Natrag

Tabloid istražuje

Tabloid istražuje

Kako se medijska magla u Srbiji pretvarala u medijski mrak

 

Urednici za pranje mozgova i para

 

Za vreme vladavine Slobodana Miloševića većina elektronskih medija, prvenstveno TV Bastilja, bili su pod strogom kontrolom Porodice. Ipak, režim je dozvolio štampanje opozicionih dnevni i nedeljnih listova, dugo je NTV Studio B emitovao program koji nije bio pod kontrolom vlasti, nezavisne radio stanice B 92, Radio Index takode su imale ogromnu slušanost gradana. Posle 5. oktobra počela je besomučna bitka nove vlasti, oličene u koalicionom DOS-u za stavljanje pod kontrolu i pljačku elektronskih medija, a novine i da ne pominjemo. Ovim tekstom naše saradnice opisuju stvaranje medijskog mraka koji se, posle 5. oktobra 2000. godine, nadvio nad Srbijom. Kada u Srbiji svane, junaci ove priče preseliće se u Zabelu

 

Dragana Radosavljević

 

    Posle petooktobarskog pu­ca, Marija Milošević, ćerka tada ozlo- glašenog bračnog para, sklanja celu opremu svoje tele­vizije Košava u ga­ražu kod vlasnika     Pink televizije Željka Mitrovića i odlazi u Crnu Go­ru, uz dogovor da Mitrović proda ovu televiziju sa opremom za 5  miliona (u prvobitnoj verziji maraka, a posle evra, prim. aut.) i da joj pošalje novac.

   Papirološki se Košava tada pre­nosi na nekog Julovca (Aleksandra Lupsića), koji nije dao ni paru, i on ostaje vlasnik. Najveći deo novca drugi daju Mariji, a prebijaju sa Mi- trovićem za komercijalno vreme na Pinku, a na kraju nešto daje i on iz, kako kaže: „moralnih obaveza pre­ma njenoj majci koja mu je mnogo pomogla".

   Željku Mitroviću je još onda ja­sno da je neophodno da obezbedi nacionalnu frekvenciju za Košavu kako bi povratio pare, pa čak i za­radio.

U međuvremenu se najavljuje osnivanje Republičke radiodifuzne agencije (RRA) koja će, ka­ko se planira, deliti frekvencije, i Mitrović preko svojih ljudi ostva­ruje kontakte sa budućim člano­vima ovog regulatornog tela, de- leći im male poklone, a naročito pomaže Nenadu Čekiću i oko Radio Indexa.

Čim je formirana RRA Mitro­vić počinje da plaća ključne ljude, u početku Čekića i njegova dva čo- veka: jednog iz Novog Sada i sve- štenika, za koga kaže da mu ne daje pare, ali da on prima nešto drugo!?

Tri i po godine Mitrović redov­no svakog meseca plaća ljude iz RRA, uglavnom oko 300 evra me- sečno, potom povećava svotu, i na kraju ubeđuje Bogoljuba Karića da i on na sebe preuzme preostale čla­nove RRA. Istovremeno uklanja iz RRA jednog ili dvojicu ljudi koji nisu hteli da uđu u šemu i bili su opasni ako obelodane šta se radi.

Mitrović od početka naglašava da njemu trebaju tri nacionalne fre­kvencije: jedna za Pink i dve za pro­daju, čime bi isplatio sve uloženo, ozbiljno zaradio i zadržao kakvu- takvu kontrolu nad tim televizija­ma ubacujući svoje ljude u njih.

Pošto je u RTS došao Aleksan­dar Tijanić (iako ne ispunjava uslove što se školske spreme tiče, zbog čega se menja statut ove televizije) za Mitrovićeve mućke nastaje još bolje vreme. Na RTS uopšte nema para i sve zavisi od dobre volje Mla­đana Dinkića da udeli bar za plate, što on i radi, ali ostaju dugovi napravljeni u prošlosti i ne­koliko hiljada zaposlenih preko veze, koji ne znaju ništa o televi­ziji  i kojih Tijanić nije mogao da se oslobodi.

   Mitrović je oduvek bio u speci­jalnim vezama sa Dinkićem, koji ga je čak vodio u sedište Međunarod­nog monetarnog fonda i tamo predstavio kao prototip modernog srpskog biznismena, pa je on preko njega pazio da RTS ne dođe do ne­kih para kojima bi mogao da ugro­zi program Pinka.

   Osim toga, on preko „direktora Pinka" Svete Milićevića, koji je radio u marketingu Radio Beograda, održava prisne odnose sa starom gardom marketinga RTS-a: sa biv­šim direktorom Slobodanom Veljkovićem (danas u RRA), Božom Vujoševićem, sivom eminencijom svih petljanja u marketingu posled- nje dve decenije, kao i sa Acom Avramovićem koji je u Miloševiće- vo doba bio čovek od najvećeg po- verenja, pa je jedno vreme bio i glavni cenzor TV Dnevnika. Svi oni su i dalje bili zaposleni u RTS-u, bez obzira što je Tijanić za direkto­ra marketinga postavio svog kosov­skog druga iz detinjstva Nebojšu Nedeljkovića.

   Slobodana Veljkovića, koji je bio plaćenik Dragana Đilasa i bio kreator dovođenja marketinga RTS-a u ropski položaj, Tijanić prebacuje za savetnika, jer nema petlju da razbije Đilasov monopol, koji j'e išao dotle da je svaki veliki ugovor koji je RTS mogao da na­pravi, morao da ima njegovu sagla- snost, odnosno, da i on ima neku korist od toga. Tijanić je nekoliko puta pomišljao da se oslobodi Đila­sa, ali okolina predvođena Nedeljkovićem od toga ga je odgovarala.

   Kulminacija je bila kada se sa­znalo za dil u vezi Univerzalovihfi- lmova i serija, jer je bilo jasno da sa takvim programom RTS može da ugrozi sve ostale televizije, što Mitroviću nikako nije odgovaralo, a i Đilas je poludeo zato što se Media House usudio da bez konsultacije sa njim uđe na „njegovu teritoriju" i počeo da preti.

   Tijanić mu je poručio da će da raskine ugovor sa Media House- om, ako on (Đilas) hoće da da RTS-u isto para, a to je bilo 5. 200.000 dolara za tri godine. Naravno, Đilas je ponudio samo 100.000 evra mesečno.

   Boža Vujošević je u marketi­ngu iskopirao prvu verziju ugovora i dao je Mitroviću, koji je onda pokrenuo akciju za smenu Tijanića.

   Bogoljub Karić u međuvremenu ulazi u politiku i zatim prestaje da plaća svoj deo ljudima iz RRA, ko­je je Mitrović prinuđen da preuzme do dodele frekvencija. Kada je to najavljeno, njemu je bilo važno da ima tri televizije za koje traži fre­kvencije, a imao je samo dve: Pink i Košavu On zato ubeđuje Danka Đunića da otvori kanal ekonomije, a on će mu, navodno, pomoći oko ljudi, tehnike, akcionara i sličnog. Tako je nastala TV Avala.

  Otprilike u isto vreme približava se svetsko prvenstvo u fudbalu, za koje je TV BK otkupila prava od FIFA-e.

   Pravila igre Željka Mitrovića: Upecaj Peconija, cinkari, slaži, ukradi...

   I Pink i RTS čine sve da ubede FIFA-u da poništi ugovor sa TV BK, jer ta televizija više nema na­cionalnu pokrivenost, mada po FIFA-inim propisima ugovor može da se poništi samo ako televizija prestane da postoji. Zato se pokre­će blic akcija gašenja BK, iza koje stoji Đilas, dok Bogoljub Karić veruje da mu je Mitrović sve smestio, pa kada su ugasili BK on prava za prvenstvo prodaje Đilasu na sa­stanku u Crnoj Gori. Verujući Đi­lasu Mitrović najavljuje da će prve­nstvo biti na Pinku, ali on prava prodaje RTS-u.

   Posle iskustva sa Fox televizi­jom u Bugarskoj, News Corpora­tion Ruperta Mardoka odlučuje da pokrene Fox televiziju u Srbiji i bez problema dobija frekvenciju, a lo­gistiku treba da daju kadrovi iz Bu­garske.

   Tehnički direktor Foxa u Bu­garskoj je izvesni Branko Salić, koji je radio na 3K, kasnije na TV Politici i na kraju na Pinku, od­mah po osnivanju, da bi ga Mitro- vic ubrzo otpustio iz nepoznatih razloga. Po vokaciji alkoholičar kome ni droge nisu strane, Salic se pre početka Foxa u Srbiji intenzi­vno ponovo družio sa Mitrovićem koji je izdejstvovao da se na mesto drugog čoveka TV Foxa dovede Manja Vukojević, bez ikakvog iskustva i znanja o televiziji. Ona je sve vreme radila isključivo za svoj i interes Mitrovica.

   Kada je Foxraspisao konkurs za zapošljavanje, gde se prijavilo mno­go ljudi sa Pinka koji su bili nezado­voljni platama, Manja Vukojević je kopirala prijave svakog od njih i to prosledila Mitroviću, posle čega je on tim ljudima napravio pakao.

   U jednom trenutku ona je na­pravila ugovor sa hrvatskom fir­

mom Blitz za kupovinu filmova za Fox sa ozbiljno naduvanim cena- ma, tako da je sebi obezbedila 150.000 evra razlike. Međutim, to se pročulo, pa je morala da se sklo­ni na porodiljsko bolovanje i nika­da se više nije vratila na televiziju. Danas je direktor TV B92.

   Pošto je Mitrovic oduvek pod kamatom pozajmljivao od nekih ljudi tako se zaduživao i kod Pre­draga Rankovića-Peconija, koga je zatim ubedio kako bi trebalo da ima televiziju, i ponudio mu TV Košavu kojom bi prebili zaduži­vanja...

   Prodajna cena je bila 12 miliona evra i u to su bili uključeni i neki su­mnjivi ugovori za inostrane filmove sa doživotnom licencom, odnosno pravom na TV prikazivanje dokle god televizija bude postojala, bez obzira što doživotna licenca u svetu ne postoji i Pink nikada nije imao nijednu takvu licencu, osim filmova koje je kasnije sam producirao! Zbog ovakvog „ekskluzivnog" pra­va, vrednost tih ugovora je bila ne­normalno visoka u ukupnoj vred- nosti TV Košave.

   Za svaki slučaj, Mitrović uvalju­je neke svoje ljude na TV Košavu, kako bi oni pazili da Peconi ne na­pravi neki potez koji bi mogao da ugrozi Mitrovića, i zato su ga isti ti ljudi obeshrabrivali u svemu što je bilo za Košavu dobro.

 

Vaćarenje Slovenaca propalo

 

   Da bi parirao Foxu,koji je po­čeo da okuplja gledaoce koji prefe­riraju strani program, i RTS-u koji je nabijanjem cena za domaći pro­gram praktično onemogućio Pinku da ga prati, Mitrović baca sve na te- lenovele i domaće verzije stranih formata (kao što je Veliki Brat) či­ja gledanost ubrzo pada. Na pri- mer, uoči bombardovanja, najgle­danija telenovela ikada kod nas, Esmeralda, imala je rejting koji je išao od 32 do čak 40 odsto, da bi postepeno gledanost telenovela na Pinku došla od 5 do 6 odsto.

   Pinkove televizije u Bosni i Cr­noj Gori takođe padaju i Željko Mitrović počinje sve više da ulaže u poslove izvan televizije. Po sopstvenom priznanju u januaru 2010. go­dine sve kompanije (Air Pink, City Records, fabrika diskova, fabrika kisele vode, fabrika žvaka, filmski studiji...) pravile su samo gubitke.

   Kod stranih filmskih kompanija (Warner Bros, 20th Century Fox) ostaju zaostali dugovi, zbog kojih ove kompanije prekidaju kontakte sa Pinkom. Sa domaćim distribute­rima, od kojih je Pink uzimao fil­move i serije, situacija je još gora. Samo kompaniji Dexin Film za program Paramount-a i neke tele- novele dug je otišao na 2.100.000 evra, da bi se u 2010. još povećao. Svim poveriocima Pink daje menice u zalog, stalno apelujući da se ne puštaju i da će on njihovu dobru volju nagraditi.

   Tada Mitrović dolazi na „geni­jalnu" ideju da napravi televiziju u Sloveniji, gde su budžeti za ma­rketing ogromni, tako da je pre­dviđao da će za vrlo kratko vreme iz Slovenije izvući ogroman novac koji bi spasao poslove u Srbiji. Uveren je da će koncept „Grand plus turske serije" da razbije slo- venačko tržište, i jedino što mu nedostaje jeste novac za investici­ju u Sloveniju i za plaćanje banka­ma prebacivanje rokova naplate za još godinu dana. Pošto je kod svih agencija uzeo maksimalne avanse za godinu dana unapred, i kako je svakog bar po neki put prevario, taman toliko da mu ni­ko više ne veruje, spasonosno re- šenje on vidi u TV Avali, bez ob­zira što je i ona zadužena 4 milio­na evra plus dugovanja Pinku (za­hvaljujući fiktivnim ugovorima za program na koji Pink i onako nije imao prava).

   Mitrović zna da, kada je kvalite­tan program u pitanju, njegov ne­kadašnji pomoćnik i kasnije pomo­ćnik generalnog direktora RTS-a Robert Nemeček, uživa ugled ne samo kod gledalaca nego i kod age­ncija, i zaključuje da bi on mogao da postane brend koji bi Pinku doneo toliko potrebni novac, a da se pritom ta televizija direktno ne po- minje.

On zato poziva Nemečeka na razgovor i nudi mu mesto glavnog i odgovornog urednika TV Avale sa svim ingerencijama, „kome se niko, pa ni on, neće mešati u posao". Istovremeno mu poverava i da pa­ra za novu investiciju u Avalu ne­ma, već da Nemeček, uz njegovu asistenciju, ubedi agencije i finansijere u isplativost projekta.

   Mitrović se dogovara sa Đunićem da mu ovaj ustupi većinski deo u Avali za 7 miliona evra, koje bi mu isplatio u sedam rata tokom 2010. godine. Do danas nije isplatio ni paru!

   Na osnovu ovog dogovora Mitrović traži da Upravni odbor Avale njega imenuje odgovornim za te­leviziju, na šta ovaj i pristaje, a on onda na ključna mesta (računovod­stvo, pravna služba i marketing) postavlja ljude koji su direktno nje­mu odgovorni.

   Na razgovorima sa budućim finansijerima Avale, Mitrović se ograđuje da ovo nema veze sa njim, već je Nemeček taj koji je na čelu.

 

Dinkić hrabri Mitrovića: evo banke Cigane moj!

 

   Na nekoliko sastanaka sa Dinkićem Nemeček iznosi koncept moderne televizije, potpuno različite od Pinka, RTS-a i drugih, sto se Dinkiću odmah vrlo dopalo i umesto 3 do 4 miliona evra kredita, koliko su se Nemeček i Mitrović nadali da ce dobiti, Dinkić predlaže da dve banke (Komercijalna i Inteza) daju po 4 miliona, kako bi se sve ubrza­lo i ne bi se stedelo u početku kada je za televiziju najvažnije.

Dajrekt Medija i Medija Haus daju jos dva, odnosno po jedan milion evra, plus jos neki manji inve­stitori, tako da ukupna cifra dolazi na 11 miliona evra.

   Nemeček kontaktira velike stra­ne kompanije i one pristaju da rade sa Avalom, posto po izvestaju koji su dobijeni iz Privrednog registra Srbije ona nema nikakve veze sa Pinkom.

   Kako na Avali praktično nije postojao nikakav program, a živi program se svodio na vesti i jednu prepodnevnu emisiju, Mitrović „daje" Avali na korišćenje jedan od studija u Šimanovcima, kao i studio u Avala Filmu, koji je Pink nekada koristio.

   Od obećanja o trajnom korišćenju nije ostalo ništa, pošto je pre nego što je počelo išta da se radi re­žim korišćenja studija prvo sma­njen na dva puta nedeljno, pa onda jednom nedeljno, zatim jednom u dve nedelje zajedno sa Pinkom Ma­kedonija (pod uslovom da posle njih ostane vremena) i na kraju - ništa.

   Studio u Avala Filmu nikada ni­je ni bio blizu početka korišćenja.

Po dogovoru, banke su trebale da do 1. maja 2010. prebace Avali 8 miliona evra, ali novca nigde nije bilo. Kasnije se ispostavilo, na pri- mer, da četiri miliona Komercijalne Banke, za koje se TV Avala zadužila, jeste stiglo na račun, ali je istog trenutka prebačeno na račun

TV Pinka, da bi se taj isti novac, uma­njen za milion evra, istog dana vratio na račun Avale, ali ovog puta kao pozajmica koju ova televizija dobija od Pinka!? Tim novcem je placen program od kompanija Warner Bros i 20th Century Fox.

   I druga četiri miliona na isti na­čin su nestala sa računa Avale, i je­dino sto je u kasnijim mesecima sti­zalo bile su nove „pozajmice" od strane Pinka, a nikako novac za ko­ji se TV Avala zadužila.

   U jednom trenutku Mitrović traži od Nemečeka da se promene osnovne odredbe ugovora između Avale i stranih kompanija, i da isti počnu da glase na Pink, čime bi on pored prisvojenog novca dosao jos

i do programa sa kojim bi mogao da radi šta hoće.

   Nemeček nije hteo ni da čuje i rekao mu je da to može da uradi je­dino ako Pink pribegne falsifikovanju.

   U to vreme se najavljuje Pink te­levizija u Makedoniji, a u septembru 2010. pompezno kreće slovenački Pink, da bi u rekordnom roku on doživeo slom koji Mitrović krije od medija u Srbiji kamuflirajući ga nekakvim fiktivnim ohrabrujućim rezultatima.

   Ukratko, Slovenci doživljavaju koncept „Grand plus turska serija" kao uvredljiv, pa tako serija Hiljadu i jedna noć, poznatija kao Seherezada, ni jedan jedini dan nije dosegla ni gledanost od 1 odsto, zbog čega u oktobru i novembru 2010. umesto miliona evra iz Slovenije stižu samo dugovi za frekvencije, poreze i slič­no. Na otvaranju Pinka u Sloveniji, postaje jasno da i onaj preostali no­vac za Avalu nikada neće stići, jer je već završio kod Mitrovića.

Makedonija se od tada više ni ne pominje...

 

Antiratni profiteri iz B 92

 

   Danas je vec jasno da između B 92 RTV Pink nema nikakve razlike. Možda jedino u tome što je Mitrović klasični ratni profiter, a B 92 i njegova izbledela personifikacija Veran Matić, antiratni profiter. Dugo godina se B 92 predstavljao kao žrtva režima, a zapravo su bili svih ranih i posleratnih godina angažovani na čistom profiterstvu, što od skrivenih i neskrivenih „daro­va" tajkuna, pa do međunarodnih donacija.

   Neka od pravila sticanja protivzakonite dobiti tekla su tako što bi od novca koja su dobijali za kupo­vinu dokumentarnog, obrazovnog filmskog i serijskog programa od kompanije Soni-Kolumbija  i drugih, pravili profit privatnoj, „prijateljskoj" firmi u Slovačkoj, u vlasništvu Dragana Petrovića - Petre, uporno insistirajući da se donacije uplaćuju direktno prodavcima programa, već Petrovićevoj firmi koja je naknad­no pravila ugovore sa B 92 u kojoj je bila velika razlika od originalne cene.

   Tako su predstavnici B 92 sa Veranom Maticem na čelu znali da mole sponzora da usmerava novac na račune „prijatelja" u Slovačkoj jer ih „režim prati".

   Na taj način je samo od jednog posla firma Dragana Petrovica-Pe- tre (bivseg beogradskog novinara), bila bogatija za 150 000 dolara. Da li se i kako taj i na sličan način ste­čen novac kasnije negde delio sa istaknutim drugovima iz B 92, nije tesko zamisliti...

   Kad se u svojstvu urednika film­skog programa na TV B92 pojavio Robert Nemeček, tražio je prvo da mu donesu originalne ugovore sa američkim filmskim kucama, pre svega Soni-Kolumbija, ali ih tamo nije bilo! Veran Matić mu je sugerisao da ne istražuje dalje jer je „Dra­gan Petrović mnogo uradio za nas".

   Kad se Matić pretvorio nečijom voljom u „dobrotvora", ponudio se da njegova firma britanske pro­grame BBC-ja koji su isli kao donacija u Bosnu, velikodusno tehnički obrađuje, naplacujuci samo troskove koji su po njemu bili hiljadu nemačkih maraka za sat programa, sto su stranci prihvatili jer u Engleskoj na primer, toliko stvarno kosta titlovanje jednog sata programa. To je trajalo sve dok to nije saznao vlasnik firme Prava i Prevodi, koji se ponudio da to isto radi za redovnu cenu koja je bila u Srbiji u to vreme 70 nemačkih maraka po satu programa.

   Jedan od brojnih mutnih poslov B 92 tokom sticanjuantiratnog profita", bio je i ugovor sa firmom iz Grčke Pro-Optik oko snima­nja reklama (opet sa Draganom Petrovićem-Petrom i njegovom fir­mom i Slovačke!).

   Sve je ponovo rađeno bez papira (izvori iz B 92 kažu da je tadasnji urednik film­skog programa Robert Nemeček opet rezignirano upitao Verana Matića: „...Hoće li ovo opet biti bez ugovora?!"

   Manje ili više, sve sto je do danas raio B 92, bilo je preko „brat­skih i sestrinskih firmi", pa je čak i jedan od prvoboraca ove kuće, Sa- ša Mirković, takođe u jednoj prilici kazao: „...To sve Veran drži u svo­jim rukama!".

   Konačno, Grčki kapital u televi­ziji B 92 pojavio se „na talasu" po­srednog ulaska nemačke RTL me­dijske korporacije, koja pre toga nikako nije mogla da se pojavi u Srbiji iz razloga koji su bili provid­ni i smešni. Naime, prethodna Vla­da je uporno obijala saradnju sa RTL objašnjavajući to „nezgod­nom okolnošću što su Nemci u pi­tanju, pa bi reakcije u javnosti bile nepovoljne". Naravno, ovo nika­kvog smisla nije imalo jer su ne de­setine velikih nemačkih kompanija u Srbiji prisutne makar sa svojim brendovima ako ne sa direktnom proizvodnjom.

   Prilike su bile drugačije. Proterivanjem Bogoljuba Karića i BK televizije otvorio se prostor za američki FOX, koji je već imao svoje pozicije u Bugarskoj i neko je ovo „odradio" za Amerikance. FOX je kratko trajao, ali, pre nego je „Grčki kapital" ušao u B 92, Nemci su vršili pritisak na Vladu Srbi­je da RTL uđe makar posredno u srpski medijski prostor.

   Tako je nađen „modus operanme su nešto finansirali, a onda su u celu ovu „akrobatiku" uvukli B 92 koji već deceniju opstajava, uglav­nom na protivzakonit način, pa to stanje i danas traje.

   Kad su, navodno, Grci, (tačnije medijska kuća Antena) hteli da kupe televiziju B 92, ispostavilo se da je to firma pred likvidacijom ko­ja skoro i nije radile. Tako je RATEL odsutao o ulaganja preko te fi­rme, a od ove avanture odustali su i Nemci.

 

Sve je to zbog loše droge...

 

   U novembru 2010. godine Mitrović dolazi na ideju da jedino što još vredi, a to je strani program ko­ji je Avala kupila, na neki način preproda SBB-u koji se sprema da otvori nove kablovske kanale, pa bi mu ovo veoma odgovaralo. Pro­blem je što program koji je kupljen za zemaljsko emitovanje nikako ne može da završi na kablu, a takođe velike strane kompanije ne dozvo­ljavaju da ono što je prodato jednoj televiziji završi na drugoj.

   Dragan Šolak iz SBB-a nudi Mitroviću 1,4 miliona evra ako mu obezbedi taj program za kabl, i on zatim pokušava da ubedi Nemečeka da je ilegalna prodaja spas za sve, što ovaj još jednom odbija.

   Nekoliko dana kasnije pojavlju­je se saopštenje upravnog odbora TV Avale, kojim se Robert Nemeček smenjuje zbog „lošeg poslova­nja" i nepoštovanja nekog internog dogovora za koji on tvrdi da nikada nije ni postojao.

   Nemeček daje i izjavu za novine da je uveren kako je smenjen zato što je stajao na putu krađi progra­ma, koja bi trebalo da donese Mitroviću 1,4 miliona evra. Istog tre­nutka iz Mitrovićevog okruženja i sa Avale, gde Bojana Lekić preko noći postaje sve i svja, svim stranim kompanijama šalju se poruke insi­nuirajući da je Nemeček bio umešan u finansijske malverzacije. Čak je i domaćim novinarima, koji su smatrali da je on odlično radio svoj posao, Mitrović rekao da nema do­kaza, ali da misli da mu je Nemeček ukrao 400.000 evra.

   Prvog dana posle smene Nemečeka na Avalu upadaju ljudi sa Pinka po Mitrovićevom naređenju da se sav program iskopira na hard diskove i prebaci na Pink, navodno zato što postoji opasnost da Nemeček to iznese sa Avale, bez obzira što on sa tim ne može ništa da radi. Robert Nemeček tada zove Lekićku i kaže joj da za to što se sada ra­di na Avali samo će ona da odgo­vara, jer je jedino odgovorno lice. Nju hvata panika i naređuje da se sve odmah prekine...

   Pošto su mu svi planovi propali, Mitrović zahteva da prestane emitovanje stranog programa koji je nabavio Nemeček, i počinje da uvaljuje Avali ogromne količine uglavnom prosečnih filmova za čije prikazivanje Bojana Lekić potpisu­je nova zaduživanja Avale kod Pinka, kako bi u slučaju eventualne prodaje TV Avale Željko na ime dugova naplatio neku astronom­sku cifru.

   Pred Novu 2011. godinu Mitro­vić kolabira zbog loše droge koju konzumira godinama i život mu vi­si o koncu. On izmišlja priču o tro­vanju i nada se da će to umilostiviti poverioce da odlože svoja potraživanja koja su bila predviđena od aprila 2011. godine, ali se to nije de­silo. Iz Nemačke bolnice on šalje poruke Bojani Lekić da zadužuje Avalu i da sve što dobije odmah prebacuje na Pink, bez obzira što se zaposlenima duguju plate, kao i RRA, RTS-u za predajnike, za za­kup prostora itd.

   Na ovaj način Bojana Lekić svesno ostavlja na cedilu zaposlene, koji su na ivici egzistencije, da bi se šlihtala Željku Mitroviću u nadi da će je jednom nagraditi za to.

   Po povratku iz nemačke bolni­ce, Mitrović pravo sa aerodroma svraća do Pinka da bi nastavio sta­re navike, dok svima priča kako je potpuno prekinuo sa drogom.

   Iz Austrije se u to vreme poja­vljuju potencijalni kupci za Avalu, koji je procenjuju na 7 miliona evra i spremni su da daju i do 10 miliona, računajući da će da ubede Nemečeka da se vrati na mesto glav­nog urednika, što bi omogućilo da se nastavi gde je prekinuto.

   Bez obzira što je Đunić bio zainteresovan, Mitrović traži mnogo više. Tada se pojavljuje podmeta­nje Al Džazire, koja je Avalu na­vodno procenila na 25 miliona evra, mada ona nema nikakve ne­kretnine, reportažna kola ili neku drugu skupu tehniku. Mitrovićeva ideja je bila da izazove reakciju da se ne dozvoli pravljenje pro-islamske televizije u Srbiji, mada to nije ni bilo ni realno niti zaista i planirano, pa da će neko ponuditi da ot­kupi Avalu po ceni koja 3-4 puta veća od stvarne.

To se do danas nije dogodilo.

 

(Nastaviće se...)

 

 

 

 

Predsedniče, padni mi u zagrljaj!

 

Zloupotreba funkcije u cilju lične promocije na programima RTS, posebno je svojstvena generalnom direktoru RTS...

Ilustracije radi izdvaja­mo jednu oficijelnu posetu Borisa Tadića, predsedni- ka Republike Srbije RTS- u. Cilj posete bio je inter­vju u studiju i generalni direktor je organizovao televizijske ekipe koje su trebale da zabeleže nje­gov susret sa predsednikom.To možda ne bi bilo ni­šta čudno, međutim, su­sret je počeo bacanjem u zagrljaj (!?!) generalnog direktora Predsedniku!

To je očigledno trebalo da pokaže prisnost i po­dršku predsednika gene­ralnom direktoru, bez ob­zira što je poznato da ga je na funkciju postavila poražena politička opcija.

Potom je taj prizor tog i narednog dana objavljivan kao vest dana u svim info­rmativnim emisijama RTS. Na način kako je to uči­njeno zloupotrebljena je funkcija predsednika radi ličnog reklamerstva i kori­sti generalnog direktora.

 

 

Troškovi reprezentacije teški pedeset automobila!

 

Sveukupni brakovi reprezentacije RTS su neprimereni kući koja se nalazi u velikim finansijskim problemima. Svaki rukovodilac ima na raspolaganju budžet za repre­zentaciju koji se najmanje troši na goste programa, a najvećim delom na same rukovodioce i njegove saradnike. Rukovodioci koji nisu naklonjeni direktoru nemaju pravo ni na minimalnu reprezentaciju.

Naravno najveći budžet ima generalni direktor RTS i predsednik Upravnog odbora, koji su i najveći potrošači najskupljeg viskija i drugih pića. Kažu i da se svaka sednica Upravnog odbora završava pravom gozbom o trošku pretplatnika, iako članovi Upravnog odbora imaju veoma visoku nadoknadu za svoje skromno angažovanje.

U nemogućnosti da komentarišemo najnovije troškove reprezentacije, jer je bilans preduzeća najveća čuvana ta­jna, prenosimo troškove reprezentacije iznete u posled- njem objavljenom izveštaju o poslovanju RTS-a.

Na dan 31. 12. 2007. godine troškovi reprezentacije iznosili su:

25 miliona i 370 hiljada dinara ili preko 321 hiljade evra(!), odnosno za troškove reprezentacije samo u 2007. godini moglo se kupiti oko 50 novih automobila Fiat Punto sa plaćenim PDV ili znatno više ako bi se kupovali za sopstvene potrebe, jer bi se ostvario povraćaj PDV-a.

 

 

Alo, ovde Bane Obdareni!

 

Sve vreme, još od vre­mena Milorada Vučelića na RTS-u, Željko inicira prepu­cavanja sa Akeksandrom Tijanićem, u početku samo da bi pokazao Vučeliću da mu je odan. Posle osnivanja lista koji je Mitrović platio, sve kulminira kada je preko Baneta Stojanovića, koji se­be zove Bane Lav, a pozna­nici mu tepaju Bane Frfjavi, „direktora" City Records-a, on plasirao u erotske ogla­se telefon Tijanićeve majke koja „nudi erotske usluge". Tijanić je došao do dečka koga je angažovao Bane i koji je sve ispričao, njegova majka je pala u postelju zbog poziva osoba koje su joj postavljale pitanja u vezi seksualnih usluga, i od tada rat između Mitrovića i Tijanića traje do danas.

 

 

Menadžer Željka Mitrovića, Mlađan Dinkić

 

Mlađan Dinkić je insistirao u februaru 2010. godine, da televizija Avala angažuje Bojanu Lekić, koja tada nigde nije radila, a mogla bi, navodno, da pravi intervju emisije, koje je nekada uspešno radila, ili možda još i neku drugu emisiju. Treba reći da Avala u tom trenutku nije imala nikakve veze sa Pinkom, jer je Pink u to vreme bio uveliko na crnoj listi holivudske kompanije zbog neplaćenih ugovora. Ona u avgustu 2010. godine pravi dogovor sa Mitrovićem i tada još nije bilo oči­gledno da ne namerava da ikada više ponovo stane pred kamere, već da gleda da nađe neko mesto u me- nadžmentu, pa se planovi o njenoj emisiji razvlače u nedogled, da bi je Mitrović u jednom trenutku postavio za generalnog menadžera, ma šta to trebalo da znači. Slično kao što se šlihtala Bogoljubu Kariću, ona od ta­da ne izbija od Mitrovića, pritom se trudeći da niko ne bude prisutan tim njihovim razgovorima.

 

 

Svaka Šuša protrči kroz RTS

 

Posle imenovanja Ane Šuše i za rukovodioca PGP RTS, koja se posle primljenog rešenja samo jedanputa pojavila u zdanju PGP-a u Košutnjaku, pošto je shvatio da će jav­nost burno reagovati na tu besmislenu kadrovsku odluku, generalni direktor RTS Aleksandar Tijanić je doneo novu odluku: Za novog rukovodioca PGP i glavnog i odgovor­nog urednika imenovao je Aleksandra Pilipenka.

Pilipenko je završio Muzičku akademiju-odsek kompo­zicije, u PGP-u radi od 1976-te godine i bio je urednik za umetničku muziku i video programe. Nije pripadao grupi Tijanićevih miljenika i na novom poslu našao se igrom slučaja.

Neosporno da je reč o muzički obrazovanom čoveku, koji dobro poznaje muziku, ali kako funkcija na koju je izabran zahteva i poznavanje „biznisa" kojim se nikada nije bavio, kao i njegovi prethodnici, gotovo je izvesno da, nema nikakvih šansi da preporodi kolektiv koji je uništen. Reč je o čoveku koga krase mnoge vrline i vo- leli bismo da nismo u pravu.

U međuvremenu, saznali smo i da je generalni direktor RTS-a Aleksandar Tijanić došao u ozbiljan sukob sa vla­snikom  Zmeksa-a  Veljkom Vladovićem, pa je time si­tuacija oko PGP postala još više neizvesnija i zamršenija.

 

Vozni park RTS: samo im avioni nedostaju

 

RDU RTS raspolaže sa oko 200 automobila, od toga oko 100 vozila nalazi se u RTS u Beogradu, a preko 20 najluksuznijih automobi­la su na raspolaganju menadžmentu RTS. Vo­zni park u Beogradu opslužuje oko 120 voza­ča, od kojih su 30-40 angažovani preko uslu­žne organizacije Dedinje sa ličnim primanji­ma oko 18 hiljada dinara.

Automobili u RTS su u dobrom broju sluča­jeva stvarna potreba, služe za potrebe RTV ekipa i za jutarnji i večernji razvoz (za te svr­he koriste se vozila u fazi raspadanja).

Međutim, u vreme kada se sa tv ekrana RTS mogu čuti kritike na račun ministara i vi­sokih državnih funkcionera koji se voze sku­pim limuzinama, u RTS, na račun pretplatnič­kog dinara, najskupljim automobilima se voze direktori i drugi važni i manje važni rukovo­dioci, od kuće do posla i nazad i za službene i privatne potrebe.

Istina, generalni direktor RTS na posao do­lazi u svom luksuznom džipu Volvo, ili ga u njemu voze, ali ima na raspolaganju još tri vozila i dva vozača.

Vozači, inače najviše vremena provode premeštajući njegov džip iz hlada u hlad, ali ga ponekad i lično voze. Imaju i poseban zada­tak da voze Predsednika Uo, koji uzgred sta­nuje dva ćoška od televizije, a jedan od voza­ča ima i vozilo kojima se vozi kući, da bi bio na raspolaganju direktoru u slučaju vanrednih zadataka.

Ti vozači inače imaju najmanje dvostruka primanja u odnosu na svoje kolege i naravno uživaju i druge beneficije.

Treba biti iskren, pa reći da još neki od rukovodioca i povlašćenih novinara RTS dola­ze na posao u svojim luksuznim automobilima.

U pitanju su najčešće džipovi  BMW  ili srodnih klasa. Očito da se od primanja moglo i uštedeti. Neki od njih su došli u RTS u sta­rom jugu, a danas voze Pežo (Sandra Šuša), neki su u međuvremenu promenili automobil, pa su Mazdu 3 zamenili najnovijim mode­lom Mazda 6 (Vladan Čkrkić), a neki često sami voze službeni automobil od kuće do po­sla i malo dalje, poput direktora zajedničkih službi Zvonka Jočića (Audi 6 BG 234-434 i generalnog sekretara RTS Stanislava Veljkovića (BMW  BG 172-809/.

Nižim rukovodiocima su na raspolaganju automobili za potrebe redakcije, ali se i oni voze od kuće do posla i obratno, i u drugim prilikama, a koriste se i za redakciju kada še­fu automobil nije potreban. I naravno za sve te automobile je obezbeđen službeni parking.

Kada je u pitanju vozni park posebno želi­mo da ukažemo na otvoreno pismo Caneta Ličine, vozača RTS, koji se obratio nekim me­dijima i postavljajući pismo na oglasne table RTS, tražeći zaštitu svojih interesa.

Pismo je neverovatnom brzinom skinuto sa oglasnih tabli, a objavljivanje u medijima je zaustavljeno. U akciju se umešala i služba obezbeđenja RTS, rukovodilac voznog parka i lično Aleksandar Tijanić, generalni direktor RTS.

Naime, povodom izgubljenog ključa vozila RTS, kojim je upravljao Cane Ličina, na slu­žbenom putu u Kladovo, vozač Ličina je ogor­čen sankcijom da će morati da nadoknadi štetu, a smatrao je da on za to nije kriv, izneo činjenice o kojima su mnogi govorili šapatom da za enormnu štetu (između 10 i 20 hiljada evra) na službenom vozilu koje koristi gene­ralni direktor RTS, novi skupoceni crni AUDI 8L 4,2TDI (BG 897-237), niko nije snosio po- sledice, a da on mora da plati nadoknadu za izgubljeni ključ.

Vozaču Ličini je priprećeno da će izgubiti posao, ako nastavi da se time bavi, a general­ni direktor RTS je čak izdvojio sat i po za razgovor sa vozačem Ličinom, ne bi li ga ubedio da iznošenje tog slučaja može da „ko- mpromituje kuću" i da će „zlonamerna glasila poput jedva dočekati da se time naslađuju...".

Preneo mu je da on neće dozvoliti da on bude neosnovano kažnjen. Prema kazivanju vozača Ličine, direktor Tijanić je bio vrlo po­mirljiv, pogotovo kada mu je Ličina preneo da poseduje dokaze o havariji Radija da će slučaj završiti na sudu.

Poznavajući karakter direktora Tijanića i njegovu spremnost da izgubi toliko vremena sa jednim vozačem povodom jednog izgublje­nog ključa automobila, nameće zaključak da se slučajem havarije automobila RTS-a  AU­DI  BG 897-237 treba pozabaviti, tim pre jer je vozilo u rekordnom roku popravljeno o tro­šku osiguravajućeg društva, (verovatno Du­nav osiguranje,  jer je većina vozila u tom društvu osigurana).

 

 

Niko ne može sa Tijanićem

 

Da RTS ne ispunjava svoju važnu misiju Javnog TV ser­visa svedoči i Robert Nemeček, nekada prvi saradnik Ale­ksandra Tijanića, generalnog direktora RTS (Tijanić ga jav­nosti predstavio kao vodećeg igrača Ol stars ekipe koju pravi u RTS), koji je obavljao funkciju pomoćnika general­nog direktora za program i odgovornog urednika filmskog programa. Da RTS ni izbliza nije postao javni servis, jedan je od glavnih povoda što je Nemeček posle pune tri godi­ne uručio pismeni otkaz svom dugogodišnjem saradniku.

Čak je i Gordana Suša u svojoj ispovesti između ostalog dalje navodi: „Zamislite, vi ste glavni urednik, ime urednika je na odjavnoj špici nove ambiciozne emisije koju realizuje ekipa Informativnog programa, a urednik ni ne zna šta je tema, ni ko su gosti, da bi ga posle emitovanja popljuvali u medijima kako je cenzurisao i isekao tu emisiju, a da niko ne zna da iza toga stoji generalni direktor".

To najbolje svedoči kako i danas funkcioniše RTS i kako se uređuje program javnog servisa!

Generalni direktor RTS i uredništvo RTS kao najvažniji cilj u svom radu ističu gledanost svojih emisija! Ostavljajući na stranu ocene Agencije koja objavljuje te rezultate i sum­nje konkurencije da uzorak na kojima su zasnovane te ocene nije reprezentativan i da su istraživanja njihovih agencija sa drugačijim rezultatima ispravna, želimo da istaknemo da su te ocene za Javni servis RTS gotovo beznačajne. Naime, takvim stalnim ponavljanjem ocena, više puta u jednom da­nu, i čestim ponavljanjem tokom meseca stvara se iluzija da RTS ispunjava svoje obaveze zbog kojih postoji, a da gle­dalištem ustvari neke druge (rivalske) televizije manipulišu!

Nema uopšte dileme da Medijski javni servis Srbije (RTS) ima mnogo značajniju i dugoročnu misiju u društvu. Tačno je da treba stremiti velikoj gledanosti emisija, kao jednom od projektovanih ciljeva, ali prethodno treba obavi­ti mnoge prioritetnije zadatke. Jedan od najvažnijih je pro- svećivanje nacije i stvaranje relevantnog odnosa prema pravim vrednostima u društvu. Taj bitan preduslov kao naj­moćniji medij ima svaki javni TV servis bilo koje zemlje, kome je društvo poverilo tu, toliko značajnu ulogu. Nije potrebno veliko znanje da bi se dokazalo da Medijski javni servis Srbije (RTS) ne obavlja tu svoju ulogu, za to je do­voljno prosto praćenje programa RTS.

Među njima, 12 najgledanijih emisija je u produkciji RTV Pink. Osam su emisije u produkciji RDU RTS. Među emisija­ma šest žanrova dominira zabavni program. Osam emisija tog žanra je među 20 najgledanijih. Sedam su u produkciji RTV Pink,a jedna RTS-a. Izuzimajući informativnu emisiju Dnevnik 2 RTS, koji je na trećem mestu i prenosa jednog sportskog događaja, tu nema ni jedne jedine emisije zbog kojih je RDU RTS stekla pravo za naplatu radiotelevizijske pretplate.

Analizirajući programsku šemu RTS može se lako uočiti da su na Prvom programu prevashodno emisije komerci­jalnog karaktera.

 

 

Šeik zečjeg srca

 

U radnoj knjižici Željka Mitrovića piše da je završio dva fakulteta - pravni i ekonomski, oba u Kragujevcu! U „aferi index" on je zaobiđen, kao i u svim dru­gim aferama. Verovatno i ne zna gde se ti fakulteti nalaze.

Imperija Željka Mitrovića zadužena je sa 107 miliona evra kredita! Banka Inteza najavila je da će u decembru da aktivira menice, tako da će rad njegovih poveza­nih kompanija biti blokiran.

Spas od bankrota Mitrović vidi u Dra­ganu Đilasu. Njemu uskoro ističu ugovori sa Đilasovom firmom Dajrekt medija, i Željko računa da bi ga Đilas, sa desetak miliona evra, mogao privremeno spasiti od propasti.

A propast se nadvila na njegovim ko­mpanijama, čija imovina se procenjuje na ukupno 40 miliona evra. Đilasu je, za izbornu kampanju potrebna televizija, i Željko računa da će se Đilas umilostiviti.

Prošle godine Mitrović je podigao se­dam miliona evra, na ime kapitalne dobi­ti u kompaniji Pink. A, to su, ustvari, bile pare Milana Beka, koje je on platio, da bi Mitrović branio Beka od Stanka Subotića -Caneta! Taj novac je Željko stavio na svoje privatne račune, u crne fondove.

Vlasnik PINK imperije trenutno živi sa više žena, osim venčane Milice. U Sara­jevu je direktorka njegove televizije za BiH Lajla Torlak, koja radi šta hoće, i na­plaćuje koliko hoće od prihoda televizije na čijem je čelu.

U Bulevaru mira broj 169, Željko živi sa izvesnom prodavači­com ljubavi iz Beča, koja je u ovom gra­du radila pod „umetničkim imenom" An­đela. Njeno pravo ime je Ivana Bakić Bodrožić. Istovremeno je, uz pomoć kokaina, živeo i sa Tatjanom Vojtehovski, koju je, njegova zakonita supruga Milica, uspela da otera sa TV Pinik. I Vojtehovska je narkomanka, a Željko je snabdeva i dalje kokainom, o svom trošku.

Kada se razboleo letos, otišao je u KBC Bežanijska kosa kod svog prijatelja profesora Milenića. Njegova supruga radi kod Željka u njegovoj firmi za proizvod­nju žvaka.

Profesor Milenić je bio spreman da leči Mitrovića, ali je bolest bila specifična i on je otišao na lečenje u Nemačku, na kliniku na kojoj radi i lekara iz Srbije, koja je ipak odbila da potpiše potvrdu da je on trovan. Jeste, ali kokainom. Ina­če, Mitrović od detinjstva ima srčane probleme.

Gospodin Mitrović je računao da će mu prijatelj Mitrović iz MUP-a Srbije po­moći da lažno optuži neke ljude da su ga trovali, da na taj način odloži bankrot svojih kompanija.

 

 

 

 

Kako funkcioniše Javni RTV servis Srbije najbolje je opisala Gordana Suša, bivši glavni i odgovorni urednik Informativnog programa RTS: „Njemu nije bilo dovoljno da bude generalni direktor, on je hteo da bude i glavni urednik i glavni gost i glumac u TV emisijama, lektor, reditelj i scenograf i sve što zamišlja da je radio veliki bos u važnoj firmi iz vremena Miloševića kada je takav sistem rukovođenja dominirao"

 

 

 

 

 

 

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane