Natrag

ParaDOS

ParaDOS

Slika jednog vremena: kako smo zaveli vladavinu demokratskog haosa i bezumlja (6)

 

Uzmi ili ostavi

 

Potpredsednik prve postkomunističke vlade Srbije Miodrag Mile Isakov, dugogodišnji novinar, scenarista, nekadašnji urednik TV Novi Sad i doskorašnji srpski ambasador u Izraelu, napisao je sredinom prošle decenije knjigu-svedočanstvo o skandaloznoj koaliciji DOS. Kao saučesnik tog političkog provizorijuma, kvalifikovan da o njemu kritički progovori, ubrzo je zasmetao. I on i knjiga. U međuvremenu su neki zasmetali sebi ili su postali deo političke istorije. Tabloid u nekoliko brojeva objavljuje izvode iz ove knjige

 

Mile Isakov

 

To je sasvim gruba podela, jer bilo je i unutar te tri celine određenih nijansi i preplitanja. Nisu članovi Kabineta bili samo oni koji su tu bili formacijski raspoređeni, već su kao takvi često funkcionisali i Žarko Korać, i Batić, i izvesni Milić, koji je bio postavljen za Mihajlovićevog zamenika i supervizora u MUP-u.

Zatim "devojka za sve" Čeda Jovanović, koji je, između ostalog, kontrolisao i poslaničku grupu DOS-a i Natašu Mičić, kao predsednika Skupštine, i kasnije kao v.d. predsednika države. Dok je nisu preuzele sekretarice. Bio sam prisutan, nekoliko puta, kada su posle Kolegijuma, Živković ili Čeda, sada već kao potpredsednik Vlade, tražili od sekretarice Biljane da javi Nataši da uradi to i to. U Đinđićevo vreme, kao spoljni saradnici Kabineta, jedno vreme su funkcionisali i Kole (MK) i Beba, a onda su, iz meni nepoznatih razloga, otpali. Nisam, doduše, znao ni zašto su uopšte bili tu.

 

Eksperti i "eksperti"

 

Slično je bilo i sa "ekspertskim" delom Vlade, pod čime se nisu podrazumevali svi ministri, ili bar ne svi jednako. Bilo je, naime, među ministrima i onih koji su tu stigli po političkoj liniji i koji se nikako ne bi mogli svrstati u eksperte.

Taj naziv odnosio se pre svega na Đelića, Vlahovića i Pitića, koji tada nisu bili ni u jednoj stranci i koji su pompezno najavljeni kao stručnjaci sa međunarodnim iskustvom u tranziciji.

Oni su, svakako, bili i najuticajniji, i tako su se i ponašali, naročito prva dvojica. Kao sveznajući, nepogrešivi i nedodirljivi. Sve su dogovarali direktno sa Đinđićem, a Đelić dugo i sa Dinkićem i Labusom, i nisu mnogo marili ni za program DOS-a, ni šta misle ostali članovi Vlade, pa ni potpredsednici.

Oduvek sam imao simpatije prema mladim pametnim i stručnim ljudima, koji su, uz to, i samouvereni i drčni, ali sam, s godinama, naučio da oni, kada imaju moć, mogu biti i opasni.

Pokušao sam, u nekoliko prijateljskih razgovora, da im to diskretno natuknem, ali tada nisu imali strpljenja da slušaju. Vremenom su epitet eksperata, radom i znanjem, sasvim zaslužili još neki ministri, pre svih Gordana Matković, sa "Strategijom suzbijanja siromaštva", koju je veoma studiozno i stručno izradila u svom ministarstvu. Ali i Kori Udovički, Slobodan Milosavljević, Dragoslav Šumarac i Gaša Knežević, svako u svojoj oblasti, promišljajući probleme na nešto duži rok. Ali ni oni, kao ni ostali ministri, nisu imali posebnu komunikaciju i koordinaciju sa nekim od potpredsednika. Postojali su, doduše, i resorni Vladini odbori, koje su formalno vodili pojedini potpredsednici, ali uglavnom samo formalno. Jedino je Korać uspevao da se nametne, u oblasti kulture i informisanja, ministru Lečiću, pa i da se meša u sve drugo, jer je bio na izvoru informacija, a imao je i sopstvenu "mrežu".

Kolegijum se sastajao svakog ponedeljka u 9.00 i funkcionisao je kao konsultativno telo za strategiju i taktiku Vlade. Na njemu se razgovaralo o svemu i svačemu, pravili planovi i dogovarali prioriteti, od kojih se posle često odstupalo. Ponekad, opravdano, zato što su događaji tako diktirali, a često i zbog toga što su drugi centri moći diktirali te događaje. Zapravo, Kolegijum je bio važan najviše zbog toga da overi ono što je već dogovoreno ili urađeno u druga dva centra moći, i obezbedi da se to izglasa u Vladi i Skupštini.

S obzirom na to da sam ja, po formaciji, učestvovao samo u završnoj fazi realizacije svih poduhvata, ne mogu pouzdano znati kako se do toga dolazilo, ali na osnovu saznanja o toj mašineriji i ljudima koji je čine, kao i o posledicama, mogu da rekonstruišem ceo postupak. Tako da verujem da je sve funkcionisalo manje-više tako što je premijer u svojoj kuhinji skovao plan, zatim bi članovi Kabineta dobili zadatak da pripreme teren i "obrade", za određeni projekat, sve važne ljude, institucije i javnost, dok "eksperti" ne naprave rešenje odluke ili zakona.

U toj fazi se u celu priču uvlače, jedan po jedan, potrebni potpredsednici, u zavisnosti od teme i njihovih veza. Tek kada je sve spremno, taj predlog se, obavezno u cajtnotu i u formi "uzmi ili ostavi", iznosi na Kolegijum i Vladu, a ako baš mora i na Predsedništvo DOS-a. Tako se, najčešće, događalo da o mnogim važnim zakonima na Predsedništvu uopšte nije raspravljano, dok je Kolegijum o njima bio samo obaveštavan.

Sa pravom da kažeš šta god hoćeš, ali ništa više od toga. Ni Vlada, koja ih je formalno izglasavala, uglavnom nije vodila raspravu o njima. Sve je završavano na odborima, gde smo teorijski svi mogli da učestvujemo, naravno, nedovoljno obavešteni, pa samim tim ni spremni za eventualnu polemiku. Evo i nekih dokaza, izvedenih iz ličnog iskustva, tim deduktivnim metodom.

 

Primer prvi

 

Da bi sve, ipak, izgledalo kao jedna harmonična celina, u početku su, vikendom, organizovani nekakvi radni ručkovi u vladinoj vili na Dedinju. Sećam se jednog od retkih, zapravo jedinog na kome sam učestvovao, na kome je ministar za privredu i privatizaciju Aca Vlahović trebalo da nas obavesti kako privatizacija ide jako dobro, ali u javnosti to još nije dovoljno dobro shvaćeno i afirmisano. Koliko sam razumeo, zamisao je bila da prvo sve nas ubedi u odlične rezultate privatizacije, pa da onda i mi, kolegijalno, tu pesmu zapevamo, gde god nam se ukaže prilika. S krajnjim ciljem da se popravi opšti loš utisak koji građani, sasvim neopravdano, imaju.

Naravno, bila je to, bar je tako rečeno, prilika da i mi kažemo šta o tome mislimo i iznesemo sve primedbe ako ih slučajno ili ne daj bože namerno imamo.

Ja sam, kao svaki novajlija, to ozbiljno shvatio i pripremio se da u najboljoj nameri pomognem. Konsultovao sam i meni dostupnu literaturu i stručnjake, od kojih je, moram priznati, mom osećanju stvari, najubedljiviju platformu dao prijatelj i, u mnogo čemu, istomišljenik Nebojša Medojević. Jedan od osnivača G17 iz Crne Gore, koji ga je na vreme napustio, a koji nimalo ne zaostaje u znanju i iskustvu za našim ekspertima. Naprotiv.

Osećao sam i nekakvu ličnu obavezu da svoja stanovišta bolje utemeljim, zbog toga što sam i ranije, na DOS-u, imao najviše primedbi na Zakon o privatizaciji, i način na koji je donet.

Naime, tvrdio sam da je Zakon u suprotnosti sa Ustavom i da to može stvoriti brojne probleme u njegovoj primeni i realizaciji. Najpre, Zakon ukida društvenu svojinu koju Ustav priznaje kao ravnopravni oblik svojine sa državnom i privatnom. Ma koliko bio bolji, Zakon ne može biti jači od Ustava. Zatim, novim Zakonom o privatizaciji narušava se osnovni ustavni princip ravnopravnosti građana, jer oni koji su svoje firme privatizovali ranije mogli su da ih preuzmu u celini, dok se novim Zakonom zaposleni ograničavaju na 30 odsto, pri čemu u privatizaciji ne može više da ravnopravno učestvuje veliki procenat građana koji su radili u državnim preduzećima.

Osim toga, na osnovu čiste logike, tvrdio sam da je koncept sveden samo na prodaju preduzeća, jednostran i zato štetan i za državu, osim što je i nepravičan prema zaposlenima. Verujem da je u svakom poslu bolje kada imaš veći izbor, a kada je o privatizaciji reč, poznato je da postoji više modela već oprobanih u okruženju. Zaključak na osnovu tih iskustava je da ne postoji jedan, za sve prilike i slučajeve najbolji model, i da se najbolji rezultati postižu kada se kombinuje nekoliko.

Ograničiti se samo na prodaju, i to još oročiti, znači potencijalnim kupcima dati jasno do znanja da nemaš drugog izbora, i da to moraš uraditi u tom roku. Znači, sebi vezati ruke, a njemu dati mogućnost da te ucenjuje, da taktizira i čeka tvoj "dead line". Uz to, znao sam, kao i ostali iz DOS-a, da su svi sagovornici iz susednih zemalja, koje su već daleko odmakle u procesu privatizacije, uprkos različitim iskustvima i predlozima, bili jedinstveni u jednom savetu: nikako, na brzinu, ne prodavati najbolje firme!

Da ne pominjem da postoje i veoma ozbiljne rasprave o prevaziđenosti teorije, na kojoj se temelji naš model, a koja fetišizira privatizaciju i tvrdi da ona, sama po sebi, rešava sve probleme tranzicije. Da privatni kapital i interes, sami, sve regulišu i dovode na svoje mesto. Od te teorije odustali su već i njeni tvorci iz Vašingtona,1979.

Zbog svega toga, ne očekujući radikalne promene procesa koji je već u toku, pokušao sam da pomognem da se bar popravi što se može. Postavio sam, najpre, dva pitanja i potom dao dva predloga. U prvom pitanju sam zatražio da nam, pored broja prodatih firmi i količine novca koji je tako ušao u budžet, Vlahović navede i nekoliko najuspešnijih primera sada privatizovanih firmi, sa podacima o eventualnom povećanju produktivnosti, proizvodnje i izvoza, povećanju plata i zaposlenosti, ili o rezultatima socijalnog programa. U drugom pitanju sam tražio objašnjenje zašto su još uvek naše najuspešnije firme one koje su privatizovane po starom zakonu, dakle na drugačiji način, kao "Sintelon", "Hemofarm" "Toza Marković" iz Kikinde, "Simpo", "FMP", "Knjaz Miloš" ili "Apatinska pivara", na primer.

Moji predlozi za izmene zakona, koje je Aca takođe najavio, bili su: 1. Da se uvede obavezna provera porekla imovine svih potencijalnih kupaca, 2. Da se uvede minimalna cena preduzeća, na nivou likvidacione cene, ispod koje se firma ne može prodati. A, ako ni posle tri pokušaja ne bude prodato i mora se ići ispod toga, onda da se to, obavezno, prvo ponudi zaposlenima, uz odgovarajuću pomoć države, pre svega oko kredita i otpisa, eventualnih dugova državnim preduzećima. Odgovori koje sam dobio, uz blagonaklon smešak "profe" Ace, bio je "okrugao pa na ćoše", tako da ne bih bio u stanju da ga prenesem. Mislim da nema ni potrebe, jer znajući ga, neće izdržati da mi i ovim povodom ne održi predavanje. Pa neka tako i bude. To je najbolje, da zato on sam još jednom sve javno objasni. Što se mene tiče, najbolji odgovor sam dobio sa izmenama Zakona o privatizaciji, koje su usledile, a kojima se dodatno ograničavaju prava zaposlenih, jer, navodno, njihova "samoupravljačka svest" usporava proces privatizacije.

 

Primer drugi

 

Jednoga dana kod mene u kabinet došao je čovek iz Ministarstva za finansije, koji se spremao u penziju, ali nije mogao da ode mirne savesti, dok nekome ne kaže neke stvari, za koje zna i veruje da nisu u redu. Naravno, neću se upuštati u to zašto baš meni, niti ću mu reći ime. Po mom sudu, u pitanju je visoko moralan i častan čovek, koji će, ako bude potrebno, to sam uraditi. Kao što je učinio i tom prilikom, kada je došao kod potpredsednika Vlade, a ne kod novinara ili nekih protivnika ili neprijatelja.

Želeo je da se to reši u kući, a odlučio se na ovaj potez tek pošto sam, sa svojim pretpostavljenima, nije uspeo. I nije krišom doneo dokaze, čak ni kopije. "Vi ste potpredsednik, tražite, valjda vama moraju dati na uvid sve podatke", logično je rezonovao. I tražio sam, direktno na Vladi, da mi se zvanično odgovori da li je tačno da postoji precizna računica da neke kompanije treba da plate ukupno više stotina miliona evra ekstraprofita. Đinđić je, bez komentara, pitanje prosledio Đeliću, a ovaj je rekao da ne može odmah da odgovori. Zaključeno je da Đelić to proveri i obavesti nas na jednoj od narednih sednica.

Posle dve-tri nedelje bez odgovora, ponovio sam pitanje i dobio odgovor da je ministarstvo preopterećeno i da se to još ispituje. Nakon toga, već prilično ubeđen u istinitost te informacije, izašao sam sa time i u javnost, a sa Čovićem, kao predsednikom Odbora za privredu i finansije, dogovorio se da mu pitanje prosledim u pisanoj formi, pa da on to stavi i zvanično na Odbor. I Odbor je obavezao Đelića da, takođe u pisanoj formi, odgovori.

Odgovor nije stigao, ali su stigle poruke i pretnje da ne "čačkam mečku". Naravno, nisam odustao, naprotiv, proširio sam zahteve za proveru imovine svih novokomponovanih bogataša i zaradio tužbu od Ceptera. Sada taj spor, koji još uvek traje, protiv mene ne vodi samo kontroverzni biznismen nego i kontroverzni sportski radnik i predsednik Olimpijskog komiteta, koji se isto tako zove.

Nikad, ni ja, ni Odbor, ni javnost nismo dobili odgovore. I o tome, svakako, nije odlučivao Đelić.

 

Primer treći

 

Posle Đinđićeve smrti bilo je jasno da ni Živković i Čeda zajedno ne mogu da ga zamene, i da je neophodna temeljna reorganizacija rada Vlade. Kolegijum je odlučio da deluje timski i da svi potpredsednici moraju više da se angažuju i preuzmu veću odgovornost. To je značilo kolektivno odlučivanje, uz jasna zaduženja i podelu poslova, tako da svako od nas preuzme koordinaciju nekoliko ministarstava, po srodnim oblastima. To je izazvalo i značajne poremećaje u već uhodanom mehanizmu i posebno u već utvrđenim odnosima snaga. Otkrilo se, tako, da se u Kolegijumu za mnoge stvari nije znalo i da nije jednostavno, sada, pohvatati davno ispuštene konce.

Ja sam, recimo, dobio u nadležnost "Socijalni dijalog", i u najširem značenju te reči.

Po mom predlogu, to je značilo najpre uspostaviti kontakte i redovnu komunikaciju sa svim udruženjima i organizacijama građana, koji zastupaju specifične interese svih socijalnih struktura i slojeva. Od zaposlenih, preko nezaposlenih, do penzionera, hendikepiranih građana, potrošača, deviznih štediša ili naslednika konfiskovane imovine, sa jedne strane, i svih asocijacija poslodavaca, od malih preduzetnika do industrijalaca i države, sa druge. A onda uspostaviti dijalog, među njima i sa državom. To, po meni, treba da obuhvata i sindikate i udruženja poslodavaca, ali i najrazličitija udruženja i saveze građana, kao i privredne komore, klubove privrednika i udruženja preduzetnika.

A onda, na narednom sastanku, pojavio se uvređeni ministar za rad i socijalna pitanja Milovanović, sa tvrdnjom kako on to već radi, i kako je "Socijalno - ekonomski savet", koji on vodi, održao već desetak sastanaka i "radi najbolje od svih zemalja u tranziciji, bolje i od mnogih razvijenih zemalja". Bio sam postiđen što to nisam znao, ali i iznenađen što ni drugi nisu. Ali šta je tu je, mira u kući radi dogovoreno je da nas dvojica to, ma šta to bilo, nastavimo zajedno.

Očigledno zadovoljan što je očuvao poziciju, ministar me je ljubazno pozvao na skori sastanak "Socijalno - ekonomskog saveta", u svojstvu posmatrača. Da naučim nešto. I bi sastanak. A na njemu, zaista ozbiljan sastav. Predsednici dva najveća Sindikata Milenko Smiljanić i Branislav Čanak, lideri "Udruženja poslodavaca" Atanacković i Zagorac i predstavnici Milovanovićevog Sindikata ASNS, kome ministar tek nateruje članstvo. Ali, ništa ne štima. Jeste održano više sastanaka, ali nije se ni mrdnulo od početka. Nije ni bilo moguće, jer sve je postavljeno naopako, od sastava do organizacije.

Naime, u tom sastavu, ni uz najbolju volju i punu saglasnost, ništa se nije moglo uraditi jer, prosto, to nisu reprezentativni predstavnici ni građana, ni radnika, ni poslodavaca, ni države. Prema tome, sve što bi se oni eventualno i dogovorili, ne podrazumeva nikakvu obavezu za ogromnu većinu onih na koje bi se to odnosilo, jer prosto u tome nisu učestvovali.

Svaka čast mom prijatelju Banetu Čanku i sindikatu "Nezavisnost", čiji sam inače jedan od osnivača, kao i "Samostalnom sindikatu" i starom znancu Miki Smiljaniću, ali mada najveći, oni zajedno ne predstavljaju ni polovinu zaposlenih. Još manje vredi dogovor sa, inače regularnim, "Udruženjem poslodavaca", jer oni zapošljavaju tek nekoliko procenata radnika.

Najveći broj zaposlenih još uvek radi u državnim firmama i javnim preduzećima, a oni mahom imaju svoje posebne sindikate ili uopšte nisu organizovani (Elektroprivreda, PTT, NIS, Uprava), tako da bez učešća njihovih predstavnika, i predstavnika njihovih poslodavaca, dogovori se na njih i ne odnose. A da i ne govorimo o armiji nezaposlenih, penzionera i drugih slojeva stanovništva koji imaju specifične interese i posebna udruženja i organizacije.

Sa druge strane, Poslovnik o radu Socijalno-ekonomskog Saveta, napravljen je tako kao da se ne teži dijalogu i dogovoru već nadglasavanju. Vodi ga ministar, kao predsedavajući čak četiri godine, što nikako nije dobro.

Drugo: ako nema saglasnosti, odlučuje se dvotrećinskom većinom glasova, što je potpuno nerazumevanje socijalnog dijaloga, u kome ili ima ili nema dogovora. Ili je postignut dogovor koji će svi poštovati ili ga nema, i dijalog se nastavlja dok se ne postigne dogovor. Cilj dijaloga je dogovor, a ne odluka, jer samo je dogovor funkcionalan. Kakva je korist od odluke većine, ako makar samo jedan od učesnika dijaloga, ne pristaje na nju. Ona ga ne može obavezivati, a ako je on ne sprovodi od nje nema efekata. Naprotiv, može da bude samo štete. Najkonkretnije, kakva vajda od odluke da recimo neće biti štrajka ako na to ne pristaje neki od većih sindikata i po zakonu organizuje štrajk, ili obrnuto, od odluke o povećanju plata ako na to ne pristaju najveći poslodavci. Ili bilo kakve odluke o socijalnom programu ako na to ne pristaje država. Očigledno, Savet je bio formiran samo da stvara privid socijalnog dijaloga, a ne da bi se on zaista uspostavio, pa da Vladi nameće još i nekakve obaveze. Jednostavno, Branislav Čanak je ubedio Đinđića da to mora tako, da na tome insistira Međunarodna rganizacija rada i da takvi saveti postoje svuda u Evropi. A Milovanović, koji je stalno ponavljao da neće dozvoliti da nas dvojica to, ma šta to bilo, nastavimo zajedno.

 

                                          Nastaviće se

 

 

                                                                                                                                           

                                              

Novim Zakonom o privatizaciji narušava se osnovni ustavni princip ravnopravnosti građana, jer oni koji su svoje firme privatizovali ranije, mogli su da ih preuzmu u celini, dok se novim Zakonom zaposleni ograničavaju na 30 odsto, pri čemu u privatizaciji ne može više da ravnopravno učestvuje veliki procenat građana koji su radili u državnim preduzećima.

 

 

 

Posle Đinđićeve smrti bilo je jasno da ni Živković i Čeda zajedno ne mogu da ga zamene, i da je neophodna temeljna reorganizacija rada Vlade. Kolegijum je odlučio da deluje timski i da svi potpredsednici moraju više da se angažuju i preuzmu veću odgovornost.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane