Natrag

Tabloid istražuje

Tabloid istražuje

Evro - moneta za pokoravanje Evrope

 

Bankari ruše suverene države

 

Evro je kao moneta stvoren da bi po potrebi mogao da se podiže i urušava onako kako to bankarskom londonskom kartelu odgovara. On nikada nije planiran da bude sredstvo ekonomskog razvoja evropskih zemalja, što i jeste osnovna uloga novca. No, u Evropi je počeo da se stvara sistem bez granica sa ciljem da se čitav evropski finansijski sistem objedini i kojim bi upravljala Britanija. Ko kontroliše ovaj finansijski krvotok, kontroliše i sve nacionalne ekonomije (gazdinstva)

 

Piše: Ivona Živković

 

Za klasičnu zamenu teza najbolja ilustracija leži u poznatoj opaski da je za lošu sadržinu poruke kriv onaj ko je poruku doneo, a ne uzročnik njenog lošeg sadržaja. Dakle, kriv je kurir i njega treba eliminisati iz službe. Kada međunarodni bankarski kartel primeni ovakvu logiku, onda je za krah nekog finansijskog tržišta krivac onaj ko je proizvođač robe čiju vrednost predstavlja novac kojim oni barataju, a ne oni koji su se tim novcem na berzi, kao na kockarskom ruletu, igrali. I preigrali, tako da je visina dobitaka daleko premašila stvarnu vrednost robe, tj. stvarni kapital igrača. A rulet se sada ne može zaustaviti, jer bi svi bili gubitnici. Tako on i dalje izbacuje ogromne dobitke pojedinim igračima, sve dok kazino potpuno ne bankrotira i još ostane u dugovima.

S obzirom na to da kazino nema osnovni kapital kojim se mogu pokriti njegovi dugovi, a vrednost same mašine ruleta je suviše mala da pokrije i delić dugova, izlaz iz bankrotstva vlasnici kazina će potražiti od samih igrača (ulagača) kojima duguju novac, tako što će ulagači, da bi mogli da naplate svoja potraživanja, prvo morati da finansijski izbave kazino od bankrotstva. To izbavljanje se može nazvati bankarskim terminom "bail out" (izbaviti polaganjem kaucije). Samo tako, kada se rulet ponovo zavrti, dobitnici premija mogu računati da se njihova potraživanja mogu izmiriti. Naravno, kada se novac od nečijih novih uloga prelije preko kazina do njih. I oni će, nemajući gde, to prihvatiti.

"Bail out" kazina. Ovo je, najprostije rečeno, princip na kome danas svoju bankarsku logiku sprovodi kartel međunarodnih bankara (koji funkcioniše preko mreže banaka nazvanih Inter Alpha Group), dok se najnovija njihova monetarna velika "kockarnica" naziva novim terminom (koji deluje pomalo militantski) - "evrozona".

I za ovaj termin ste čuli mnogo puta poslednjih meseci.

Evrozoni (uniji država koje koriste evro kao obračunsko sredstvo i vlasnici su evroobveznica i evrodolara) sada preti finansijski kolaps, ukoliko svi njeni članovi (države osnivači zajedničke centralne banke - ECB) ne pristanu da potpišu jedan međudržavno-bankarski ugovor koji se naziva Evropski stabilizacioni mehanizam. Ovaj termin "stabilizacioni mehanizam" zvuči militantno i to ne slučajno. Izgleda tako kao da se neki veliki mehanizam pokvario (možda baš rulet), pa ga sada treba stabilizovati da ne napravi ogromnu štetu svim korisnicima evra.

Da podsetimo: države EU, kao i privatne kompanije, u evrima valorizuju vrednost svoje privrede, svojih istinskih kapitalnih vrednosti, ljudi procenjuju vrednost svoga rada. I sve to može da pukne. I preko noći niko više ne bi znao u razmeni dobara i usluga koliko šta košta, ko koliko kome duguje itd. Banke koje su prodale evre po određenoj vrednosti bi propale, mnoge investicije bi se obezvredile, nečija dugogodišnja štednja bi propala. Sve bi se poremetilo, tržište bi postalo haotično. Kao kada bi krvotok u nekom živom organizmu stao.

A oni koji bi ovu "strašnu mašinu" (finansijski krvotok) mogli da stabiliziju jesu "stručnjaci", takozvani finansijski eksperti (koje će po predlogu ovog stabilizacionog ugovora biti nedodirljivi i od svih nacionalnih zakona i država imuni) sprečiće tako katastrofu nad katastrofama - sunovrat evra i od evra zavisnog tržišta takozvane evrozone.

Za taj posao oni traže posebna ovlašćenja i uslove za svoj "spasilački rad", kao da rade demontažu mina. I niko drugi se u njihovoj blizini ne sme nalaziti, ne sme ih ometati i mora u njih imati apsolutno poverenje, jer, u slučaju njihovog neuspešnog posla, stotine miliona ljudi u evrozoni bi to moglo koštati života.

I sve bi bilo tako crno da suština mehanizma nije još mračnija: čitav mehanizam u stvari je jedna velika iluzija i prevara, baš kao i čitav "kazino" i njegov rulet (možete ga nazvati i finansijskom berzom) i sav novac koji se tu okreće, i sve te iluzije su pomutile zdrav ekonomski rezon milijardama ljudi širom sveta, koji kao pijane ovce sada tumaraju u strahu i pod vođstvom svog velikog čobanina (finansijskog eksperta) iščekuju da ih on bezbedno prevede preko "brvna". A za Velikog čobanina sada je najvažnije da mu ovce potpuno prepuste svoja runa i svoje živote.

Ako su ova ovčija runa privrede suverenih država, ona će se nakon prelaska brvna naći pod makazama stručnog čobanina koji će ih onda totalno ošišati. I to jeste zadatak ove velike finansijske intervencije koja će uslediti 2012. potpisivanjem Evropskog mehanizma stabilnosti (European Stability Mechanisam) koji treba da potpišu kao ugovor države članice EU i privatni bankarski kartel koji se krije pod nazivom Inter Alpha Group.

 

Istoriju su stvarali trgovci, braneći svoj monopol

 

Već smo pisali o fantastičnoj moći koju su kroz vekove stekli drevni trgovci i iluzionisti koji su iz Aleksandrije počeli da stižu u Evropu infiltriranjem u apostolsku hrišćansku zajednicu. Veštim udruživanjem u kartele, ovi trgovci su do 15. veka uspeli da preuzmu apsolutnu kontrolu nad najvažnijim trgovačkim putevima koji su vodili preko Sredozemnog mora iz Indije, Turske, Egipta i Grčke. Kontrolu nad trgovačkim putevima su postizali pravom jačeg koje je važilo na moru, pa su zato nastojali da uvek iza sebe imaju najmoćniju vojnu pomorsku silu.

Pored fizičkog preimućstva na moru, ovi trgovci su vešto kontrolisali vrednost novčanih moneta nastojeći da brzim akumuliranjem zlata nametnu svoje novčane jedinice kao prihvaćeno i traženo sredstvo plaćanja kad god im je potrebno da negde uspostave monopol. Zonu svoga uticaja (monopolske kontrole tržišta) širili su finansiranjem brojnih lokalnih ratova i praktično su preuzeli sve trgovačke poslove drevne Rimske imperije. Svoje agente su postavljali kao finansijske savetnike mnogim lakovernim evropskim kraljevima nastojeći da ih tako pridobiju za svoje interese. Držali su se pravila da sila boga ne moli i da novac vrti gde burgija neće.

Tako se najveća akumulacija svetskog bogatstva našla u rukama samo nekoliko porodica u periodu od 8. do 18. veka u vreme postojanja najsvetlije Mletačke republike. Njen najveći rival je bila drevna Vizantija na čijem su razaranju dugo radili.

Sa svojom finansijskom imperijom, Mleci su širili i hrišćansku iluziju preko svog hrama za masovnu kontrolu uma - Rimokatoličke crkve. Njihovim veštim prevarama i smicalicama stara evropska vlastela je ulazila u ratove, zaduživala se i propadala, dok su trgovci i iluzionisti postajali sve bogatiji, moćniji i suroviji. Od biblijskih priča su napravili veliku oblandu hrišćanske vere iza koje su krili svoje trgovačke interese.

Njihov zaštitnik, evangelista sveti Marko, samo je jedna od takvih iluzija koja je predočavana lakovernim i neukim masama.

Najviše su voleli da kreditima finansiraju ratove i zato su im vlastelini koji nisu bili voljni da ratuju bili neprijatelji.

Nastojeći da nađu drugi put do Indije, preko Zapada, i zaobiđu mletačko sredozemlje, engleski i holandski trgovci su pokušali da nađu put do Indije preko Atlantika. Zahvaljujući svojim špijunima mletački trgovci su brže-bolje zato angažovali španske moreplovce da i oni krenu preko Atlantika i stignu pre Engleza.

Biće da je ipak Džon Kabot prvi stigao do Amerike, pre Kolumba i Vespučija, ali je papa to pravo ipak dao Špancima i dodelio im vlasništvo nad Amerikom. Ali, holandski i engleski trgovci se nisu dali i krenuli su sa svojim trgovačkim brodovima i poslovima preko Atlantika. I to je počelo da obara cene nekih proizvoda koji su stizali iz Indije preko Sredozemnog mora.

Španska armada (najmoćnija pomorska sila u 16. veku) angažovana je tako da u ime Rimokatoličke crkve krene u okršaj sa jereticima (protestantima) u Holandiji i Engleskoj.

Ali, ovaj vojni sukob se loše završio za Španiju, jer su i Holanđani i Englezi tada bili jači. Tako je pokrenut "plan B", a to je da se jezuitskom doktrinom usvojenom na Savetu u Trentu (prikrivenim smicalicama) agenti ovog bratstva infiltriraju u vladarske krugove Holandije i Engleske i da se krunišu pogodniji vlastelini, koji bi prihvatili da venecijanski novac bude kapital koji će im izgraditi privredu i njihovu vojsku. Na taj način bi iste venecijanske porodice kontrolisale trgovačke puteve preko Atlantika i Novi svet.

 

Britanska imperija je tvorevina mletačkih trgovaca

Po tumačenju Lindona Laruša, zbog toga je u 16. veku došlo do velike podele među mletačkim patricijima, pa su neki krenuli sa svojim ogromnim kapitalom u Nemačku preko Rajne, a onda u Holandiju i Englesku, dok su neki predlagali da treba ipak čuvati trgovački monopol na Sredozemnom moru. Oni koji su krenuli na sever polako su menjali svoja imena, skrivali se sa svojim novcem iza holandskih i engleskih partnera, pa su vremenom osnovali Bank of Amsterdam i Holandsku istočno-indijsku kompaniju, kao i Britansku istočno-indijsku kompaniju. Sedište svog novog kartela su prebacili u London, čim su tamo  krajem 16. veka uspeli da svrgnu svog glavnog oponenta kralja Čarlsa Prvog, i osnovali svoju privatnu centralnu Bank of England. Njihovo današnje sedište je zato City of London i tu je unet ogroman venecijanski kapital stečen još u srednjem veku.

Kao što je to bila Mletačka republika, i Britanska imperija u osnovi svoje moći ima sistem kontrole monetarnih vrednosti i mogućnost njihovog obezvređivanja na berzi. To je bio isti sistem monetarne kontrole svetskog tržišta kakvu su nakon Drugog svetskog rata Britanci nametnuli Americi kako bi mogli po potrebi da podrivaju njen dalji privredni razvoj.

Budući da je Amerika izašla kao ogromna sila pobednica iz dva svetska rata, imala je fantastičan privredni i finansijski potencijal za ekonomski razvoj. S obzirom na geografski položaj, SAD nisu morale da plaćaju ogroman vojni aparat jer u okruženju nisu imale neprijatelje. Zato je trgovcima sa novcem i kreditima bilo važno da se ova ogromna zemlja maksimalno privredno onesposobi kako bi bila zavisna od Britanske imperije. Zato je i naterana da uđe u dva svetska rata, kao i lokalne ratove u Indokini kasnije. Džon F. Kenedi nije želeo američku vojsku da šalje u duži angažman u Indokinu, i to ga je koštalo života.

"Kada je predsednik Ričard Nikson 1971. okončao sistem međunarodne monetarne trgovine po fiksnoj stopi i sa dolarom koji je do tada bio zamenjiv sa zlatom, otvorio je Pandorinu kutiju i oslobodio monetarne manipulatore novcem koji su vrebali iz Londona i koje je Franklin Ruzvelt do tada nekako držao na uzdi", tvrdi Lindon Laruš. Dolar je od tada vezan za trgovinu naftom i narkoticima, i takav spekulativni novac odvojen od zlatnog standarda preplavio je Ameriku i čitav svet, potpuno zaustavljajući privredni razvoj SAD.

Stvaranje EU - plan za pokoravanje suverenih država

Po sličnom modelu i sa istim ciljem napravljen je i plan za kolonizaciju čitave Evrope i on je počeo da se, kao paklena finansijska mašina, instalira još u vreme trajanja Drugog svetskog rata. Najpre je osnovana  Zajednica evropskih ugljara i čeličana (European Coal and Steel Community ) 1951, što je bio kartel koji je imao zadatak da zajednički nastupa na infrastrukturnim poslovima u ratom opustošenoj Evropi, a ubrzo je usledilo i stvaranje ekonomske zajednice 1957, koja je bila prva stepenica u planovima za stvaranje nadnacionalne evropske monete koju bi kontrolisali trgovci iz londonskog Sitija.

Evro je tako kao moneta i stvoren da bi po potrebi mogao da se podiže i urušava onako kako je to bankarskom londonskom kartelu odgovaralo. On nikada nije planiran da bude sredstvo ekonomskog razvoja evropskih zemalja, što i jeste osnovna uloga novca.

Tako je u Evropi počeo da se stvara sistem bez granica sa ciljem da se čitav evropski finansijski sistem objedini (u jedinstven krvotok) i njime bi upravljala Britanija. Ko kontroliše ovaj finansijski krvotok, kontroliše i sve nacionalne ekonomije (gazdinstva). U "krvotok" su ubrzo ubačene evro obveznice i evro dolari i stvoren je veliki konzorcijum banaka.

Inter Alfa Grupa je osnovana 1971, nakon ukidanja dogovora iz Breton Vudsa (1944), kao mehanizam koji bi sada koristio ranjivost moneta koje više nisu bile fiksirane za zlato. Ova bankarska grupa je u početku bila sačinjena od šest relativno malih evropskih banaka koje su predstavljale porodično bogatstvo pomenutog venecijanskog sistema. Svaka od ovih banaka je raspolagala ogromnim novcem bogataških porodica koje su takođe bile međusobno povezane. Tako su veoma brzo mogle da akumuliraju ogroman novac i uđu sa njim na berzu. Svaka od ovih banka je izabrana da predstavlja banku u jednoj od vodećih država Evropske ekonomske zajednice: Kreditbank u Belgiji, Nederlandsche Middenstandsbank u Holandiji, Credit Commercial de France; Banco Ambrosiano u Italiji, Williams & Glyn's Bank (članica Royal Bank of Scotland), u Britaniji i BHF Bank iz Nemačke. Sedma banka, Privatbanken iz Danske, dodata je 1972.

Ove banke su se povezivale sa evropskim nacionalnim bankama, američkim, ali i azijskim, ali su one u suštini funkcionisale kao jedna jedinstvena bankarska grupa kojom se rukovodilo iz Londona. Sve ovo je napravljeno da se stvori iluzija slobodnog međubankarskog tržišta i da se svaka nacionalna moneta po potrebi može brzo obezvrediti.

Glavni rukovodilac bankarskih poslova Inter Alfa Grupe bio je Jakob Rotšild, na početku kao kompanija N.M. Rothschild u Londonu. Od samog osnivanja Rotšildove bankarske mreže, početkom 18. veka u Nemačkoj, ova porodica je u službi venecijanskog trgovačkog kartela. Među njihovim prvim sponzorima su porodice Thurn i Taxis iz Bavarije, koji su bili, kako navodi Laruš, kontrolori obaveštajnih struktura pri kartelu i jedna od vodećih porodica Habsburške austrijske imperije.

Ova venecijanska veza je to glavno izvorište obaveštajne mreže Rotšilda (zbog čega su prvi znali ishod bitke kod Vaterloa, kada su odigrali svoju famoznu igru na berzi sa britanskim državnim obveznicama koje su na vreme bagatelno pokupovali). Jakob Rotšild, između ostalog, upravlja i fondovima princa Čarlsa, što znači da je moć princa u njegovim rukama jer vlada onaj ko zna, a ne onaj ko nosi (ili će nositi) krunu. Džordž Soroš je Rotšildov glavni berzanski agent.

Ali, uprkos ogromnom bogatstvu koje ove banke Inter Alfa Grupe predstavljaju, one same nisu imale tolike fondove da mogu da transformišu ekonomije čitavog sveta po svojim željama. Ali su mogle da ih uvedu u kolaps. Zato su stvarale "finansijski balon" tako što bi dale početni novac, i onda bi koristile kredite i kredite da tako povećavaju svoje spekulativne kapacitete kontrolom novca drugih ljudi i kompanije i stvaranjem tržišta i institucija kao derivata svojih finansijskih spekulacija.

Odatle vode poreklo današnje skupine "hedž" fondova, privatnih kapitalnih fondova, i sa njima povezanih "pool"-ova (velikih grupa za igru na berzama), od kojih su mnogi deo skrivene Inter Alfa grupe.

Njihova glavna žrtva su nacionalne valute, nacionalne ekonomije i uopšte svaki eventualni državni suverenitet. Ukoliko nešto mrze, ovi bankari mrze suverene države koje su u stanju da samostalno vode svoju monetarnu politiku.

Na sastanku Bilderberg grupe u Mont Tremblanu u Kanadi 1968, londonska kruna je lansirala zato novu fazu svoga rata sa nacionalnim suverenitetima, kreiranjem sistema korporacijskih kartela i u nameri da oni zamene nacionalne države kao političke organizacije. Dakle, umesto država, međunarodna državna politika odnosno njihovo ekonomsko povezivanje treba da se uskladi sa interesima privatnih korporacija. Tako je kartel uveo i termin "svetska kompanija". Kao i globalni mediji. Tvorac ovog termina bio je George W. Ball, stari bankar Lehman Brothers banke i stalni član Bilderberg komiteta. Po njegovom mišljenju, ovakva kompanija bi trebalo mnogo efikasnije da koristi resurse (bilo gde u svetu) i zato lokalno stanovništvo koje živi na zemljištu koje može predstavljati neki važan resurs, treba da se inkorporira u ovakvu kompaniju umesto da svoj ekonomski interes vezuje za državu. Korporacije su kao virovi koji pomoću novca u sebe usisavaju sve vrednosti. I taj "vir" ima vlasnika i tako sve postaje vlasništvo elite.

Ball je zato pohvalio integraciju Evrope rečima da je to "prvi korak ka stvaranju jedne uspešne svetske kompanije" u kojoj će se preklapati državni suvereniteti evropskih ekonomija, sa privatnom kućom Rotšilda. Ovo interesno preklapanje država i privatnog porodičnog kartela kojim upravlja kuća Rotšilda stvara od svih država ništa drugo do koloniju trgovačkog kartela iz Londona. I to je bio cilj stvaranja evra - i EU, kako bi s e razorile suverene državne ekonomije. Ne zaboravite da ekonomija znači - gazdinstvo.

Normalne komercijalne banke novac koriste kako bi podstakle proizvodnju nečega u regionu. Nacionalne banke tako rastu u skladu sa nacionalnom ekonomijom. Sistem oligarhijskih IA banaka radi u potpuno suprotnom smeru - njena bankarska mreža koristi da se takav podsticajni kapital isisa iz nacionalnih ekonomija. Zato su u Srbiji nakon dolaska Sorošove "demokratije" prvo likvidirane četiri razvojne banke.

I to je pljačkaški sistem koji je primenjivan širom sveta, od SAD, Južne Amerike, preko Evrope, Azije i Australije. Šema je uvek ista i ona uključuje: privatizaciju državnih preduzeća; ogromna otpuštanja radnika; oslobađanje od državne kontrole (stvaranjem agencija); veliko rezanje socijalne potrošnje, zamrzavanje plata ili njihovo smanjenje; slobodan pristup tržištu za strane kompanije i ukidanje bilo kakvih carinskih restrikcija; disciplinovanje ili eliminaciju nacionalnih trgovačkih udruženja; surovu represiju protiv onih koji se tome suprotstavljaju.

Tako je čitav privredni razvoj u regionu ili državi zaustavljen: nema krvotoka i privreda ne živi i ne stvara. Takva države (da bi se narod prehranio) stalno teraju da uzimaju nove kredite da bi otplatile stare.

Tako je napravljen ogroman dug u čitavom svetu. Taj dug je onda iskoprišćen kao jedna fiktivna vrednosna baza za multikvadrilionski finansijski mehur. Novac iz čitavog sveta (kao zamena vrednosti ljudskog rada) je usisan u jedan vakuum u jedan finansijski derivat bez stvarne vrednosti. Takav novac ne može da stvara i da podstiče na privrednu aktivnost. To je samo novčani vrtlog, kao "kazino" koji iluzijom prikazuje ekonomsku moć "kazina", ali nje u stvarnosti nema. Prosto rečeno, ljudi koji imaju novac ne stvaraju, već samo troše i oni su kao veliki kancer u organizmu koji raste i usisava rad i energiju drugih, dok čitav organizam ne propadne. I u tom kanceroznom procesu, državna ekonomija propada.

Tako su SAD došle u poziciju da imaju enormno visok dug prema bankarima, ogroman broj nezaposlenih ljudi (koji moraju da jedu), a oni nemaju gde da rade jer su poslovi izneti na Istok, u Indokinu. U SAD je ta igra eksplodirala 2007. Ekonomija u padu više taj finansijski balon ne može da podržava. Bankari su ovo prikazali kao početak krize koja je prouzrokovana neplaćanjam hipotekarnih kredita i nepotrebnom panikom investitora, ali u suštini to je kolaps derivata ove globalne piramidalne finansijske šeme (u obliku vira) koji je vodila Inter Alfa grupa.

Ne zaboravimo i njihove dve institucije, MMF i Svetsku banku, koje su stvorene kako bi se upravljalo ovim virovima i bogatstva iz nacionalnih ekonomija transferisala tačno u City of London.

 

 

 

Spasavanje banaka od država

 

I sada, umesto da sve te banke (rulet) odu u bankrot, oligarhijski bankari prete bankrotom državama članicama EU. "Svetu je potreban finansijski šerif", poručio je 2008. u Davosu najveći od svih špekulanata,   Soroš. I bankari su, ne države, aktivirali svoj plan spasavanja. Oni će sve državne ekonomije EU sada potpuno da stave pod svoju kontrolu preko ugovora nazvanog Evropski stabilizacioni mehanizam kako bi im finansijski pomagali za slučaj njihovog bankrotstva. Čista prevara. Njihovim ekonomijama upravljaće sada oni koje narod nikada nije birao. Zato se ovih dana po svim "srpskim" (privatizovanim) medijima šepure pseudoeksperti koji narod ubeđuju kako treba da veruje ovim finansijskim ekspertima koji će stabilizovati evro. Većina njih uopšte ne razume ovu bankarsku prevaru.

U suštini, država nikada ne može bankrotirati sve dok u njoj postoje ljudi, živi ljudi koji radom mogu da stvaraju. Jer samo je ljudski rad vrednost koja stvara. Ne novac - koji je običan mrtav papir.

 

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane