Natrag

Stav

Stav

Svetislav Basara MEIN KAMPF. Burleska. Izdavač: Laguna 2011

 

Komesar Blesara

 

Režimski pisac Svetislav Basara je prevazišao sam sebe. Postao je junak svojih urnebesnih burleski. Svetislav Basara je danas pisac u trendu. To je pisac koji piše knjige o kojima se priča. Svaka njegova knjiga je kulturni događaj. Gostuje na svim televizijskim kanalima i književnim večerima. Otvara Sajam knjiga. Nalazi se u ukrštenim rečima, što je dokaz najvećeg uspeha jednog pisca. Pravi intervjue sa predsednikom države. Piše kolumne u režimskim novinama. Drži nam predavanja. Kritikuje nas. Vodi borbu za, kako ističe, pobedu evropske Srbije, nad azijatskom Srbijom. Ako danas napadate režimskog pisca Basaru, vi ste primitivac, nacionalista, fašista, reakcionar, protivnik reformi, EU i evroatlantskih integracija

 

Branko Dragaš

 

U svojoj novoj knjizi MEIN KAMPF, čije je prvo izdanje odmah rasprodato, režimski pisac Basara se obračunava sa fašistima u Srbiji, tvrdeći da je obračun sa njima deo projekta denacifikacije Srbije. Meni je logično da se denacifikacijom omiljeni pisac predsednika države obračunava sa nacistima u Srbiji, ali da se denacifikacijom obračunava sa fašistima, to mi deluje zatucano. Koristim izraze pisca iz njegove knjige kada kaže: "Razlikovanje neurologije i neuropsihijatrije još uvek nije uhvatilo korena u našem narodu - narodu koji usled zatucanosti nije u stanju da razlikuje mnogo važnije stvari."/str.7/

Vidimo da ni preobraćenik Basara nije uspeo da se uzdigne, uprkos neprekidnim pokušajima, da se udalji od tog svog zatucanog naroda, koga toliko prezire, koga besramno napada i optužuje.

 Na isti način ja mogu da kažem - Razlikovanje fašizma i nacizma još uvek nije uhvatilo korena kod našeg režimskog pisca - pisca koji, usled malograđanštine, lenjosti duha i ambasadorske sinekure, nije u stanju da razlikuje ni mnogo važnije stvari.

Pri takvoj zbrci pojmova u glavi režimskog pisca, potpuno je logično da Pisac u trendu beži u burlesku da bi izbljuvao svu svoju mržnju, zavist i svoje prokletstvo služenja Ocu nacije, koga sramno naziva Velikim Sotonom. Otac nacije je akademik Dobrica Ćosić.

 Čovek koji je presudno pomogao nepoznatom provincijalnom piscu da se domogne svetlosti velegrada. Drugog svog dobrotvora, Koštunicu dr Vojislava, koji ga je postavio za ambasadora na Kipru, mada nije imao nijedan formalni uslov ispunjen za funkciju ambasadora, nazvao je "dr Mengele pravnih nauka i doživotni firer nacionalsocijalističke demokratske stranke Srbije i samozvani Rajhskancelar Imaginarne Velike Srbije."

A potom piše: "Veliki Sotona je jednoćelijski organizam i neprestano se razmnožava deobom"/str.73/, i piše: "Veliki Sotona... neka se da zaklati, ubiti i bombardovati, pa neka onda iz vlastitog rđavog iskustva cvili i zapomaže, umesto što privatizuje klanja, ubijanja i bombardovanja i na njima zgrće milione srpskih rajshmaraka, koje odmah konvertuje u dolare. Država čiji je predsednik bio Veliki Sotona jednostavno je morala da bude bombardovana, upamtite to. Kao što su njegovi prijatelji morali da umru pre njega, uvek u najcrnjim mukama, da bi on bio srećan što je živ i što traje"/ str.53/, a onda krešendo: "Klonite ga se, prelazite na drugu stranu ulice ako naletite na njega, jer je Veliki Sotona uzročnik tuberkoloze, kancera i leukemije"./str.54/

 

Izlivi nekontrolisane mržnje

 

Kakva retorika! Kakav cinizam! Kakva mržnja! Evroatlantski pisac je izgubio kontrolu nad biciklom. Klonite ga se i prelazite na drugu stranu da ne bi udario u vas.

Pisac u trendu se ne zaustavlja: "Kud god da krene, smrt ga prati u stopu. Iza njega ostaje lelek i vijorenje crnih barjaka. On lično ne usmrćuje i ne ubija, bar ne u posleratnom periodu, bar ne da se zna. A mogao bi jer je iznad zakona. Ali, prođe li ulicom, a stalno je u pokretu, eto ti sutradan serije umrlica na drvoredu, ode li na VMA da prilegne u aparat za magnetnu rezonancu, bolesnici umiru kao snoplje."/str.77/

Neverovatno! Ne mogu da se setim da je neki pisac u našoj književnosti izneo ovakve gnusne mržnje prema drugome piscu. Razumem da se pisci ne slažu, da se svađaju, da polemišu, čak i da padne neka ćuška, imali smo i takve slučajeve, ali da se u formi burleske pišu ovakve bljuvotine, prosto je zaprepašćujuće i deluje nestvarno.

Ko je kriv za toliku izlivenu mržnju? Otac nacije! On je glavni krivac za stvaranje nacionalne ideologije i mitova. Pre njega Srbi nisu bili nacionalno osvešćeni. Pre njega nisu ni znali da su Srbi. Sve dok nije došao komunistički komandant u kožnim čizmama da ih nacionalno probudi i da svojim pisanjem stvori od Srba fašiste.

Nacionalna ideologija je ideologija smrti: "Nacija je kolevka smrti. Smisao svake nacije jeste genocid nad samom sobom. Sitni nacionalni zlodusi ne mogu da žive bez smrti, naročito tuđih, neprestalno broje leševe, dodaju hiljade fiktivnih smrti na ionako zastrašujuće liste streljanih i zaklanih da bismo zauvek bili lider u regionu u broju žrtava po glavi stanovnika i da bismo imali što više argumenata za samosažaljenje i projekciju krivice na druge. Besramno jedu u piju po grobovima. Drže posmrtne govore. Prijatelje počnu istinski voleti tek kada pomru i oslobode im lebensraum. Samo su mrtvi Srbi pravi Srbi. Svi ostali su petokolonaši i izdajnici." /str.76/. Samo su mrtvi Srbi pravi Srbi! Kako to poznato zvuči. Srbi su izvršili genocid sami nad sobom. To je krucijalni dokaz da smo mi genocidan narod. Zato nas treba kazniti. Basara je poslat da nas kazni.

Međutim, to nije kraj. Basara ide i dalje. Njegov bicikl se ne zaustavlja. On nudi originalno rešenje. Spasonosno rešenje za Srbe. Rešenje koje je predlagao novoj vlasti. "U noći između petog i šestog oktobra na čelu jedne ad hoc delegacije istinskih demokrata i patriota, otišao sam kod Zorana Đinđića, u već osvojenu Skupštinu tobožnjeg Grada Beograda, sa zahtevom da se Veliki Sotona izvede pred preki sud i po kratkom postupku STRELJA na Trgu republike."/str.109/

Tako treba! Nema milosti! Nova vlast, nova streljanja! Po kratkom postupku! Nema suđenja! Nema cile-mile! Metak u glavu! Nema tu šta da se raspravlja! Dobricu Ćosića je trebalo odmah likvidirati! Ustreliti ga kao kriminalca! Ustreliti ga kao besnog psa, jer širi opasno nacionalno besnilo. Sve po kratkom postupku! U tobožnjem Gradu Beogradu! Tobožnjem?! Beograd nije Grad, to je tobožnji Grad. Kao što je Basara tobožnji pisac. Koji strelja po kratkom postupku druge pisce. Koji nema milosti. Evropska demokratija započinje - streljanjem! Streljanjem pisca uvodi se demokratija u Srbiji. To traži tobožnji pisac. Koga je stvorio upravo taj komunista i Otac nacije. Zato ga treba streljati na Trgu republike da se odbrani evropska ideja. Jakobinci su nemilosrdno giljotinirali. Pisac u trendu samo strelja. Napredujemo tehnički u sprovođenju zla.

 

Na ivici ludila i "zdrave pameti"

 

Zašto je Basara tako oštar, okrutan i isključiv? Zašto hoće da strelja po kratkom postupku? Otkuda tolika mržnja prema čoveku koji ga je podigao, koji mu je pružio ruku, pred kojim je pseći ponizno puzio, kome je bio odan i kome se godinama divio? Zašto Basara piše baš ovako ostrašćeno? Zašto streljanje? Zar to ne pripada nekom drugom dobu? Zašto streljanje pisca? Da li je bilo nekih drugih kandidata za streljanje?

Pošto je roman autobiografski, pošto je reč o burleski, pošto analiziram šta je sve napisano, glavnog junaka ove maškarade ću nadalje zvati Blesara, ne samo zbog toga što mu to ime pristoji nego radi lakšeg praćenja polemike. Objašnjenje nagomilane mržnje i isključivosti možda mogu da nađem u sledećim rečima pisca ambasadora, priučenog diplomate i revolucionarnog inkvizitora, "ali tvrdim da smo svi, doslovno svi, mentalno bolesni i to od svih duševnih bolesti istovremeno. Mogu to reći na osnovu sopstvenog iskustva jer sam dugi niz godina lebdeo na ivici između ludila i 'zdrave pameti', na ivici koja je sto puta opasnija od najtežeg oblika šizofrenije." /str.60/

Posle ovakve jedne šizofrene izjave, koja je nastala na osnovu ličnog iskustva u lebdenju, jer je naš provincijalni pisac, budući veliki režimski pisac, ambasador i miljenik svih medija, dugi niz godina, kako priznaje, lebdeo na ivici, kao neki guru-mentalni bolesnik, joga letač, koji boluje od svih duševnih bolesti istovremeno, koji izrasta u krvavog Velikog Inkvizitora, možda možemo da nađemo opravdanje za teške reči pisca letača, čije su reči sto puta opasnije od najteže šizofrenije i najtežeg lebdenja, jer Njegova ekselencija ambasador bez diplomatskog iskustva, koji je završavao pijan pod stolovima, dokazujući svoju evropsku usmerenost i određenost, i zet bez pedigrea, potrčko Velikog Sotone i sluga Dr Mengelea, nije mogao da sakrije svoja sopstvena iskustva i ludilo, pa nas je udostojio ove režimske burleske, koja je sto puta opasnija od najtežeg oblika njegove šizofrenije.

Ako ovoj izjavi dodamo i njegovo iskreno priznanje da "naša je nesreća, naša je propast što najmanje 35 odsto srpske populacije čine tipovi poput Blesare /izmena - BD/. Ili čak i gori. Takvi su da ih je jednostavno nemoguće opisati. Beskrupulozni, koji misle isključivo na svoju korist, nemilice arče vazduh i vodu, bestidno troše novac poreskih obveznika i satima telefoniraju na tuđ račun, pritom se lažno predstavljajući kao tobožni zaštitnici bezimenih…"/str.32/, onda dobijamo okvir za razumevanje svih ovih poganih reči koje su ispljuvane na stranicama knjige Pisca u trendu, koji otpočinje svoju borbu sam sa sobom.

Blesara priznaje da je "značajan faktor moje netrpeljivosti bila zavist" /str.33/ , pa se iskazana mržnja prema Ocu nacije i Ideologu verbalnog legalizma može objasniti i na taj način. Njegova zavist ga čini ubicom, jer traži streljanje po kratkom postupku svoga dobrotvora, opseda ga na ivici ludila i šizofrenije, tera ga da piše najpogrdnije uvrede i proganja ga da nanese zlo i svojoj državi i naciji.

 

Plaćeni denacifikator

 

Pored Velikog Sotone i Dr Mengelea, Blesara mrzi i Srbiju. Srbija je za njega - Vermaht Srbija. On piše da je "jednopartijska Jugoslavija bila neuporedivo zdravije mesto od višepartijske i takoreći nacionalsocijalističke Srbije"./str.42/. Jugoslavija koja je izrodila bratoubilački i verski rat je bila neuporedivo zdravije mesto od fašističke Srbije. Jugoslavija je trebalo da bude večna grobnica za nacističku Srbiju. Jugoslavija je trebalo da sahrani srpski patriotizam i nacionalni identitet.

 Ni demokratija nije dobro prošla u ovom lebdećem ludilu .

 Basara smatra da se "nipošto nije smelo ići na uvođenje višepartijskog sistema"... SKJ je napravila kardinalnu grešku. Trebalo je da postane još jednopartijskija. Trebalo je da pojača pritisak. Da uvede policijski čas. Da ponovo otvori logor na Golom otoku." /str.45/.

Posle prekog streljanja Komesar Blesara mora da dobije čin zbog svoje ideološke isključivosti, nastavlja da sprovodi svoje totalitarne metode, traži da se ponovo uvede policijski čas i da se otvori i Goli otok. Streljanja, policijski čas i Goli otok za prevaspitavanje neistomišljenika, pripadaju setu demokratskih sredstva koja opravdavaju sve demokratske ciljeve za uključivanje u evropske i evroatlantske integracije.  Spas, dakle, od fašističke Srbe je Jugoslavija i socijalizam. "Poludeću jednog dana od nostalgije za socijalizmom". / str.120/

Šta je Jugoslavija, kao idealna demokratska država, prema mišljenju Komesara Blesare, trebalo da postane? Jednopartijska država? Ma, ne. To nije dovoljno. Mora da postane jednopartijskija država?Jednopartijskija? Ne, napisao je - još jednopartijskija!

 Kakav doprinos srpskoj gramatici režimskog pisca. Poređenje prideva u lebdećem stanju. Na granici između ludila i šizofrenije. Jednopartijska država, još jednopartijskija i još još jednopartijskija. Ali može i superlativ, skraćeno, ovako - najjedopartijskija država. O, kakva lepota poređenja! O, kakav fašizam poređenja! O, kakvo pijano brabonjanje! O, kakvo ludačko lebdenje na ivici! Gde je moguće ovako poređenje prideva? Moguće je samo u pijanoj glavi Komesara Blesare. To je moguće u državi gde su svi mentalno bolesni i gde je Veliki pisac, budući kakademik, ekselencija pod stolom, plaćeni denacifikator, najprodavaniji režimski pisac, estradni mucavac i mrsomud, napokon odlučio da se obračuna sa fašizmom koji postoji samo u njegovoj glavi "ja sam, da budem  još iskreniji, takođe fašista."/ str.40/

Mogao je da kaže da je bio fašistički iskren. Pa da nam prizna da je sada još fašističkiji iskren i da zaključi da se trudi da bude još još fašističkiji iskren ili najfašističkiji iskren. Morao je da bude  najjednopartijski i najfašističkiji iskren kada je zaključio - "Tito je bio najbolje, iako ne idealno rešenje za nas"./str.45/  

To je Komesar Blesara shvatio tek kada se vratio sa ambasadorovanja i kada je presekao vrpce Sajma knjiga. Kada je ušao u ukrštenicu i kada je iz dosade, izgubivši talenat i vrcavost, zadrigao u blagodetima režimskog samoreklamiranja, kada je postao dvorski pisac i sagovornik predsednika mediokriteta, opijen sopstvenom veličinom i istorijskim značajem, poput onoga slikara iz Gogoljeve priče Portet, počeo da shvata da je Veliki meštar sviju hulja bio najbolje rešenje za nas.

Doduše, Komesar Blesara još uvek nije postao Maršal naše književnosti, jer nije kao idealno rešenje za našu književnost uspeo da sahrani svog stvoritelja i dobročinitelja, ostavio je nezaklanog Oca nacije. Oceubistvo pokušava da izvrši ovom burleskom, kada već nije mogao da ga strelja, makar da se sprda sa njim. Palanačka zavist lokalnog đilkoša. Kada Veliki Sotona na Sajmu knjiga potpisuje svoji knjigu, ljudima koji strpljivo čekaju u redu, dok kod Komesara Blesare na štandu nema ljudi, onda je to krucijalan dokaz da je Srbija fašistička država i da su Srbi fašisti.

Njegova opijenost Maršalom kao najboljim rešenjem za Srbe je posledica šizofrenog lebdenja na ivici. Naravno, Maršal nije baš idealno rešenje za Srbe, priznaje to i poludeli nostalgičar za socijalizmom, jer je Sin naroda i narodnosti "ljubio pionirke - kada bi malo više potegao i bio dobre volje - i u usta. Nekima bi gurao jezik." /str.47/. Nije idealno, ali je Najbolje rešenje. Eto tako, nek se zna da je i Drug Komesar Blesara dobro obavešten o svemu. Priznao je da zna šta je radio pionirkama. Najbolje rešenje za nas. Pa, šta? Nema veze! Neka je radio! I drugi bi to radili da su bili na njegovom mestu. Pred naletom narastajućeg fašizma sve je dozvoljeno u antifašističkom pokretu. Smrt književnosti - živela burleska!

 

Prevaspitavanjem do uništenja

 

Najbolje rešenje za nas Srbe, genocidne fašiste i remetilački faktor na Balkanu, bio bi taj uniformisani i preparirani Maršal, ostareli kicoš i perverznjak, koji pionirkama gura jezik u usta, jer je dobre volje, jer je malo popio, jer je neprikosnoveni gospodar najjednopartijskije partije, pa, samom tom činjenicom, niko ne sme da mu se suprotstavi u njegovim perverznim igrarijama. To Srbima treba. Takav najjednopartijskiji Gazda.

Komesar Blesara zna, kada bi malo više potegao, kada bi i on, takođe, bio dobre volje, šta je najbolje za Srbe. U pijanom zanosu, na ivici, dok lebdi, idealno je stanje za davanje najboljih rešenja i zakukavanje za propalim socijalizmom. Jedino rešenje bi bilo, naravno i najbolje, jer druga se u totalitarnom načinu razmišljanja ni ne razmatraju, da Srbi, kao dokazani divljaci i koljači, izbegnu fašizam i nacizam. Sve zajedno, za svaki slučaj neka idu u paketu, stave pod strogu najjednopartijskiju kontrolu gramatički nepismenog pisca, kako bi njegova ekselencija ambasador, koji pijan ordinira ispod stolova, danas priznati evropejac i medijski pisac, bio sasvim siguran, dok ladi spolovilo na plaži u Larnaki, dok pije viski sa ledom o trošku opljačkanih poreskih obveznika i namešta suncobran da ne bude previše na suncu, jer ima jako osetljivu kožu, pa mora, kakvog li napora, svaka dva sata da prekida svoje udobno ambasadorsko lenjstvovanje, izležavanje i plandovanje, dok na miru razmišlja kako da strelja Oca nacije, kako i kada da uvede policijski čas i koga da pošalje na Goli otok, na prevaspitavanje.

Neka prođu, brate, Toplog zeca, to je najbolje za sve koji imaju suprotno mišljenje od Komesara Blesare, da bi on, dakle, bio potpuno siguran da su Srbi, napokon, porobljeni najjednopartijskijom partijom na svetu i najjednopartijskijim najboljim rešenjem, jer to je jedini način, ponavljam, jedini način, da ne kažem još jediniji ili još još jediniji, odnosno najjediniji, da Srbi više ne prave nikakva sranja, da ne nerviraju Upravljače sveta, da nema nikakvih više usranih pobuna i da se ne dižu proklete revolucije, jer su ti ludi, genocidni, fašističko-nacistički, primitivni i nepokorivi Srbi, na kraju svih krajeva, konačno i definitivno pokoreni i uništeni.

Srbi su iskorenjeni! Daje se na znanje Upravljačima sveta, operacija bez anestezije je završena. Srba više nema! To je najbolja vest u propaloj tranziciji. Srba više nema! Kako to dobro zvuči! Srušena je fama o biciklistima! Pronašli smo najbolje rešenje za sve: za Upravljače sveta, međunarodnu zajednicu, evropske integracije i za malograđane iz Kruga Dvojke, rešenje koje bi donelo trajan mir i stabilnost u regionu, rešenje kojim se konačno rešava srpsko nacionalno pitanje i sva ta zajebancija oko tradicije, pravoslavne vere i nacionalnog identiteta, rešenje koje je sigurno i dokazano najbolje, ali ne baš i idealno, jer bi idealno bilo da, ipak, onaj pegavi osamdesetogodišnji Maršal na odru napastvuje neku našu pionirku, da je u antifašističkom pokretu smežuranih i osušenih udova uzme i dokaže da i posle Tita živi samo Tito i njegova večna deca komunizma.

To silovanje srpskih devojčica je mnogo bolje, nije baš idealno, jer još uvek srpska krv nije puštena, ali je u svakom slučaju zaista mnogo bolje od nacionalsocijalističkog zanosa napaljenih Srba, zanosa koga nije mogla da uništi ni izrežirana i nameštena Petooktobarska kontrarevolucija.

 Njegova naknadna pamet, nakon ambasadorskog lenjstvovanja na mediteranskom suncu, "lenjost mi je spasila život" /str.51/, ambasadorovanja koje se, prema iskrenom priznanju, svodilo na "jedino što sam u ambasadi uspeo da promenim bilo je da okrečim zgradu i da postignem da prozori ostanu otvoreni... ipak, sam se odmorio tokom te četri godine." /str.113/, odmaranju o trošku genocidnog i siromašnog naroda srpskog, koga prezire i ismejava, uspela je nekako da dokuči, da dođe do poražavajućeg saznanja da je "bledunjava, nenasilna i neosvetnička, petooktobarska paradajz-revolucija, zapravo karikatura od revolucije."/str.27/. Sa Kipra mu ta paradajz-revolucija, dok je iz dosade farbao zgradu i otvarao prozore, nije delovala previše karikaturalno. Ali kada je izgubio sve sinekure, kada je vraćen u grotlo hladne azijatske stvarnosti, probudila se u njemu varvarska zavist, mržnja i bes. Danas to više ni ne krije. Ništa ga više ne može zaustaviti da se obračuna sa zabludama. Svim zabludama koje on smatra prokletim nasleđem prošlosti.

 

Isus Hrist opasan tip

 

Ni Isus Hrist nije ostao izvan ove sprdnje. Zašto bi Isusa Hrista poštedeo? Sve je dozvoljeno u ludačkom pijanstvu. "Čak je i hrišćanstvo podleglo toj zabludi. Što je neoprostivo. A možda je čak i jeres. Jer, Isus, skupa sa učenicima, nije radio ništa KORISNO /podvukao Blesara/ u ovozemaljskome smislu. Čak je i učenike odvraćao od posla." /strr.51/. Isus Hrist je, dakle, takođe bio njegov drug lenjivac, koji nije radio ništa korisno. Ništa KORISNO! Podvučeno! Naglašeno. Neka se upamti. I ne samo to. Bio je i poguban za okolinu. Svoje učenike je odvraćao od poslova. Zamislite?! Čak je i njih odvraćao od rada. Kakva štetočina! Kakav blefer!

Jer ako Isus Hrist ne radi ništa korisno i učenike odvraća od poslova, onda je on opasan tip. To su isto mislili jerusalemski sadukeji i fariseji, Komesara Blesare ideološki pajtaši. Uplašeni da ih bič Sina Božijeg trajno ne istera iz udobnog hrama, gde su trgovali, špekulisali i radili ovozemaljske korisne stvari. Zato su ga izručili Pontiju Pilatu i optužili. Zato su ga razapeli na krstu i ubili. Komesar Blesara je naš književni sadukej i farisej. Komesar Blesara strelja pisca. Na licu mesta, po kratkom postupku. Komesar Blesara se plaši biča kritičke javnosti. Zaštićen je privilegijama okupatorskog režima, umotan u sopstvenu sujetu, uzdignut na položaj dvorskog lakeja, sagradio je oko sebe hram ljudske pohlepe, licemerja i gluposti, pa nam sa trona velikog pisca i intelektualca, nadmeno i bestidno, drži moralne pridike.

Ambasador lenjivac je prevazišao maštu pisca lenjivca. U svom lebdenju nad ivicom spoznao je da je lenjost vrlina i da je Isus Hrist bio guru svih lenjivaca. Šta je to korisno u ovozemaljskom smislu i zašto je Isus Hrist bio lenjivac nije nam objašnjeno. Jednostavno, Komesar Blesara smatra da to i ne treba da objašnjava nikome, jer je on pisac čije se sprdačine odmah objavljuju, on ne traži sponzore, njemu je sve dozvoljeno, on može da blesara, da lupeta, udara, vređa, može da strelja pisce, može da širi blesarevštinu, jer je on miljenik evopejaca, dece crvene buržoazije, miljenik svih proevropskih nacionalnih medija, on je brend skorojevića i palanačkih modernista, svih onih koji žive na budžetu države koju preziru, njega niko nema prava ništa više da pita, on je institucuja nemorala i podlosti, on ne vodi nikakve polemike, on je iznad svih nas, on vodi monologe i sanja o najjedopartijskijem sistemu, streljanju, policijskom času i Golom otoku.

Svi koji mu stanu na put su unapred osuđeni na uvrede, porugu i sprdanje. Ne dozvoljava nikome da ga sputava u tom njegovom pijanom prosipanju žuči i kritici svega postojećeg, jer okupatori demokratije i nacionalne nezavisnosti podržavaju njegova mucava i nepismena baljezganja, jer im to odgovara, jer su dobili zadatak da to baš tako rade, jer rade po unapred smišljenom scenariju, rade kako im je naređeno, rade protiv interesa svoje države i svog naroda. Komesara Blesaru to nije briga. Bitno je da on dobije medijski prostor, da zagadi javnost što više, da sve obesmisli, da se osveti, da izbljuje sve gadosti i zavisti iz sebe i da tako doprinese opštoj konfuziji, apatiji i rastakanju našeg nacionalnog i građanskog bića. Njemu ne smeta što je okovana demokratija, što je uništena privreda, što su mediji stavljeni pod kontrolu savetnika, što je predsednik mediokritet i klovn, što su tajkuni opljačkali Srbiju, što je gradonačelnik prevarant, demagog i totalitarista, što su uništene sve građanske institucije, što žuta pošast privatizuje čitavu državu, što su građani opljačkani, osiromašeni i što žive na samom egzistencijalnom minimumu, što sve više dece gladuje, što više Srba umire nego što se rađa, što građani ne mogu da se leče, što nam je školstvo propalo, što kulturu vode kriminalni tipovi, što se preko kulture peru pare, što je sve u kulturnom životu betonirano i pod kontrolom,što je književnost bačena u potpalublje, što mladi napuštaju Srbiju, što sela umiru, što nacija umire, što država odumire i što, ako ovako nastavimo, sigurno nestajemo, na opštu radost moćnika koji upravljaju svetom. Komesaru Blesari to ništa nije važno, nego vodi svoje lične krstaške ratove da bi nahranio svoju bolesnu taštinu.

 

Opšte mesto

 

Komesar Blesara je baš odlučio da se obračuna sa svima. Niko ne sme ostati pošteđen. Tako se, navodno, obrušava i na političare i piše za njih: "političari su svuda takvi samo zato što - kao u slučaju rasne teorije - podležemo zabludi da su na zapadu bolji jer su organizovaniji, redovno se tuširaju i posle vršenja velike nužde puštaju vodu u toaletima... ovi naši to ne čine jer je prezir prema zapadnoj tehnologiji, uključujući vodokotliće, deo - našeg identiteta".

Ovo je tipična blesaroviština. Nešto kao deo identiteta Komesara Blesare. Nešto što je postalo njegovo opšte mesto. Trebalo je da ispadne smešno, ironično i vrcavo, ali je postalo glupo, prazno i dosadno. On kao kritikuje političare, odnosno režim, čiji je on omiljeni pisac. Političari se kao ljute, da se Srbi ne dosete, ali, ipak, otvaraju sve medije svome omiljenom piscu. Puštaju ga sa lanca da opogani javni život. Svi mi kao treba da se smejemo što su naši političari tako prikazani. Ali mi svi znamo da je to gnusna laž. Naši političari uopšte nisu takvi. To je namerna zamena teza. Sprdanje sa povodom. Sprdoblesarenje. Blesoprd!Sprdobles! Blesarosprdačina. Sprdoblesosprd! Sprdoblesosprobles! Blesosprdobles! Na ivici. Komesar Blesara je mogao, recimo, sve to da izravno proveri sa predsednikom države, prosrpskim predsednikom koji se budi sa pevaljkom Severinom. Mogao je da pita svoga obožavanog predsednika, kada je već vodio namešten intervju sa tim mediokritetom, kada već ne sme ništa drugo da ga pita, da li se redovno tušira, da li posle vršenja velike nužde povlači vodu u toaletu i da li ima prezir prema vodokotliću.

Naravno, Komesar Blesara je lukav. Nije on ludi Srbin. On to nikada ne bi pitao. Ovako je mnogo bolje. Piše da bi ispao kao duhovit i da bi se kao podsmehnuo srpskim političarima. Svi mi znamo da je Komesar Blesara fama. Srpski okupatorski režim je uspostavljen odlukom velikih sila i ucenjenim političarima je dato neograničeno pravo da opljačkaju državu i građane Srbije, da zaduže državu i narod i da slome ekonomsku kičmu Srbije, da Srbija nikada više ne bude remetilački faktor na Balkanu. Srpski politički ološ je tu priliku obilato iskoristio i danas su oni bogati ljudi. Sve su podredili pljačkanju države i naroda. Pljačka je još uvek u toku. O tome Komesar Blesara, naravno, ne sme da piše. Poltron i kukavica uživa u svojim privilegijama bogatog i priznatog režimskog pisca. On ima arhaičnu predstavu o srpskim političarima i pokušava da bude duhovit na najbizarniji način.

Skutonoša banditskog režima

 

Srpski političari pripadaju staležu bogatih članova evropskog društva. Neka obrati pažnju koja odela nose njegovi prijatelji, koja kola voze i koja pića piju. Mogao bi, recimo, Komesar Blesara da upita svoga najdražeg političara Čedu Jovanovića kako se obogatio, da li se tušira, da li povlači vodu na vodokotliću sam ili to rade njegovi telohranitelji. Srpski političari su se obogatili bestidnim pljačkanjem države i naroda, postali su kapitalisti preko noći, japijevci, špekulanti i ne razlikuju se od belosvetskog političkog ološa koji su uništili civilizaciju. Koji su doveli do bankrota EU i Evropu uveli u sazvežđe socijalnih revolucija. Uništili su evropsku ideju. Uništili su demokratiju. Uništili su republikansku ideju. Oteli su nam slobodu i predali nas u ruke bankara zlikovaca. Porobili su čovečanstvo zelenaškim kamatama. Porobili su države i nacije. Razorili su institucije. Obesmislili su život. Okupirali su medije. Stvorili su od građana konzumente. Idiote. Debilizovali su javni život.

Veliki brat sve kontroliše. Svuda perverzija, pijanstvo i nemoral. Svuda rasulo i raspad. O tome treba danas da piše angažovani evropski pisac. O tim temama treba pisati. Pisati i urlikati! Zašto Komesar Blesara o tome ne piše? Zašto ne udari na te najmoćnije skotove? Zašto ne pokaže svoju drskost i hrabrost u obračunu sa tim kriminalcima na vlasti? Zašto se iživljava na ostarelom piscu? Njega hoće da strelja?! Masturbira nad Drugom Titom i socijalizamom! Veliča najjednopartiskiji sistem i zajebava nas u zdrav mozak. Nema muda da izađe na crtu tim mafijašima na vlasti. Nema petlju da se obračuna sa njima. Postao je odguzna muva predsednika mediokriteta. Zatvara oči pred najvećom pljačkom u istoriji našeg naroda. Postao je skutonoša tog banditskog režima. Postao je njihov glasnogovornik. Konsiljere. Potkupili su njegovu lenjost. Potkupili su ga otvaranjem Sajma knjiga, dobijenom NIN-ovom nagradom i slikom u ukrštenim rečima. Ucenili su ga. Prodao je svoja uverenja i to je njegovo pravo. Njegov život. Ali nema prava više da nam drži predavanja. Nema prava da se sprda i zajebava. Neka napiše burlesku o sebi. Neka bude to što jeste i neka umukne. Neka brani svoj status i svoj kapital. Neka nas ostavi na miru.

 

Blesarevština

 

Pokušaj Komesara Blesare da ispadne duhovit i da se kao sprda sa svojim prijateljima srpskim političarima je jadna blesarovština. O, Blesara, Blesara! Ne hvataj se u kolo u kome ne možeš da igraš. Drži se svojih nalogodavaca i svoga udobnog, malograđanskog života. Povuci vodu u vodokotliću, posle velike nužde predsednika države, možda će te nagraditi nekim boljim ambasadorskim nameštenjem. Možda nećeš morati da farbaš zgrade i otvaraš prozore. Možda nećeš više morati da pišeš naručene burleske. Možda će se tvoji gospodari zadovoljiti da povlačiš vodu u vodokotliću njihovih toaleta.

Parafraziraću jednu rečenicu napisanu o Velikom Sotoni - Komesar Blesara je zgrnuo milione dinara, odnosno stotine hiljada evra intenzivnim pljuvanjem i ponižavanjem sopstvene nacije i sopstvene države, pljuvanje i mržnja su njegov plaćeni posao, on je vrhunski inženjer manipulacije i spinovanja, sluga okupatorskog režima, poltron i licemer, mekušac i jajara koji ne sme da digne svoj glas protiv totalitarizma i pljačkanja, koji mora da oblači odela koja mu ne stoje da bi otvarao Sajam knjiga, neotesani primitivac, pijandura i podlac, kome neko mora da kaže da umukne, da se skloni iz svih televizijskih emisija, da nauči da govori, da nauči da misli, da nauči da piše gramatički pravilno, da uzme bicikl i da pokuša, ako ga lenjost nije ubila, da se vrati na početak, jer sve je ovo fama koja će proći, koja će otići u zaborav, a sa njom i on, režimski sluga, propali ambasador, neuspeli satiričar, njegova mržnja, zavist, ludilo i primitivizam, sve će to, dragi moji, otiću u prokleti zaborav, da ne kažem smrdljivu kanalizaciju, kao i njegove ofarbane ambasade, otvoreni prozori i vodokotlići po toaletima.

Uzgred, ako je već hteo da govori o evropskim političarima, onda je mogao da pročita i da prenese izveštaj o analizama koje su nađene u toaletima parlamenta Evrope. Te objavljene analize više govore o evropskoj politici, nego sve burleske Komesara Blesare i sve njegove donkihotovske borbe sa pokvarenim vodokotlićima.

Jedini koji je tobož dobio naklonost Komesara Blesare je Zoran Đinđić: "Pristojan filosof, ali Ničeu ipak ni do kolena, koga su hladnokrvno ubili samo zato što je perfektno govorio nemački i koji je, zahvaljujući superiornom pojmovnom aparatu tog jezika, uspeo da prozre prevaru viševekovnog srpskog paradajz-fašizma" / str.38/... "Đinđića su ubili zbog toga što je ugrozio stabilnost hiljadugodišnjeg srpskog Reicha." /str.42/

Kažem tobože, jer Komesar Blesara ne oprašta ni njemu. Sprda se sa svima, prcka i pljucka na sve, jer je zločest, zavidan, ljubomoran, lenjivac, uobražen i ponižava pristojnog filosofa, koji nije do kolena Ničeu, kao što ni Komesar Blesara nije do kolena Domanoviću, Steriji, Nušiću, Petru Kočiću ili Dušku Kovačeviću. Poređenje Đinđića i Ničea je ta prokleta blesarevština. Blesarevština je skorojevićko poprckavanje na sitno, palanački narcizam malih diferencija, provincijalna zavist, šanerski zajeb, odsustvo duhovne vertikale, sprdanje na zadatu temu, onanisanje nad istorijskim impresijama, varvarska mržnja, jezuitska isključivost, krstaška okrutnost, komesarska logika, podaničko uvlačenje moćnima, guzoljub, totalitarističko licemerje, pijani modernizam i proklestvo ugašenog talenta. Blesarevština je zarazna bolest koja mora de se leči. Najbolji lek za blesarevšinu je da ne piše ništa i da umukne. Neka se povuče u osamu i neka doživi katarzu.

Tvrdnje da su Đinđića hladnokrvno ubili samo zato što je perfektno govorio nemački je podlost. Tvrdnja da je Đinđić uspeo da prozre prevaru viševekovnog srpskog paradajz-fašizma je glupost. Istorijska je istina da je poslednjih meseci svog života Đinđić, shvativši o čemu se radi, postao zagovornik zaštite srpskih nacionalnih i državnih interesa. Nažalost, streljali su ga jer rešavanje nacionalnih i državnih pitanja nije bilo u njihovom planu. Tako stalno rade kroz istoriju. Nije im to prvi put. Ako ne mogu da vas potkupe, oni vas ubiju. O tome Komesar Blesara ne sme da piše. Niti sme da piše ko su bili insajderi i pomagači u tom streljanju. Ako je dobro obavešten kako je Maršal revolucije gurao jezik u usta pionirkama, morao je da zna ko je iz Đinđićevog bliskog okruženja učestvovao u programiranom streljanju. Koji političari oko Đinđića su bili deo te političke zavere? Zašto nam to ne otkrije? Zašto se plaši? Zašto ne skine famu sa tog kriminalnog streljanja? Neka to napiše i spasi napaćenu dušu.

Tvrdnja da su Đinđića ubili zbog toga što je ugrozio stabilnost hiljadugodišnjeg srpskog Reicha spada u izjave sa ivice. Izjave date u transu letenja. Između ludila i burleske.

 

Ništa nije slučajno

 

Na kraju, čemu ovo pisanije? Zašto Komesar Blesara sve ovo radi? Mislite li da je on glup i izmanipulisan? Mislite li da je burleska slučajno napisana? Slučajno ima taj hitlerovski naslov? Ništa nije slučajno. Nema slučajnosti. Njegova knjiga je izašla programirano. Posle ekonomskog kolapsa, ostalo je da se uništi još preostali nacionalni identitet. Sada je na tapetu nacionalni identitet. Njega treba razoriti. A najbolje se to radi kada se Srbi optuže za fašizam. To je preuzeti recept. Izvođača radova ima na pretek. Otimaju se ko će preuzeti operativu. Sve su spremni da urade samo da ostanu u igri, da ne presuši dotok donacija.

Borba protiv fašizma se pojavila u pravom trenutku. Tačno kad treba. Kada je ponestalo para. Uvek se sve vrti, ipak, oko novca. Briselska birokratija, administracija Imperije u rastrojstvu i sorošovske fondacije ukidaju mnoge donacije za profesionalne parazite u nevladinom anacionalnom sektoru, koji koračaju rame uz rame sa vladinim činovnicima, koji uzimaju pare na foru, na guzove, na glupost i na prevaru, koji su čitavu deceniju naučili da dobro žive na donacijama, ali danas donacija više nema, presušila su vrela, nema više para jer je kriza, jer se svet menja, jer je došlo novo doba, pa kada je već tako, brže-bolje je nađena neka nova žvaka, neka nova obmana, samo da bi se obezbedio siguran priliv novca, samo da bi se osigurao parazitski život na tuđi račun, izmišlja se jedna nova pošast koja može da bude jako profitabilna i za koju se mogu izvući lepe pare. Tako je otkriven fašizam u Srbiji. Napravljen je projekat-fašizam u Srbiji.

Deci komunizma je odgovaralo da oni postanu antifašistički pokret koji će dobijati novac od briselske Kominterne. Ali, projekat je lansiran u pogrešnom trenutku. To nisu očekivali. Ne samo da su budžeti EU i Imperije prazni, ne samo da stotine hiljada ljudi u Evropi i Imperiji izlaze na ulice da zaštite ugroženu demokratiju, da odbrane republikansku ideju i građanske slobode, nalazimo se u predrevolucionarnom stanju koje mora nešto novo da izrodi, nego je u evropskim društvima, koja su doživela potpuni bankrot evrozone i propast evrounijskog nametnutog briselskog političkog koncepta, došlo do pojave i nacizma i fašizma do te mere da ultradesničari dobijaju sve veću naklonost birača i da su u mnogim mestima širom Evrope već ušli u lokalne organe vlasti. Bilo je prirodno očekivati da će Evropa naglo zaokrenuti udesno i da će se probuditi stari aveti prošlosti. Umni ljudi su to već davno predvideli. Ali fariseji i sadukeji tranzicije nisu pratili igru. Ostali su zatečeni.

Pokušaji neoliberalnih ideologa da, u novonastaloj evropskoj zbilji, nastave da sviraju staru, dobro poznatu muziku o donacijama, veličajući navodni fašizam u Srba, dok prizivaju streljanja, policijski čas, Goli otok, perverznog Maršala i socijalizam, samo je žalosni dokaz da naša malograđanska kvazielita na vlasti ništa ne čita, da ništa ne prati, da je izgubila moć rasuđivanja, da su zadovoljnim onim što su opljačkali, da ne žele ništa da menjaju i da su spremni, radi svoje lične udobnosti, sve da preduzmu da se totalitarni režim i dalje zadrži, da sve ostane isto, jer taj totalitarni režim je garancija njihovog parazitskog života u kome može da se lenjstvuje do mile volje i da se pišu ovakve posprdne burleske. Udarna pesnica tog totalitarnog režima u kulturi je nesretni Komesar Blesara.

Neoliberalni totalitarni režim je na izdisaju. Tržišni fundamentalisti će svim sredstvima braniti osvojenu vlast. Njihovi životi su ugroženi ako nisu na vlasti. To je njihova borba za opstanak na slobodi. Ukoliko izgube vlast, završiće na robiji i konfiskovaće im se imovina. To ih sigurno čeka. Pre ili kasnije. Zato je važno da se nacionalna i građanska Srbija obračuna sa podvalom o fašizmu u Srba. Zato je važno da se raskrinka podlost Komesara Blesare i blesarevštine u celini. To mora da bude zadatak svakog od nas.

Naša nacionalna osobina je da prepustimo sve slučaju, jer uvek pogrešno mislimo da to nije ništa, da je to prolazno i da će samo da se ispravi. Greška! Ako smo išta naučili za ove dve decenije nacionalne tragedije, to je iskustvo da ne smemo više ništa prepuštati slučaju i da moramo ustati u odbranu naše nacije i naše države. To je jedini način da sačuvamo svoj nacionalni identitet i svoju državnu nezavisnost. To je jedini način da obezbedimo sigurnu budućnost našem pokolenju.

Zato su napisani ovi redovi. Zato moramo otpočeti našu borbu protiv totalitarizma i blesarevštine. Moramo ih poraziti odmah, jer sutra neki novi Komesar Blesara, na ivici nerava, može da izda naređenje evroatlantskim inkvizitorima da nas streljaju po kratkom postupku, da nam uvedu policijski čas, da nas pošalju na Goli otok ili na Kolimu, da njihovi generalisimusi guraju jezik u usta našoj deci i da sve to objašnjavaju borbom protiv fašizma u Srba. Veliki brat to traži od njih. Oni su spremni sve da urade jer su ucenjeni. Oni su spremni sve da urade jer su podlaci i moralne protuve.

Naše je da se borimo i ne dozvolimo da nam razruše kuću. Mi rezervne države i rezervne nacije nemamo. Nemamo velikog izbora. Ostalo nam je jedino da branimo slobodu i nezavisnost. To je naša sveta dužnost.

                             

 

 

 

                                                                                                                               

 

 

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane