Natrag

Druga strana

Druga strana

Kraj epohe lažnih prometeja demokratije i njihovih nečasnih poslova u Srbiji

 

Evroatlantske babe na izdisaju

 

Paralelno sa odumiranjem utopije o Evropskoj uniji kakva je poznata iz propagande o srećnom ishodu svih srpskih zabluda, izumiru i promoteri te utopije i njihov "civilni sektor"

 

Nikola Vlahović

 

 Na poslednjem kongresu stranke Ujedinjena Rusija, ruski premijer i budući novi predsednik Ruske Federacije Vladimir Putin, pozvao je zemlje takozvane evroatlantske koalicije da se ne mešaju u predstojeće parlamentarne izbore. Tom prilikom je otvoreno progovorio o aktivnom učešću tih država i njihovih vlada, da plaćaju nevladinim organizacijama kako bi uticali na tok predizborne kampanje u Rusiji.

- To je beskoristan posao i bačen novac, bilo bi bolje ako bi taj novac iskoristili da otplate svoj nacionalni dug i zaustavili trošenje novca na beskorisnu i preskupu spoljnu politiku - savetovao je Putin svoje političke protivnike na Zapadu.

Koliko je ova Putinova sarkastična doskočica uvredila "zapadne saveznike", bilo je jasno i po tome što su  je samo retki zapadni mediji preneli, poput britanskog Dejli stara, koji je, inače, jedna obična estradna tribina. Cilj je bio jasan: omalovažiti i Putina i njegovu izjavu!

Ali, ako u Rusiji znaju da odgovore na pošast onog dela politički dirigovanog nevladinog sektora, niko u državnim institucijama Srbije (počev od kabineta predsednika), nema kritički odnos prema tom fenomenu. Naprotiv, već dvadeset godina ti takozvani evroatlantski fondovi u Srbiji uzgajaju jednu ideološki, pojmovno, pa konačno i mentalno izopačenu grupu ljudi, plaćaju im pristup u medijima, finansiraju njihove tribine, "edukacije", "radionice", veb-prezentacije, poslovne prostore, plate i putovanja.

Taj takozvani nevladin sektor zaradio je veliki novac poslednjih dvadeset godina, i preko njega tekle su stotine miliona maraka, dolara i evra. Ukupan zbir sigurno je težak nekoliko milijardi današnje evropske valute, a najveće sume došle su tek posle 5. oktobra 2000. godine, što govori da priliv tog novca koji je dolazio preko američkih i evropskih obaveštajno-diplomatskih centara u susednim zemljama (poput Mađarske), nije ni izdaleka bio toliko veliki kao kad je počeo demokratski cirkus.

Samo politički diletanti ne znaju da je novac iz evroameričkih nevladinih organizacija mnogo bitniji u opstrukciji ekonomskog i političkog oporavka zemalja nekadašnjeg socijalizma, nego što je bitan u rušenju diktatorskih režima. Jer, nije ideja takozvanih zapadnih demokratija da prenesu na Istok najbolje, nego najgore! Pre svega, najgoru ekonomiju, najnižu masovnu kulturu, najniže oblike tehnološkog primitivizma i sve ono čega se uljudna civilizovana društva danas gnušaju.

Kad je to tako, a nesumnjivo jeste, i javnost u Srbiji to zna, kako se onda desilo da model političkog, ekonomskog i kulturno-prosvetnog otpada tako snažno dominira ovom, preko svake mere poniženom državom? Odgovor je jednostavan: tu deponiju danas čuvaju i održavaju istaknute lučonoše lažnih sloboda i još lažnije demokratije u Srbiji! Tu deponiju danas finansira lažna demokratska vlada! Tom deponijom upravlja mala ali dobro raspoređena grupa evroatlantskih portparola! Na toj deponiji danas uzgajaju nove generacije mladih ljudi, koji će za manje od dve decenije primenjivati tehnologiju modernog fašizma "civilnog sektora", a mnogi već danas vrlo uspešno njime operišu oko svake državne institucije i nalaze se na državnom budžetu!

Čim je osvanulo prvo jutro sa novim vlastima u oktobru 2000. godine, samoproglašena Majka Tereza nevladinog sektora u Srbiji, Sonja Liht, odmah je stavila do znanja svima koji žive od toga, da će "od sada raditi za vladu", te je tako i počela decenija jedne neverovatne alhemije: samozvani stručni kružoci postali su političke organizacije (poput G17), a političari koji su se dokopali ministarskih mesta postajali su odlično plaćeni promoteri nevladinog sektora.

Prvi koji je ozbiljno shvatio Sonju Liht bio je njen suprug Milan Nikolić, nekada slavni disident a danas tužni sluga vladajuće klase, na službi u vazda mračnoj RTS. Ovaj sada visoki državni službenik, kao i svaki dvorski čovek u slepom hodniku, uspeo je što niko nije: za manje od 24 sata, nakon jasnog stava nemačkog Bundestaga da Evropi ne treba nikakvo pridruživanje nikakve Srbije, slagao je kako će taj događaj (kandidovanja za EU), doći na proleće, baš kad njegovom predsedniku zatreba, u samom klimaksu predizborne kampanje!

Tako je i došlo do toga da se izgubi mera i granica uticaja "društveno korisnih korektora", i da medijima, pa posredno i biračima, vladaju opskurne osobe poput izvesne Jelene Milić, srpskoj javnosti relativno malo poznate, ali vrlo grlate promoterke evroatlantskog saveza, direktorke neke "liberalne think-thank organizacije" Centar za Evroatlantske studije (CEAS), osnovane 2007. godine, koja se bavi ni manje ni više nego reformom bezbednosnog sektora, tranzicione pravde, zaštite ljudskih prava, analize odnosa između Srbije i EU i NATO i regionalne saradnje. Podsetnik iz njene biografije kaže da je bila saradnica jednom bivšem ministru spoljnih poslova, da je radila kao službenica u nekoliko međunarodnih organizacija (a postala zapažena kao direktorka Međunarodne krizne grupe) i u Helsinškom odboru za ljudska prava u Srbiji. U beogradskoj čaršiji je znaju kao bivšu suprugu Nenada Milića, potpredsednika Liberalno-demokratske partije i nekadašnjeg visokog policijskog službenika.

Možda je taj privatni deo njene biografije i odlučio da se bavi "istragom udbaša" i "analizom bezbednosnih struktura". No, jedna druga privatna, preciznije - intimna odiseja ove žene, takođe je mogla imati uticaja na njene evroatlantske vatre kojima zna da potpali večernje televizijske sesije na temu Zapad-Istok. Postojala je u skorijoj prošlosti barem jedna osoba visokog obaveštajnog ranga iz, očito neizbežne, američke ambasade u Beogradu, sa kojom je ova žena imala "više od dijaloga". I to nije podatak tragikomičnog literarnog paranoika Ilije Čvorovića, nego činjenica na koju je barem deo zapadnih obaveštajnih zajednica u Beogradu računao a računa i danas.

No, takvih Jelena, Sonja, Nataša i sličnih otužnih i neinspirativnih žena, prepuna je zemlja Srbija. Svaka regija i svaka opština ima po jednu takvu, samo su manje grlate i manje upadljive, ali ne i manje važne od ovih već potrošenih. Model prema kome ih je birao aeroatlantski žiri uvek je isti: nezadovoljne, napuštene, izopštene... Dakle, sklone kompenzaciji na jednom drugom prostoru, u ovom slučaju podrivačkom, destruktivnom.

Ovaj, na oko neznatan, ali čudovišni aparat kojim se evroatlantska propaganda služi, sastavljen od već raštimovanog orkestra ocvalih gospođa na koje "nije politički korektno nasrnuti", postao je nepodnošljiv i degutantan. Novac koji troše gospođe Milić, Liht, Biserko, Kandić - ali i njihove muške pratilje iz štabova za "širenje raketnog štita" prema Istoku - mogao bi, kako reče Vladimir Putin, biti pametnije upotrebljen. Najpre kao pomoć istinskoj sirotinji koje u Srbiji ima na svakom koraku, ali konačno (što da ne?) i na  prevaspitanje mladih ljudi kojima je ta družina dvadeset godina nudila lažnu nadu i uveravala ih da je konačno, istorijsko spasenje Srbije - ulazak u NATO pakt i u Evropsku uniju.

 Ali, bez obzira na to što mu je došao kraj, treba očekivati da će taj "sektor" sve učiniti da se pojavi i u ovim izborima kao bitan činilac daljeg usmrćivanja istinskih sloboda, lobirajući u svojim medijima za dalji raspad bilo kakve suverenosti ove države.

Zvuči tako oslobađajuće: nakon poslednjeg šamara iz Berlina, danas se još bolje vidi da je Srbija daleko od Atlantika i da je Evropska unija uopšte ne želi. Ni ovakvu sa barikadama, niti bez njih.

 

 

 

 

 

 

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane