Natrag

Francuska

Francuska

Izbori više nisu destilacija umnosti i sposobnosti već prečica za mafiju

 

Feudalci briselske carevine

 

I dok se po svetu događaju mnoge stvari, čiji razni komentari  ispunjavaju TV dnevnike i naslovne stranice, u Francuskoj postoji samo jedna tema, beskrajno „tra la la" u vidu jedne političke propagande koja je dosadila i Bogu i ljudima. Kao da na celoj planeti ne postoji ništa važnije od kampanje za francuske predsedničke izbore?

 

Mile Urošević

dopisnik iz Pariza

 

Velika većina Francuza se ponaša kao da je celo čovečanstvo sastavljeno od 70 miliona Francuza  i ostalih  sedam milijardi stranaca. Opšte ludilo traje mesecima. Preko leta, dok se roštiljalo po francuskim baštama, vrlo malo se diskutovalo o sportu, ili seksu, jer je svuda glavna tema razgovora bilo "nabadanje" al' ne na viljušku, već o tome ko će biti novi predsednik  Francuske 2012. Kako vreme prolazi euforija je sve veća.

U Francuskoj je unutrašnja politika zamenila sve druge dogodovštine i samo neka velika svetska tragedija ili izuzetni sportski uspeh može na kratko da skine izborne pripreme sa naslovnih stranica. Pa i ta unutrašnja politika svodi se uglavnom na podmetanje nogu i međusobno pljuvanje kandidata za kandidaturu budućeg predsednika. Fenomen je teško opisati rečima i ne postoji nikakvo racionalno objašnjenje za to, niti može da se uporedi sa bilo kojom državom sveta, koja nije u ratu ili pod nekom teškom diktaturom. Jedino što bi se donekle približilo opisu ovog fenomena je slika ispoljavanje navijačkih strasti dok rulja valja ka stadionu.

Svaka partija bi da nametne svoga kandidata a kako ima na gomile kandidata tako bi svako da nametne samog sebe i to po svaku cenu. Političari su čudo, a ponekada i prava čudovišta. Politički izabranici tvrde na sva usta da su verne sluge u službi narodu, a ustvari je sasvim suprotno. Ova poznata laž je palila dok je narod bio primitivan i neprosvećen. Vekovima sve do Interneta ili nekog građanskog rata. Danas su ljudi pismeni, obavešteni pa mogu jasno da vide koja vrsta hulja su svi političari i koji je njihov pravi  cilj. Na koji način zarađuju hleb i uz hleb, kako nabavljaju vile, jahte, avione i  sve ostalo u njihovom paralelnom svetu. Političari su najorganizovanija mafija koju sam narod bira i postavlja u fotelje da ga pljačkaju i ucenjuju. 

Takvi i slični komentari  se sve češće mogu pročitati ili čuti u  pojedinim slobodnim i politički nepodobnim medijima. Uglavnom FM radijima, pojedinim novinama i dosta, na Internetu.  Svima je jasno da političari pre svega imaju svetu dužnost da obezbede svoju karijeru, svoju decu i svoju familiju. Kao svaki pravi domaćin. Posao je dobar, plata redovna, a može da se muva skoro bezgranično.

Mase birača su samo jedno neophodno zlo, alatka kojom se zidaju karijere i ozakonjuju lične ambicije. Političar je iznad narodnih masa i jaši im na leđima uz predivno zadovoljstvo da komanduje. Često je i iznad zakona, a kad ga zakon stigne, dobro plasirani političar može i da ga promeni tako da bude u skladu sa njegovim interesima. Ali političar je pre svega usko povezan sa bankarima i ostalim izvorom finansija. On ih podržava da bi mu aparat vratio istom merom. Za bilo koje loše rezultate, za greške u rukovođenju  ili pak veća lična nedela oni su uvek proglašeni za nevine žrtve od strane  opozicije ili za žrtve raznih svetskih kriza. Na kraju priče su uvek oslobođeni zbog nedostatka dokaza.

Tako je bar u Francuskoj, a verujem da su mnogi prepoznali i svoj rodni kraj u ovim odlikama jednog kvazi mafijaškog zanimanja. Jer biti političar je pre svega ugledno zanimanje kad nije i prava ugodna zanimacija. Hobi koji donosi blagostanje političaru i njegovoj užoj okolini. Tu užu okolinu uvek čuvaju " bodi gard momci " i nadgledaju digitalne kamere, a za njihovu sigurnost su spremni da poginu obični policajc- batinaši. Deca iz naroda, koja bi i na svog oca i majku digli ruku da brane privilegije ovih utovljenih i do dna duše iskvarenih političara.

 

Dekadencija  bez granica

 

Kada se ovakve definicije okome na ljude koji su demokratski izabrani za narodne predstavnike, onda logika prevazilazi svoje okvire i priča ulazi u jednu Spilbergovu nadrealnost tipa vanzemaljaca ili Alisa u zemlji čuda.

Za pravog rasnog političara, laž ne postoji. Neistina je metoda da se ublaže napetosti revoltiranog naroda. On samo govori ono što narod voli da čuje i čemu se nada a to nema nikave veze sa onim što on stvarno misli da uradi. Uostalom onaj koga su jednom izabrali, miran je ceo mandat, a dobro plasiran da ga obnovi kao neko ko je poznat i skoro član familije.

Političar je uvek u pravu po statutu svoje funkcije. To je bar evidentno.  Evidentno je takođe i to da svaki političar mašta da mu opozicija nestane ili toliko oslabi da je kao i da je više ni nema. Drugim rečima demokrate iznad svega preziru demokratiju. Oni su za demokratsku diktaturu stalno jednih te istih. Zato postoje neka bazična pravila koje i nepismeni političar može da zapamti i da primeni u svojoj maloj carevini, kako često nazivaju teritoriju kojom "guzonja" drma. Zavadi pa vladaj. Podeli i probudi mržnju jednih građana prema drugim, regrutuj ljude u političke partije koje su kao paravojne jedinice anonimnih i onda se ovaj hladni rat u malom magično odvija onako kako odgovara foteljašima.

Danas su diktatori iščezli ili su pobijeni od strane četiri jahača Apokalipse, SAD, EU, UN i NATO. Ostao je ipak sistem koji se užasno plaši prave direktne demokratije u kojoj bi kao što joj ime kaže, učestvovao demos: narod. Politička arhaična pseudo demokratija je pre svega zainteresovana da što duže traje i tako postane nezamenljiva. Posle mene potop.

Ekonomska kriza je samo usavršena tehnologija vladanja i njom se svi zastrašuju i stavljaju u podređen položaj. Bednik se ne buni i ne štrajkuje jer ni kad radi nema platu koja podmiruje osnovne potrebe. Siromašnom u Francuskoj se uvek pokazuje još siromašniji negde u svetu i preti mu se. Ili će da bude pokoran i poslušan ili ga čeka grčka sudbina. Ako to ne upali, pokazuju mu se horde izbeglica koje pristaju na svaki posao i svaku platu samo da im vlasti daju papire za ovakvu invaziju. Ovo nije tipično francuska zavera protiv naroda već sveobuhvatna svetska mondjalistička politika porobljavanja i nametanja volje interesa  finasijskog kapitala. Privilegije za jedne i večna, a beda za sve ostale.  Jedino merilo za sreću jedne korumpirane  vlade je cifra nacionalnog dohodka dok prava jednostavna sreća ili samo sigurnost običnih građana je poslednja rupa na ovoj svirali. Problem je u tome što nakon ubacivanja listića u kutiju, svi moramo da igramo kako ta svirala svira.

 

Francusko slepilo 

 

Ovakvo nabrojavanje svih grehova demokratskog sistema, ne samo Francuske već i celog Zapada u paketu,  za mnoge je iznenađujeće  jer su dugo bili u zabludama da su izabrani političari najbolji među svima. Izbori su smatrani kao destilacija umnosti i sposobnosti, a ustvari se sada vidi da je to jedna prečica za ulazak u mafiju ili samo formalnost da se ista obnovi i učvrsti u svojoj  neosvojivoj  tvrđavi.

Novac nosi glavnu ulogu u filmu koji smo bar mi sto puta videli. Novac u pravom smislu reči, koji se na Zapadu piše u milijardama i bilijardama evra. Afere lopovluka i nelegalnih finansiranja su francuska svakodnevnica. I dok se protiv Sarkozija i njegovih saradnika odugovlače istrage oko finasiranja nekadašnjih predsedničkih izbora iz 2002. godine, za to vreme se po hitnom postupku traži od smrtno obolelih lica koji su bili na svom radnom mestu u dodiru sa azbestom da vrate polovinu od 30.000 evra koje su dobili kao odštetu te iste 2002. godine. Rak pluća mogu da zadrže. Narodni sud je uvažio žalbe bogatih firmi ubica i prepolovio već podeljenu odštetu. To je Francuska, i više od toga to je taj Zapad kome težimo i bez koga ne možemo da preživimo.

Potpuno vas shvatamo, ne vas koji bi ste ponekad i sipali taj azbest u kafu samo da vam je tih 30.000 evra koji bi vas izvadili iz situacije u kojoj ste. Ne, naravno već shvatamo i saučestvujemo sa našim dragim prijateljima vlastodržcima  kojima se žuri da uđu u društvo novih feudalaca brisleske carevine i tamo zaposle svoju decu. Da povuku koju investiciju u svoju parohiju i malo popune rupe u ličnom budžetu.

Znate li vi koliko košta  zimsko parkiranje jahte u Monaku i koliko su skočile cene apartmana u Londonu. Ne znate, bolje i da ne znate jer bi ste verovatno zaplakali nad neizvesnom i tužnom sudbinom jednog profesionalnog političara. Kao što niste možda znali da je siromaštvo jedne zemlje izvor bogatstva političara koji su na vlasti i osiguranje dugotrajnog profesionalnog života.  Što je narod bedniji to mu je sve lakše nametnuti svoju volju.

U nastavku jednog teksta koji je sastavni deo predizborne kampanje opozicije tvrdi da Sarkozi namerno osiromašuje svoju zemlju da bi narod nagnao na poniznost i poslušnost. Kao što to mondijalisti čine sa celim svetom. Doduše predsednik Sarkozi je takođe u izbornoj kampanji i  on sa svoje strane tvrdi da je nedavno na sastancima u briselu sa Merkelovom i na konferenciji G 20 sa ostalim " big guzonjama ", on lično, spasao ne samo Francusku i Evropsku uniju, već ni manje ni više, nego ceo svet !!! Tako se izrazio u jednoj TV emisiji koju su nedavno režirali njegovi ljudi, pitanja postavljali njegovi novinari i prenosila njegova dva kanala TF1 i France 2. Zemaljska kugla mu duguje jedno veliko hvala.

Narod je malo manje siguran da će ovoga puta da napravi istu grešku i da mu obnovi mandat. Mada nikad se ne zna sa ljudima koji imaju puno novca ili bar takve prijatelje. Jer povrh svega sa druge strane gotovo da nema ozbiljnog protivnika. Narod je spreman da glasa al' ne toliko za predstavnika socijalista Fransoa Holanda koliko protiv samog Sarkozija.

Program koji socijalisti nude Francuzima je više nego katastrofalan. Obećavaju povećanje poreza, ili na hiljade radnih mesta  u koje niko ne veruje u zemlji nezaposlenosti. Kao šlag na tortu oni tvrde da je došlo vreme i da se pederi legalno žene pa će tako pod zaštitom ruže, moći da usvajaju decu, koju Bog neće da ima da. Ruža je logo socijalista.  Uostalom šta i može da se očekuje u državi koja kao vrhunsku kulturološku manifestaciju predstavlja pozorišnu predstavu u kojoj se ikona Hrist maže fekalijama.  Ovakvo  gnusno šminkanje glumaca ne dolazi u obzir ni za jednu drugu konkurentnu religiju sem za onu koja je stvorila i odgajila nekada najkulturniju državu na svetu. A ako politika doživi krah biće to veliki korak unapred za čovečanstvo i pravu direktnu demokratiju, bar tako tvrde oni posmatrači kojima je politike preko glave a Sarkozijeve pogotovo.

 

 

Političari su čudo a ponekada i prava čudovišta. Politički izabranici tvrde na sva usta da su verne sluge u službi narodu a ustvari je sasvim suprotno.

 

 

Demokrate iznad svega preziru demokratiju. Oni su za demokratsku diktaturu stalno jednih te istih.

 

 

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane