Natrag

Krici i odjeci

Krici i odjeci

 

Možda je bolje biti nezaposlen

 

Robovlasnici, dosta vas je

 

Poštovani,

Da li možete da pretpostavite sa kakvim mukama i poniženjima se susreću ljudi koji su bukvalno nezaposleni, kada traže makar kakav posao. Mislim da ni vi, a Boga mi niti bilo ko zaposlen to ne pretpostavlja, jer i ja sam zaposlena (nezaposlena sam bila pet godina, dok nisam završila prekvalifikaciju u svom aranžmanu, pa sa zvanja arhitektonskog tehničara (jer je od 1980. godine zemlja počela sa "stabilizacijom", zaboga - nije se gradilo), završila prekvalifikaciju za daktilografa sa sekretarskim  poslovanjem i tako sam se zaposlila u državnim organima. Ali, i pored toga poznajem dosta ljudi koji su nezaposleni. Poznajem dosta ljudi (stomatologa, pravnika, lekara, mašinskih tehničara, mašinski inženjera i dr), koji nikada nigde nisu bili u mogućnosti da budu zaposleni, a sada već imaju 50 godina. Preživljavaju, kako? Pa tako što još uvek imaju roditelje penzionere (koji sada već imaju po 70-80 godina),  nekog od članova porodice ko je na neki način ipak uspeo da se zaposli. Da li iko na ovome svetu misli da ti ljudi postoje?

Evo jednog primera kako izgleda jedan uobičajeni konkurs od onih koji "stalno nude posao", a otvoreni su zbog više nego robovlasničkog odnosa prema ljudima koji traže posao. U konkretnom slučaju u pitanju je hostel Centar u Gavrila Principa 46a,  koji je raspisao oglas za zapošljavanje recepcionara. Naravno, odete na taj razgovor, gde vlasnik hostela Centar kaže da ćete raditi za velikih 200 evra mesečno, tih 200 eura je verovatno podigao sa prethodnih 150 evra, potaknut iščuđavanjem našeg vrlog gradonačelnika Dragana Đilasa, koji je bio bio iznenađen kako neki poslodavac nekoga može tako malo da plaća. Gradonačelnika ne interesuje kako neko od tog novca može da živi, već ga interesuje plaćanje prinadležnosti poslodavca, a drugo ga ne interesuje.

Za tih 200 evra gospodin vlasnik hostela Centar zahteva da recepcionar, sem uobičajenih poslova recepcionara, a da napomenem da je recepcija jedna daska u uskom hodniku na prvom spratu stepeništa zgrade od tri sprata (bez lifta), obavezan da obavlja (za šta mu je obavezan uslov znanje dva jezika!) i sledeće:

- obavezno mesečno slanje 1500 e-mailova u kojima će reklamirati njegov hostel,

- obavezno mesečno pranje prozora, hodnika i ostalog u zgradi,

- obavezno presvlačenje posteljine iza gostiju koji se odjave,

- čišćenje srče ili bilo čega što se dogodi u smeni, ukoliko se nešto dogodi,

- kuvanje kafe i kupovina peciva za goste za doručak,

- činjenje non-stop finansijskih prekršaja (prikazivanje stanja za jednog gosta, koji se nalazi na listi za inspekciju, a postoje i skriveni pasoši i lične karte u donjem delu tog stola. Gde su ostali koji se ne vide u

knjigama, a čiji se novac prosleđuje direktno vlasniku),

- pored ovog prekršaja je i konstantno laganje gostiju, jer ono što piše u prospektu (besplatni trominutni internacionalni razgovori, koji ne postoje, a može izazvati verbalne i fizičke neprijatnosti zaposlenom),

- obaveza nepuštanja gostiju sa crne liste koja se nalazi opet tu gde su skriveni pasoši (obezbeđenja nema),

- obaveza šest dana rada, dva pre podne, dva popodne, dva noću, sa dva dana odmora (što je šestodnevna radna nedelja),

- obaveza dolaženja 30 minuta pre smene i 30 minuta posle smene zbog predaje i prijema smene - što je dodatnih sat vremena na osmočasovno radno mene,

- obaveza za noćnu smenu da odnose prijave stranaca u policijsku stanicu Savski venac u Savskoj ulici,

- obaveza odlaženja u menjačnicu svaki čas, prema potrebi,

- obaveza izdavanja posebne sobe za dnevni odmor između 11 i 18 časova, što ne ulazi u knjige i po ceni od 41,40 evra ide direktno u džep vlasnika,

- obaveza promena posteljine posle tih korisnika, da bi se pripremila za naredni par,

- obaveza pranja posteljine i veša kada se nakupi i prebacivanje na sušenje,

- nije napomenuto, ali je verovatno jedna od budućih obaveza dovođenje pet parova u tu sobu da bi tako samoisplatili svoju platu uz zaradu vlasniku još sedam evra...

 

U letku za reklamu piše sledeće:

- besplatni ormani (što se valjda  podrazumeva),

- besplatan parking (verovatno kada pređete most preko Save),

Cena za 12-krevetne sobe je 10 evra, a u stvari je 11,41 evro, jer se dodaje 128 dinara boravišne takse, što bi, opet, trebalo da iznosi 1,28 evra, a volšebno naraste na 1,41 evro. Da li ta boravišna taksa ide negde van hostela - nije poznato...

 

Pored ovog objekta, vlasnik hostela poseduje i noćni bar Eldorado u Nušićevoj 3a, gde u prospektu između ostalog piše sledeće:

- ponedeljkom se gošće skidaju za goste,

- sredom se gosti skidaju za gošće,

- petkom je trbušni ples - ne zna se ko pleše, nadamo se da to nije gazda (pošto je debeljuškast)...

 

Ovaj tekst mi je izdiktirao jedan od brojnih mojih "nezaposlenih prijatelja", sa visokim obrazovanjem VII/2, koji je na žalost bio prinuđen da konkuriše na ovaj posao, pa razmislite da li on ovo zaslužuje, možda bi trebalo da bude u vašim redovima, a ne u hostelu Centar ili nedajbože Eldorado baru.

Pored toga, molim vas kao majka muške dece, odrasle, preko dvadeset godina, da pokrenete neku akciju kojom biste onemogućili ovakvim pokvarenim ljudima kao što su vlasnici takvih hostela, hotela i ugostiteljskih objekata, koji su dobili dozvole ne zna se kako, a koji su to i kupili a ne zna se poreklo novca, možda za tri evra, ko zna, da se vidi ko im je to prodao. Dakle, spasimo našu decu od nemoralnih nakaza, ne dozvolimo da nas i naš narod prljaju pred omladinom sveta koja kod nas dolazi, a da naša deca završe kao robovlasnikovo roblje za tih smešnih 200 evra.

 

                             Ljiljana Čakarevski, zabrinuta majka

 

 

 

 

Leskovac - Vučje: Nezavisni košmar

 

Razboji i razbojnici

 

 

Čuvenu fabriku tekstilne industrije Vučje sagradio je predratni kapitalista Teokarević. Sagradio je i vilu u kojoj je stanovao i koja je pod zaštitom države, a obnavljana je pre dvadesetak godina, ali samo spolja, tako da dans izgleda avetinjski. U međuvremenu je postala nezvanični javni toalet. Sagradio je i vile "Vučjanka" i "Avala" (za koje je potrebno renoviranje), ali i stanove za stručnjake koji su još funkcionalni, a stanari ih uredno održavaju. Sagradio je iivi spomenik", hidrocentralu u Vučju, koja je počela sa radom davne 1903. godine, pa i dan-danas proizvodi struju.

Posle Drugog svetskog rata sve je to nacionalizovano, a do raspada Jugoslavije fabrika tekstilne industrije Vučje radila je i zapošljavala dobar deo ovdašnjeg stanovništva. Onda je stigla kriminalna privatizacija...

Oko 1800 radnika je uzelo takozvani socijalni program, a potom su tužili fabriku za isplatu neisplaćenog inimalnog ličnog dohotka u periodu od 2001. do 2006. godine. I dobili su sve sporove pred Opštinskim sudom u Leskovcu, što je značilo i da treba da im budu isplaćeni i doprinosi na lične dohotke od strane države. Naravno, zapelo je kod isplate...

Radnicima je ispričana priča da će novac dobiti kad fabrika bude prodata. Ali, u međuvremenu je počela pljačka fabrike, krenula je otimačina, prodavane su i mašine koje su još dugo mogle da rade, bacane su na otpad i završavale u leskovačkoj livnici...

U fabrici je i pre toga bilo starih rashodovanih tkačkih razboja koji su prodati u Novom Pazaru, pa su čak stari majstori iz Vučja odlazili tamo da ih montiraju i puste u proizvodnju!

Fabrika Vučje je još dugo mogla da živi i da izdržava mnogo ljudi u ovom kraju. Imala je stotinak razboja novije generacije, pa je onaj ko je bio odgovoran za ovu sramotu, umesto u livnicu i na otpad, mogao da ih podeli ovdašnjim tkačima u zamenu za neisplaćene dohotke u periodu od šest godina, čime bi bio otvoren put za rad stotinu malih porodičnih firmi. Ista je situacija bila i sa predionicom i ostalim pogonima...

Umesto toga, radnici "malog Mančestera" su ostali prevareni i opljačkani. Plaćali su sudske odluke, plaćali izvršenja, advokate, autobuske karte i gubili dragoceno vreme da idu na suđenje.

Izvršitelji Opštinskog suda sada šalju radnike u Privredni sud, jer su fabrike u stečaju. A tamo, u Privrednom sudu, obaveštavaju ih da su fabrike pod hipotekom i da po zakonu najpre moraju da isplate banke. Međutim, zelenaški kapital je toliko narastao da se sredstvima od stečaja ne mogu izmiriti ni banke a kamo li neisplaćene plate!

Zato se sada radnici spremaju da protestuju ispred Opštinskog i Privrednog suda u Leskovcu...

Nažalost, dok je ovaj tranzicioni raspad trajao, puno mladog sveta napustilo je ovaj kraj i otišlo u Beograd i drugde da rade za stan i hranu. S druge strane, Albanci sa juga Srbije su počeli masovnije da se doseljavaju, pa je lako pretpostaviti kakav bi dalji razvoj događaja moga da bude...

Posle svega što se ovde desilo, pitao sam nedavno jednog ovdašnjeg sudiju da mi kaže da li je naše pravosuđe nezavisno, a on mi je odgovorio: "...Mi radimo po zakonu, a da li je nezavisno, to stvarno ne znam!".

                                                        (G. R.)

 

 

Naša posla

 

Nema labavo!

 

Kao što cura ne dopušta...

 

Oh, Jovo, ne diraj me!

Oh, Jovo, ne diraj!

Oh, Jovo, ne!

Oh, Jovo!

Oh!

 

Ni mi ne popuštamo...

 

U Hag nećemo nikoga isporučiti!

U Hag nećemo nikoga!

U Hag nećemo!

U Hag!

 

Niti propuštamo...

 

Oporezovaćemo sve ekstra profitere, odmah!

Oporezovaćemo sve ekstra profitere!

Oporezovaćemo sve ekstra!

Oporezovaćemo sve!

Oporezovaćemo!

 

I ne napuštamo! (Kosovske Srbe)

 

Na izbore nipošto nemojte ići!

Na izbore nipošto nemojte!

Na izbore nipošto!

Na izbore!

Danilo Marinković

 

 

 

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane