestom veku glavni venecijanski putevi su imali dva sabirna centra za hranu na istoku i to su bili Konstantinopolj (Istanbul) i Aleksandrija u Egiptu. Sva roba je stizala iz tih luka u Veneciju i onda je duž reke Po išla dalje u Lombardiju, pa je preko Alpa prevožena u Francusku. Venecijanski trgovci su onda svoj uticaj proširili i na mongolsko carstvo i kasnije dalje na istok.

Od petnaestog veka moćni venecijanski trgovački kartel (udružene porodice) ustupili su veliki deo svoje trgovačke imperije i moćnom Burgundskom vojvodstvu, čiji je poslovni centar bio Antverpen. Trgovačka venecijanska imperija se tako proširila i obuhvatala je Francusku, Amsterdam, Belgiju i veliki deo današnje Švajcarske.

Od ove venecijansko-lombardijsko-burgundske poslovne veze potiče svaki od šest pomenutih trgovačkih prehrambenih kartela koji i danas funkcionišu i praktično je svaki od njih na neki način nasleđen kao porodični biznis.

Frimen navodi da je pet današnjih kompanija preuzelo bukvalno tu venecijansku poslovnu mrežu. To su: Cargill, Continental, Louis Dreyfus, Bunge and Born i Andre.

Od osamnaestog i devetnaestog veka britanski Levant (turska kompanija) i istočno-indijska kompanija preuzele su mnoge od tih venecijanskih trgovačkih puteva. U 19. veku kompanije Baltic Mercantile i Shipping Exchange sa centralama u Londonu postale su glavni instrument za ugovaranje poslova u transportu žitarica iz svih regiona.

Istoričar Lindon la Ruš je sa timom svojih saradnika, istoričara, takođe napravio jednu zanimljivu studiju nastojeći da otkrije gde su nestale moćne srednjevekovne venecijanske trgovačke porodice i otkrio je da su u periodu od oko 300 godina sve diskretno migrirale u London.

Popis moćnika

The Continental Grain kompaniju danas vodi milijarder Majkl Frajburg sa svojim sinom Polom. Frajburg je kompaniju osnovao 1813. u Arlonu u Belgiji. Preselio je u Antverpen, a zatim 1920. u Pariz i London. Danas imaju kancelariju u Njujorku i jaku francusko-švajcarsku bazu.

Leopold Louis Dreyfus, koji je rođen u Francuskoj, 1852. osnovao je trgovački posao sa žitom u Bazelu, u Švajcarskoj. Izuzev za vreme Drugog svetskog rata, u 20. veku Drajfusu je sedište bilo u Parizu i radio je na trgovačkim poslovima (koji su uključivali stare lombardske i burgundske puteve). Oni su praktično nasledili biznis ovih srednjevekovnih trgovačkih monopolista.

Bunge i Born su nastavili poslove Bunge porodice iz Amsterdama 1752. Kompanija je konačno preseljena u Antverpen (danas je sedište tehnički smešteno u Sao Paolu u Brazilu i na Holandskim Antilima).

Kompaniju Andre osnovao je Georges Andre u Nionu u Švajcarskoj i danas joj je sedište u Lozani.

Cargill kompanija je najveća žitna kompanija na svetu sa sedištem u Mineapolisu u Minesoti. Osnovao ju je Škotlanđanin Vilijam Kargil u Ajovi 1865. i od 1920-tih je vodi porodica Mek Milan. Ali, istinska poslovna spona je u Evropi, gde je Cargillova međunarodna trgovačka izvršna kompanija Tradax Inc. koja ima sedište u Ženevi. Tradax je osnovan 1956. i registrovan je u Panami. Mek Milanovi su uvek bili u službi Britanije. Džon Hju Mek Milan, predsednik Cargilla, od 1936. do 1957. imao je titulu "naslednog viteza komandera pravde u suverenom redu svetog Džona (Malteških vitezova)", što je jedan od najmoćnijih redova britanske Krune i Vatikana.

Tradax ima odeljke po čitavom svetu, uključujući Argentinu, Nemačku, Japan. Ona je glavni izvršilac trgovačke operative za "američki" Cargill, čijim novcem najviše i radi, dok glavni profit ide Cargillu. Osnovni finansijski izvor Tradaxa, kako to otkriva Frimen, jeste banka Credit Suisse, sa sedištem u Ženevi, koja se vodi kao najveći svetski perač novca.

Britanski kartel za kontrolu trgovine hranom ojačao je svoj uticaj nakon Drugog svetskog rata. Ova kontrola je posebno išla preko SAD, gde je Mineapolis, pod kontrolom porodica Pillsbury i Peavey, zamenio Mađarsku kao najvećeg svetskog mlinara.

Pre Drugog svetskog rata količina žitarica koje su išle u izvoz ili prelazile okean retko je prelazila 30 miliona tona godišnje. Američki udeo je tada obično bio 10 miliona tona ili manje.

Drugi svetski rat je opustošio svet i stvorena je masovna glad, posebno u Evropi, kakva se i danas održava u Trećem svetu. (Afrikanci praktično moraju da rade i izvoze sve sirovine zbog hrane.) Američkim programom "Hrana za mir", svetska trgovina žitaricama je porasla, a samo SAD su izvezle 1979. godine 160 miliona tona. Već 1995. to je bilo 215 miliona tona žitarica. Ovome treba dodati desetine miliona tona mlečnih proizvoda, mesnih proizvoda i druge vrste hrane. Ne zaboravimo da su SAD bile i ostale kolonija britanske Krune, koju smo pomenuli na početku.

Tako danas postoji "velikih šest" žitnih kompanija koje čine glavni žitni trgovački kartel. To su Cargill (sa sedištem u Mineapolisu i Ženevi), Continental (iz Njujorka), Louis Dreyfus (iz Pariza), Bunge and Born (sa sedištima u Brazilu, Holandiji i Holandskim Antilima), Andre (Švajcarska) i Archer Daniels Midland/Topfer (Ilinois - Hamburg). Archer Daniels Midland je kupovinom Topfer-a, hamburške nemačke žitne kompanije, značajno povećao svoje prisustvo u svetskoj trgovini žitaricama. Topferovi trgovački poslovi su bili u regionu Venecija - Švajcarska - Amsterdam - Pariz uz jako partnerstvo Rotšild banke, najmoćnije banke londonske Krune i Vatikana.

Prvih pet su potpuno privatne kompanije, koje vode porodice koje su vlasnici. One ne iznose u javnost veličinu kapitala kojim raspolažu, ne objavljuju svoj godišnji finansijski izveštaj. Njihovo poslovanje je tajna. Frimen veruje da samo Cargill i Continental kontrolišu čak 50 posto svetske trgovine žitaricama.

 

Tajne privatne obaveštajne službe

I ono malo informacija do kojih se moglo doći otkrivaju mnogo. Izvesni Dan Morgan je 1979. napisao knjigu "Trgovci žitaricama". Tu je otkrio da Cargillova izvršna kompanija Tradax sa sedištem u Ženevi nije tu samo da bi Cargill izbegao plaćanje poreza u SAD i ostalim zemljama (vlastela ne uzima danak sama od sebe) već i zato da bi zbunila svakoga ko pokuša da prati poslovne transakcije koje kompanija vodi.

Tako je Morgan zapisao: "Kada Cargill prodaje tovar žita holandskom proizvođaču hrane za životinje, žito prvo transportuje Misisipi rekom, stavlja ga na brodove u luci Baton Rouge (u Luizijani) i šalje u Roterdam (Holandija). Na papiru... trgovačka ruta je kompleksnija. Cargill prvo prodaje žito Tradax Internationalu u Panami, koji će onda "iznajmiti" Tradax iz Ženeve kao svog evropskog agenta. Tradax iz Ženeve onda aranžira prodaju holandskom mlinaru preko svoje pomoćne firme Tradax u Holandiji. Sav profit će biti uknjižen Tradaxu u Panami, a to je luka bez poreza. Tradax iz Ženeve će zaraditi samo "nadoknadu za uslužne poslove" i za poslove carinskog posredovanja na osnovu sporazuma između Tradaxa u Panami i Tradaxa u Holandiji".

Tako izbegavajući poreze i inspekciju, Cargill koristi mrežu kompanija da prenese velike isporuke robe bilo gde na svetu u trenu. (Ali isporuku robe mogu i da spreče u trenu). Oni imaju unutrašnju obaveštajnu strukturu kao što ima CIA. Koriste za svoje privatne poslove komunikacione satelite, satelite za osmatranje vremenskih prilika, koriste podatke koje primaju od 7000 obaveštajnih izvora širom sveta, iz nekoliko stotina kancelarija itd. Očigledno, one državice koje nazivamo poreski raj izmislila je vlastela zbog sebe i svog biznisa.

Sada se logično može zaključiti za koga rade svi domaći tajkuni koji su registrovali "svoje" firma na takvim lokacijama? Možete shvatiti i zašto "kupuju" svojim ženama, ćerkama ili sinovima stanove baš u Londonu, koji vrede navodno milione funti. Naravno, to su samo priče koje pokrivaju velike novčane transakcije kada ovi tajkuni uplaćuju vladarima njihov deo para. Izgradnja silosa za žito u Ukrajni, koju je sebi pripisao MK Komerc, jedan je takav posao koji je izvela ova oligarhija kako bi seljacima u Ukrajni preuzela žitarice i stavila ih pod svoju kontrolu. Naši "veliki " tajkuni su samo sitni pilićari ove staroligarhije, a mnogi to u stvari i ne znaju. Njihovu poslovnu politiku sprovodi masonerija. O velikom pranju para MK Komerca dosta toga je istražio i obelodanio pokojni otporaš Branimir Nikolić.

Cargill je predstavnik svih žitnih kompanija i makar mali uvid u njegovo poslovanje otkriva i način rada drugih. Cargill je kompanija broj jedan i u trgovini pamukom, najveći je američki vlasnik žitnih silosa (340) broj jedan američki proizvođač kukuruzne baze, visoko proteinske hrane za životinje (preko svoje pomoćne kompanije Nutrena Mills), pakuje meso, najveći je proizvođač ćurki itd.

Cargill ima sopstvenu flotu od oko 420 barži za prevoz žitarica, 11 šlepera (remorkera), dva velika broda koji plove Velikim jezerima, 12 prekookeanskih brodova, 2000 železničkih teretnih vagona i 2000 tankera.

Cargill stavlja svoje ljude na razne uticajne pozicije u političke institucije širom sveta.

Daniel Amstutz koji je 25 godina radio za Cargill, bio je podsekretar SAD za poljoprivredu i izvoz poljoprivrednih dobara i sa tog mesta je odlučivao o američkoj eksportnoj politici žitarica. Kasnije je postao šef američke komisije za trgovinu u GATT-u (General Agreement on Tariffs and Trade). U međuvremenu, Nestor Rampaneli, bivši funkcioner u kompaniji Bunge i Born, postao je argentinski ministar za ekonomiju kod predsednika Karlosa Menema 1989. On je inicirao tranziciju argentinske ekonomije od državnog nadzora ka "slobodnom" tržištu, gde vladaju moćne monopolističke ajkule. To se danas događa i sa zemljama bivše SFRJ.

 

SAD su najveća žitna kolonija britanske Krune

 

Normalno je da sve zemlje koje imaju viškove hrane svoje proizvode izvoze. Ali, karteli raznim smicalicama čine sve da ih u tom poslu marginalizuju.Tako se nameću razni sandardi u korišćenju određene vrste semene, pakovanju hrane, težini pojedinih artkala kako bi dobila dozvola za prodaju na primer na EU tržištu. Sad vam je jasno zašto. I shvatate zašto Srbija koja može da hrani pola Evrope, hranu mora da uvozi. Tako su sve male zemlje u stvari vazalne zemlje. One moraju uvoziti hranu preko ovih kartela po njihovoj ceni ili mogu umreti od gladi.

Frimen navodi da su za dvadeset godina (do 1995) milioni farmera u SAD, Kanadi, Australiji i Argentini zbrisani. Na primer, 1982. godine SAD su imale 600.000 nezavisnih farmera. Već 1995. taj broj je bio manji od 225.000. Tržište hrane je skoro potpuno monopolisano. Farmeri su plaćeni ispod paritetne cene, a to je cena koja pokriva troškove proizvodnje plus višak dovoljan za investiciju u sledećem prozvodnom procesu.

Koliko državnici u SAD o ovome ništa ne znaju govori podatak da je 1983. Robert Bergland, američki ministar za poljoprivredu (kod Džimija Kartera, 1976-1980) u jednom intervju izjavio: "Cargill ima stav da SAD tretiraju kao svoju žitnu koloniju... Kada su 1970. Rusi okupirali Avganistan i kada je Džimi Karter tražio informaciju koliko je žitarica Rusija kupila od SAD... mi nismo mogli da mu kažemo jer nismo znali".

Ali Cargill i druge kompanije iz kartela to su znale. Kada su 1976. Cargill, Continental i drugi prodali Rusima rekordnih 12,4 miliona tona američkog i kanadskog žita (i tako stvorili nestašicu u SAD) administracija predsednika Džeralda Forda saznala je o toj prodaji tek nakon što je posao završen. Ove žitarice se očito uzgajaju u SAD, ali anglo-holandsko-švajcarski kartel na čijem čelu je britanska Kruna raspolaže tim kako njemu odgovara.

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane