Natrag

Carina

Carina

Mali uvod u metodologiju pljačke na srpskim carinskim prelazima

 

Pošteno kradi i ne boj se gladi

 

Više od dvadeset godina državne, političke i ekonomske krize stvorili su od Srbije crnu kontinentalnu rupu u kojoj kriminal počinje već na granicama države. Carinska služba, kao prethodnica svakom poslu, isto toliko godina je leglo državnog, partijskog, esnafskog i svakog drugog kriminala. Kako za vreme prohujalih režima, tako i danas

 

Milica Grabež

 

Dolaskom Predraga Petronijevića na mesto direktora Republičke uprave carina, kreće organizovana pljačka državne imovine, ali i pljačka znatno širih razmera. Počinje akcija instaliranja skoro funkcionalno nepismenih ljudi na najodgovornija mesta, i sve to pod strogim nadzorom unutrašnje kontrole carinske službe i njenih neobrazovanih i bahatih pripadnika koji su dovedeni iz raznih policijskih službi.

Prelaskom iz MUP-a Srbije, gde je većina od njih bila pred otkazom ili pod disciplinskim postupkom, ovi kadrovi došli su u poziciju da haraju na teritoriji cele Srbije, umišljeni i uvereni da su bogom dani kao čuvari zakona i finansijeri državne kase, u kojoj se, nažalost, sve manje para sliva, upravo zbog enormnog bogaćenja takvih i sličnih kadrova koji danas deluju pod komandom Predraga Petronijevića i njegovih poslušnika.

I sam Petronijević je došao iz MUP-a u Carinu, pa je sve što se oko njega i njegovih kadrova dešava jedna sasvim očekivana destrukcija. Naime, još dok je bio pripadnik MUP-a, bio je kažnjavan zbog svojih mahinacija i premeštan iz Beograda na jug Srbije, a najčešće na rad u Preševu.

Takođe, nakon napuštanja policije i prelaska u Upravu carina, i to na mesto pomoćnika tadašnjeg direktora Dragana Jerinića, Petronijević odmah dobija otkaz i prelazi u drugu državnu instituciju, gde je neko vreme obavljao razne poslove do povratka u Carinu, kada konačno, na svoje veliko zadovoljstvo, postaje doslovno bog i batina. Njegovim prvobitnim imenovanjem za upravnika i šefova graničnih prelaza, najgore je prošla novootvorena Carinarnica Šabac.

Na graničnom prelazu kod Ljubovije, koja se inače neformalno smatra kaznenom carinarnicom, pa sve do Sremske Rače, dešavao se jedan pravi kadrovski haos, te su tako redom postavljali šefove graničnih prelaza koji često nisu znali pristojno ni da se potpišu! Pojedinci nisu znali ni mesečni izveštaj da sastave, i to na mestima gde čak nije bilo teretnog saobraćaja. Takvih primera ima dosta, ali je svakako najdrastičniji slučaj "velikog šefa na malom graničnom prelazu" Ljubovija.

Od samog osnivanja Carinarnica Šabac je bila na teškim mukama, kao uostalom i svi njeni radnici u vreme vladavine upravnika Uroša Cvjetičanina, kome je bio bitniji kodeks ponašanja radnika i koji je bio jači od samog carinskog zakona koji je on lično sastavljao i tokom svakodnevne prakse dolazio u sukob sa njim (sobom)!

Pod njegovom komandnom palicom počeli su da se pojavljuju eksperti, zapravo neverovatne ličnosti koje su postavljane kao šefovi, a najveći "stručnjak" među njima bio je i Zoran Stamenković, nekadašnji kadar  iz vremena vladavine Mihalja Kertesa, čovek koji sa mesta vođe smene na Malom Zvorniku dolazi za šefa prelaza na Sremskoj Rači, gde se kratko zadržava i odlazi u Carinarnicu Beograd za šefa unutrašnje ispostave Smederevo! O njegovom neznanju mogle bi se praviti čitave pozorišne predstave! U vreme poznih devedesetih godina bio je "nagrađen" tako što je iz istoimene carinarnice premešten na Pavlovića most, da na terminalu podiže i spušta rampu prilikom ulaska i izlaska teretnih vozila, sa izričitom naredbom direktora da ne sme da se pojavljuje na graničnom prelazu! Bio je toliko samouveren da je kasnije čak i konkurisao za mesto upravnika Carinarnice Šabac!

Da zlo nikad ne ide samo govori i podatak da ga nakon izvesnog vremena sa mesta šefa Carinarnice Sremska Rača menja još veći "ekspert" Goran Cvjetinović, koji odmah sa sobom za vođu smene dovlači Dragana Živanovića, čoveka koga predstavlja kao "oličenje poštenja", a ovaj se diči svojim jakim vezama u unutrašnjoj kontroli Carine.

Njihovim dolaskom iz unutrašnje carinske ispostave Sremska Mitrovica (gde se sve bukvalno i svašta carinilo pod sumnjivim osnovicama, a debela razlika gurala u džepove!) na granični prelaz Sremska Rača, momentalno se promenio i sastav ljudi po smenama.

Po želji Dragana Živanovića koju u delo sprovodi Cvjetinović, dovode se samo njima lojalni ljudi i oni sa članskim kartama Demokratske stranke i članskim kartama pripadajućih satelitskih stranaka. Oni koji su imalo zasmetali, dobijali su premeštaje ili, u saradnji sa upravnicom, i izmišljene disciplinske postupke za razne povrede radne dužnosti, mada ni sami često nisu znali šta to znači!

Njihovim dolaskom menjaju se i celokupna pravila rada na samom prelazu, a da bi pljačka mogla nesmetano da funkcioniše! Sam Živanović je toliko ocarinio motora za putnička vozila u takozvanom skraćenom postupku, da ni sama fabrika nije mogla da ih toliko proizvede, a sve to naravno uz dobru proviziju koju je delio sa šefom i načelnikom unutrašnje kontrole.

Dragan Živanović je bio i ostao "ekspert" za razduživanje PDV obrazaca za fizička lica koja su nosila raznu robu, a po fakturi koja se nije ni pojavljivala na prelazu, već je ostajala u Srbiji! Ogromna količina novca koja se slivala u njihove džepove deljena je na ravne časti najbližima i najpoverljivijima, a sva ta dokumenta zavođena su u običnu svesku sa kockicama formata A4.

Kada, povremeno, pokrenu disciplinski postupak protiv neposlušnih radnika, tada na scenu stupa ozloglašena alkoholičarka iz Uprave carina Suzana Jović, sa članovima disciplinske komisije, gde su se po broju donetih rešenja o otkazu uvek isticali kum Uroša Cvjetičanina i jedna od šefica iz Kragujevca. Umesto da dobiju krivične prijave i otkaze, "eksperti" Cvjetinović i Živanović dobijaju unapređenje od direktora Uprave carina Predraga Petronijevića, te tako i dolaze u Šabačku carinarnicu, gde Cvjetinović postaje šef, a Živanović glavni kontrolor.

Njihovim dolaskom u Šabac počinje promena dnevnih i noćnih smena, te opet dovode isključivo one slepo poslušne koji su u strahu i rade sve samo da bi sačuvali radno mesto.

Uvode i nepisano pravilo da svaka špedicija, za svako vozilo koje se carini, mora da im isplati proviziju ("reket") u rasponu od 100 do 200 evra, zavisno od vrednosti vozila, iako je sva dokumentacija po predmetu potpuno čista.

Oni saopštavaju strankama da se to daje "kao čast" da bi osnovica za carinjenje bila što je moguće manja, a dnevno su znali da ocarine i po pedesetak vozila! Naravno da se nisu carinila u ispostavi samo vozila, već i roba široke potrošnje uz unapred dogovorene kombinacije.

Privrednici iz Šapca šalju pismo Upravi carina o zlodelima ove dvojice, ali se to naravno uvek ekspresno zataškava. Ali, ne samo što su stavili šapu na sve i svašta u tom gradu već postavljaju i svog čoveka u carinskoj ispostavi Sremska Mitrovica, gde počinje carinjenje kontejnerske robe iz azijskih zemalja.

I u ovom gradu, kao i u mestima u kojima su oni radili kao tandem, menja se način rada i ljudstvo, dovode pripravnici i poslušnici, određuju samo njima lojalne špedicije i tek kad se takva "logistika" obezbedi, kreće pljačka...

Za svaki ocarinjeni kontejner kineske robe špediter uzima od uvoznika od 500 do 1.000 evra, u zavisnosti od količine i vrednosti robe, da se ne bi detaljno pregledao jer je unapred dogovoreno da u kontejneru ima viška 40 odsto robe nego što je prikazano na fakturama. I to se, naravno, i ne carini!

Ovakve tandeme za organizovanu pljačku specijalno, namenski postavlja direktor Uprave carina Predrag Petronijević lično, i to u svakoj carinarnici u centralnoj Srbiji i Vojvodini da bi plen bio što bogatiji, a provizije vladajućoj Demokratskoj stranci što veće.

Kad je reč o Vojvodini, prvo mesto po visini pljačke svakako zauzima carinarnica u Subotici. U ovom najevropskijem vojvođanskom gradu i deca u obdaništima znaju da niko ništa ne može ocariniti bez prethodnog podmićivanja.

U beogradskoj carinarnici vodeće kolo za pljačku jesu Luka Beograd i Dobanovci, koje Predrag Petronijević i njegova vojska zovu Dubai jer predstavlja i više od raja na kugli zemaljskoj!

U svakoj se carinarnici naravno izmišljaju povrede radne dužnosti da bi se neposlušni sklonili što dalje od mesta na kom se odrađuju razni mutni poslovi za vrh Carine. Svi ti ljudi koji dobijaju otkaze, vraćaju se nakon nekog vremena na rad sa rešenjem suda, uz velike nadoknade i odštete koje plaćaju građani Srbije, a za te nanete štete državi naravno niko ne odgovara, dok se u međuvremenu zapošljavaju njihovi puleni.

 

 

 

 

Tata, kupi mi disciplinski prekršaj!

 

Ogromna šteta državi Srbiji naneta je i 2004. godine kad je 350 ljudi u Carini dobilo otkaz bez ikakvog zakonskog osnova. Nakon četiri godine od dana dobijanja otkaza, svi se vraćaju na svoja radna mesta i naplaćuju ukupno na ime obeštećenja 5 miliona evra kao neisplaćene plate, a za ovu pljačku naravno niko ne snosi odgovornost. Tako se stvara višak radnika, a začarani krug disciplinskih postupaka nastavlja se bez ikakve smetnje.

 

 

Plate carinika su na istom nivou od 2003. godine za sve obične smrtnike, dok je u Upravi carina odnos plata između šefova u centrali i radnika na terenu 9:1!

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane