Natrag

Voda

Voda

Jedan od dva najznačajnija resursa XXI veka srpskim vlastima ne znači ništa

 

Konzumacija kanalizacije

 

Srbija je bogata hidropotencijalom, ali siromašna kvalitetnom vodom za piće. Glavni razlog za ovo jeste  potpuno odsustvo brige države za stanovništvo, ali i bezgranična strast za profitom privatnih proizvođača pitke vode. Jedino su vodovodi u Novom Sadu i u Beogradu relativno sigurni, a stanovnici ostalih krajeva se doslovno snalaze 

 

Milan Malenović

 

Voda je osnov života, ali često i glavni izvor zaraznih bolesti. Po podacima Svetske zdravstvene organizacije svake godine u svetu pet miliona ljudi umre od dijareje i drugih bolesti izazvanih zagađenjem vode.

U sektor vode u celom svetu bi godišnje moralo da se investira 180 milijardi dolara, ali se trenutno ulaže tek 80 milijardi, odnosno manje od polovine potrebnih sredstava. Srbija zbog svoje ekonomske osiromašenosti, ali i tradicionalne nebrige vlasti za zdravlje stanovništva, leži čak daleko ispod ovog svetskog proseka.

Tako je po podacima Instituta Batut samo pet odsto centralnih vodovoda u Vojvodini potpuno ispravno. U centralnom delu Srbije, računajući i Beograd, taj broj iznosi 62 odsto. Prosek poboljšavaju veliki gradovi, na prvom mestu prestonica Beograd, gde se kvalitet vode redovno kontroliše i gde se najviše i ulaže u poboljšanje stanja. Manja mesta i ruralne sredine su prepuštene sebi i - sreći.

Posmatrajući redovne pojave zagađenosti vode za piće iz slavine, zbog kojih neretko celi regioni moraju da se snabdevaju iz cisterni, vide se i velike regionalne razlike u vezi uzročnika zagađenosti.

 

Narod se truje, vlasti se sunčaju

 

U Vojvodini je najčešći uzročnik zagađenja vode povećana koncentracija arsena. Tako, na primer, stanovnici Zrenjanina godinama koriste vodu iz gradskog vodovoda, čiju je upotrebu zbog povećane koncentracije kancerogenog arsena zabranila sanitarna inspekcija.

Prema mišljenju Svetske zdravstvene organizacije (SZO), u vodi za piće ne sme da bude više od deset mikrograma arsena po litru. Međutim, ni ova količina nije zdravstveno bezbedna, budući da se preporuka SZO bazira na istraživanjima koja pokazuju da od 10.000 ljudi koji piju ovakvu vodu, njih šestoro će tokom života dobiti rak kože. Za SZO je ovo prihvatljiv rizik.

U Vojvodini kao poljoprivrednoj regiji, izražen je i problem zagađenosti vode od veštačkih đubriva i pesticida. Sve ono što odlazi u vazduh ili je bačeno na zemlju, delimično dospe i u vodu koju većina ljudi u ravničarskim krajevema (ali i drugde u ruralnim područjima) kasnije zahvataju iz bunara.

Prema jednom nedavnom istraživanju, urađenom pre manje od pet godina, čak polovina od ispitanih škola na teritoriji AP Vojvodine koristi neispravnu vodu. Mnoge od njih se nalaze u ruralnim sredinama sa sopstvenim vodovodom koji se snabdeva iz centralnih bunara odmah uz samo naselje, ali neke od njih, međutim, nemaju nikakav priključak na vodovod, već vodu zahvataju iz bunara u školskom dvorištu. Tako đacima daju visokorizičnu vodu jer je niko ne kontroliše.

U centralnoj Srbiji situacija je nešto drugačija. Tamo se, uglavnom, nalazi bakteriološki neispravna voda zbog čisto "srpskog patenta", koji podrazumeva da otpadne vode sipaju u bunar!

Uvođenjem mesnih vodovoda, stari bunari su postali nepotrebni kao izvor vode za domaćinstva, pa se neko nekada dosetio da ih koristi kao kolektore za otpadne vode. Pri tome se zanemaruje činjenica da su svi bunari podzemnim tokovima međusobno povezani, pa ono što sipamo u sopstveni bunar mora u nekom procentu da se pojavi i u centralnom bunaru iz koga se ceo vodovod snabdeva vodom.

Inspekcija je još 2005. zabranila upotrebu izvora Trnavsko vrelo za snabdevanje vodom čačanskog vodovoda. Tek godinu dana kasnije pomenuti izvor je i isključen iz sistema, ali pre toga je petoro ljudi dobilo hepatitis A, čiji je uzročnik bila neispravna voda!

Da je zdravlje naroda poslednja briga onih koji su za to plaćeni pokazuje i primer iz Rače Kragujevačke. Tek osam dana pošto je Institut za zaštitu zdravlja utvrdio da voda koja se proizvodi i distribuira u sistemu JKP Rača nije za ljudsku upotrebu, o ovome je obavešteno lokalno stanovništvo, a prve cisterne sa bezbednom vodom stigle su još 12 dana kasnije. Sveukupno, skoro tri nedelje, narod je hteo ili ne koristio vodu sa 300 puta većom koncentracijom nitrita od dozvoljene koja kod male dece može da izazove slepilo!

U tako kriznom vremenu direktor JKP-a Irena Marković se lepo i bezbedno provodila u Čanju na crnogorskoj obali. Zbunjenim novinarima koji su nekako uspeli da joj uđu u trag Markovićka je ležerno odgovorila da je gradski vodovod već 20 godina neispravan, i nastavila da se sunča.

 

Turistička ponuda: fekalno zagađenje

 

Kada je početkom osamdesetih godina prošlog veka ondašnji privredni gigant Genex krenuo u izgradnju turističkog centra na Kopaoniku, napravljen je i vodovod koji je proizvodio 25 litara vode u sekundi, što je onda bilo više nego dovoljno. U međuvremenu je potrošnja udvostručena zbog povećanog broja stanovnika i turista, ali su kapaciteti proizvodnje bezbedne vode ostali manje-više isti. Rešenje je nađeno u dopumpavanju neprerađene vode iz planinskih izvora direktno u vodovod.

Još 2001. nadležni inspektor Ministarstva zdravlja Srbije sa sedištem u Raškoj zabranio je upotrebu vode za piće "centralnog vodovodnog sistema TC Kopaonik". Razlog je bio fizičko-hemijska neispravnost "na parametre mutnoće, utroška KMNO4 i rezidualnog aluminijuma". Zbog delimičnog neizvršenja po pomenutom rešenju, februara 2002. godine nadležnom sudu je podnet zahtev za pokretanje prekršajnog postupka protiv odgovornog lica, koji je u međuvremenu obustavljen zbog nastupanja apsolutne zastarelosti.

Umesto da poprave stanje, nadležni se prepucavaju čija je briga o bezbednosti vodovoda i kao odgovorni se najčešće okrivljuje Geneks u čijoj bi nadležnosti trebalo da bude i infrastruktura. Međutim, umesto da popravlja stanje sa vodom za piće, TC Kopaonik investira u nove žičare i povećanje turističkih kapaciteta.

Istraživanje urađeno na uzorku 107 škola u Šumadiji pokazalo je da je voda u 79 škola higijenski neispravna!

Sanitarna inspekcija je šturo, ali veoma upozoravajuće objavila: "Voda je bila higijenski neispravna i to uvek i uvek sa istim uzročnikom, indikatorom fekalnog zagađenja, ešerihijom koli." Glavni koordinator odeljenja sanitarne inspekcije Milan Stoković na to je sa olakšanjem dodao: "Na našu sreću, i pored ovakvog stanja koje smo zatekli u nadzoru, nijedno dete nije obolelo." Ruski rulet se nastavlja.

Postoji i fama o čarobnim filterima za prečišćavanje vode koji su u velikom broju slučajeva potpuno neupotrebljivi, a neki čak i štetni. Demonstratori i prodavci ovih prečišćivača pred znatiželjnom publikom izvode najjednostavniji trik poznat svakom osnovcu, ali za divno čudo i mnogi obrazovani ljudi se na isti upecaju.

U čašu česmovače urone elektrode, i voda u njoj se zamuti, čime se "dokazuje" da je prepuna hemikalija i štetnih materija. Posle toga, čašu česmovače provuku kroz filtere koje bi da prodaju, pa u nju zarone elektrode, ali se ništa ne desi.

Trik se sastoji u tome da je česmovača zaista puna minerala koji su neophodni organizmu i koji se elektrolizom formiraju u neko drugo hemijsko jedinjenje. Provučena kroz filtere voda, međutim, biva demineralizovana i tako ne reaguje na elektrolizu. Filteri na taj način oslobode vodu korisnih minerala, ali je veliko pitanje šta se dešava i sa štetnim materijama.

Čak i kod filtera za vodu ozbiljnih proizvođača treba biti oprezan, jer nisu svi filteri podobni za pročišćavanje svake vrste vode. Da bi neko uopšte znao koji je filter potreban prvo treba saznati koje se štetne materije nalaze u vodi koju koristi. Bez toga, sve je samo nepotrebno bacanje para.

I kod korišćenja flaširane vode vrebaju opasnosti po zdravlje...

U Srbiji se trenutno proizvodi oko 25 vrsta flaširanih voda. Sve su strogo kontrolisane, tako da u njihov kvalitet ne treba sumnjati. Pri kupovini obavezno pogledajte hemijske simbole koji se nalaze na omotaču flaširane vode. Simboli (Na, Ca, K, Mg, F...) odnose se zapravo na koncentraciju minerala u toj vodi, a zavisno od koncentracije minerala, prirodne mineralne vode dele se na bikarbonatne, sulfatne, hloridne, kalcijumove, magnezijumove.

Koncentracija ovih materija po litru flaširane vode je potpuno bezbedna, ali ljudskom organizmu dnevno u proseku treba najmanje 1,6 litara vode. Odakle nadoknaditi razliku?

Korišćenje više od litra flaširane, iako strogo kontrolisane vode sobom može da nosi rizik da se u telo unosi više supstanci koje mogu u konkretnom slučaju da budu štetne.

"Podaci na etiketi su često ispisani sitnim slovima, a i nisu sasvim jasni prosečnom kupcu - za šta je određena voda dobra, koliko da je pijete, kako da je čuvate, rashladite i da li nekome nije preporučljiva", tvrdi nutricionista Branka Mirković.

 

Oj Dunave reko plovna, tobom plove mnoga g...

 

Pojedine mineralne, prirodno gazirane vode, prema rečima mnogih lekara nije zdravo piti u neograničenim količinama, već jednu do dve čaše dnevno, budući da čovek koji tokom dana popije tri litra mineralne vode u sebe unosi i oko 3.000 miligrama natrijuma. a to je već previše. Ovo, naravno, ne piše ni na jednoj etiketi.

Na etiketama koje štampaju profita željni proizvođači ne stoji ni upozorenje o korišćenju "gazirane vode", odnosno one kojoj je dodat ugljen-dioksid (CO 2) koji ne potiče sa istog izvora. Gazirane mineralne vode, pogotovo one sa visokim sadržajem ugljen-dioksida, ne preporučuju se za svakodnevnu upotrebu, jer je CO2 vrlo agresivan gas koji može da ugrozi zdravlje onih koji takvu vodu piju stalno i u velikim količinama.

Kod svih ovih voda najvažnije je obratiti pažnju na ambalažu, jer se trik proizvođača i sastoji u tome da se na analizu šalju tek flaširane vode, dok se u prodavnicama neretko pojavljuju proizvodi sa dužeg lagerovanja.

Brojna istraživanja su pokazala da je staklena ambalaža mnogo bolja od polivinilske ili poliuretanske. Testovi pokazuju da plastične flaše za jednokratnu upotrebu ispuštaju u vodu acetaldehid, a razlog je u nedostatku blokatora acetaldehida koji sprečavaju ovaj proces. Ova supstanca, acetaldehid, izaziva rak, ali ne u izmerenim vrednostima koje se nalaze u flaširanoj vodi. Maksimalna dozvoljena količina je 6.000 mikrograma po litru.

Pri kupovini treba obratiti pažnju da li su flaše izložene suncu i da li je plastika promenila boju. Skorašnja studija je pokazala da je veliki broj vode čuvane u plastičnom kontejnerima bio zagađen estrogenim hemikalijama. Iako je deo vode u staklenoj ambalaži takođe bio zagađen hemikalijama, zaključilo se da zagađenje u dobroj meri ima veze sa samom plastikom u kojoj se voda čuva.

Žalosni ali istiniti zaključak je da Srbija leži na vodama, ali da se njeno stanovništvo ili truje ili je primorano da bude žedno. Da bi se ovo izmenilo potrebno je bar udvostručiti finansijska sredstva koja se danas ulažu u preradu pitke vode.

Skoro 70 odsto pijaće vode u centralnoj Srbiji potiče iz podzemnih izvora, dok su oni jedini snabdevač u Vojvodini. Velike, posebno one međunarodne reke nisu i ne mogu da budu značajan izvor pitke vode, jer su neretko i namerno zagađene. Fekalne, kanalazacione vode skoro svih naselja u rečnim tokovima izlivaju se u reke, a priroda sama po sebi još nije našla način da se izbori sa ovolikom količinom štetnih materija.

Potpuno je zbog toga nejasno zašto gradske vlasti, na primer, zabranjuju korišćenje vode iz Dunava za piće, ali ne zabranjuju, već naprotiv podržavaju kupanje u ovoj prezagađenoj reci, i to kako u Beogradu tako isto i u Novom Sadu (o manjim mestima da i ne govorimo). Jedino obrazloženje može da se nađe u povezanosti vlastodržaca sa vlasnicima turističkih i ugostiteljskih objekata koji od kupača imaju direktnu materijalnu korist.

Zbog ovakvog odnosa (ne)odgovornih za zdravlje stanovništva, jedino rešenje je da svako za sebe počne da kontroliše vodu koju koristi u domaćinstvu. Pa, ko koliko poživi...

 

 

 

 

Voda za pokoj duše

 

U Srbiji se flaširana voda troši dvostruko manje nego u evropskim zemljama poput Nemačke, gde svaki stanovnik godišnje popije u proseku oko 157 litara, ili Italije u kojoj svaki stanovnik potroši 196 litara.

Kritični sastojci u vodi su: arsen (ova otrovna materija može da izazove rak i ošteti genetski materijal u ćelijama!), uran (već u neznatnim količinama može da ošteti jetru i bubrege), bor (može da utiče na razvoj i reproduktivnost), mangan (važan je za stvaranje kostiju i zgrušavanje krvi, ali prekomerne količine mogu da izazovu neurološke smetnje), fluorid (u tragovima je od životnog značaja za čovekov organizam, ali povećana doza može da uzrokuje prebojenost zubne gleđi i gubitak elastičnosti kostiju).

 

Vode ima, ali kakve?

 

Na području Srbije postoji oko 30 fabrika/punionica podzemnih voda, iako je potencijal proizvodnje flaširanih voda daleko veći. Postojeće punionice su u 2010. godini isporučile tržištu oko 635 miliona litara vode. Poredeći sa proizvodnjom 2000. (330.3 mil. litara) i 2005. (539 mil. litara), uočen je porast konzumiranja ovih voda. Osnovni razlog za to je naglašen marketing, kao i problematičan kvalitet pojedinih  voda za piće iz javnih sistema (npr. u Vojvodini, gradovima Kraljevo, Požarevac itd).

Potrošnja flaširanih voda u Srbiji iznosi oko 75 litara po stanovniku godišnje. U odnosu na ukupno zahvaćenu količinu podzemnih voda (oko 600 miliona m3/god), eksploatacija mineralnih voda za flaširanje iznosi manje od 0,1%.

U strukturi prodaje prirodne mineralne vode u 2009. godini, gazirana voda odnosno voda koja sadrži CO2 (>250 mg/L) dominira sa udelom od 72% u odnosu na negaziranu vodu. Na području Srbije podzemne vode se zahvataju iz različitih kompleksa stena i bitno se razlikuju po količini i kvalitetu.

Osim za flaširanje, podzemne vode obezbeđuju 70% potrebe za vodom domaćinstava i industrije u Republici Srbiji, a na području Autonomne pokrajine Vojvodine ovo je isključivi način vodosnabdevanja. Prema raspoloživim statističkim podacima o eksploataciji podzemnih voda za potrebe javnog vodosnabdevanja (486.862 mil. m3 u 2009. godini) i proceni količina koje se eksploatišu kod individualnog vodosnabdevanja seoskog stanovništva, danas se u Republici Srbiji zahvata ukupno oko 600 miliona kubnih metara podzemne vode. Ukupni kapaciteti postojećih izvorišta podzemnih voda u Republici Srbiji iznose oko 670 miliona m3/godišnje, a ocenjene potencijalne količine podzemnih voda do 2021. godine iznose 1.948 miliona m3 godišnje.

U odnosu na postojeće ukupne kapacitete podzemnih voda danas se zahvata 90 odsto eksploatabilnih mogućnosti postojećih izvorišta, dok je ovaj procenat 31odsto u odnosu na ocenjene potencijalne količine podzemnih voda.

 

 

 

 

Blago koje ne znamo da prodamo

 

Crna Gora je posle Finske najbogatija zemlja po vodama, ali nema rešeno vodosnabdevanje, tvrdi dr Milojko Lazić, profesor Rudarsko-geološkog fakulteta u Beogradu. Pedeset litara vode u sekundi istekne sa svakog kvadratnog kilometra Crne Gore, u Srbiji oko 13 litara.

U Srbiji ima registovano 286 različitih tipova mineralnih, termalnih, termomineralnih voda. Ako se tome dodaju i malomineralizovane flaširane vode koje su sada u trendu, reč je o ogromnom bogatstvu. Nažalost, ne možemo na prste da nabrojimo šta smo od tih 286 pojava iskoristili. Ne znamo da cenimo i da koristimo to što imamo, a sa Makedoncima i Bugarima smo bogatiji od cele Evrope (mineralnim, termalnim, termomineralnim).

"Za sve je potrebna finansijska, odnosno materijalna osnova, zatim domaćinski pristup da se nešto zaštiti i koristi", kaže dr Lazić. "Treba uložiti energiju i sredstva da štitimo, da nađemo nešto novo. Cela Poljska nema toliko izvora koliko kod nas ima recimo Sijarinska banja sa okolinom."

Ako bi se 5,5 litara vode u sekundi flaširalo i prodalo, to bi vredelo koliko i ceo kombinat Kostolac, odnosno koliko proizvodnja uglja iz basena Ćirikovac u periodu od godinu dana.

 

 

 

Srbi više vole rakiju

 

Bilo da je s prirodnih izvora, obogaćena kalcijumom, magnezijumom, kalijumom, natrijumom ili drugim mineralima, gazirana ili negazirana, sa voćnim aromama ili bez njih, flaširana voda u svetu se sve više proizvodi i ljudi se sve češće odlučuju za njenu upotrebu. U tome prednjače Amerikanci, koji su spremni da za flaširanu vodu plate i do 1.900 puta više nego za vodu iz česme i da koriste do 2.000 puta više energije za proizvodnju i isporuku vode! Prema podacima Međunarodnog saveza flaširane vode, u Americi su prošle godine popijene 33 milijarde litara vode, tj. 108 litara po osobi, dok prosečna potrošnja flaširane vode u Srbiji iznosi oko 70 litara po stanovniku godišnje.

 

 

 

 

Ako bi se 5,5 litara vode u sekundi flaširalo i prodalo, to bi vredelo koliko i ceo kombinat Kostolac, odnosno koliko proizvodnja uglja iz basena Ćirikovac u periodu od godinu dana.

 

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane