Natrag

Postdemokratija

Postdemokratija

Od lažne demokratije do mita o važnoj ulozi građana

 

Vanredno stanje                                           

 

U situaciji u kojoj nema izgleda za smislenu organizovanu pobunu građana koji su iscrpljeni krizom koja predugo traje izgubili svaku perspektivu i nadu, jedino što bi možda moglo da donese nešto novo je individualna akcija dovoljno odvažnih, mudrih i harizmatičnih pojedinaca. Bilo bi to čudo, ali baš zato jedino moguće rešenje. U ovom beznađu, čudo je jedina šansa, jedino u šta bi se uplašeni i zbunjeni građani, takozvani narod, mogao ponadati. I možda podržati. Za vanredno stanje potrebne su vanaredne mere, tvrdi Tabloidov kolumnista Mile Isakov, dugogodišnji novinar, bivši potpredsednik Đinđićeve vlade, a potom ambasador Srbije u Izraelu

 

Piše Mile Isakov

 

Valjda nikoga više ne treba ubeđivati da je stanje u Srbiji vanredno. Duboka kriza je zahvatila sve pore društva, pored ekonomije u kritčnom stanju su i demokratske institucije i norme, pravda, kultura, moral i sve društvene i ljudske vrednosti. Uzroci su brojni, domaći i uvezeni. Najpre, Srbija je ušla u proces tranzicije devastirana sankcijama i ratovima, bez jasnih ciljeva i vizija i bez spoznaje i razumevanja svetskih procesa.

U trenutku srpskog bezglavog juriša na zapad, u porodicu demokratskog sveta liberalnog kapitalizma, brak između demokratije i kapitalizma već se raspadao. Pošto je iskoristio i obezčastio demokratiju, kapitalizam je preuzeo starateljstvo nad državom kao neželjenom detetu tog braka iz računa. Dok Srbija uvodi demokratiju svet je zakoračio u eru postdemokratije. Dok u Srbiji, kao i u svim tranzicionim zemljama, buja idolopoklonstvo prema zapadnim vrednostima, na zapadu je uveliko u toku njihovo preispitivanje. Liberalizam hoće državu koja bi bila sposobna da štiti slobodu i jednakost dok istovremeno označava tu istu državu kao pretnju toj istoj slobodi i jednakosti. Kako onda da se u tome snađu neuki srpski politički praktikanti bez ideje i ideologije. A tek građani?

Na političkoj sceni, dakle među onima koji bi trebalo da znaju kuda treba krenuti i da osvetle put, zavladao je potpuni haos i beznađe. Sve se pobrkalo, nema ni levice, ni desnice, svi su isti. Nema razlike jer nema programa. To što se svi zaklinju u evropske vrednosti i evropski put, samo je dokaz da nemaju svoje strategije i ciljeve. Svetska ekonomska kriza, samo je pojačala svekoliku krizu koja u Srbiji traje već decenijama i iz koje se ne nazire izlaz, naročito ne sa vođstvom kakvo imamo i sa kojim nam se preti iz opozicije. Šta da se radi?

U situaciji u kojoj nema izgleda za smislenu organizovanu pobunu građana koji su iscrpljeni krizom koja predugo traje izgubili svaku perspektivu i nadu, jedino što bi možda moglo da donese nešto novo je individualna akcija dovoljno odvažnih, mudrih i harizmatičnih pojedinaca. Bilo bi to čudo, ali baš zato jedino moguće rešenje. U ovom beznađu, čudo je jedina šansa, jedino u šta bi se uplašeni i zbunjeni građani, takozvani narod, mogao ponadati. I možda podržati. Za vanredno stanje potrebne su vanaredne mere.

Od političkih partija ogrezlih u korupciju i laž, nema se šta očekivati. Ljudima je više muka od njihovog besramnog udvaranja narodu. Te narod najbolje zna šta hoće, te narod je pametniji od političara. Pa kad je pametniji što glasa za njih? Istina je da narod nema pojma. A kako bi i mogao znati kad ga toliko muvaju i sluđuju. Narod više ne zna šta hoće, ali hoće to odmah. Hoće uglavnom sve, i ovce i novce, zato naša vlast besomučno ponavlja onu glupost „ i Evropa i Kosovo" misleći da će ih zbog toga zavoleti. A zapravo lažu se obostrano, kao što političari lažu narod i narod se pravi da ih voli i poštuje. Nema tu ljubavi, niti je može biti. Sećam se kako je to jezgrovito jedan seljak objasnio Vuku Draškoviću početkom devedesetih. Pošto mu je dosadilo da ga samo tapšu po ramenu, jednom prilikom Vuk je to i glasno zamerio prisutnim obožavaocima pitanjem - pa što ne glasate za mene kad sam vam tako drag? Ne brini, će te glasamo kad budeš vlast, glasio je najiskreniji odgovor, koji je Vuk posle uporno prepričavao ali nikad nije naučio. Vuk je sigurno čitao Makijavelija ali taj seljak, mada verovatno nije nikad ni čuo za njega, instiktivno je bolje razume ono o čemu je ovaj renesansni diplomata i filozof  pisao u svojim uputstvima za vlastodršce, jer kao da je o njemu govorio. Makijaveli je, naime, svoju teoriju o odnosu vlasti i naroda izgradio na sličnim primerima narodnog lukavstva u preživljavanju pod svakom vlašću. Da se podsetimo, tvrdeći da vladar, ako želi da sačuva i uveća svoju moć, a to je smisao svake vlasti, Makijaveli je zagovarao potpunu beskrupuloznost. Izgradio je čitavu teoriju o tome kako su u politici sva sredstva dozvoljena. Vlastodržac ne sme da ima nikakvih moralnih dilema i obzira, jer sa druge strane ni narod kojim treba da vlada ne ponaša se prema vlasti po nekim moralnim kodeksima. „ Tu se sad postavlja pitanje - da li je bolje da te ljudi ljube ili da te se boje. Odgovor je da bi najbolje bilo i jedno i drugo; no kako je to dvoje teško sastaviti, mnogo je sigurnije da te se ljudi boje, nego li da te ljube. Jer o ljudima se uopšteno može kazati: nezahvalni su, nepouzdani, pritvoreni, izbegavaju opasnosti i pohlepni su za dobitkom; dok im dobro činiš tvoji su, nude ti svoju krv, imetak, žene i decu, kako sam već kazao, kad je potreba daleko; no kad se nevolja primakne, okreće se. Propada vladar koji se posve oslonio na njihove reči, pa se nije ninašta pripremio; jer prijateljstva koja se dobijaju za platu, a ne veličinom i plemenitošću duha, kupuju se, a ne poseduju, pa se u pravo vreme ne mogu upotrebiti. Osim toga, ljudi se manje ustručavaju da uvrede nekoga koji želi da ga ljube, nego nekoga koji im uliva strah; jer ljubav se podržava vezom zahvalnosti, samo što ljudi, budući da su opaki, tu vezu raskidaju kad god im je to od koristi; strah se pak podržava neprestanom pretnjom kazne".

Slučaj Vuka Draškovića očigledan je primer Makijavelističke teorije, njega su ljudi voleli, a prema Slobi su imali odnos strahopoštovanja, zato je Milošević bio u prednosti. Sloba je izgubio apsolutnu vlast onog trenutka kad je prestao da bude strah i trepet u regionu, kad je pokazao neodlučnost u ratovima koje je vodio i konačno izgubio, i posebno kad je potpisao kapitulaciju na Kosovu. Ne zbog toga što je izgubio Kosova, nego zbog toga što je pokazao slabost i priznao poraz, što su ga se tako poniženog ljudi manje plašili.

Drugi primer iz našeg sokaka je Milo Đukanović, najuspešniji i najdugovečniji vladar na ovim prostorima. Evo jednog detalja koji najbolje ilustruje pravila koja je ustanovio Makijaveli još u petnaestom veku. Nedavno je objavljeno i pokazano kako Milo nosi sat vredan 105 hiljada evra, sa diskretnim zgražavanjem lažnih demokrata, koji to nikad ne bi smeli da urade da se ne bi zamerili narodu. Imaju, naravno, i oni slične satove ili druge skupocenosti ali to kriju od građana u nameri da im se lažno prikažu kao skromni i njima bliski po načinu i standardu života. Međutim, to što Milo nosi baš taj sat nije nimalo slučajno, naprotiv. Nije on naivan, on to radi namerno i vrlo smišljeno, jer na taj način želi da fascinira i zastraši ljude, da im poruči da mu nisu dorasli i jasno stavi do znanja ko je ko i gde je njima mesto. Pošto je prošao fazu pubertetske zaljubljenosti sa narodom, on je shvatio da je strah jedini čuvar njegove neprikosnovene i neupitne vlasti, čak i kad je formalno napusti.       

Dakle, onaj ko želi da pobedi na izborima i preuzme vlast u Srbiji, mora da šokira građane, da im se nametne tako što će nasuprot mlitavom i kilavom Tadiću i njegovoj ljigavoj vlasti, pokazati zube, svima, i protivnicima i narodu. Koji će demonstrirati nedvosmisleno omalovažavanje svih vrednosti iza kojih se trenutna vlast zaklanja, od lažne demokratije do mita o važnoj ulozi građana.

U Srbiji bi se danas vlasti najlakše domogao onaj ko je najviše prezire. Onaj koji bi umeo da birače surovo spusti na zemlju i da im zapreti. Koji bi ih naterao da shvate da su u bezizlaznoj situaciji i da nemaju izbora, osim da baš njemu povere vlast, bez uslova i velikih iluzija. Na taj način bi ih uplašio i ponizio, ali i oslobodio odgovornosti, a to je ono što ljudi potajno najviše priželjkuju, da se ratosiljaju odgvornosti za nešto o čemu i inače ne odlučuju i ne mogu da utiču.

Ljudima je pun kufer takozvane demokratije u kojoj ih svi samo koriste kao glasačku mašinu, a kad se dokopaju vlasti uopšte ih ne fermaju. Pa kad je već tako onda bolje da sami od toga dignu ruke. Stoga sam ubeđen da bi sutra na izborima pobedio onaj ko bi imao drskosti da se biračima obrati bez poltronskog ulizivanja i bez lažne skromnosti. Onaj koji bi im na malo pristojniji način uputio u suštini ovakav ultimatum: Dajte mi vlast i nosi te se! Ja znam šta i kako treba, što vi ne znate i niste u stanju. Da znate i možete ne biste doživeli ovo što imate. A imate vlast kakvu zaslužujete. Ja nemam nameru da vam izlažem svoj program, jer ti izborni programi ništa ne znače. To su samo spiskovi lepih želja, a njihova jedina svrha je da od vas izmame glasove. Vi samo mislite da glasate za programe a zapravo glasate za jeftina obećanja. Prave programe ne biste ni razumeli, ali vaše i nije da ih razumete i da se bavite programima. Vaše da je da kažete šta hoćete, a na vlasti je da to isporuči. I nemate vi šta u to da se petljate. Nema šta vlast svakodnevno da vas preko medija obaveštava o tome šta radi, nego da podnese račun o tome šta je urađeno. Sve te priče najobičnije su zamajavanje, a pozivanja na demokratska pravila i procedure samo su izgovori za nesposobnost i nespremnost vlasti da uradi ono što treba.

Cilj opravdava sredstva, ali vlast nije cilj nego samo sredstvo. Kada je vlast cilj onda su sva sredstva uperena protiv vas koji stojite između njih i vlasti.

Tako će govoriti budući vladar Srbije. 

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane