Natrag

Nestajanje

Nestajanje

Sudbina zaboravljenih vojvođanskih opština koje nisu glasale za demokratsku pljačku

 

Vađenje duše na pamuk

 

Opština Mali Iđoš, kojoj pripadaju još dva naselja, Feketić i Lovćenac, ima 11.000 stanovnika i 2.500 zvanično nezaposlenih. Nezvanično, ima ih tri puta toliko. Kako su uništeni poslednji tragovi privređivanja i života uopšte na ovom vojvođanskom dnu, gde još samo narodna kuhinja radi, govore slike propasti nekih ovdašnjih fabrika

 

Arpad Nađ

 

Bivši direktor Meridijan banke Tomislav Đorđević, inače veliki prijatelj Božidara Đelića, "postoktobarskog" ministra za sve namene, bio je, između ostalog, i vlasnik poljoprivrednog dobra "Njegoš" iz Lovćenca. Njegovim "ulaskom u posed" smišljeno je napravljena situacija za stečaj, što se ubrzo i desilo. Tako je propala firma koja je u najbolje vreme svoga poslovanja imala i do 500 stalno zaposlenih radnika.  Zbog ovih ali i brojnih drugih multimilionskih pljački i prevara, Tomislav Đorđević danas izdržava (bolje reći uživa) takozvani kućni pritvor...

U međuvremenu, radnici potražuju veliki novac, što za neisplaćene plate, što za otpremnine. Na spisku za proveru validnosti srpskih privatizacija koje su državnim organima Srbije dostavili Savet Evrope i nadležne institucije Evropske unije, nalazi se i PD "Njegoš" iz Lovćenca. Zvanično, i tužilaštvo za organizovani kriminal ispituje tu privatizaciju. Nezvanično, ništa se ne dešava...

I fabrika obuće "Antilop" iz Feketića bi svakako mogla da bude predmet ozbiljnih istraga, jer je smišljeno uništavana. Nekada je i ova firma imala više od 300 zaposlenih radnika, no pravi sunovrat dolazi istog dana kad je vlada koalicije pod nazivom DOS počela da sprovodi svoje metode osvajanja vlasti. Najpre je uklonjen prethodni direktor, Obrad Tomašević, koji dedevedesetih godina jeste bio u članstvu JUL-a, i jeste nakon 2000. godine počeo da povremeno "zaboravlja" da isplati plate, ali je bio čovek poslovnih ambicija, svakako neuporedivo bolji od onih koji će svima u nastavku tranzicione drame doći glave.

Za vreme Tomaševićevog mandata u Feketiću je izgrađena fabrika obuće, i to u vreme kad vlada DOS-a dolazi na scenu. Zbog njegovog političkog opredeljenja, nove vlasti nisu dale dozvolu za rad ove fabrike, a zaskočili su ga i pitanjima o poreklu novca kojim je fabrika izgrađena (kao da je samo taj novac bio sumnjiv!). No, zabava tu tek počinje...

U fabrici obuće neko vreme se smenjivalo nekoliko rukovodilaca. Bilo je i tragikomičnih slučajeva. Tako je, na primer, lokalni poslastičar Kočo Samardžiski imao nameru da "proširi delatnost" i uloži u fabriku obuće, ali je ubrzo na to mesto došao Radiša Radivojević, čovek koji je prethodno upropastio fabriku "Aska" iz Kule.

Zla sreća fabrike obuće iz Feketića nije se na ovome završila. Firmu je za 1,3 miliona dinara preuzeo Vladimir Klać iz Feketića, ali je i on brzo ostavlja, povlači sredstva i otvara novu fabriku obuće u neposrednom komšiluku stare.

Umesto njega, kao vlasnici firme pojavljuju se Dragan i Bojana Martinović iz Feketića, koji od jula 2007. godine pa do februara 2008. godine radnicima isplaćuju neverovatnu "platu" u rasponu od 250 do 1.500 dinara! Da, to je bila mesečna plata, nezapamćena u istoriji najsurovijih oblika kapitalizma!

Pred konačno zatvaranje fabrike Dragan Martinović se ne pojavljuje pred radnicima, pa umesto njega sve poslove vodi njegova supruga Bojana, koja je dan uoči zatvaranja firme saopštila radnicima "da možda neće moći da se prijave na biro za zapošljavanje" i da možda neće steći "status tehnološkog viška". Nakon toga, mesec dana radnici nisu pozivani u fabriku, a kad ih je konačno gđa Martinović pozvala na razgovor, poturila im je papir na kome je trebalo da se potpišu da se odriču otpremnine kako bi mogli biti prijavljeni na biro kao "tehnološki višak"!

Ali, već na vratima Nacionalne službe za zapošljavanje u opštini Mali Iđoš (kojoj pripada i Feketić, prim. red.), radnike je sačekala informacija da ništa ne brinu, da će oni dobiti svoju otpremninu bez obzira na to što su tehnološki višak, te da je u pitanju "čista formalnost". Bilo je očigledno da je gospođa koja je to saopštila, u nekom dogovoru sa ljudima kriminalnih ambicija koji su doslovno zauzeli fabriku obuće u Feketiću.

Sa druge strane, treba reći da je ovde na sceni bio i otvoreni kriminal, jer do današnjeg dana radnici su ostali uskraćeni za zaostale plate, otpremnine, radni staž od juna 2004. godine do marta 2008. godine, za regrese, putne troškove, tople obroke, prekovremeni rad...

U međuvremenu su bivši radnici ove opljačkane firme tužili nadležne sudu u Bačkoj Topoli, i dobili presudu sa pripadajućom kamatom. Ta presuda je pravosnažna, ali rešenje nikada nije dostavljeno na adresu tužioca.

Iz ovog tranzicionog terora koji nije zaobišao ni opštinu Mali Iđoš, kao po običaju, osim povremeno-privremenih vlasnika, dobro su prošli i advokati oštećenih (za koje pojedini radnici veruju da su "umreženi sa drugom stranom"). Tako je, na primer, advokat Gizela Mak Dudaš pokupila čitav vozni park fabrike (kombi, pikap, plus putničko vozilo). Dogovor sa strankama je bio da će dobiti svojih 10 odsto nakon okončanja postupka. Kad su joj radnici skrenuli pažnju da nije dogovoreno da uzme baš ceo vozni park dok oni gladuju, slegla je ramenima i rekla da ona mora da naplati svoj rad. Koji rad, ostalo je nejasno.

Pre nego što je fabrika obuće u Feketiću zatvorena, bio je pozvan inspektor rada iz Subotice, Nikola Ivelja, koji je "prosvetlio" radnike rekavši im da su od 2000. godine imali posla sa kriminalcima!

- Znate li vi, gospodo, da je taj Vlado Klać kriminalac? - pitao je ojađene radnike Ivelja. A radnici mu rekoše: znamo inspektore, zato smo vas i zvali!

No, nije u pitanju vic nego sumorna slika ovdašnje svakodnevice. Bivši zaposlenici govore da su Vlado Klać i njegova "muza" Roža Perlaki iz Feketića 2006. godine, usred radnog vremena, na ulicu izbacili 15 radnika, bez pisanog i usmenog obrazloženja.

Opština Mali Iđoš koja u svom sastavu ima još dva naselja, Feketić i Lovćenac, broji 11.000 stanovnika i skoro 2.500 nezaposlenih. Za poslednjih godinu dana u opštini su zatvorene još tri firme: ciglana i ribnjak u Malom Iđošu, kao i fabrika metalskog kompleksa. U te tri firme radilo je nešto više od stotinu radnika, a danas je, zbog zatvaranja proizvodnje, gladno tih stotinak porodica.

Predsednik opštine Mali Iđoš, Kalčika Pal, svakako snosi odgovornost (ili barem deo odgovornosti) što su ove tri fabrike prestale sa radom i što mu je lakše da ode po pomoć u Mađarsku kako bi predstavio položaj Mađara gorim nego što jeste (a svima je isto - i Srbima i Mađarima), nego da istinski nađe načina da lokalna privreda ponovo stane na noge.

U Lovćencu je još gore, jer je poslednja fabrika otvorena u vreme vladavine Slobodana Miloševića. Narod kupuje "na veresiju", radi i narodna kuhinja sa sve više korisnika, putevi su upropašteni, a od oktobra 2000. godine, ni gram asfalta nije stavljen na sve veće rupe u koje se zaglavljuju vozila. Postalo je jasno da ovde, u ovoj opštini, žive dobro samo oni koji primaju platu iz budžeta.

U preostalim firmama ima slučajeva da radnici rade bez radnog vremena, od 6 do 22, tokom celog dana, kao u fabrici voća i povrća "Futura" u Feketiću. Poludivlje harambaše današnje Srbije, kao što su Mlađan Dinkić i Bojan Pajtić, doslovno su zabranili razvoj ovog kraja iz čisto političkih razloga, jer za njih ovde niko i ne glasa.

Sve je ovo dovelo do toga da se za poslednjih osam godina iz Lovćenca iseli petina stanovnika. Ali, Tadićev režim poznaje samo jezik statistike koja govori o "proseku". A kako se pravi ta smicalica u Feketiću, najbolje govori podatak da u glavnoj ulici ovog kolonističkog naselja, koja je duga samo jedan kilometar, živi na pristojnoj plati njih 18, pa statističari to uzimaju kao faktor opštinskog proseka.

U Lovćencu i Feketiću nema malina, kupina, lekovitog bilja, plastenika sa cvećem i povrćem... Ima samo nekoliko ljudi koji poseduju po 5 do 6 hektara kolonističke zemlje koju sami obrađuju, ali i to je neizvesno zbog načina na koji će bivši zemljoposednici, folksdojčeri, biti obeštećeni nekim posebnim zakonom koji je Tadićeva vlada spremna da donese u ime biblijskih odricanja u slavu Evropske unije.

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane