Natrag

Zrenjanin

Zrenjanin

Žrtve kriminalne privatizacije u rukama mutnih poslovođa

 

Kako ubiti tehnološki višak

 

Nakon decenije masovne prodaje magle u beskrupuloznoj tranziciji, nižu se istinite priče o ponižavanju i maltretiranju radnika. I zrenjaninski primeri svedoče o perfidnoj državnoj praksi legalizovanog varanja i pljačkanja obespravljenih ljudi, ali i nekažnjenom ucenjivanju, nasilju i seksualnom napstvovanju uz beznadežna maratonska suđenja kojima se ne vidi kraj. Dve takve sudbine, simbolično vezane za aerodrom i ribnjak u Ečkoj, govore o statusu srpske radničke klase koja je, kao što se iz ovih primera vidi, ni na nebu ni na zemlji

 

Zoltan Horvat

 

Olivera Rudić iz Zrenjanina, bez zaposlenja, samohrana majka dvoje dece, Nađe i Bojana, sa "prebogatim" podstanarskim i volonterskim iskustvom, uglavnom ima brda obećanja od situiranih poslodavaca kod kojih se dokazala radom. Imala je, između ostalog, i nesreću da 2007. godine zavoli avione i jedriličarstvo na aerodromu u Ečkoj, gde je bila na ispomoći svojoj prijateljici pri Kulturnom klubu "Dvorska luda" na državnom prvenstvu u vazduhoplovnom jedriličarstvu.

Dve godine kasnije, Kulturni klub je potpisao ugovor sa Aero-klubom u Ečki čiji je predsednik Jagoš Banović Jagica, a saradnja se odnosila na proširenje marketinških i uslužnih delatnosti. Padobranstvo i vazduhoplovno jedriličarstvo je doživelo ekspanziju na ečanskom aerodromu, pa je iskorišćena prilika da se po lepom vremenu uvede i noćni start. Lova je počela da se sliva u kasu Aero-kluba i Aerodromskog preduzeća usled velikog odziva gostiju iz Beograda, Novog Sada, Kikinde i drugih mesta željnih nimalo jeftinih vazdušnih avantura. Jagica Banović je 22. jula te godine, kao član reprezentacije Srbije, otišao na tronedeljno Evropsko prvenstvo u Litvaniju, a Oliveri je kao dotadašnjem vrednom volonteru, ovaj put za pare, ponudio posao koji je podrazumevao smeštaj u spavaonicama i brigu oko ishrane terenskih radnika iz privatne subotičke firme vlasnika Zorana Musića angažovanih u fabrici ulja Dijamant.

- Jagica mi je usmeno predložio da cifra po danu boravka bude 5 evra, nakon čega sam Musiću saopštila da će ugovor naknadno potpisati sa direktorom Banovićem. Terenci su se zadržali do 9. oktobra, na kraju su ukupni troškovi bili uredno plaćeni od strane Musića, nakon čega mi je Jagica saopštio da napravim kalkulaciju kako bi upravni odbor overio naknadu za moj uložen rad, kojim su, da ne budem lažno neskromna, bili prezadovoljni. Tim povodom je Dragan Antonov, v.d. direktora Aerodromskog preduzeća, ponudio i posao potpisavši i overivši ugovor o delu koji mi je predao na ruke... 

Ali, Olivera Rudić navodi da je za samo 24 časa nastao totalni preokret, nakon čega je shvatila da je na ečanskom aerodromu nepoželjna!

 - Niko od nadležnih u Aero-klubu i Aerodromskom preduzeću nije hteo sutradan da primi moj dopis o izvršenom delu, uz zatraženu naknadu u iznosu od 70.700 dinara (tadašnjih 800 evra). Jagica i Dragan su od tog dana nedostupni za mene, pa se pitam da nije možda razlog moje odlučno ne nepristojnim ponudama upućenih meni sa željom da se, za početak, rukom malkice pređe preko mog tela! Par dana kasnije, presavila sam tabak, tužila Aerodromsko preduzeće i Aero-klub sa namerom da dobijem zasluženu zaradu. Međutim, nakon dve godine mučnog nadgornjavanja u zrenjaninskoj palati (ne)pravde, gde sam izjave davala i po sat vremena, ne samo što je rešenjem sudije Zagorke Živankić odbijen moj zahtev, već mi je naloženo i da platim troškove parničnog postupka u iznosu od 32.365,60 dinara.

Ne pada mi na pamet da platim ovu skandaloznu kaznu, nastavljam još odlučnije borbu za uterivanje tih para u naš siromašni porodični budžet sa podstanarskim statusom i par hiljadarki mesečno od šivenja i drugih jednokratnih poslova...

- Teško mi je da teže ne može biti, bahati i obesni poslodavci su u ovoj zemlji zaštićeni kao beli medvedi, ali dostojanstvo mi niko ne može oduzeti - završava svoju ispovest Olivera Rudić.

Ranko Maljković iz Lukinog Sela danas je teško bolestan čovek sa preležanim infarktom i primer je kako čovek može postati uličar i najureni balast u privatnoj firmi. Naime, Ranka je juna 2007. godine zadesio težak infarkt na mestu čuvara na Tisi, kod jezera Joce Ribarskog gazdinstva Ečka, koje je trenutno u vlasništvu privatne firme Mirotin. Po odlasku u bolnicu na lečenje, tadašnji izvršni direktor Ribarskog gazdinstva Miloš Ćosović obećao je Ranku da će ga nakon izlaska iz bolnice poslati u banju o trošku firme.

- Usput je od mene zatražio da privremeno iselim stvari iz objekta na Ribnjaku gde sam boravio, obećavši da će se u najkraćem roku rešiti moje stambeno pitanje - kaže Ranko Maljković.

 - Šta sam onako bolestan mogao, dao sam načelni pristanak, ali već sutradan, nakon odlaska na komisiju za produžetak bolovanja, novi izvršni direktor Ribnjaka Nenad Radulović, inače bivši policijski inspektor iz Crvenke, saopštio mi je telefonom doslovce: da od dogovora sa bivšim rukovodiocem nema ništa, da će ekspresno provaliti u objekat gde sam stanovao i izbaciti stvari. Još mi je saopštio da mogu da idem gde god hoću jer im više nisam potreban.

Maljković navodi da se istog dana vratio do stana, ispred kojeg je zatekao dvojicu čuvara iz privatne firme Polar Security.

 - Grubo su mi saopštili da je čuvarska služba sa 37 ljudi ionako raspuštena, da sam i ja preostali višak i da su oni novoangažovani na obezbeđivanju Ribnjaka. Usput su mi rekli da su sve moje stvari odneli u hladnjaču firme odakle ih mogu odneti, uz pretnju da ne smem provaljivati u svoje i da je najbolje da se javim Raduloviću. Novi izvršni direktor je baš tog dana "propao u zemlju", pa sam bio prinuđen da pozovem zrenjaninsku policiju koja je nakon uviđaja napravila zapisnik. Usput su me savetovali da bi bilo najbolje da odem sa Ribnjaka, jer, kako je navedeno, ugrožavam privatni posed. Nisam imao kud, otišao sam do hladnjače, video razbacane stvari u katastrofalnom stanju, pokupio lična dokumenta, bez nešto novca koji je "ispario", i otišao da budem beskućnik bez posla. Spavao sam na pijacama i u trošnoj ladi nivi, a trenutno živim u Lukinom Selu sa statusom ni na nebu, ni na zemlji...

Danas je Maljković obespravljen i bolestan čovek i bivši vredan, ali bolestan radnik bez igde ičega, kojeg,   počev od države, niko ne pita kako mu je niti da li je živ.

- Sudim se već četiri godine sa firmom Mirotin, imam sudsko rešenje za izvršenje od 15. decembra prošle godine (broj 18 I 1887/10) i gomilu ispitanih svedoka koji su rekli istinu na sudu. Sve to nema nikakvu obavezujuću snagu ni za koga u ovoj državi, na zakazana ročišta iz Ribarskog gazdinstva ne dolazi niko, i slučaj se odlaže u nedogled.

Usput, već više od dve godine se ne zna gde je nestao Ćosović, ali zato suvlasnik Mirotina Pavićević zna da me pošalje kod Radulovića, a ovaj me vraća kod Pavićevića jer on kao izvršni direktor nema ama baš nikakva ovlašćenja. I tako u krug, a ja u ovakvoj "centrifugi" dođem kao idealna meta za sprdnju. Nemam nameru da odustanem i svojih 300.000 dinara koje potražujem izdejstvovaću kad-tad.

Maljković posebno podvlači kriminogeno delovanje privatnih firmi poput Mirotina.

- Radulović je bio idealan izvršilac za Pavićevića i njegove pajtaše, koje kao oči u glavi čuva, tetoši, mazi i pazi pokrajinska vrhuška. Prvo je došao kao savetnik direktora, da bi potom zaseo u fotelju izvršnog direktora Ribarskog gazdinstva, gde trenutno, da budem blag, vlada teror nad zaposlenima da bi se sakrila istina o punjenju privatnih džepova gomilama para iz donacija za izgradnju i razvoj ribnjaka. Radulović je, inače, manje poznat javnosti i po "hrabrom obezbeđivanju" rampe vrbaškog Vitala, kada su iz kruga tog nekadašnjeg bačkog giganta netragom odvoženi kamioni puni robe i cisterne! Ako su ovakvi ljudi ponos i dika pokrajinskih budža, onda je u ovoj zemlji zaista sve otišlo...

 

 

 

 

Funkcionersko (pro)padanje

 

Zanimljiva su poslednja dešavanja na ečanskom aerodromu, na kojem trenutno vlada zatišje zbog zimske pauze. Računi Aero-kluba i Aerodromskog preduzeća trenutno su blokirani uprkos odličnom poslovanju u poslednjoj deceniji. Naime, glavni izvor prihoda ovog inače skupog sporta je, osim vožnje sportskim avionima, iskakanje padobranom po ceni od 300 evra po skoku. Po lepom vremenu, a prošle godine ih je bilo preko 150, ljudi sa dubljim džepovima, posebno viđeniji državni i pokrajinski funkcioneri, iz čistog zadovoljstva naskakali su se do besvesti, nakon čega se sa pokrajinskih i drugih podobnih računa slivao novac na račune Aero-kluba i Aerodromskog preduzeća. Da li su se računi plaćali i na ruke, o čemu govore svedoci, možda ni ne zavređuje pomena. Zašto su računi uprkos izvanrednih poslovnih rezultata blokirani, to Banović i Antonov ne saopštavaju javnosti, a i ne mogu jer ne odgovaraju na telefonske pozive. Međutim, kada gradonačelnik dr Mileta Mihajlov "doleti" do aerodroma svojim motorom sa namerom da odleti u visine i tendencijom propadanja padobranom, tada se Olivera Rudić iza šanka savetuje da umesto redovnih pića po pristupačnim cenama, nudi isto ali u ambalažama (poput plastičnih krmača) koje Jagica posebno donosi. Nakon letenja i funkcionerskog propadanja po lepom vremenu, obavezno sledi treće poluvreme, sa slikanjem i pevanjem, gde su sem poslužitelja i manuelnih radnika za džabe, svi srećni, veseli i dobro situirani. 

 

 

 

Prosečna dnevna zarada od skakanja padobranom redovno je prelazila 5.000 evra, što pomnoženo sa preko 150 lepih dana iznosi još lepših milion i mnogo više evra.

 

 

 

 

 

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane