Natrag

Kontranapad

Kontranapad

Ko je iskren a ko neiskren u duhovnim i svetovnim poslovima naših sportista i sportskih radnika

 

Dužan da primi, obavezan da oprosti

 

Ništa više nije čudno ili neobično u Srbiji. Sve je logično pa čak i to da Patrijarh Srpske pravoslavne crkve prima uspešne sportiste. A zašto i kojim povodom sportisti idu kod Patrijarha u protokolarne posete?

 

Miroslav Vislavski

 

 Ove godine na najvišem crkvenom nivou primljeni su najuspešniji: prvo, Novak Đoković sa porodicom, a ovih dana to je pošlo za rukom delegaciji Odbojkaškog saveza Srbije, koju je predvodio Aleksandar Boričić, predsednik Odbojkaškog saveza Srbije.

 Prijem porodice Đoković bio je razumljiv, jer Novak Đoković sa porodicom ne propušta priliku da javno manifestuje svoje versko opredeljenje, pripadnost pravoslavlju i spremnost da donira Srpsku pravoslavnu Crkvu i njene institucije, posebno kosovsko-metohijske manastire. Konačno, Patrijarh je primio njegovu porodicu, a ne njegov tim!

 Tom prilikom mu je uručio Orden Svetog Save prvog stepena, najviše odlikovanje koje Srpska pravoslavna crkva dodeljuje za dobročinstvo i posvećenost veri, a Novaku i za: "njegovu delatnu ljubav prema Majci Crkvi, naročito pokazanu svesrdnim i istrajnim pomaganjem srpskog naroda i svetinja naše Svete Crkve, posebno na Kosovu i Metohiji". Pored toga: "...Ovaj mladi Srbin, najistaknutiji sportista i ambasador Srbije u svetu, uspeo je da svojom snagom, šarmom i iskrenošću na pravi način posvedoči svetu jevanđeljsku poruku mira i ljubavi među ljudima i solidarnosti sa postradalima, ne samo u srpskim zemljama, nego i širom sveta."  

Primajući Orden Svetog Save, Novak Đoković je izjavio da mu je ovo odlikovanje "sigurno najznačajnije u životu" i nastavio:

 - Kao sportisti i kao verniku, teško mi je da pronađem odgovarajuće reči kojima bih opisao osećanje zahvalnosti za ukazano mi poverenje Svetog arhijerejskog sinoda. Mogu da poručim da se samo mukotrpnim radom i verom u sebe, svoje bližnje i Boga može zaslužiti ovakvo poverenje.  Nije Novak propustio da kaže i ono što bi morala biti poruka za svakog dobrog i plemenitog čoveka:

- Nikada ne dopuštam sebi da izgubim saosećanje i želju da pomognem ljudima u nevolji. Mnogi su ljudi danas u teškoj situaciji i nemaju blagodeti koje su meni omogućene. Upravo zbog toga, dok igram i pobeđujem, mislim i na njih".

 

Koji je pravi motiv?

 

Sasvim drugi primer je delegacija Odbojkaškog saveza Srbije...

 Nije naročito jasno zašto je Patrijarh udostojio odabranu družinu koju je formirao predsednik Saveza, prijemom koji inače nije uobičajavao i upriličio, recimo vaterpolistima ili nekoj drugoj uspešnoj selekciji i pojedincima. Ne samo u sportu!

Bilo je svetlih primera šampiona u matematici, fizici ili nekim drugim naučnim disciplinama koji su se popeli na vrh u svetskim relacijama... Ili humanih ljudi koji su načinili podvige spasavanja ljudi i imovine, stavljajući u veliki rizik svoj život... Ili patriota koji su stavljali na iskušenje javnosti sopstveni kredibilitet i ugled u onoj međunarodnoj javnosti koja nas satanizuje...

Ili predstavnike hiljada r(j)adnika koji su ostali bez egzistencije i perspektive, da ih ohrabri, pruži im blagoslov, podigne moralno I uputi poruke onima koji su im učinili zlo... Izgleda da u tim slučajevima, protokol SPC nije nalazio celishodnim da pozicionira svog Patrijarha.  Svaki protokolarni prijem treba da ima smisao. A šta bi mogao biti pravi motiv i razlog zbog čega je Njegova Svetost primila delegaciju Odbojkaškog saveza Srbije i čiji su interesi u tome preovlađujući?

Takmičarske rezultate nacionalnih selekcija država valorizuje novčanom stimulacijom ili priznanjima, odlikovanjima najzalužnijim. Tako su odbojkaši nakon osvojene zlatne medalje na Olimpijskim igrama u Sidneju (2000 godine) odlikovani Ordenom Nemanje.

Ali to je bilo vreme kada je Slobodan Milošević delio znamenja, kada je šakom i kapom odlikovao zaslužne i "zaslužne". Podatak da je za samo dve godine uručeno oko 15.000 raznih ordenja, svojevrsna je ilustracija njihove vrednosti. Srpska pravoslavna crkva se rukovodi po svemu sudeći oštrijim kriterijumom pri dodeli ordenja.

Jer nakon Novakovog, očigledno nije cenila za potrebno da "samo" rezultat odbojkaških selekcija odlikuje ordenjem. Jednostavno zbog toga što odbojkaške selekcije i njihova organizacija nisu bili u bližoj funkciji Crkvi. Pojedinci možda jesu, što je nepoznanica široj javnosti, kao ni samoj Crkvi.

Odbojkaški savez Srbije, sem možda, po neke poklonjene lopte od svog sponzora ViP, nije na primer pokazao nešto posebno u svom odnosu prema Kosovu i Metohiji, manastirima ili Srbima koji žive na severu Pokrajine ili u njenim enklavama. Nije se posebno isticao humanitarnim akcijama ili propagiranjem Srpske pravoslavne crkve.

 Što se zalaganja za Kosovo i Metohiju tiče i odbojke u toj Pokrajini, poznat mi je primer da je "najuspešniji sportski funkcioner" (citat: Boris Tadić i Snežana Marković Samardžić) bio na Kosovu i Metohiji 1999, nakon bombardovanja Srbije i to kao član delegacije koju sam predvodio u svojstvu predsednika OSS.

Tada je Odbojkaški savez bio organizator prvog sportskog susreta u srpskim delovima Pokrajine, konkretno u Leposaviću, u kome su se sastale odbojkašice domaćina i Osečine. Nakon toga smo uključili odbojkašice Leposavića u sistem takmičenja na području Srbije i to je bio jedini primer sistemskog učešća sportista Kosova i Metohije nastanjenih srpskim življem u takmičenje na području Srbije nakon bombardovanja.

 

Da li je moralno

 

Prevrtanjem po prošlosti prisetih se i drugog primera iz godine bombardovanja 1999: Prva međunarodna organizacija koja je izbacila jugoslovenske sportiste iz kontinentalnih takmičenja bila je Evropska odbojkaška konfederacija na čijem je čelu bio Rolf Andrezen! Jugoslaovenski savez na čelu sa Aleksandrom Boričićem je tih dana "vodio diplomatsku telefonsku komunikaciju".

Za razliku od takvog snishodljivog odnosa, lično sam u ime Odbojkaškog saveza Srbije uputio protestno pismo optuživši nemca Andrezena za kukavičku žurbu da naše selekcije, iako među vodećim u Evropi i svetu (tada aktuelni vicešampioni sveta i Evrope i bronzani sa Olimpijskih igara 96 u Atlanti), izopšti iz daljih takmičenja umesto da nas solidarno (sportski) podrži i zaštiti pred surovom svetskom politikom.

Mada je protestno pismo upućeno sa saznanjem čelnika OSJ, bio sam očevidac pokajničkog susreta mojih kolega sa Andrezenom u Roterdamu 2000 na finalnom turniru Svetske lige, kada su moj postupak "pravdali" mojim temperamentom i emocijama!  Dakle, patriotizam u najboljem poimanju se svakako postiže vrsnim rezultatima.

U tom slučaju, Odbojkaški savez Srbije i njegovi ljudi jesu davali i daju značajan doprinos afirmaciji Srbije. Ali, ako nema rezultata, to ne znači da nema patriotskog motiva i stava. Međutim, patriotizam se mnogo teže dokazuje kada se brani elementarno dostojanstvo, kada se mora sukobiti sa onima koji ugrožavaju dostojanstvo organizacije, naroda i države. U takvim prilikama diplomatija nije i patriotsko ponašanje.

Možda i zbog toga nisu nađena opravdanja da se odbojkaškoj organizaciji ili selekcijama dodeli odgovarajući orden SPC.  Iz saopštenja datog javnosti preneta je konstatacija Patrijarha:

 - da su obe reprezentacije napravile veliki uspeh osvajanjem zlatnih medalja na prvenstvima Evrope, kao i da je to veliki doprinos pravom predstavljanju Srbije u Evropi i svetu. Ovakva poruka je više nalik na onu koju treba da daju predstavnici države, a u Srbiji, po Ustavu, Crkva je odvojena od države!

Dakle, prikladnije bi bilo afirmisati doprinos koji ovi rezultati imaju u predstavljanju srpskog naroda i njegove vere. Javnosti je saopšteno i da je Jovana Brakočević poklonila Patrijarhu Irineju odbojkašku loptu sa potpisima odbojkašica, evropskih prvakinja. To je doista lepa pažnja, ali ne više od marketinškog gesta.

 Ako su zvaničnici OSS želeli da skrenu pažnju javnosti, pravoslavcima posebno kako su odani veri i Crkvi, način na koji su to učinili, marketinški je prepoznatljiv i prilično jeftin, obesmišljen i bez potpunog sadržaja. On je takav kakav se primenjuje kod bilo kog sponzora, donatora ili predstavnika državnog aparata.

Dakle, iz posete Patrijarhu SPC, odbojkaši novac dobiti neće. Niti će Crkva lobirati kod donatora i sponzora da pomognu najbolje sportiste, jer će rađe primiti donaciju za svoje potrebe. Neće lobirati ni kod državnih institucija, jer bi to bilo mešanje Crkve u državne stvari i poslove.

 Kada se razgrne potez Odbojkaškog saveza Srbije da njegovu delegaciju primi Patrijarh Irinej, jedini je interes da se pokupe marketinški poeni. Potpisnik ove akcije je Zoran Avramović, duša marketinga u Crvenoj zvezdi i Odbojkaškoj organizaciji. To je legitimno i profesionalno. A da li je i moralno? Šta će u delegaciji kod Patrijarha oni koji nemaju veze sa Crkvom do pre izvesnog vremena bezbožnici, a danas možda "veći pravoslavci od Patrijarha"?

Ako su čelnici srpske odbojke potrošili sav moral u ophođenju prema svojoj organizaciji, nekadašnjim saradnicima, klubovima ili najširoj javnosti, morali bi barem malo rezerve da imaju kada se radi o instituciji koja čuva nacionalni duh i veru, kakva je Crkva.

Ako tu nemaju poštovanja, šta rade onda ljudi protokola u SPC. Ne moraju oni uskratiti drskost marketingaša, ali moraju voditi računa o nivou i rangu onih koji u ime Patrijarha i SPC primaju pojedine delegacije ili predstavnike određenih organizacija i institucija. 

Na kraju, možda je Patrijarh dao, što se u saopštenju ne pominje, blagoslov odbojkašima i odbojkašicama pred naredna takmičarska iskušenja nacionalnih selekcija koja predstoje u kvalifikacijama za predstojeću Olimpijadu u Londonu 2012.

Ako je to bio motiv i povod posete, onda je ona imala neki smisao. Ali treba imati u vidu i druge sportiste koji traže blagoslov Patrijarha. Poželjno je da Crkva ima u vidu potrebu da blagoslov zaslužuju svi srpski sportisti, jer se časno i pošteno bore za svoju državu, a ne samo oni koji su uspeli da se popnu na sam vrh evropske odbojke ili oni koji marketinški cilj postavljaju ispred svih pa i moralnih načela i normi. 

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane