Natrag

Požarevac

Požarevac

Episkop braničevski Ignjatije u ulozi ugostiteljskog preduzetnika

 

Deset sa lukom i salata

 

Umesto da brine o dušama svojih vernika, episkop Braničevski i manastir Zaova najradije brinu o popunjenosti  svojih džepova, i džepova svojih istaknutih ljudi, pa makar za to morali da plate i vernici

 

Mersiha Hadžić

 

 Još pre jedne decenije, tačnije, 19. jula 2000. godine, Pred opštinskim sudom u Požarevcu manastir Zaova, koji je zastupao sveštenik Vladan Petković i preduzimač Milan Đuričić, dobitnik dva ordena Svetog Save koji mu je dodelio Patrijarh, overili su ugovor kojim se predviđa rekonstrukcija postojećih i izgradnja novog objekta. Iako se kao ugovorna strana ne pominje episkop braničevski Ignjatije, on je faktički bio osoba koja je vukla sve konce.

Za ugovorom predviđene radove nabavljene su neophodne dozvole, a onda je episkop počeo da se meša u izvođenje radova i sve je krenulo nizbrdo.

Osim izgradnje novog konaka episkop Ignjatije je tražio da mu investitor Đuričić, sazida i letnju rezidenciju na terenu koji pripada manastiru Zaovi. Iako ovo nije bilo predviđeno prvobitnim ugovorom Đuričić je pristao i na to, smatrajući ovu investiciju kao svoj dobrovoljni prilog Srpskoj pravoslavnoj crkvi.

Episkop je zatim sam izabrao najpogodniju lokaciju za izgradnju svoje rezidencije i istu svojeručno obeležio pobijanjem kočića. Pošto je za idealno mesto odabrana jedna uvala iznad koje je bilo malo brdašce, investitor je odlučio da istu naspe zemljom dobijenom poravnjanjem terena. Rušenje brdašceta je bilo neophodno i iz bezbednosnih razloga kako se zemlja sa njegovih padina ne bi kasnije obrušila na vladičinu rezidenciju.

Ovi zemljani radovi, za koje se verovalo da su samo priprema za kasniju izgradnju, nisu bili prijavljeni nadležnima, niti je za njih dobijena bilo kakva dozvola. Manastir Zaova je, međutim, pod zaštitom i to ne samo objekata koji se nalaze u njegovom sklopu već i u pogledu konfiguracije terena.

Zbog neprijavljenih radova reagovala je inspekcijska služba skupštine opštine Malo Crniće, na osnovu čije prijave je Regionalni zavod za zaštitu spomenika kulture iz Smedereva naredio obustavljanje svih radova, čak i onih za koje je već bila izdata dozvola. Zbog ove naredbe pomenuti ugovor iz 2000. godine, više nije mogao da bude ispunjen.

Pre obustave radova investitor je, ipak, ispunio deo ugovora koji se odnosio na rekonstrukciju postojećih objekata i počeo sa njihovom eksploatacijom, što mu je ugovorom bilo zagarantovano.

Umesto da pokušaju kroz zajedničku saradnju da pribave dozvolu za nastavak radova i time prevaziđu nastali problem, čelnici manastira i eparhije odlučili su se na raskid ugovora i to i dela koji je već ispunjen.

Dana 24. maja 2009. punomoćnik manastira, advokat Miroslav Nikolić iz Svilajnca Opštinskom sudu u Požarevcu podnosi tužbu radi raskida ugovora.

Problem nije nastao oko raskida samog ugovora, do koga je na kraju i došlo, već po pitanju ko kome i koliko odštete treba da isplati. Investitor Đuričić je u izvedene radove, kako one pripremne tako i okončane, uložio pozamašnu sumu novca, a do obustave daljih izvođenja nije došlo njegovom krivicom.

Nasuprot tome, veran svom ubeđenje da se "u Crkvu unosi, ali se iz nje ne iznosi", episkop je insistirao na tome da se Đuričiću onemogući dalje uživanje plodova njegovih radova na manastirskom imanju, te da mu se zbog toga oduzme i pravo na korišćenje manastirskog restorana čiju je obnovu investitor sam finansirao.

Zbog toga opunomoćenik manastira Zaova, advokat iz Požarevca pribegava pravničkoj akrobatici tvrdeći na sudu da Đuričiću nije naneta nikakva šteta, jer je on svoje ulaganje nadoknadio korišćenjem pomenutog restorana u periodu od desetak godina.

 Prema ovome ispada da je investitor dužan da iz sopstvenih prihoda samog sebe obešteti za delovanje drugih lica!?

U suštini iza celog spora koji vodi manastir Zaova stoje materijalni interesi, budući da se uvidelo da renovirani restoran godišnje može da zarađuje i preko 6.000 evra. Da bi se domogli tih para episkop Ignjatije i nastojatelj manastira pribegavaju i očiglednom kršenju zakona. Član 1 Ustava Srpske Pravoslavne Crkve govori da je ona jedna, nedeljiva i autokefalna.

 Po članu 212 stav 4 istog Ustava, manastiri i eparhije nisu pravna lica i ne mogu bez odobrenja sa najvišeg mesta SPC-a da vode sporove čija je vrednost iznad 200.000 dinara, a šteta koja treba da bude nadoknađena Đuričiću meri se desetinama miliona dinara.

Isto tako, po članu 212 stav 2 Ustava bez odobrenja vrha SPC-a manastir Zaova nije smeo ni da zaključi ugovor u vrednosti većoj od 2.000.000 dinara, a samo za rekonstrukciju i izgradnju ugovorom sa Đuričićem bila su predviđena ulaganja od 1. 260.000 tadašnjih nemačkih maraka.

Očigledno je da ni nastojnik manastira Zaova, ni vladika braničevski nisu ni tražili, ali ni dobili potrebne dozvole od osoba koje su Ustavom SPC-a jedine ovlašćene da takve dozvole i izdaju. Da li je razlog ovog ilegalnog delovanja činjenica da su i Ignjatije i njemu podređeni od samog početka znali da će varanjem dobronamernog investitora ostvariti protivpravnu imovinsku korist, koju bi neko iz Svetog Sinoda mogao da im ospori?

Ne dao Bog nekome da odbije da da dobrovoljni prilog koji od njega traži episkop Ignjatije! Episkop je pri svemu zaboravio da je od Đurića već na poklon dobio automobil marke "Mercedes", da je isti preduzimač o svom trošku obnovio dve crkve i u Zaovi uveo podno grejanje i sredio podrum!

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane