Natrag

Razaranje

Razaranje

Kako je nastavljena gradnja beogradskog Skadra na Vračaru (2)

 

Sveti Sava bi se odselio da ne gleda

 

Zbog čega je iz Austrije naručen orkestar od 49 zvona. - Zašto je umesto domaćeg, ugrađen uvozni mermer. - Kako je gradnja crkve postala politički projekat vlade. - Kako je i zbog čega uveden državni harač za finansiranje gradnje. - Kako je otkrivena pljačka prilikom radova. - Ko je pokušao da zaštiti krivca. - Ko je enterijer pretvorio u carstvo kiča. - Ko treba da plati 40 miliona evra za mozaike. - Ko je usred parka smestio zgrade-sandučare. -  Kako su isfušerisani radovi. - Zašto je poplavljen depo Narodne biblioteke Srbije

 

Stanislav Živkov

 

Nakon očigledne bruke u koju se pretvorila gradnja Crkve sv. Save, Sveti arhijerejski sinod 30. marta 2000. godine profesoru Branku Pešiću dostavlja pismo sledećeg sadržaja:

Gospodinu Branku Pešiću

Sveti arhijerejski sinod na sednici svojoj, pod gornjim brojem i datumom doneo je ovu odluku:

Usvojiti predlog prof. dr Vojislava Milovanovića, diplomiranog inženjera, i u cilju nastavka radova na izgradnji Spomen hrama Svetog Save u Beogradu angažovati kolegijum autora, i to: - Dipl. inž. Vojislava Marisavljevića i dipl. inž. Dušana Arbajtera - autore konstrukcije, sa zaduženjem da predlažu konstruktivna rešenja i vrše projektantski nadzor konstrukcije. - Dipl. inž. Milutina Marjanovića - autora tehnologije gradnje, sa zaduženjem da predloži i prati realizaciju zaštite i sanacije i predloži organizaciju i tehnologiju izrade armirano betonskog venca na centralnoj kupoli i vrši stručno tehnički nadzor. - Prof. arh. Branka Pešića, autora arhitekture nastavka gradnje, da prati projektovanje i usaglašavanje arhitektonskih projekata. Kolegijum autora je savetodavno telo koje se angažuje po potrebi u skladu sa obavezama autora u toku gradnje Spomen hrama Svetog Save. Autori će, po svom pristanku, donatorski raditi navedene poslove. O prednjoj odluci Svetog arhijerejskog sinoda, obaveštavate se radi znanja i daljeg shodnog postupka.

Za predsednika Svetog arhijerejskog sinoda član,

Episkop banatski Hrizostom

 

"Nacionalni" projekat

 

Dakle, postalo je očito da je dara prevršila meru i da se nakon četvorogodišnjeg rasula gradnja morala pokrenuti sa mrtve tačke. Stoga je Sveti sinod SPC odlučio da prof. dr inž. Vojislav Milovanović bude novi organizator radova. Njegov prvi posao je bio da sa preduzećem "Trudbenik" prvo sredi gradilište. Zatim su izvedeni spoljni vodovodni, kanalizacioni i drenažni radovi. Izvedeni su venci na glavnoj kupoli i venci na tri konhe sa odgovarajućim pilastrima, što je omogućilo završetak pokrivačkih radova na kupoli i na konhama hrama čime je sprečeno dalje prokišnjavanje i propadanje do tada nezaštićenih zidova crkve.

Međutim, već sledeći izvedeni posao pokazao je svu megalomaniju crkvenih vlasti. Naime, nikome nikada nije bilo jasno zbog čega je bilo potrebno da se naruči i montira čak 49 različitih zvona, koja su izlivena u austrijskoj firmi "Grosmajer" iz Insbruka. Ostaće zapamćene kilometarske kolone ljudi koji su prolazili i ljubili seriju zvona koja je ležala u crkvenoj porti. Takođe je ostalo nejasno od kada se u pravoslavnim hramovima koristi pravi orkestar zvona, tako reći glockenspiel, koji izvode specijalno komponovane melodije preko kompjuterskog programa uz pojačavanje i utišavanje zvonjave.

Nakon promena 2000. godine, u skladu sa novom državnom politikom podilaženja crkvi, formiran je konzorcijum za finansiranje izgradnje Hrama svetog Save na inicijativu tadašnjeg premijera Srbije dr Zorana Đinđića, uz blagoslov tadašnjeg patrijarha srpskog Pavla i pod pokroviteljstvom prestolonaslednika Aleksandra II Karađorđevića. Iako je zvanično objašnjenje bilo da se na ovaj način obnavlja rad Društva za podizanje Hrama svetog Save, koje je prestalo sa radom 1941. godine (2002. godine konzorcijumu je vraćen stari naziv - Društvo za podizanje Hrama svetog Save na Vračaru), ovim je samo dokazano da je gradnja crkve postala državni politički projekat podilaženja crkvi, iako su po zakonu crkva i država odvojene!

Kako bi se namakao novac za namirivanje sve većih crkvenih apetita, država se dosetila da u nekoliko navrata uvede pravi pravcijati crkveni harač i to putem donošenja skandaloznih Uredbi o izdavanju doplatne poštanske marke "Izgradnja Spomen-hrama svetog Save". Nezakonitom odlukom vlade sredstva od prodaje doplatne marke, od najmanje 750 hiljada evra, direktno su preusmeravana na račun Srpske pravoslavne crkve, koja ih je bez ikakve kontrole koristila za finansiranje građevinsko-zanatskih radova na uređenju enterijera hrama. Ovakvo ponašanje vlade naišlo je na osudu najšire javnosti. Na podsećanje da građane Srbije ne čine isključivo pravoslavni vernici, čiji je interes izgradnja hrama, vladin portparol Milivoje Mihajlović odgovorio je "da završetak izgradnje Hrama svetog Save nije pitanje ni vere, ni religije, ni vernika. To je zapravo nacionalni projekat započet 1939. godine".

 

Koje vrste objekat

 

Akciju izgradnje započeo je premijer Zoran Đinđić, no njegova vlada od građana nije ubirala harač, niti se ovaj objekat može nazivati nacionalnim, budući da je Srbija Ustavom definisana kao sekularna država, a u njoj Srpska pravoslavna crkva ima dominantan položaj u državi. Zapravo, u pitanju je bila najobičnija diskriminacija, jer se sredstva nisu prikupljala u nekakav fond koji bi bio pomoć u izgradnji ili obnovi sakralnih spomenika - džamije u Beogradu, katoličke crkve u Novom Sadu ili sinagoge u Subotici, što naravno nije nikakav raritet u Srbiji. Sve se očiglednije pokazalo da država Srbija jednostavno igra kako SPC svira muziku, odnosno uslišava sve moguće i nemoguće zahteve jednog dela Srpske pravoslavne crkve! Naravno, pošto Crkva nikada nikome ni za šta nije položila račune, tako nikada nije ni objavljeno koliko je novca ovim haračem zapravo prikupljeno i na šta je on uopšte potrošen! U svakom zaista sekularnom društvu nacionalni projekat ne može biti izgradnja verskog objekta, tim pre što ta gradnja traje predugo i što nije izvesno kada će uopšte biti privedena kraju.

Dok se prikupljao harač za gradnju Crkve sv. Save, nikome nije palo na pamet da se na sličan način prikupljaju sredstva za obnovu ugroženih spomenika kulture, za šta sigurno ne bi nastao toliki odijum u javnosti. Naime, mnoštvo ogorčenih građana smatralo je da nemaju potrebu da učestvuju u izgradnji tog, ni bilo kog drugog verskog objekta, a posebno ne tako predimenzioniranog objekta koji nije javno dobro. A ova crkva u svakom slučaju nije javno dobro. To je namenjeno jednom broju ljudi koji u taj hram odlaze na služenje liturgije i druge verske obrede, isto kao što neki drugi građani koji su druge veroispovesti idu u svoje hramove. A tu se uopšte ne vidi bilo kakav javni interes da pravimo džamiju, crkvu ili sinagogu od 17 spratova, tim pre jer se i od onih koji nisu vernici i pripadnici Srpske pravoslavne crkve, prinudno naplaćuje novac!

O tome da je vlast, poput Fausta, sklopila tajni pakt sa Nečastivim dokazao je tadašnji ministar vera Milan Radulović odbacujući sve kritike kao neosnovane. Ova vladina uredba bila je i predmet rasprave Ustavnog suda Srbije čak dva puta. O tome da je ovaj sud išao u vladu po mišljenje dokazuje činjenica da je u oba slučaja inicijativa ogorčenih građana odbačena.

 

Pare - sveta tajna

 Sam tok nastavka gradnje crkve ukazao je na više pitanja na koja nikada nije dobijen nikakav odgovor. Naime, gradnja eksterijera je završena 2004. godine. Postavljena su zvona i prozori, a fasada je kompletno obložena belim mermerom uvezenim iz severne Grčke, a sokla hrama je obložena u visini dva metra sivim jablaničkim granitom, nabavljenim pre rata, u čemu je sudelovao i slovenački Marmor Hotavlje. Ideja projektanta i graditelja je bila da se pre podizanja svih kupola završe, odnosno ugrade odgovarajući venci od crvenog granita. Takođe, da se blagovremeno dopremi beli mermer za fasadu. Početkom devedesetih, počela je nabavka crvenog granita sa obradom iz Italije, a belog mermera iz Grčke, tipa "ajaks", iz područja Kavale, firme "Lazaridis". Izbor je odobren od strane komisije i Sv. sinoda. Nabavljena je i dopremljena na gradilište jedna trećina belih ploča za fasadu iz Grčke. Organizaciju celog posla po svim pitanjima nabavke mermera vršili su inž. Dušan Todorović i arh. Dubravka Puača, pod rukovodstvom prof. dr Vojislava Milovanovića. Naknadno je doneta odluka te je odabran mermer pod nazivom "volaras", iz područja Drame, Grčka, koji je u svemu sličan mermeru "ajaks". Naručeno je 6.006 kvm visokopoliranih ploča, dimenzija 80/40 cm. Ovde se nameće pitanje zbog čega nikome nije palo na pamet da koristi vrlo kvalitetan mermer iz domaćih kamenoloma, pre svega sa Bukulje, Venčaca ili iz okoline Žagubice, koji su u to vreme bili daleko jeftiniji nego uvozni kamen, kao i zbog kojih je to zasluga za postavljanje mermerne fasade odabrana upravo firma Marmor Hotavlje iz Slovenije, kada više veoma stručnih firmi već dugi niz godina uspešno radi ove poslove u Srbiji.

Malo je, pak, poznato, da je Sinod Srpske pravoslavne crkve paralelno sa istragom o finansijskim malverzacijama u Eparhiji raško-prizrenskoj istraživao i organizovanu pljačku u Hramu svetog Save na Vračaru!

Odluka Sinoda da se pozabavi najvećom investicijom u istoriji SPC usledila je posle smene starešine hrama protojereja Luke Novakovića, samo dan pred smrt patrijarha Pavla. Iako je potvrdio da je formirana sinodska komisija koja se bavi kontrolom finansija hrama, član Sinoda vladika zahumsko-hercegovački Grigorije nije hteo da o tome detaljnije govori dok, kako je rekao, komisija ne završi rad. Odluka o proveri poslovanja hrama usledila je nakon smene Luke Novakovića, na kojoj je tvrdo insistirao vladika bački Irinej Bulović. Novaković, koji je u pojedinim krugovima u SPC dovođen u vezu sa raznim biznisima, od farmaceutskog do preprodaje automobila, bio je blizak sa pojedinim visokim političarima iz Demokratske stranke Srbije, koji su, prema informacijama, pokušavali da spreče njegovu smenu. Naime, vladika Grigorije je još ranije otkrio da su pare za izgradnju hrama nezakonito prebacivane na privatne račune, pa je mitropolit Amfilohije, koji se u to vreme nalazio na čelu Sinoda, pošto su mu predočeni dokazi, pristao da smeni Novakovića. Pored položaja starešine Hrama svetog Save Novaković je smenjen i sa mesta predsednika upravnog odbora Patrijaršije, a u spisak grehova mu je dodata i navodna prodaja crkvene kuće i zemljišta u Beogradu.

U SPC se odmah posle izbora tadašnjeg vladike niškog Irineja za patrijarha šuškalo da će se na dnevnom redu naći i istraga o finansiranju izgradnje Hrama svetog Save. Patrijarh je još za vreme prethodnog protoneimara, čuvenog arhitekte Branka Pešića, već bio u jednoj sinodskoj komisiji koja se bavila zloupotrebama u nabavci materijala za izgradnju hrama. O tome da su crkvene finansije strogo čuvana tajna najbolje svedoči činjenica da nakon sahrane patrijarha Pavla nikada nije saopšteno koliko je, prema njegovoj poslednjoj želji, sredstava uplaćeno za gradnju Crkve sv. Save. Računovodstvo Patrijaršije upućivalo je na informativnu službu, a ova na portparola Sinoda vladiku bačkog Irineja, koji se nikada nije udostojio da javno saopšti ovaj podatak!

 

Šta nosi budućnost

 

O crkvenoj megalomaniji najbolje svedoči i činjenica da crkva, ukupne površine od 3.500 kvadratnih metara u prizemlju, uz dodatnih 1.500 kvm na tri galerije na prvom nivou, očigledno nije bila dovoljno velika, te je ispod crkve naknadno iskopana i kripta površine od 1.600 kvadrata što je, naravno, za sobom povlačilo nove ogromne troškove!

Za enterijerske radove pozvan je arh. Dragomir Acović, čiji projekat uređenja enterijera crkve predstavlja neviđeno carstvo kiča sa kandelabrima, pseudosrednjevekovnim dekorativnim reljefima, skupocenim intarzijama od poliranog kamena raznih boja, klesanih i tokarenih insignija Karađorđevića. Takođe se pokazalo da se ne može u nedogled povećavati jedan srednjevekovni arhitektonski model te je ovaj i ovakav projekat uređenja enterijera crkve zapravo prava karikatura vizantijskog stila. Živopisanje, koje tek predstoji, biće urađeno u tehnici mozaika. Predviđeno je da se u glavnoj kupoli nalazi ogroman mozaik Hrista Pantokratora, a prvi predračuni ukazuju da bi samo izrada mozaika trebalo da košta ni manje ni više nego čak 40 miliona eura!

Prema do sada prikazanim idejnim rešenjima, čitav enterijer trebalo bi da bude obložen mozaicima izrađenim uz obilnu primenu zlata, što višestruko povećava samu izradu, a poseban problem predstavlja činjenica da su gotovo kompletni zidovi, kao i svi svodovi i kupole, izgrađeni od betona na koji se mozaik uopšte ne može montirati uobičajenom tehnikom, već montaža zahteva čitav niz skupih i složenih pripremnih radova, o čemu najbolje svedoči sama činjenica da prvi predračun iznosi pravu "sitnicu" od svega 40 miliona eura. Postavlja se pitanje ko to treba da plati? Crkva koja nikada ni za šta nema para, ali je jako sposobna da ih uzme od drugoga, ili građani, poreski obveznici, koje država ionako pljačka uvođenjem raznoraznih harača? Projekat uređenja vračarskog platoa, koji je na svoju realizaciju čekao gotovo petnaest godina, ubrzano se dovršava zahvaljujući proslavi jubileja dvestogodišnjice od Prvog srpskog ustanaka, zakazanoj za 15. februar naredne godine.

O simboličkom i svakom drugom značaju lokacije vračarskog platoa ili Svetosavskog trga, govore polemike i javne rasprave o arhitektonsko-urbanističkom rešenju ove gradske celine koje ne jenjavaju bar pola veka. Kako de plato izgledati za par meseci, kada dobije svoj konačan izgled?

 

Pogrešan falsifikat

 

Po sistemu "Kuda svi, tu i mali Mujo" u zajednički zločinački poduhvat urnisanja vračarskog platoa svesrdno se uključila i gradska uprava Beograda. Uređenje vračarskog platoa i prostora oko Hrama svetog Save, rešeno je javnim konkursom iz 1989. godine, na kome je pobedio zajednički rad arhitekata Vladimira Macure i Đorđa Bobića. Prema Bobićevim rečima "Vračarski plato simbolično predstavlja kraj centra Beograda, čiji bi početak bio Gornji grad na Kalemegdanu". Od kada je pobedio na konkursu, ovaj plan je osporavan u javnosti, čak je u jednom trenutku dospeo i do suda. Kada je na svečanosti povodom početka izvođenja radova na platou, premijer Zoran Živković rekao da će "park biti pretvoren u portu Hrama Svetog Save", on verovatno nije dobro razumeo nameru autora projekta, jer je osnovna ideja arhitektonskog tima Macura-Bobić bila da ovaj prostor projektuju kao "zeleni trg", odnosno park. Naime, ideju da to bude "svečani trg", sa crkvom, bibliotekom i Karađorđevim spomenikom, oni su pokušali da marginalizuju u korist gradskog trga koji bi se koristio cele godine, a koji bi imao i potencijal "svečanog" kada to neki važan datum ili praznik zahtevaju. Na žalost , kao glavni rezultat realizacije ovog projekta, ostala je činjenica da je gotovo polovina parka pretvorena u građevinsko zemljište kako bi se duž Krušedolske ulice sagradila nakazna zgradurina parohijskog doma i predviđena nova zgrada Patrijaršije, kojoj očigledno postojeća zgrada nije dovoljna za izmetastaziranu crkvenu administraciju!

Nakaradni parohijski dom životno je remek-nedelo arhitekte Mateje Nenadovića sa sinovima Milošem i Đorđem, a i nova, tri puta veća, sandučara Patrijaršije trebala bi da bude sagrađena u istom stilu kako bi se sakrio stambeni blok zgrada u Krušedolskoj ulici, za koje je Đorđe Bobić izjavio da su "projektovane u radno vreme", i koje svojim izgledom nisu zaslužile da predstavljaju fasadu platoa! Forma trga koncipirana je tako da nema prepreka, ravan je. Po projektu je urađena nova nivelacija terena, kojom su skinuta dva metra zemlje a na prostoru ispred Biblioteke nalazi se "ravna fontana" površine 400 metara kvadratnih od stakla i kamena, po kojoj, kada nema vode, može da se hoda. Bobić se jako ponosio dijagonalnom stazom koja je prema njegovim rečima nastala po uzoru na staze u Studeničkoj priprati, koje su ga inspirisale svojom spontanošću. O tome da Bobić pojma nije imao o čemu govori najbolje svedoči činjenica da su te studeničke staze specijalno projektovane kako bi izgledale "spontano"!

 

Bez visoke ocene

 

Uređenje platoa rezultiralo je sušenjem velikog dela postojećeg zelenila kada su krenuli radovi na platou. Spomenik Karađorđu ostaće na istom mestu na kome je i do sada stajao. Naravno, propuštena je prilika da se izvrše arheološka istraživanja, jer je čitav teren radiran buldožerima, a na čitavom području uopšte nije projektovano nikakvo rešenje za parkinge vozila stanovnika okolnih ulica, ali je u isto to vreme projektovana gradnja podzemnih garaža za parohijski dom, novu Patrijaršiju i Narodnu biblioteku! Stambena zgrada, koja se pruža dužinom Krušedolske, oivičavala je park i budući trg, kao ram za sliku, sa mogućnošću ostvarivanja pratećih sadržaja, otvorenih ka ovom prostoru. Izgradnjom novih objekata, paralelnih sa postojećom zgradom, trg se sužava, a ova mirna, pešačka ulica izgubila je svoje lepe vizure i sadržaje. Pored svega toga, ljupka stara "mala crkva", u svojoj skromnoj eleganciji, stešnjena između kolosalnog hrama i novog parohijskog doma, nameće pitanje - je li stvorena u pogrešnoj razmeri ili su mere "novog doba" drugačije?

Sva ova pitanja svode se na jedno: da li je ovde mesto parohijskom domu i zgradi Patrijaršije, koji više liče na divlju gradnju nego na suptilno uređenje okoline crkve! Koliko nam je zgrada Patrijaršije zapravo još potrebno? Malo je poznato da je ovaj megalomanski projekat naišao na otpor žitelja Vračara još pre 13 godina, odmah po obelodanjivanju pobedničkog rada dvojice arhitekata. Prema jednom svedočenju, organizovan je referendum za stopiranje projekta na kome se od 1200 izašlih čak 1150 žitelja tog dela Vračara izjasnilo protiv njegove realizacije.

O samom kvalitetu izvođenja radova na uređenju platoa najbolje govori i sledeće: vračarski plato izgrađen je 2004. godine. Tada je stvarno izgledao veličanstveno. Međutim, posle sedme godine, jasno se vidi zub vremena i javašluk prilikom izgradnje. Naime, plato jeste popločan granitnim pločama, ali je njihova debljina isuviše mala, tako da je dobar deo već ispucao i odlomio se. Kamen nesporno jeste najplemenitiji materijal za prekrivanje trgova, no da bi bio upotrebljiv i trajan on mora imati određenu debljinu. Po ko zna koji put, neko je na tih par centimetara uzeo profit, a Beogradu u nasleđe ostavio još jedan nedovršen i skarabudžen projekat! Javašluk je prosto sinonim za beogradsku vlast. Dosta toga urađeno je za kratko vreme, ali je malo toga (skoro ništa) urađeno kako valja. Kao što je inače slučaj sa značajnim arhitektonsko-građevinskim poduhvatima, i Crkva sv. Save i vračarski plato će ostati kao obeležje jedne epohe i svedočiće o dostignutom nivou dalekosežne stvaralačke vizije kojoj svaki kreator stremi, a koji, nažalost, neće dobiti visoku ocenu.

 

 

 

Neverovatan nemar

 

Kao neplanirani rezultat uređenja vračarskog platoa bilo je poplavljivanje prvog podzemnog nivoa magacina sa knjigama Narodne biblioteke, koji se inače prostire na 16 hiljada kvadratnih metara! Iznenadno nevreme, poplavilo je magacin Narodne biblioteke Srbije i vodom nakvasilo više od hiljadu vrednih knjiga. Oštećen je zid okrenut prema vračarskom platou, gde je, prethodnih meseci, prolazila teška mehanizacija. Očito je da su izvođači suviše žurili da završe plato, da su se prema Narodnoj biblioteci ponašali kao prema ekonomskoj zgradi Hrama svetog Save, da nisu marili za projekte biblioteke na koje su ih bibliotekari upozoravali. Dok se gradio plato, pored biblioteke je tutnjala teška mehanizacija i dovela do toga da popucaju ploče zidova i temelja kroz koje je prodrla voda. Takođe su nemarom uništili gromobransku mrežu, razbucali video nadzor i razorili hidrante. Napukao je kanal za drenažu, a voda se slivala u poređane plastične kofe koji su portiri danonoćno praznili. Ovaj zid je inače samo metar bio udaljen od prvih polica, koje su prekrivene PVC folijom!

Havarija u magacinu pretila je da ugrozi pet miliona bibliotečkih jedinica! Ispod vračarskog platoa, u magacinu i trezorskom delu gde Narodna biblioteka čuva poverene joj knjige i blago, bila je potpuno nadrealna slika - na sve strane kofe, kofice i najloni koji prekrivaju knjige, a na plafonima crne kapljice vode koje se bez prestanka obrušavaju na knjige, police i pod, gde se rasprskavaju u sitnije kapljice, takođe crne. Za mesec dana uništeno je 1.000 knjiga koje su morale da prođu kroz konzervatorsku obradu! I za sve ovo nikada niko nije odgovarao...

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane