Na nišanu

Hoće li nove generacije Srba živeti pod komandom starih okupatora 

 

Gde je kraj komadanju Srbije

 

Kako i uz čiju pomoć Srbija svakog dana gubi deo po deo svog državnog suvereniteta i kako odlazeći predsednik republike Boris Tadić svojom sumanutom politikom sahranjuje poslednje tragove nezavisnosti ove zemlje. - Gde je konačan kraj separatističkim zahtevima manjina, od Subotice do Preševa. - Dokle će trajati evroatlantska podrška tim zahtevima. - Kako predsednik opštine Novi Pazar vodi spoljnu politiku Srbije. - Zašto je granica albanskog Kosova na Kopaoniku. - Ko hoće da stvori vojvođansku naciju...

 

Nikola Vlahović

 

 

Predsednik Republike Srbije Boris Tadić, umislivši da je predsednik Ujedinjenih nacija, svakog dana poziva "sve strane u sukobu" na severu Kosova "da se uzdrže" od sukoba! Kao da govori iz one palate na dokovima Njujorka, kao da je taj slučaj unutrašnja stvar primitivnih plemena u džunglama Amazona, a ne drama u zemlji kojom predsedava, njegova zvanična domovina (uprkos činjenica da u regionu ima još dve alternativne domovine!).

Kako je ovaj čovek došao dotle, zašto veruje da je toliko visoko kad je evidentno da je dotakao samo dno? Čitavi strani timovi njegovih kolega psihologa proučili su ga uzduž i popreko još na početku njegovog prvog predsedničkog mandata, te utvrdili sve njegove "anomalije" i slabe karike. Istovremeno su razne američke i zapadnoevroske spoljnopolitičke službe i njihovi monitorinzi utvrdili spisak onoga u šta se Tadić uopšte ne razume! Tu rubriku još uvek popunjavaju... Ubrzo je postalo jasno da je sa čovekom njegovog profila sve moguće.

I građanima Srbije je postalo jasno da je njegova manekenska epizoda potrošena i da je nastupilo vreme čiste autokratije u kojoj su sve državne institucije podređene njegovom liku i delu. Odatle pa do potpunog rasula u državi, bio je samo korak.

Mada neverovatno zvuči, Srbija je, nakon vrlo kratkog vremena, opet upala u šizofreno stanje u kome jedan čovek obavlja i dužnost predsednika i dužnost premijera, i svakog ministra ponaosob. 

 

Skraćivanje do nadmorske visine

 

Koliko Srbija treba da bude mala da ne bi bila velika? Na ovo genijalno pitanje srpskog akademika Čedomira Popova još uvek niko da odgovori. Štakori polako žderu i teritoriju i državne ingerencije Srbije, i spolja i iznutra. Na sceni je okupaciona mapa iz 1941. godine, sa potpuno istim protagonistima kao i onda. Nove su generacije, ali je etnička slika žrtava i dželata potpuno ista.

Takozvana međunarodna zajednica jedva čeka da uspostavi još koji protektorat nad teritorijom Srbije, da se ne završi sve sa Kosovom! Ovo su samo neke od slika ovdašnje savremenosti koje snažno podsećaju na mračno doba fašizma kad je u Srbiji okupirao ko je šta stigao. Sve što danas traže albanski i mađarski ekstremisti, tražili su i dobili pod onom kratkoročnom i krvavom vladavinom nacističke Nemačke.

Sve što je nacistička Nemačka okupirala na Kosovu, današnja Nemačka, lider Evropske unije, okupirala je pod zastavom evroatlantskog protektorata. Sve što su unutrašnji neprijatelji Srbije iz 1941. godine bili spremni da stave pod noge okupatora, i danas stavljaju klanjajući se do zemlje, zaklinjući se da nikada neće biti rata i da će sve što traže dobiti mirnim putem.

Nije to više samo Kosovo, nije više ni takozvani sever Kosova, koji nikada nije bio ni etnički ni geografski na Kosovu. Ovo je narodu morao da objasni njegov vlastodržac, ako već drži sve funkcije i u sve se razume. Ali, izgleda da ni on ni njegovi savetnici ne znaju tačno gde su konačne severne granice albanskog Kosova. Eto, istine radi, treba reći da su one, voljom takozvanih velikih sila Zapada postavljene na južne obronke Kopaonika, na čak 1.300 metara nadmorske visine! To je kota do koje bi Srbi, prema predsednikovom tumačenju, trebalo da se - "uzdrže"!

 

Tursko-bosansko ministarstvo za Srbiju

 

Nedaleko odatle, gradonačelnik Novog Pazara Meho Mahmutović upućuje ovih dana  telegrame saučešća ambasadoru i Vladi Turske povodom pogibije 24 njihova vojnika tokom obračuna sa Kurdima.

- Izražavam najiskrenije žaljenje zbog pogibije turskih vojnika. Molimo vas da izraze našeg najiskrenijeg žaljenja prenesete Vladi i porodicama poginulih", reče Mahmutović. 

Isto to je uradio i Sulejman Ugljanin, ministar u Vladi Srbije. Ali, u čije ime? Je li to istovremeno i saučešće Vlade i Ministarstva spoljnih poslova? Ako jeste, da li je to Srbija postala saveznik Turske u obračunu sa Kurdima? Zašto građani Srbije o tome ne znaju ništa? Da li to znači da će uskoro u Sandžaku biti dan žalosti kad god je u Turskoj dan žalosti? 

Koliko Srbija više nije ni nalik suverenoj državi, pokazuje i skandalozno učešće nezvanične "kontakt grupe" dve strane države, Turske i Bosne i Hercegovine, u rešavanju sukoba dve struje islamske verske zajednice Srbije! Ko je to odobrio? Je li to zvanična politika Srbije da dozvoljava učešće arbitraže stranih država u rešavanju verskih sporova?

Zašto o toj "arbitraži" ništa ne zna ni muftija beogradski Muhamed Jusufspahić, nego daje izjavu otkrivajući nekakvu državnu tajnu: "... Tačno je da su Turska i Bosna i Hercegovina imali svoje političke i verske predstavnike, ali je tačno i to da Srbija nije adekvatno predstavljena na tom skupu ili na tim skupovima, jer je sve odenuto velom tajnosti, pa čak i broj sastanaka... Znamo imena ljudi u mnogim ministarstvima koji su Zukorliću, muftiji a političaru, a potom muftiji i nasilniku i kriminalcu, pružali svu pomoć".

Reis-ul-ulema Adem Zilkić kaže da Islamska zajednica Srbije ni na koji način nije uključena u pregovore o objedinjavanju IZ u Srbiji, koji se vode u - Ankari!

Vrhovni poglavar svih muslimana u Srbiji dodao je još jedan gorak pasus na dugačak spisak dokaza o odsustvu državne suverenosti Srbije: "...Bez presedana je to da sekularna država i političke partije donose sud o ustrojstvu islamske zajednice u jednoj suverenoj državi...!"

 

Prodavci i preprodavci Vojvodine

 

U trenutku dok je trajao poslednji popis građana, širom Vojvodine su postavljani bilbordi sa parolom:  "Ja sam Vojvođanin/ka", kojima se građani pozivaju da se na popisu izjasne kao Vojvođani.

Na svakome od tih bildborda bila je vidno istaknuta zastava Vojvodine (onako kako je još devedesetih "nacrtao" anonimni dizajner Nenada Čanka). Deljeni su i leci u kojima autori podstrekavaju na separatizam, a na njima je pisalo:

"...Imaš pravo da budeš to što jesi! Na predstojećem popisu stanovništva građani i građanke odgovaraće i na pitanje o svojoj nacionalnoj opredeljenosti. Mnogi ne znaju da imaju pravo da se izjasne kao Vojvođani. Važno je da znaš: nacionalna pripadnost je stvar tvog osećanja".

Ili: "Vojvođanin je Evropljanin koji zna i ćirilicu. I to sva slova!"

Već izvesno vreme postoji i "društvena grupa" na internetu pod nazivom "Ja sam Vojvođanin/ka" sa par hiljada pristalica, ali, je problem mnogo dublji nego što izgleda.

U međuvremenu, tvorci  nekakve "vojvođanske nacije", otimaju budžetske milione nekažnjeno, vode dekadentne živote i jašu na opštoj apokalipsi izazvanoj zastrašujućom epidemijom demokratije, i to one lažljive i huliganske, pljačkaške i besprizorne, glupe i nasilne. One koja nema veze sa istinskom demokratijom. 

Na sceni su zahtevi za povratkom oduzete imovine posle 1945. godine, i to od onih koji su bili osvedočeni fašisti! Pokušali su da se "prošvercuju" sa onim Nemcima i Mađarima koji u skladu sa zakonom imaju pravo na povratak imovine ili nadoknadu. Mnogo šta u planiranom komadanju Vojvodine kao autonomnog dela Srbije počelo je još devedesetih godina isticanjem ideje "personalne autonomije Mađara u Vojvodini", protiv čega su bili čak i oni tradicionalni, "folklorni" autonomaši.

Pre samo nekoliko godina, kad je usled niza "međunacionalnih tuča" između srpske i mađarske omladine u nekim gradovima na severu Bačke došlo do toga da slučaj ispituju i izaslanici Evropske unije, tadašnji ministar za ljudska i manjinska prava Rasim Ljajić mudro je ponudio uspaljenim mađarskim ekstremistima da Srbija primeni reciprocitet ljudskih prava, na principu, kako Srbima u Mađarskoj tako i Mađarima u Srbiji. Odjednom su svi ućutali. I tu je stavljena tačka na očito inscenirane incidente sa idejom da se plasira priča o ugroženosti i dobije legitimitet za separatizam. Srbi u Mađarskoj, naravno, ne uživaju ni stoti deo onih prava koje uživaju Mađari u Srbiji, ali, zahvaljujući demontiranoj državi, a posebno državnom vrhu koji vodi politiku sopstvenog opstanka i politiku svojih prihoda (kako stranačkih tako i ličnih), ta činjenica se sistemski previđa.

 

Pa šta, kamarad Tadić?

 

Na početku mandata ove odlazeće vlade mađarska koalicija je tražila i da opštine Ada, Kanjiža i Senta budu vraćene u severnobački okrug, čime se praktično stvara regija mađarskih opština na severu Vojvodine, odnosno mađarska teritorijalna autonomija, a tražili su i utvrđivanje novih granica "školskih okruga u Vojvodini". Za podršku toj samoproklamovanoj "proevropskoj vladi", Mađari su dobili nekoliko mesta državnih sekretara u ministarstvima, nekoliko ambasadorskih mesta, kao i svoje predstavnike u upravnim odborima Agencije za strana ulaganja i promociju izvoza, Fonda za razvoj Srbije, PTT-a, Telekoma Srbija, EPS-a i Puteva Srbije!

Naravno, Boris Tadić je bez razmišljanja prihvatio celokupnu platformu mađarske koalicije kao "za njega prihvatljivu", što su kasnije potvrdili i vojvođanske perjanice DS Oliver Dulić i Bojan Pajtić.

Bio je to još jedan zarđao ekser u pripremljeni kovčeg za sahranu Srbije i njene suverenosti. Zakucao ga je predsednik Republike lično.

No, dok Tadić čini sve da udovolji kome stigne, jedan drugi srpski politički lider bez kompleksa govori šta mu je na umu... Prilikom svoje poslednje posete SAD, Milorad Dodik, predsednik Republike Srpske, doslovno je kazao da međunarodna zajednica i zemlje koje su priznale Kosovo ponižavaju Srbiju, što je hitno preneo i Glas Amerike.

Tadićev rezon je drukčiji. Kad je krajem avgusta 2011. godine, prilikom posete nemačke kancelarke Angele Merkel čuo da je ukidanje srpskih ustanova na severu Kosova jedan od uslova za uspešnu kandidaturu Srbije u EU, zavapio je: "Izgubiću izbore ako to učinim". Merkelova mu je na to odgovorila sa dve reči: "So, what?" (Pa šta?).

Eto i odgovora na pitanje zašto jedan piljar iz Preševa, Riza Haljimi, više odlučuje o suverenitetu Srbije nego njen predsednik...

Posledice njegovih "nužnih kompromisa", zapravo potrebe da se živi i umre za vlast, dovela je do toga da danas, na kraju svih njegovih mandata, Savez vojvođanskih Mađara traži od države "barem dva javna regionalna radio-televizijska servisa formirana u Vojvodini", što je bezobrazluk koji je prevazišao svaku priču o evropskim standardima.

Jednostavnije govoreći, vlast koja je ovako frustrirajuće ubila svaku priču o državnom i nacionalnom dostojanstvu, nije ona koja ima morala i snage da potegne pitanje reciprociteta. Da kad god neka nacionalna manjina nešto zatraži u Srbiji, prvo proveri kako u toj zemlji živi srpska nacionalna manjina.

 

Niti se šta gradi, niti Trepča radi

 

Najava tzv. vlade kosova da će da privatizuje rudarsko-metalurški kombinat Trepča koji je u većinskom vlasništvu države Srbije, jedan je od ključnih razloga zbog kojih se danas vodi ovako ogorčena bitka za sever Kosova. Upravo na rudarskom kombinatu Trepča isprobava se konačno otimanje poslednjih tragova nekadašnjeg suvereniteta.

Pokušaj privatizacije Trepče, čiji se najveći broj pogona nalazi na severu Kosova, jasno govori da Srbija nema nikakav uticaj na proces privatizacije, jer je UNMIK sva ovlašćenja preneo na Kosovsku agenciju za privatizaciju.

Ko je to mogao da dozvoli, ako se zna da je Srbija decenijama ulagala u Trepču, i ona je, bez obzira na ishod okupacije dela teritorije, srpsko preduzeće. Ne treba ni podsećati da je Trepča "evropska prestonica" olova i cinka, još od Kralja Milutina. To znaju čak i Nemci koji su za vreme Drugog svetskog rata upravljali Trepčom koja se i danas delom nalazi pod njihovom okupacijom, mada su trupe Bundesvera presvučene u uniforme mirovnjaka. 

 

Samo lud u ludnicu ide

 

Mada danas i mnoge članice Evropske unije hoće da izađu iz ove zajednice, jer im je upravo suverenitet ugrožen (a mnogi hoće povratak na svoje nacionalne ekonomije i svoje monete), srpski predsednik Boris Tadić i dalje recituje pesmicu koja je mila ušima porobljivača: "...Glavni strateški cilj Srbije je ulazak u Evropsku uniju i taj cilj nije izmenljiv!"

Ima i u Evropi mnogo onih koji ovakvu izjavu ne mogu da shvate.

U članku "Naša država je nedemokratska", koji je objavio belgijski Brisel žurnal, ugledni autor Pol Belin opisuje strukturu novooformljene države (Evropske unije, prim. red.), o kojoj i stanovnici Srbije treba da su upoznati ako jednog dana na referendumu budu odlučivali o sudbinskom učlanjenju u tu zajednicu...

Naime, Pol Belin kaže da je 1. decembra 2009. godine usvajanjem Lisabonskog sporazuma Evropska unija postala država za sebe. Dalje, autor tvrdi da 500 miliona Evropljana uopšte nisu ni svesni da od tog dana imaju zajedničku vladu kojoj su vlade dosadašnjih država članica EU pravno potčinjene...

Tako su, kaže Belin, 27 zemlja članica preko noći postale - provincije EU! Glavna zakonska obaveza parlamenata tih provincija je da rade u korist EU, a ne u korist svog sopstvenog naroda!

Potpisivanjem Lisabonskog sporazuma demokratski izabrani parlamenti su se dobrovoljno odrekli suvereniteta svojih zemalja u korist EU, objašnjava Pol Belin.

Ulazak svake nove članice u Evropsku uniju podrazumeva predaju najvećeg dela državnog suvereniteta. Mada Srbija nije ni blizu ulasku u Evropsku uniju, već je predala je sve što je moglo da se preda. Od privrednih do prirodnih resursa.

 

 

 

 

 

Više od igre

 

Ako je Boris Tadić "tragična greška po sudbinu države Srbije i očuvanje srpskih nacionalnih interesa", onda je ta tragedija znatno dublja nego što na prvi pogled izgleda. Jer, on bespogovorno predaje pravni, teritorijalni i svaki drugi suverenitet Srbije u ruke nadnacionalne zajednice čija članica nismo i čiji ishod, usled kolapsa u funkcionisanju, nije izvestan. Reč je o avanturi bez presedana u novijoj istoriji, znatno većoj i rizičnijoj nego što je to bilo udruživanje u Jugoslaviju, koja je imala etnički, kulturološki i ekonomski smisao dok god je trajala.

 

 

 

 

Vi nama pare, mi vama državu

 

Srbija je Svetskoj banci predložila da dug Kosova bude rešen tako što bi Srbiji bilo vraćeno ili odbijeno od preostalog duga Svetskoj banci 215 miliona dolara koje je isplatila na ime duga Kosova. Ovako je to zamislio kabinet potpredsednika Vlade Srbije Božidara Đelića. Ali, da ne bi povredio "uši" dobrih prijatelja zelenaša, večnih zajmodavaca propalim državicama širom sveta, Đelić je skoknuo i do Vašingtona, pa je, posle sastanka delegacije Srbije sa izvršnim direktorom Svetske banke Grejemom Vilerom, rekao da to "nema nikakve veze sa pitanjem suvereniteta, jer i grad Beograd sam plaća svoje dugove" i dodao da su predstavnici Svetske banke "pokazali dobru volju da razmotre taj predlog".

U ovako ciničnoj formi još niko nije pregovarao o namicanju sitnih para u zamenu za odsustvo brige o suverenitetu (taj je suverenitet je ionako predat na milost i nemilost bankarskim korporacijama koje u Srbiji haraju zahvaljujući Đeliću, Dinkiću i sličnima koji su od 5. oktobra 2000. godine uveli diktaturu globalnog kapitala).