Natrag

Feljton

 

Feljton

Slučaj Pukanić: Ubistvo sa potpisom države (6)

 

Karamarkov uspon u vrh države i mafije

 

Koje su najmračnije tajne u poslednjih 20 godina na Zapadnom Balkanu? Ko je likvidirao Ivu Pukanića, vlasnika hrvatskog lista Nacional, i kakve veze njegova likvidacija ima sa ubistvom Zorana Đinđića? Kako je kriminalni klan Osmani preuzeo balkansko kriminalno podzemlje? Ovo su neka od pitanja čiji se odgovori nalaze u knjizi Slučaj Pukanića - Ubojstvo sa potpisom države, autora Domagoja Margetića, novinara iz Zagreba, a u nekoliko nastavaka prenosi ih Tabloid

 

Domagoj Margetić

 

Sanader više nije mogao računati na evropsku pomoć, jer je Evropa već bila paralizovana finansijskom krizom i bankarskim kolapsom.

Stoga se već tada procenjivalo, a o čemu sam objavio i određene analize temeljene na takvim obaveštajnim analitičkim procenama, da su "šanse za rušenje Sanadera u tom trenutku veće od 50 odsto". Vreme je pokazalo da su ove obaveštajne, analitičke procene bile u potpunosti tačne.

Kako bi sprečila rušenje Sanadera, i kako bi povratila svoj izgubljeni uticaj, Savezna Republika Nemačka pokrenula je prvobitno obaveštajni rat protiv Karamarka, u trenutku kada još nisu bili spremni da pristanu na Sanaderovu smenu, odnosno odstupanje, a pre nego li je nemačka kancelarka Merkel detaljno upoznata sa stanjem Sanaderovih tajnih računa u inostranstvu.

Za taj rat Nemci su koristili Josipa Perkovića i njegov klan. U tome je i tajna bliskosti Ive Sanadera sa Biankom Matković. Naime, Matkovićeva je nećakinja Perkovićeve "desne ruke" Zdravka Mustaća, takođe nekada visokog pripadnika komunističke tajne službe, u čijem je austrijskom stanu neko vreme Sanader i živeo, u vreme boravka u inostranstvu. Tako da je zapravo Bianka Matković zaleđe za svoju poziciju moći kod Sanadera imala upravo u Josipu Perkoviću, dok je istovremeno bila osoba Perkovićevog klana u najužem krugu bivšeg premijera Ive Sanadera.

 

Paraobaveštajni bos

 

Josip Perković bio je jedan od nekolicine vodećih ljudi obaveštajnog sistema komunističke Hrvatske, te je u tom sistemu bio zadužen, između ostalog i za ubijanje disidenata. Tako su pod Perkovićem bili tzv. "komunistički eksadroni smrti". Iako je Perković ubio veći broj ljudi, njemu se sudi samo za jedno jedino ubistvo, i to ubistvo disidenta Stjepana Đurekovića, koji je po Perkovićevoj naredbi ubijen u Nemačkoj davne 1983. godine.

Osim toga, i Perkovićevom sinu, koji je nominalno obaveštajno podređen Muharemiju, i koji je zajedno s Muharemijem deo tima predsednika Mesića, u tom je trenutku pretio sudski postupak u Austriji zbog ometanja pravde, budući da je "mali Perković" neoprezno kršio austrijske zakone, i to u snimanim prostorijama.

Zato je Perković pošto-poto želeo nagodbu s Nemcima.

Pri tome je Perković mogao Nemcima da ponudi saradnju svog obaveštajnog aparata, budući da u kontinuitet od 1980-ih, Perković samostalno kontroliše deo hrvatske obaveštajne službe. Osim toga, Perković je u zadnje vreme toliko ojačao u Osijeku, koji mu je bio operativna baza još od 1960-ih godina, da ga smatraju lokalnim paraobaveštajnim bosom Osijeka i cele istočne Slavonije.

U kuloarima stranih diplomatskih krugova u Zagrebu krajem 2008. godine moglo se čuti da je "Perkovićeva ofanziva na Karamarka poslednja šansa Nemcima da sačuvaju Sanadera i svoje pozicije u Hrvatskoj".

Perković je tada strateški dobro procenio da je Karamarkova slaba karika način na koji je preuzeo sistem policije; da bi se rešio tadašnjeg direktora policije, koji je počeo saradnju sa Zapadom u borbi protiv trgovine drogama, obaveštajno podzemlje je sa klanom Osmani organizovalo ubistvo mlade pravnice Ivane Hodak, i to ubistvo je bilo izgovor da je tadašnji direktor policije nesposoban i da ga se mora smeniti.

Međutim, javnost u Hrvatskoj nije se pomirila sa ovim zločinom, jer je devojka ubijena na kućnom pragu, u centru Zagreba u po bela dana, i bez ikakve lične krivice.

Zato je Perković tada odlučio da Karamarka ruši na slučaju tog ubistva. Tu je u isto vreme i osnovna motivacija za kasniji Karamarkov početak obračuna tobože s komunističkim zločinima, a zapravo je išao na eliminaciju ključnih ljudi Perkovićevog klana kako bi sačuvao svoje pozicije moći.

 

Preuzimanje policije

 

Karamarko je preuzeo policiju tim ubistvom, i sebe postavio na mesto ministra policije, a svog piona Vladimira Fabera na mesto direktora policije. Međutim, Faber je upravo u Osijeku dugo godina vodio lokalnu policiju, te se dobro znao sa Perkovićem. Naime, i Perković i Karamarko su dugi niz godina usko sarađivali, pa su isti operativci istovremeno bili povezani i sa jednim i sa drugim.

Tako je i sa Vladimirom Faberom, koji je sada ipak izabrao Perkovićevu stranu protiv Karamarka, a radi čega mu je obećano mesto jednog od šefova tajne službe nakon pada Karamarka. Prelazom Fabera na suprotnu stranu, Karamarko je izgubio znatan deo uticaja na policiju i bezbednosni sistem koji je uspostavio nakon ubistva Ivane Hodak. Pri tome je upravo na istrazi ubistva Ivane Hodak, Perković preko Fabera podmetao Karamarku.

Naime, na nivou državnog vrha bilo je dogovoreno da se "slučaj Ivane Hodak okonča" i da se "javnosti ponudi krivac kojeg će javnost prihvatiti". Karamarko je pri tome prepustio Faberu nameštanje krivca.

Faber je uistinu namestio krivicu jednom ubogom beskućniku, no pri tome se pobrinuo da priča koja je ponuđena bude neuverljiva, iritantna javnosti i da pri tome postoje jasni kriminalistički dokazi nevinosti tog lažno optuženog beskućnika. Na ovaj način se celokupni sistem policije, zajedno sa Karamarkom i sa Faberom, ruši.

Međutim, Karamarko ne bi politički preživeo ovaj pad, naročito ako bi zajedno sa sistemom policije smene obuhvatile i tajnu službu, koju sada vodi, Karamarku još uvek lojalan Josip Buljević. No Faber, koji nije lično ni na koji način učestvovao u ubistvu Ivane Hodak (kojeg je odradio dio tajne službe SOA sa klanom Osmani), imao je obećanje da će, nakon pada Karamarka, odnosno nakon što bude smenjen u policiji, u tišini biti postavljen na vodeća mesta u tajnoj službi.

Tako bi se, po dogovoru Perkovića i nemačkih tajnih službi, na slučaju Hodak slomio Karamarko, te ograničio uticaj njegovog sada već pokojnog tasta Muftića, odnosno Muftićevog kruga, albanske mafije koju u Hrvatskoj vodi Karamarkov saradnik Muharemi, te iranskih tajnih službi.

Ovim planom se pokušalo sačuvati Sanadera, a Perković bi, preko Fabera, iz senke kontrolisao tajne službe. Pri tome bi se sudski postupci u Nemačkoj protiv Josipa Perkovića obustavili.

Zato se u kuloarima stranih diplomatskih krugova u Zagrebu u to vreme moglo čuti za tri moguća scenarija raspleta krize vlasti u Hrvatskoj potkraj 2008. i početkom 2009. godine:

Prva varijanta: Karamarko kao vođa.

U toj varijanti Karamarko bi smenio Fabera, naredio medijima totalnu tišinu o slučaju Hodak, eliminisao Perkovića, (Perkovića bi kidnapovali i prokrijumčarili na teritoriju Slovenije, gde bi ga vlasti morale uhapsiti i izručiti Nemcima), te najzad politički eliminisali Sanadera, rušenjem s vlasti.

Druga varijanta: Perkovićeva vlast iz senke.

U ovoj varijanti Perković bi u slučaju ubistva Ivane Hodak uspeo da sruši Karamarka, a ta smena bi bila iskorišćena za smenu i u tajnoj službi. Sanader bi ojačao, a preko njega i nemački uticaj u Hrvatskoj. Muharemija bi neutralizovali hapšenjem i sudskim procesom protiv albanske mafije, a tajnu službu bi preuzeo Perković, i to preko Fabera i svog sina Saše Perkovića.

Treća varijanta: totalni haos.

U kuloarima stranih diplomatskih predstavništava u Zagrebu tada se mogla čuti i treća varijanta, varijanta totalnog haosa. Po ovoj varijanti bi "klanovi u međusobnoj borbi potpuno jedan drugoga oslabili", te bi se ti klanovi "fragmentirali na sve sitnije delove", sve do "nastupa stanja totalne anarhije i haosa".

 

Smena vlasti

 

Prvi "zadatak" koji je tridesetogodišnji Tomislav Karamarko odradio za komunističke tajne službe bilo je "eliminisanje bilo kojeg pisanog traga o komunističkoj povezanosti sa međunarodnim kokainskim podzemljem", što je Karamarko tako dobro odradio da se "u Hrvatskoj uopšte ne zna ništa o tome". Tako su veze nekadašnje Jugoslavije sa trgovinom kolumbijskim kokainom "potpuna nepoznanica", iako iz tih veza proizlazi "uspon porodice Šušak 1990-ih godina", te "sva današnja struktura hrvatske umešanosti u međunarodnu trgovinu kokainom".

U kuloarima stranih diplomatskih predstavništava u Zagrebu "tema broj jedan" je pitanje "u kojem će pravcu Tomislav Karamarko, kao čelna osoba jednog od najjačih centara moći u Hrvatskoj, voditi tu zemlju". Karamarko je tako nesumnjivo bio umešan u odlazak s dužnosti Ive Sanadera, i to, kako saznajemo, na način da "mu je poručio da razmisli gde želi da mu ćerka bude sahranjena", a koji razgovor su snimili operativci SOA, što mi je potvrdio i sada već penzionisani pripadnik SOA, Z.K.

Bivši premijer je, prethodno, na ultimatum iz Brisela zatražio smenu ministra policije, ali se, na pretnju smrću članovima svoje porodice od strane ministra policije, povukao.

Ovaj događaj u ustavnopravnom smislu ima "sve karakteristike državnog udara", tj. "predstavlja smenu vlasti protivustavnim putem", tim više što je nova, "nominalna" premijerka Jadranka Kosor, po jednoglasnim ocenama svih promatrača "ništa više od bespomoćne lutke na koncu".

Karamarko je državnim udarom preuzeo vlast, te se postavilo pitanje "kako će je koristiti", tj. kako namerava vladati nakon što je državnim udarom preuzeo vlast.

Karamarko je tog maja 2009. navršio pedeset godina, a njegov uspon započeo je krajem 1980-ih godina, kada je kao tridesetogodišnjak dobio zadatak komunističkih tajnih službi tadašnje Jugoslavije da, kao arhivar u Zadru, "organizuje sistematsko uništavanje određene vrste dokumentacije u državnim arhivima".

Ovo je uključivalo ne samo dokumente pohranjene u samom državnom arhivu već i "pročišćavanje arhivirane dokumentacije pohranjene u lokalnim policijskim i obaveštajnim institucijama".

 

Norvalski krug

 

O kojoj je dokumentaciji reč nije sasvim poznato, ali se stručnjaci za borbu protiv međunarodne trgovine drogama slažu u proceni da je "Zadar bio značajan jugoslovenski obaveštajni centar za vezu sa međunarodnom trgovinom kokainom", te da je "jedan jugoslovenski obaveštajni časnik, poreklom iz sela Škabrnja pokraj Zadra" bio tokom 1980-ih godina značajan saradnik u tzv. Medelinskom kartelu kog je vodio tada notorni Pablo Eskobar.

Taj kartel je u to doba predstavljao jednu od dve najjače organizacije krijumčarenja kokaina na svetu.

Da bi se shvatio značaj aktivnosti Tomislava Karamarka u uništavanju dokumentacije o vezama trgovine kokainom sa Hrvatskom i ostatkom tadašnje Jugoslavije, potrebno je navesti osnovne podatke o tim vezama.

Ovaj "čovjek iz sela Škabrnja" bio je "veza Eskobara sa komunističkim zemljama i njihovim obaveštajnim službama", a 1990. godine se sklonio na ostrvo Sveti Martin na Karibima, gdje je organizovao povezivanje tzv. Norvalskog kruga sa trgovinom kokainom iz Kolumbije i Venecuele.

Tada je Eskobarova organizacija već imala značajne probleme zbog sukoba sa konkurentskim kriminalnim organizacijama kao i zbog sukoba sa zakonom, dok je malena i tajnovita tzv. Norvalska organizacija u to vreme "bila bez posla".

Norvalski put trgovine kokainom je 1980-ih godina uključivao krijumčarenje kokaina iz bolivijskog grada Cochabamba u kanadski Ontario, odnosno u ontarijski grad Halton Hills, odnosno u njegovo predgrađe Norval, gdje su ga pojedinci iz lokalnog hrvatskog kluba preuzimali radi transporta u SAD, i to za "klijente" iz miljea belih rasista (White supremacy Groups), koji su taj kokain prodavali po malim mestima provincijalne Amerike (small Town America).

Kako je proizvodnja kokaina u Boliviji krajem 1980-ih godina bila privremeno prilično suzbijena, ova Norvalska organizacija nije u tom trenutku više imala šta da krijumčari.

Zato su centrale jugoslovenskih obaveštajnih službi norvalsku grupu preusmerili na Kolumbiju i Venecuelu, gdje je Medellinski kartel bio pod velikim pritiskom.

Tako je "čovek iz sela Škabrnja" povezao norvalsku grupu sa "gotovo neograničenom" proizvodnjom kokaina u Kolumbiji, te "kanalima za transport droge koje je otvarala venecuelanska vojska", koja je bila spremna sarađivati sa svakim koji može prokrijumčariti kokain na severnoameričko ili zapadnoevropsko tržište.

Među tim pojedincima u Norvalu koji su se bavili ovim poslom bio je i kasniji hrvatski ministar obrane, "kanadski Warlord", Gojko Šušak, čija veza u Boliviji je bio njegov navodni rođak Ivo Šušak zvani Šića.

Obojica Šuškovih, i Gojko i Ivo, bili su na vezi tadašnjeg šefa odseka hrvatske komunističke tajne policije (UDBA) zaduženog za borbu protiv tzv. "ekstremne emigracije", tj. za nadzor nad hrvatskom dijasporom, Josipa Perkovića.

Za Perkovića se veruje da je i danas jedan od "prvih dvadesetak" najmoćnijih ljudi u Hrvatskoj.

Udovica pokojnog Gojka Šuška, Đurđa Šušak, koja je 1990-ih bila među najuticajnijima u hrvatskim tajnim službama, smatra se da je i dalje "poslovno povezana" sa Ivom Šuškom Šićom, za kojeg se veruje da je i danas "jedan od značajnijih ljudi u evropskoj trgovini kokainom".

Dakle, prvi "zadatak" kojeg je tridesetogodišnji Tomislav Karamarko odradio za komunističke tajne službe bio je "eliminisanje bilo kojeg pisanog traga o komunističkoj povezanosti sa međunarodnim kokainskim podzemljem", što je Karamarko tako dobro odradio da se "u Hrvatskoj uopšte ne zna ništa o tome".

Tako su veze nekadašnje Jugoslavije sa trgovinom kolumbijskim kokainom "potpuna nepoznanica", iako iz tih veza proizlazi "uspon porodice Šušak 1990-ih godina", te "sva današnja struktura hrvatske umešanosti u međunarodnu trgovinu kokainom".

Nakon ovog "dobro odrađenog zadatka", Karamarko odlazi u Zagreb, gde ga prima tadašnji vođa komunističkog obaveštajnog podzemlja Franjo Gregurić, koji ga postavlja za šefa kabineta tadašnjeg predsednika Vlade Josipa Manolića, u kojoj je Gregurić bio potpredsednik.

Nakon odlaska Manolića, premijer je postao sam Gregurić, a Karamarko je i dalje ostao šef kabineta Vlade.

 

Balansiranje

 

U to vrijeme Gregurić je, u saradnji sa nekim obaveštajnim službama zapadnih zemalja, organizovao krijumčarenje nuklearnog materijala za "neke zemlje članice Organizacije islamske konferencije".

U toj nuklearnoj proliferaciji ulogu ključnog operativca odigrao je baš Tomislav Karamarko, kojeg je, navodno, pod pseudonimom Marijan Sokolović, tada uhvatila policija "jedne značajne evropske zemlje, čija vlada nije podržavala ovu nuklearnu proliferaciju".

Prema tvrdnjama mog izvora, policija te evropske zemlje "utvrdila je da je stvarno ime uhapšenog Tomislav Karamarko i da je isti zaposlen kao šef kabineta u trećoj Vladi Republike Hrvatske kojoj je premijer Franjo Gregurić".

Karamarko je tada, po hitnoj intervenciji "nekih uticajnih zapadnih zemalja, za čije tajne službe je Gregurić organizovao ovu nuklearnu proliferaciju", bez odlaganja pušten na slobodu, a ceo slučaj je zataškan. Međutim, ime Tomislava Karamarka ostalo je od tada zabeleženo kao ime "nuklearnog proliferatora koji je operativno povezivao neke obaveštajne službe sa Zapada sa nekim obaveštajnim službama iz islamskog sveta u krijumčarenju materijala za ilegalnu proizvodnju nuklearnog oružja".

Karamarko nakon ovog "uspešnog poduhvata" odlazi 1993. godine u Hrvatski sabor, i to opet za šefa kabineta, u vreme dok je predsednik Sabora bio "jedan od Gregurićevih najbližih saradnika", Stjepan Mesić, bivši predsednik Republike Hrvatske.

Nakon ovoga Karamarko odlazi u policiju i tajnu službu, gde punih petnaest godina uzastopno obavlja najvažnije funkcije, da bi prošle godine, sa pozicije šefa tajne službe preuzeo poziciju ministra unutrašnjih poslova Republike Hrvatske.

U ovih petnaest godina Karamarko je "balansirao između svog patrona Franje Gregurića i svog tasta Osmana Muftića".

Gregurić je sve to vreme vodio "komunističko obaveštajno podzemlje", i to "ne samo u Hrvatskoj već i u značajnom delu Balkana", te je bio "među prvim ljudima u globalnoj trgovini heroinom".

Gregurić je uživao podršku raznih stranih vlada i njihovih tajnih službi, a "tokom vremena je sve značajniju ulogu imala vlada Islamske Republike Iran", sa kojom je Gregurić održavao kontakte baš preko Osmana Muftića, odnosno preko Karamarkovog tasta.

Osman Muftić je, naime, bio prvi hrvatski ambasador u Teheranu, te je koristio svoje veze sa tadašnjim hrvatskim predsednikom Franjom Tuđmanom i tadašnjim predsednikom Bosne i Hercegovine Alijom Izetbegovićem u povezivanju ove dve zemlje sa Iranom.

Karamarko, međutim, još od svojih "arhivarskih dana" u Zadru, krajem 1980-ih godina, ostaje povezan sa međunarodnom trgovinom kokainom, te u nju uvlači svog tasta Muftića, a preko njega i Irance, te neke druge vlade zemalja Bliskog istoka.

Ove veze je osmislio i kontrolisao Gregurić lično, a započete su kada je Gregurić, kao premijer u vreme rata, u najdubljoj tajnosti, koristeći mašine nekadašnje komunističke tvornice Prvomajska, organizovao tajnu proizvodnju bespilotnih letelica u Zagrebu, koje su preko Sicilije, Argentine i Paragvaja krijumčarene za Boliviju i ostale zemlje Latinske Amerike, gde su sve do danas imale značajnu ulogu u transportu kokaina u području njegove proizvodnje, tj. u Andima.

Ovu proizvodnju je Gregurić organizovao preko Karamarka, pri čemu je njegov tast Osman Muftić, kao talentovani profesor Mašinskog fakulteta Univerziteta u Zagrebu i stručnjak za letelice, organizovao tehnički deo proizvodnje.

Niz međunarodnih eksperata za Latinsku Ameriku, odnosno za međunarodnu trgovinu kokainom, zapazili su postepenu iransku infiltraciju na ovaj kontinent, odnosno u njegovu trgovinu kokainom, koju je pratila infiltracija nekih drugih vlada zemalja muslimanskog sveta i njihovih tajnih službi.

U kuloarima stranih diplomatskih predstavništava u Zagrebu tako su se mogle čuti procene da su "ključnu ulogu u ovome imale baš bespilotne letelice koje su u Zagrebu proizvodili Gregurić, Karamarko i Muftić", te da je "glavni operativac u svemu ovome bio upravo Tomislav Karamarko".

                                Nastaviće se                                                                                                                                                       

 

 

Karamarko je tako nesumnjivo bio umešan u odlazak s dužnosti Ive Sanadera, i to, kako saznajemo, na način da "mu je poručio da razmisli gde želi da mu ćerka bude sahranjena", a taj razgovor su snimili operativci SOA, što mi je potvrdio i sada već penzionisani pripadnik SOA, Z.K.

 

 

Karamarko, međutim, još od svojih "arhivarskih dana" u Zadru, krajem 1980-ih godina, ostaje povezan sa međunarodnom trgovinom kokainom, te u nju uvlači svog tasta Muftića, a preko njega i Irance, te neke druge vlade zemalja Bliskog istoka.

 

 

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane