Tabloid istražuje

Lažno knjigovodstvo odnarođene bande i obračunska vrednost srpske sirotinje        

 

Laž, sve je pusta laž...

 

Iako je prestao priliv novca iz inostranstva, krađa iz državne kase ne prestaje. U očajanju što nema više velikih "zalogaja", sadašnji vlastodršci će uskoro, kao pravi drumski razbojnici, lično da presreću neoprezne građane i da im otimaju sve što kod njih nađu. Prvo upozorenje je već stiglo: umesto da smanje svoju pohlepu, oni kroz sve luđe zakone od naroda uzimaju i poslednji dinar

 

Milan Malenović

 

Statistika, naša dika, što poželiš to naslika! Ova lucidna misao u stihu, slavnog aforističara Vladimira Bulatovića Viba, nikada nije bila jasnija nego danas. Statistički gledano, na ulasku u 21. vek Srbija je bila prezadužena zemlja sa javnim dugom od 126 odsto bruto domaćeg proizvoda (BDP).

A onda je krenula rasprodaja državne imovine, došlo je i nešto malo investicija iz inostranstva, tako da se BDP povećao čime je automatski došlo do pada javne zaduženosti.

Konačno, posle nekoliko otpisa stranih potraživanja prema našoj državi i privredi 2008. godine, državni dug je iznosio 26 odsto BDP-a, odnosno 8,7 milijardi evra!

Te godine je, međutim, izbila svetska ekonomska kriza koja još uvek traje, što je rezultiralo padom ionako malih investicija u Srbiju, a privatizacija preostalih privrednih subjekata u državnim rukama nije mogla više da se odvija ni bukvalnim poklanjanjem firmi.

Te godine je i srpska vlast shvatila da lični prihodi njenih članova neće više moći da rastu, jer nema odakle više da se krade. Ali, umesto da smanje svoje apetite, vlastodršci su odlučili da izgladnjuju narod i to čak i buduće, još nerođene generacije.

Za samo tri godine ove pošasti koja se zove vlada "Za evropsku Srbiju", državni dug je porastao za dodatnih šest milijardi evra, odnosno za 75 odsto u odnosu na zatečeno stanje.

Da je uzeti novac otišao u revitalizaciju privrede i smanjenje nezaposlenosti, još bi šteta bila na prihvatljivom nivou, ali je u investicije otišlo manje od 20 odsto (neki analitičari tvrde i manje od 15 odsto), dok se ostatak slio u džepove onih na vlasti.

Pod pritiskom stranih zajmodavaca, ali i dela opozicije i stručne javnosti, konačno je vlada morala da donese Zakon o budžetskom sistemu kojim je javni dug zemlje ograničila na 45 odsto BDP-a. Još jedno čisto statističko zamazivanje očiju neukog naroda.

Ekonomista Miroslav Zdravković je nedavno objasnio kako funkcioniše ova lakrdija. Naime, Fiskalni savet, telo od države zaduženo da prati koliko odgovornu budžetsku politiku vodi vlada, nedavno je objavio da je udeo javnog duga u BDP-u s poslednjim zaduživanjem dostigao 44,4 odsto.

Zdravković je upozorio na to da se taj pokazatelj zasniva na pretpostavci da će BDP u ovoj godini iznositi 3.359 milijardi dinara, uz kurs od 101,2 dinara po kojem je evro obračunat. Pri kursu evra od 102,2 dinara probija se granica zacrtana fiskalnim pravilima.

"Rast kursa evra na vrednost od više od 102 dinara znači da je fiskalno pravilo prekršeno", naveo je Zdravković u svojoj analizi.

Znači, da bi ostala u okvirima zakona vlast mora da kurs evra drži ispod 102,2 dinara, a to se postiže isključivo trošenjem ionako tankih deviznih rezervi Srbije. Istovremeno, visok kurs dinara sputava izvoz, što sa svoje strane dovodi do dodatnih otpuštanja radne snage.

Kada je u pitanju lično bogaćenje za ovu vlast nijedna cena nije previsoka, pogotovo ako je plaćaju drugi, odnosno narod.

 

Dug će vraćati neko drugi

 

Da je Srbija probila granicu javnog duga od 45 odsto BDP-a tvrdi i saradnik Ekonomskog instituta Ivan Nikolić, koji je ovih dana izjavio da se to desilo još krajem septembra i da državno zaduženje sada u BDP-u iznosi 47 odsto. Toliki javni dug bi, prema procenama, krajem godine trebalo da ima i Slovenija, koja, za razliku od Srbije, ima daleko vitalniju privredu i može da računa na podršku Brisela.

Ono što je Nikolića, najverovatnije, navelo da da ovako mračnu analizu jeste skoro neprimetno dodatno zaduživanje Srbije za novih milijardu dolara. Umesto zaduživanja kod velikih finansijskih institucija u inostranstvu vlada je tokom septembra pribegla prodaji državnih obveznica na slobodnom finansijskom tržištu.

Zbog izuzetno niskog kreditnog rejtinga zemlje ove se obveznice mogu prodati samo uz nuđenje visoke kamate. Za razliku od MMF i sličnih organizacija, koje istini za volju svoje usluge ne naplaćuju u novcu već u političkim povlasticama, privatni investitori koji otkupljuju državne obveznice insistiraju na tome da po isteku dogovorenog perioda budu u celosti isplaćeni, sa sve pripadajućim kamatama.

No, to ovu vlast ne brine nešto posebno, jer će večina njenih pripadnika tada biti ili u bekstvu ili na robiji. Dug će vraćati neko drugi.

Jedini ko je reagovao na ovo dodatno zaduživanje Srbije bio je guverner Narodne banke Srbije (NBS) Dejan Šoškić, ali se i on veoma brzo ućutao. Kasnije ćemo da vidimo i zašto.

Da bi ublažio političku štetu nastalu Šoškićevim istupom, u oktobru se u Skupštini oglasila jedna od najvećih štetočina srpske vlasti, Božidar Đelić, tvrdnjom da je javni dug Srbije ne samo u okvirima zakona već i da je u odnosu na BDP tri puta niži od onoga zatečenog posle petooktobarskog državnog udara. Statistika, kao što vidimo, sve može da ispegla.

Pošto je septembarskom prodajom obveznica vlada iscrpela sve mogućnosti daljeg zaduživanja, a apetiti vlastodržaca se nisu ni malo smanjili, vlast je pribegla bukvalnoj otimačini od gladi već polumrtvog naroda.

Poreski dugovi zastarevaju posle pet godina. Tako predviđa zakon, ali ne i potreba ove vlasti da nekako namakne pare koje bi da pokrade.

Jedna naša čitateljka iz Beograda nam je opisala svoje nedavne peripetije sa poreskom upravom. Svoju staru firmu je uredno odjavila zaključno sa 31. decembrom 2002. godine. Nedavno je, međutim, dobila upozorenje od PU da treba da plati 34.000 dinara, od čega su najviše raznorazne kamate i kamate na kamate, za akontaciju za januar 2003, znači za period kada preduzeće uopšte više nije ni postojalo. O zakonskom petogodišnjem roku da i ne govorimo.

U Novom Sadu je naplata zastarelih i nepostojećih dugova već poprimila sistemske obrise, jer se na naplatu pozivaju skoro svi poreski obveznici, pa šta kod koga prođe.

Vlasnica knjigovodstvene agencije iz Novog Sada, Vesna Šupić, kaže da su joj sva 24 klijenta došla na vrata, nakon što su primili obaveštenje o stanju poreskog računa. "U većini slučajeva je to već nešto što je plaćeno ili nešto što je zastarelo, jer nakon pet godina dug za porez zastareva, ukoliko poreska uprava ne reaguje", izjavila je ona medijima.

Novosađanka Ljiljana Ćurčić zatvorila je svoju trgovačku radnju još 1988, a nedavno je dobila obaveštenje prema kom treba da plati skoro 70.000 dinara na ime zatezne kamate za poreski dug firme koja ne postoji.

Moguće je da će ova vlast da otkrije i da nečiji predak u ustaničkoj 1804. godini nije izmirio svoj danak prema dahijama, pa da dođe i to da naplati od naslednika. S obzirom na intimnu bliskost Borisa Tadića sa turskim državnim vrhom, ovaj scenario izgleda sasvim realan.

 

 

Sistemski montirana pljačka građana

 

Kad ne može da se krade na veliko, neka se bar kraducka, tek da se ne izađe iz forme... Kako to izgleda kada je u pitanju porez na kapitalnu dobit, objašnjava jedan od učesnika berzanskog foruma aikb. net.

"...Softver Poreske uprave ima sistemsku grešku za obračun kapitalnog dobitka ili gubitka i lako se može dogoditi da vam obračunaju znatno veći dobitak i na taj način povećaju poresku osnovicu ili da vam minimalan gubitak obračunaju kao dobitak. Ovo se naročito dešava u situacijama kada se trgovanje obavlja na prelazu iz meseca u mesec, odnosno kupovina na kraju prethodnog, a prodaja na početku tekućeg meseca ili kada se radi saldiranje na T+0, T+1 ili T+2.", tvrdi naš sagovornik.

Pošto je ponovnim obračunom otkrio grešku u čak pet slučajeva, otišao je u PU Novi Beograd gde je dobio za pravo tek posle advokatske intervencije! Ono što ga je tom prilikom zapanjilo jeste saznanje da "sistemska greška" isključivo radi na štetu obveznika, nikako ne i u njihovu korist!

Porez na kapitalnu dobit se plaća prilikom transakcija hartija od vrednosti ili određenih prava, ali je ceo sistem zakon tako postavio da ovu dadžbinu slobodno možemo da nazovemo porezom za budale.

Zakonodavac je potpuno svesno propustio da obaveže Beogradsku berzu da Poreskoj upravi automatski prijavljuje svaku izvršenu transakciju sa navođenjem identiteta trgovca.

U realnosti, sve se svodi na to da je svakom učesniku berzanskog trgovanja na volju prepušteno da li će ili neće samog sebe da prijavi PU i da, eventualno, plati porez. Kao i obično, najpošteniji su oni najmanje bogati, dok se veliki berzanski igrači, koji se ionako kriju iza raznoraznih investicionih fondova, prave ludi i u širokom luku zaobilaze poreske uprave.

Ovi pošteni, koji sami sebe prijavljuju da plate porez, suočavaju se sa svom silom zakona koji štedi najbogatije, ali nepoštene. Ukoliko prekoračite zakonom propisani rok od 15 dana od trgovanja, PU će vas prijaviti sudiji za prekršaje koji će novčano da vas kazni. Da li se u ovoj zemlji uopšte isplati biti pošten?

I ovo kraduckanje na sitno ima svoje granice, jer u Srbiji narod više nema para, a iz suve drenovine je jedino Marko Kraljević uspevao da iscedi vodu. Zbog toga se vlast u panici osvrće oko sebe tražeći novi izvor prihoda. Kao i često ranije, prvo je stradao Fond za penzijsko i invalidsko osiguranje.

Ovdašnji sistem penzionog osiguranja funkcioniše tako što se penzioneri isplaćuju iz sredstava prikupljenih od sada zaposlenih. Kako jednog penzionera trenutno izdržavaju samo 1,24 zaposlena, to znači da bi država morala iz drugih sredstava da pomaže Fond za PIO. Ova sadašnja vlast to ne čini.

U svim razvijenim zemljama, kojima Srbija, navodno, teži, PIO fondovi su nezavisne institucije koje su u stanju da upravljaju svojom imovinom. Kod nas je Fond za PIO običan protočni bojler kome vlada određuje koliko će para da potroši, ali i šta će da radi sa svojom imovinom.

 

Genetika i krađa po zakonu

 

U ovom trenutku na računima Fonda za PIO ima taman toliko sredstava da se uz planirane dalje redovne prihode obezbede penzije samo do početka maja, odnosno najkasnije do izbora. Da bi se uoči izbora obezbedila redovna isplata penzija iz Fonda za PIO, iz koga su se vlasti u prethodnom periodu posluživale kada god im je trebala gotovina, vlada upravo planira prodaju poslednjeg, što bi još nekako i moglo da se utrapi strancima za neke pare - javnih komunalnih preduzeća.

JKP su zato interesantna jer pokrivaju delatnosti na koje je narod upućen (svi moramo da pijemo vodu), a istovremeno su i monopolisti. Od njihove brzopotezne privatizacije vlast bi mogla da sakupi nekoliko desetina miliona evra neophodnih za održavanje kakvog-takvog socijalnog mira u zemlji pre izbora, ali i da se od viška namire partijske vrhuške. Račun će, opet, da plati običan narod, ali tek posle izbora.

"Kada je privatizovan vodovod u Sofiji, cena vode je povećana čak 70 puta i naplata je skočila. Nema više socijalne kategorije, već se naplaćuje ekonomska cena. Ubrzo su čitavi kvartovi ostali bez vode, pojavila se zaraza. Na kraju je bugarska vlada morala da otkupi udeo po većoj ceni, da bi vodovod vratila u javno komunalno preduzeće", saopštio je nedavno Zoran Žonić, sekretar Gradskog odbora Sindikata zaposlenih u komunalnoj delatnosti.

Sva JKP iz cele Srbije su u prošloj godini ostvarila minus od 28 milijardi dinara. Tvrdnja vlasti da je negativan saldo nastao jer su cene komunalnih usluga socijalna kategorija, uopšte nije tačna: pare su odneli oni bliski vlastima.

Zbog navodne uštede, vlada je zabranila nova zapošljavanja u najvećem broju javnih komunalnih preduzeća, koja su onda, da bi uopšte mogla da ispunjavaju svoje obaveze, mnoge od sopstvenih poslova prebacila privatnim firmama kao podizvođačima, a što isti taj zakon nije zabranio.

Beogradski vodovod i kanalizacija tako okuplja nekoliko privatnih preduzeća kojima poverava određene hitne poslove za koje ovo JKP, navodno, nema dovoljno sopstvenih radnika. Prosečna plata u tim preduzećima iznosi 20.000 dinara, ali ona od BVK-a mesečno za svoje usluge naplate svotu koja bi bila ekvivalent od 65.000 dinara po zaposlenom. Kome odlazi razlika od 45.000 dinara po samo jednom od nekoliko stotina radnika?

Ista je situacija i u drugim javno-komunalnim preduzećima kroz koja se budžetske pare samo transferišu privatnim preduzetnicima bliskima onima odozgo. Zvuči prosto neverovatno, ali je istinito da se krade i iz delatnosti javno proglašenih za socijalnu kategoriju.

Na jednom letošnjem sastanku upriličenom sa predstavnicima MMF-a povodom nove provere fiskalnog poslovanja, predstavnici Izvršnog veća Vojvodine su morali da istrpe i tiradu kako su "Srbi genetski lopovi". Ova konstatacija sigurno nije tačna, ali je tačno da je sadašnja vlast krađu uzdigla na institucionalni nivo, pa se tako "krade po zakonu".

Kada je krajem prošle i početkom ove godine krenulo izjašnjavanje republičkih vlasti kako je Srbija izašla iz recesije, u čemu je prednjačio Boris Tadić, u javnosti su ovu izjavu s podsmehom pripisivali uznapredovanom ludilu ionako bolesnog nam predsednika. Da Tadić i njegova kamarila nikako nisu ni ludi ni bolesni kada je u pitanju pljačka para iz državne kase, otkriveno je nedavno i to sasvim slučajno.

Početkom novembra mediji su se obrušili na guvernera Narodne banke Srbije Dejana Šoškića i njegove viceguvernere zbog enormnih povećanja zarada.

Iz NBS-a su odgovorili da je sve urađeno po zakonu i da su ogromne razlike u odnosu na primanja iz 2009. i 2010. nastale zato "što je tada na snazi bio Zakon o privremenom smanjenju plata, naknada i drugih primanja u državnoj administraciji, koji je ograničavao visinu neto zarada".

Normalno, pošto je državni vrh na čelu sa predsednikom proglasio da je Srbija izašla iz krize, prestale su potrebe za primenom pomenutog zakona koji je, međutim, ostao da važi za one neobaveštene sa dna platne lestvice.

Kako nije pristojno pričati sa ustima punim para, i guverner Šoškić je prestao da kritikuje vlast zbog daljeg zaduživanja.

Kada se pogledaju svi realni pokazatelji, od kojih je najsumorniji onaj koji umesto planiranih preko tri odsto rast BDP-a u narednoj godini predviđa na samo 1,5 odsto, vidi se da je Srbija na putu bez povratka u totalno siromaštvo. Ovo, međutim, nikako ne obavezuje vlast da prekine sa otimanjem para od koga stigne.

Sve u svemu, Srbija je "doterala cara do duvara". Ako i bude para za penzije do izbora, posle njih će penzioneri moći još jedino da žive od uspomena. Privreda, koja je dobila tek nekih dvadesetak odsto od preko šest milijardi evra za koliko se država zadužila u poslednje tri godine, jednostavno nije u stanju da se izvuče iz recesije, ako ništa drugo, a ono i iz razloga što jedan radnik u proizvodnji izdržava dva lica koja ne proizvode, ali troše. Ovde se ne misli samo na administraciju iz preduzeća, penzionere i primaoce socijalne pomoći, već najviše na sve one krupne, srednje i sitne lopove iz vlasti koji iz privrede uzimaju koliko god da im je potrebno.

 

 

 

Taljenje oko železare

 

Kada mogu nekažnjeno da kradu domaći, zašto to ne bi mogli i stranci? Tako razmišljaju u US-Stilu (USS), preduzeću koje je "za zemana" Aleksandra Vlahovića na poklon dobilo smederevsku železaru (SARTID) koju su Amerikanci tada platili samo 20 miliona dolara, a posle su odlučili da prodaju fudbalski stadion, koji je takođe bio u vlasništvu ovog giganta, za 25 miliona evra!

U međuvremenu je USS pretopio sve one silne tone mostova, pruga i druge infrastrukture uništene tokom NATO bombardovanja Srbije, a što im je srpska vlast poklonila hvaleći se kako je "otpad" uklonila bez plaćanja troškova prevoza. U vreme najveće "obnove" zemlje od posledica strane agresije, smederevska železara je proizvodila 2,4 miliona tona čelika, što je dvostruko više od onoga što je iz njenih peći izašlo u 2009. godini, kada je svet zahvatila ekonomska kriza i kada su u Srbiji bili pretopljeni već svi mostovi.

Džon P. Surma, predsednik USS-a, saopštio je krajem oktobra na konferenciji u Pitsburgu da je kompanija nezadovoljna lošim finansijskim rezultatima u Srbiji i da razmatra mogućnosti dalje uštede.

Jedna visoka peć je u Smederevu već ugašena i njeno ponovno pokretanje nije u planu, a USS razmišlja i o potpunom povlačenju iz Srbije i gašenju ovdašnjih pogona, objavio je američki list Pittsburgh Post Gazette pozivajući se na izvore iz same kompanije.

No, ministar ekonomije Nebojša Ćirić je srpskoj javnosti odmah najavio da su ljudi iz njegovog ministarstva "u stalnom kontaktu sa čelnicima USS-a", u pokušaju da se nađe neko rešenje. Poznajući mentalitet američkih "investitora", kao i sadašnje vlasti, sva je prilika da će izlaz da se nađe u dodeli još nekih subvencija smederevskoj železari, odakle će provizija i "naknada za trud" da se prelije u džepove vrha G17.

Na ovakvo rešenje ukazuje ne samo izjava američkog analitičara Džona Tumazosa kako se US ne isplati odlazak iz Srbije, budući da su ovde troškovi proizvodnje daleko niži nego u Americi ili Košicama, već i trenutak kada je vest plasirana. Nijedna vlast ne može sebi da dozvoli luksuz da u jeku predizborne kampanje, u samo jednom gradu, preko noći posao izgubi pet hiljada radnika. Zato će dogovor Amerikanaca i ovdašnjih vlastodržaca biti brz i u obostranom finansijskom interesu.

 

 

 

Vicevi i viceguverneri

 

Plata guvernera Narodne banke Srbije (NBS) Dejana Šoškića, prema zvaničnim podacima, iznosi  663.719,71 dinar. Prema podacima iz imovinskog izveštaju za 2010. godinu, Šoškić je imao platu 507.587 dinara, u 2011. mu je povećana na 524.958.

Prema izveštajima koje su viceguverneri NBS-a dostavili Agenciji za borbu protiv korupcije, viceguverner Bojan Marković umesto ranijih 170.843 sad zarađuje 492.430 dinara. Njegove kolege, viceguverneri Ana Gligorijević i Mira Erić Jović, čije su plate bile kao Markovićeva, dobijaju 558.090 dinara, odnosno 589.776 dinara. Diana Dragutinović, koja je ministarsku fotelju zamenila viceguvernerskom, u NBS prima 505.222 dinara.

Da li je to normalno u zemlji gde prosečna plata iznosi 38.763 dinara? Ili je u pitanju vic?

 

 

 

Pola njih ne radi, a pola umire

 

Koliko je stravična kriza iz koje smo, po izjavama Borisa Tadića i njemu odanih ministara, mi već izašli, pokazuje i podatak da je 2000. na jednog penzionera dolazilo 1,49 radnika, 2005. taj broj pada na 1,44, a 2010. je iznosio samo 1,24! Poređenja radi, u ratnim devedesetim na jednog penzionera dolazilo je između 1,71 radnika 1995. i 1,54 u 1999. godini.

U 16 javnokomunalnih preduzeća, čije poslovanje je analiziralo Ministarstvo finansija, prošle godine je radilo 91.490 ljudi, a čak 2.042 radnika su otpuštena. Zvanično, ukupno je 22,3 odsto radno sposobnog stanovništva bez posla, dok je prava brojka (kada se uračunaju i oni koji zbog raznih administrativnih smicalica nisu obuhvaćeni statistikom Nacionalnog biroa za zapošljavanje) bar dvostruko viša.

I pored svega, ministar ekonomije Nebojša Ćirić tvrdi da novi talas recesije koji je već zahvatio EU neće mnogo da naudi Srbiji.

 

 

Nekad Tito, danas Mito

 

Nekada je sve mogao Tito, a danas samo mito - glasi jedan moderni aforizam. U Srbiji je mito dostigao monumentalne razmere i potpuno je utkan u sistem.

Između 20 i 25 odsto ukupnih javnih nabavki u Srbiji odlazi na korupciju, pokazuju podaci OECD-a s kraja 2010. godine. To bi, prema gruboj proceni, značilo da se u koruptivne svrhe odliva oko milijardu evra godišnje!

Ovo, opet, znači da se za podmićivanje vlastodržaca na svim nivoima, samo kroz javne nabavke, za vlade ove vlasti do sada potrošilo 3,5 milijardi evra, a to je više od polovine para koje je Srbija u istom periodu dobila na osnovu novih kredita.

Po ovoj računici ispada da će pomenutih šest milijardi evra stranog duga nastalog od 2008. godine do danas otplaćivati buduće generacije, iako je skoro sve pare uzelo ono malo ljudi koji su na vrhu piramide vlasti u republici i regionima.

 

 

 

Moguće je da će ova vlast otkriti da nečiji predak u ustaničkoj 1804. godini nije izmirio svoj danak prema dahijama, pa će neko doći i to da naplati od naslednika. S obzirom na intimnu bliskost Borisa Tadića sa turskim državnim vrhom, ovaj scenario izgleda sasvim realan!