Natrag

Tabloid istražuje

Tabloid istražuje

Ko je od Kine napravio supersilu? (2)

 

Zatvaranje i otvaranje Kine "ključevima" iz Londona

 

Kinezi su, kao što znamo, poslednjih decenija preplavili čitav svet svojim proizvodima, iako se radi samo o kineskom jeftinom ručnom radu po zapadnjačkoj tehnološkoj recepturi. Ali, pitanje je zašto Kina tako jeftino prodaje svoju ogromnu radnu snagu (po čemu je daleko jača od SAD i Evrope) i šta će joj daleko evropsko tržište kada je hiljadama godina nastojala da bude zatvoreno društvo koje je bilo dovoljno samo sebi?

 

Piše: Ivona Živković

 

Članovi bratstva "Lobanja i kosti" i diplomci sa Jejl koledža, izvesni Geidž, Sibari, Turston i Vilijams, osnovali su 1890. jednu neprofitnu misionarsku organizaciju koja je imala za cilj da u Kini otvori odeljenje Univerziteta Jejl. Ova privatna misija vođena je od 1901. do 1905. u gradu Čangša (gde je srednju školu  pohađao i Mao Cedung).

Misija je počela najpre kao Jejl bogoslovska škola (1903), da bi se onda otvorila i srednja škola, kao i bolnica u kojoj su obučavani i školovani kineski bolničari, a kasnije i lekari. Otvaranje bolnice i pružanje medicinske pomoći besplatne sirotinji najbolji je način da se uvučete narodu pod kožu i da vas zavole, dok kujete planove da upravo tim ljudima kasnije stavite omču oko vrata. Ovakva perfidnost tipična je za jezuite koji se i uče veštini prevare. Isti metod koristi Hamas u Libanu finansirajući novcem (šta mislite čijim?) bolnice za narod. Tako narod "podržava" terorističku organizaciju koja provocira Izrael i onda Izraelci imaju opravdanje da seju bombe po takvom narodu. Jezuiti su i te kako odavno prisutni sa svojim školama u Libanu. Setimo se da je jednu takvu pohađala i oficijelna majka Baraka Obame.

 

Američki Jejl univerzitet u Kini

 

Jejlove škole i bolnice su se polako širile po Kini i postale su veoma popularne, a zvanično su služile kako bi SAD "uspostavile most saradnje i pomoći" sa Kinezima pružajući im besplatno obrazovanje. Kinezi su te škole nazivali Jali školama. Iako su u zvaničnoj biografiji Mao Cedunga ne kaže koju je on srednju školu pohađao u Čangšaju, danas je izvesno da je to bila Jali škola. U stvari, malo ko od Kineza je tada mogao da zna da je čitava mreža Jali škola i bolnica napravljena da bi služila kao špijunska operativna mreža i ona će najveću ulogu kao takva odigrati tokom Drugog svetskog rata u pripremama za kinesku komunističku rovoluciju koja je praktično funkcionisala za potrebe američke Kancelarije za strateške usluge (Office of Strategic Services), poznatoj po skraćenici OSS. Ova služba je kasnije promenila ime u CIA. Glavni zadatak OSS je bila vojna obuka revulucionara na čelu sa Mao Cedungom i njihovo finansiranje.

Mao je inače bio službenik biblioteke i urednik jednih "avangardnih" novina koje su nacionalističke vlasti zatvorile i tada je prešao kao direktor škole u Čangšaju (Jali škole), gde je, kako kaže zvanična njegova biografija bio glavni agitator za edukaciju i kulturu mladih kineskih seljaka. Stavljajući ga na tu poziciju u Jali školi, agenti bratstva "Lobanja i kosti" nesumnjivo su znali zašta ga spremaju. Sa ove istorijske distance i na osnovu onoga što znamo o programu "kontrole uma" i kakav genocid je ostavila Maova ideologija, nije teško zaključiti da je Mao bio obučen kao "mandžurijanski kandidat".

Cilj OSS-a je bio da preko komunista uništi republikanski nacionalistički režim Sun Jat Sena, koji nije imao mnogo sluha za internacionalistički biznis koji je podrazumevao sve ono što koristi trgovačkoj oligarhiji u Evropi i SAD, bez obzira na cenu koju bi narod Kine za to morao da  podnese. Nacionalisti su, međutim, hteli veći deo kolača i želeli su privrdeno suverenu Kinu, a ne puku koloniju.

Komunisti (mandžurijanski kandidati ideološki ispranih mozgova), kasnije se pokazalo, ne samo da su bili voljni da se posvete biznisu sa opijumom i drogiranjem sopstvenog naroda zarad pozicije u državnoj službi koju nepismeni seljaci nikada ne bi dobili u rigidnom staleškom sistemu  imperijalističke Kine već su bili spremni i da pobiju onoliko ljudi (posebno višeg staleža) koliko je to bilo neophodno zarad interesa evropske oligarhije. Milioni mladih ljudi su poput "mandžurijanskih kandidata" sudili "okrivljenima", izvršavali kaznu i ubijali one koji nisu mogli da prihvate obožavanje novo stvorenog kulta - CRVENE BOJE I KOMUNISTIČKE SELJAČKE PARTIJE. Svi oni koji nisu obožavali Partiju bili su - jeretici. Bilans kineske kulturne revolucije je oko 45 milona mrtvih Kineza.

 

Sukob dinastija Ming i Kving

 

Onima koji ne poznaju dovoljno kinesku istoriju predočimo ukratko da je uspostavljanje republikanske vlasti 1911. godine, na čije čelo je postavljen Sun Jat Sen, posledica viševekovnog sukoba za kineski carski tron između dinastija Ming i mandžurijanske dinastije Kving.

Jednom vojnom pobunom protiv Minga i izdajom jednog generala u sedamnaestom veku, kineski tron je preuzela mandžurijanska dianstija Kving. Sledbenici dinastije Ming su se onda, po tvrdnji nekih istoričara, organizovali u tajna društva koja su se povezala sa tajnim društvima u Japanu i sa japanskom kraljevskom porodicom, kujući planove da obore mandžurijance sa vlasti. Japanci su im bili poželjni partneri jer ni Ming ni Kving nisu voleli prevarantsku zapadnoevropsku oligarhiju. Ali, očito su prevideli da su se perfidni jezuitski špijuni veoma vešto infiltrirali upravo među japanske trgovce i švercere i pažljivo pratili dinastičke sukobe i povezivanja u čitavoj Aziji. Njihov cilj je bio da na tronu Japana i Kine budu vlastelini koji su spremni na biznis sa evropskom oligarhijom.

Ming su tako tajno podržali poznatu Boksersku pobunu 1900-1901. protiv Kvinga, koju je finansirala i podbola aristokratija iz Evrope. Naime, nacionalisti pod vođstvom Kving dinastije u dugom istorijskom periodu svoje vlasti bili su velika smetnja trgovačkom biznisu Evropljana.

Da svrgnu Mandžurijance sa vlasti, sledbenici Ming dinastije su uspeli tek 1911. i to uz pomoć prekomorskih Kineza i japanske imperijalne porodice sa kojom su uspostavili tajne interesne poslovne veze, kao i sa japanskom trgovačkom mafijom. Revolucijom je konačno oborena imperija Manču dinastije i sledbenici Minga su stvorili Republiku Kinu, a na vlast doveli Sun Jat-Sena kao predsednika države. Ali, ni ova vlast nije bila previše otvorena za internacionalistički biznis sa evropskim trgovcima. Posebno je problem bio general Čang Kaj Šek koji je nasledio Sun Jat-Sena nakon njegove smrti.

I ovde je od istorije do danas bio skriven jedan detalj o tome kako je Čang Kaj Šek 1925. nasledio Sun  Jat-Sena. Novootkriveni detelj kaže da uspostavljanjem republikanske države Kine 1911 velika Kineska nacionalna partija (na kinskom Kuomintang) nije bila spremna da izabere za svog šefa Sun Jat-Sena, pa je Čang Kaj Šek odradio jedan mali prljav poslić tako što je Sun Jat-Senovog najopasnijeg rivala likvidirao dok je ležao u jednoj bolnici. I to je učinio po nalogu jednog Sun Jat-Senovog rođaka.

Nakon toga je Čang Kaj Šek pobegao u Japan. Tamo nikada nije upisao nikakvu vojnu školu, kao što piše u njegovoj zvaničnoj biografiji, a na mesto Sun Jat-Sena je seo tako što je znao "male" prljave partijske tajne.

Član Kineske nacionalne partije je bio i mladi Mao Cedung, pre nego što se partija podelila na Komunističku partiju Kine i Kuomintang.

Umesto da sledi politiku partija koju je proklamovao 1924. Sun Jat-Sen, koja je predlagala priklanjanje sovjetskim komunistima (i ovde je očito neka tajna ruka iz Evrope vodila Sun Jat-Sena), Čang Kaj Šek se okreće nacionalističkom kursu 1927. i počinje sukob sa kineskim komunistima koje nemilice hapsi (posebno one koji su i dalje bili članovi Kuomitanga), a mnoge i likvidira. Kada su došli na vlast komunisti su ogroman broj ovih svojih simpatizera iz Kineske nacionalne partije oslobodili.

Japanskim osvajanjem Mandžurije 1931, kada je ponovo pokrenut posao sa opijumom, Britancima je najveći problem postao upravo Čang Kaj Šek jer nisu mogli da dozvole da nacionalista, koji je imao odlične veze sa Japancima, prezume kontrolu nad trgovinom opijumom. Bili su im potrebni komunisti, internaconalisti. Iako je američki general Stilvel javno sarđivao u borbi priotiv komunizma sa Čang Kaj Šekovim nacionalistima, bio je okružen savetnicima iz špijunske Jejl i OSS mreže koju su tajno radili na obuci komunista.

Da dodamo i da je Čangov sin Čiang bio na vojnom školovanju u Nemačkoj i bio je oficir Vermahta u vreme nemačke invazije na Austriju. Nakon toga se vratio u Kinu, gde je zahvaljući ocu postao general u 34. godini.

 

Stvaranje kulta "Velikog vođe"

 

Posebnu ulogu u tajnoj obuci, edukaciji i finansiranju komunista na terenu imali su Rotšildovi agenti iz nekoliko jevrejskih porodica, koje su bile prethodno uključene i u komunističku revoluciju u Rusiji. Tu su bili: Solomon Adler, Jevrejin, bivši službenik američkog ministarstva finansija koji je bio i sovjetski špijun, Izrael Epštajn, sin jevrejskog boljševika koga je ruski car strpao u zatvor zbog podsticanja revolucionarnih nemira, Frenk Kou, dugogodišnji finansijski službenik u američkoj vladi i kasnije zvaničnik MMF-a, koji je otkiven kao sovjetski špijun.

Za stvaranje kulta "Velikog vođe" u Kini i brojnih propagandnh plakata i grandioznih panoa sa crtežima kineskih seljaka i radnika na čijem čelu je bio kao najveći uvek nacrtan Mao Cedung, veruje se da je bio zadužen Sidni Ritenberg, koji je u suštini bio kineski ministar za propagandu u Komunističkoj Kini. Ritenberg je još jedan Jevrejin, rođen u SAD 1921, gde je radio kao novinar. U Kini je bio od 1944. do 1979. Perfektno je govorio kineski i bio Maou ne samo prevodilac već i zvanični tumač "njegovih" ideja i stavova. Ono što se danas naziva pi-ar. Pridružio se Komunističkoj partiji Kine, a bio je prethodno od 1942. i član američke komunističke partije. Nekoliko godina je bio na robiji u Kini (po zvaničnoj biografiji) da bi se onda vratio u SAD i nastavio da radi "poslovni konsalting" (u stvari da vodi propagandu) za Intel, Levi Štraus, Majkrosoft itd.

Zanimljivo je da je i otac poznatog američkog glumca Denisa Hopera, Džej Hoper, bio član OSS-a, koji je radio na dovođenju kineskih komunista na vlast. Denis se javno hvalio u jednom intervjuu kako se njegov otac u Kini borio na strani komunista i da je doneo tada iz Kine neke tapiserije koje su bile stare 500, a možda i 1.000 godina.

Za potrebe praćenja situacije čitavoj Aziji, a posebno u Kini, osnovan je 1925. Institut za pacifičke odnose. Ovaj institut su između ostalih zainteresovanih trgovaca finansirali Fondacija Rokfeler i Carnegie Corporation. Rukovodstvo ovog instituta je u jednom trenutku priznalo da podržava komunistički pokret u Kini, zbog čega su neki članovi Instituta bili u SAD optuženi za podrivanje američkih interesa, kada je u Senatu otkriveno da su oni, u stvari, bili glavni motor u pokretanju kominizma.

Mao Cedung je zvanično proglasio uspostavljanje Narodne Republike Kine 1. oktobra 1949. Početak kineskog pakla za američke edukatore sa Jejla je bio kraj njihove "humane" misije. Već 1951. su spakovali kofere i napustili Kinu.

Nakon 25 godina kineskog crvenog mraka i kulta (urne) obrade jeretika, američka zvanična politika počela je polako da se okreće ka Kini.

 

Novo otvaranje prema Kini i infiltracija evropski modeliranih Kineza u SAD

 

Henri Kisindžer je najmanje dva puta tajno posetio Kinu 1971, da bi onda spremio i zvanični dolazak Ričarda Niksona. Sa Kisindžerom je u Kinu svaki put išao i Robert C. Mekferlejn, mornarički pukovnik i tada američki savetnik za nacionalnu bezbednost koji je bio i na funkciji savetnika u Vašingtonskom institutu za bliskoistočnu politiku (koji važi kao cionistički klub), a osnivač je i američko-kineskog društva. Mekferlejn je povezan sa Londonom preko funkcije direktora Aegis Defence Services koji ima sedište u Londonu. Ova kompanija obezbeđuje poslove koje ima londonska oligarhija u Iraku. Sve ove poslove vodi lord Peter Inge, koji ima čin feldmaršala i titulu barona i brojne druge titule: Privy Council; Knight of the  Knight of the Order of the Garter; Pilgrims Society; Knight Grand Cross of the Order of the Bath.

Nacionalno veće za američko-kinesku trgovinu osnovano je 1973. istog meseca kada je Rokfelerova Chase Manhattan Bank otvorila svoju kancelariju u Moskvi. To je takođe godina u kojoj je tajni američko-sovjetski trgovački i ekonomski savet počeo svoj rad i sastanke.

Poznato je da se Dejvid Rokfeler sreo sa Ču Enlajem, premijerom komunističke Kine, najmanje jednom, juna 1973. O tom susretu je pisao i sam Dejvid Rokfeler u svojoj autobiografskoj knjizi. Rotšildi su svoje interese u međuvremenu više vezali za Indiju.

Godine 1980. i Jejl se vratio u Kinu da nastavi posao.

Pre nego što su Mao Cedungovi komunisti preuzeli Kinu, britanska oligarhija je trgovala opijumom skrivajući se iza poslova kompanije British American Tabacco (kompaniji je najveći poslovni partner  porodica Rejnolds koji su članovi tajnog društva Iluminata). Kasnije su Maovi komunisti biznis sa opijumom takođe sakrivali iza iste kompanije, ali koja je u međuvremenu postala kineska državna kompanija - Kineski biro za duvan.

Istom iluminstakom bratsvu navodno pripada i uticajna i bogata kineska porodica Li, koja je na čelu Kine tada imala predsednika, Li Ksianiana, za koga se kaže da je prodao toliko opijuma Zapadu, da je bio u stanju da pomogne Crvenoj Kini da isplati dugove, i nazvan je zato "bog novca". Li Ksianian ima i nadimak "gospodar droge", bio je i ministar finansija Narodne Republike  Kine od 1957. do 1975.

Od 1980. kreće ubacivanje kulturno obrađenih mladih Kineza na još bolju edukaciju u SAD. Posebno stižu studenti iz Hongkonga koji se u Kinu više nikada ne vraćaju. Već ostaju u SAD gde se infiltriraju u državne isntitucije i bezbednosne službe. Namerno ubacivanje Kineza u SAD posledica je smišljene i perfidne okupacije Amerike sa ciljem da se razori narastanje američkog nacionalizma i od SAD stvori internacionalističko kulturno i rasno mešano društvo.

                                        Nastaviće se

 

                                                                                                                             

 

Japanci namerno drogirali Kineze

 

Iako je u periodu od 1907. do 1917. dinastija Kving, a kasnije i republikanska vlast Sun Jat-Sena uspela je sa Britancima da napravi sporazum o potpunom prekidu uzgoja opijuma i u Indiji i u Kini. Svakako, sutuacija se drastično promenila japanskim osvajanjem Mandžurije 1931.

Japanci su tada ne samo videli dobar biznis već i odlično oružje za uništavanje mandžurijanskog naroda. U biznisu i švercu su im pomagale i porodice vezane za rivalsku dinastiju Ming.

Mandžurijanci su bili poznati po svom šamanizmu, što je jezuitima stvaralo velike probleme za sprovođenje njihove osvajačke misije. Poznati su bili i po uzgoju lekovitog bilja žen-šena i kao postojbina tigrova. Vreme mandžurijsnke vladavine obeležavala je i zastava, na kojoj je predstavljen tigar sa crvenom lopticom koja je simbolizovala čauru opijuma. Zastava je korišćena sve do 1912.

Japanski trgovci su se u šverc i trgovinu opijumom u Kini ubacili još za vreme Prvog svetskog rata. Tada su ga koristili kao oružje da bi podrili kinesku odbrambenu moć. Osvajanjem Mandžurije u Kinu su plasirali i sintetički heroin. Čak 7.000 farmacija je pravilo i distribuiralo opijum i heroin Mandžurijancima nakon okupacije 1931. Tokom 1931. procenjeno je da je na 120 odraslih muškaraca u Mandžuriji, jedan bio ovisnik od heriona. Već 1934. svaki četvrti Mandžurijanac je bio težak narkoman.

Japan je zarađivao od toga 300 miliona američkih dolara godišnje, a čitav posao je odrađivala japanska vojska. Jedan japanski vojni priručnik objašnjava ovu strategiju Japanaca na sledeći način: "Upotreba narkotika je nedostojna kod superiorne rase kao što su Japanci. Samo inferiorne rase, rase koje su dekadentne kao što su Kinezi, Evropljani i Indijci, navuku se na upotrebu narkotika. To je razlog zašto su oni  predodređeni da postanu naše sluge i da konačno nestanu". Ovde je očigledan jezuitski faktor, isti onaj koji je proučavao karakteristike rasa za potrebe Hitlerove knjige "Majn kampf" i koju je i napisao jedan jezuita.

 

 

 

Najmoćnija porodica u Aziji je trgovačka porodica Li

Danas najmoćnija tajkunska porodica u Kini ali i u svetu je porodica Li iz Hongkonga. Na njenom čelu je osamdesetrogodišnji Li Ka Šing, za koga se veruje da je član tajnog društva Iluminata, koje je takođe vezano za britansku krunu (misli se na centralu trgovačkog kartela u Londonu). Li Ka Šing je zato dobio titulu sera,  kao i orden Britanske imperije. Nosilac je i drugih titula, a njegovo bogatstvo se u ovom trenutku procenjuje na 26 milijardi američkih dolara (dok je 1992. iznosilo 13 milijardi). Njegov najunosniji biznis je u poslovima sa skladištenjem teretnih kontejnera u najvećim lukama sveta, posebno Azije, a ima i svoje brodove za transport robe. Vodeći je trgovac u maloprodaji kozmetičkih preparata u Aziji, pa je time , zbog ogromnog tržišta, stekao i vodeću poziciju u svetu na tim poslovima. Novo kinesko proevropsko društvo koje se trudi da u svemu imitira Zapad, danas "guta" evropsku i američku kozmetičku proizvodnju.

Li Ka Šing, kao i njegova dva sina imaju i kanadsko državljanstvo i biznis u Kanadi i SAD. Između ostalog poseduju: zgradu u Njujorku u ulici Broad Street koja je procenjena na više od 100 miliona dolara, kompaniju HUSKY OIL u Kalgariju, koja se procenjuje na 1,3 milijarde dolara, Canadian Imperial Bank of Commerce u Torontu, vrednosti oko 4,4 milijarde američkih dolara, stambeno naselje PACIFIC PLACE u Vankuveru, vredno oko 2 milijarde, kao i stambeno naselje SUNTEC CITY u Singapuri, koje vredi milijardu dolara. Amerikance posebno zabrinjava što je ova porodica potpuno preuzela najveću teretnu luku u Palm Biču, na Zapadnoj obali SAD. Tu su još i telekomunikacione kompanije i TV Star, jedna od najuticajnijih televizija u Aziji i na Srednjem istoku. Oba njegova sina su edukovana na Univerzitetu Stanford u Kaliforniji, i imaju engleska imena: Viktor i Ričard i u biznisu su sa ocem.

Kao i svi Iluminati i porodica Li se ugledala na svoje poslovne partnere Rokfelere i bave se onim što se naziva filantropija, a to je finansianje raznih zadužbina, posebno škola i bolnica. Naravno, ne treba smetnuti sa uma da od toga najviše profitiraju upravo oni koji u tim školama prodaju falš znanje i falš lekove, odnosno svoje farmaceutike, po čemu su Rokfeleri u savremenoj alopatskoj medicini već poznati. O tome smo pisali.

Zvanična biografija Li Ka Šinga kaže da je rano ostao bez roditelja, i kao siroče se probijao kroz život. Formalno nema nikakvu školu. A onda je počeo mali biznis i stigao do milijardera. Tipična priča za tajkune u vazalnim zemljama i kolonijama, kakva je danas i Kina. Njegov evropski maniri, odelo i kravata i okrenutost anglosaksonskom biznisu, pronicljivom čitaocu može otkriti i drugačiju biografiju - onu koja zvanično nigde nije zapisana.

 

 

 

 

 

 

 

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane