Natrag

Feljton

Feljton

Adolf Hitler - Politički testament: Zabeležio Martin Borman (4)

 

Veliki narodi teže za velikim teritorijama

 

Adolf Hitler izdiktirao je ličnom sekretaru Martinu Bormanu svoj politički testament. Zabeleške Martina Bormana prvi put na srpskom jeziku objavila je beogradska izdavačka kuća Metaphysica pod originalnim naslovom ("Politički testament"), u prevodu Aleksandra Dramićanina, koji je istovremeno pisac predgovora, objašnjenja i komentara. Delo predstavlja Hitlerovo svođenje računa celokupne dotadašnje politike koju je vodio kao šef države, njegove poglede na političko stanje u svetu pred okončanje Drugog svetskog rata i, na kraju, izuzetno lucidna i gotovo proročka predviđanja kako će se svet oblikovati u budućnosti ukoliko Nemačka izgubi rat, dakle razmatranja koja on zaveštava potomstvu, pre svega nemačkom, ali koja imaju i sveopšti značaj. Tu su, takođe, i razgovori koje je Hitler vodio sa svojim najbližim saradnicima, a koje je verodostojno zabeležio Martin Borman, njegov čovek od najvećeg poverenja. Tabloid u nekoliko nastavaka objavljuje ovaj senzacionalni rukopis

 

Zabeležio Martin Borman

 

Gvozdeni povod za Ruzvelta - Ništa nije moglo sprečiti ulazak SAD u rat - Opsednutost žutim zlom - Solidarnost sa Japancima

 

18. februar 1945.

Hitler diktira:

Ulazak Japana u rat nije nam stvorio nikakve nevolje, mada je bilo očigledno da su Japanci time poklonili Ruzveltu gvozdeni povod da povede SAD u rat protiv nas. Ali Ruzvelt, podstican Jevrejima, već je bio sasvim rešen da uđe u rat i uništi nacionalsocijalizam, i nisu mu trebali nikakvi izgovori. Izgovore kakvi su bili potrebni da savlada otpor izolacionista sasvim je mogao sam isfabrikovati. Jedna mala prevara više njemu nije značila ništa.

Veličina Perl Harbur katastrofe bila mu je, siguran sam, melem na dušu. Ona je bila tačno ono što mu je bilo potrebno da uvuče svoje sunarodnike u totalni rat i da uništi poslednje ostatke opozicije u sopstvenoj zemlji. Činio je sve što je mogao da izazove Japance. Bilo je to samo ponavljanje, u širim razmerama, taktike koju je s istim uspehom koristio Vilson u vreme prvog rata; torpedovanje Luzitanije; izazvano đavolski vešto, pripremilo je psihološki Amerikance za ulazak njihove zemlje u rat protiv Nemačke. Pošto se intervencija SAD nije mogla sprečiti 1917. godine, očigledno je da je njihova intervencija sad, dvadeset pet godina kasnije, bila i logička premisa i neizbežna.

Tek je 1915. godine svetska jevrejština rešila da stavi sve svoje resurse na raspolaganje saveznicima. Ali u našem slučaju, Jevreji su odlučili još 1933. godine, pri samom rođenju Trećeg rajha, da nam prećutno objave rat. Dalje, uticaj koji su Jevreji stekli u SAD stalno je i postojano rastao tokom poslednjih četvrt veka. A pošto je ulazak SAD u rat bio sasvim neizbežan, za nas je bila sreća što smo pored sebe imali tako vrednog saveznika kao što je Japan. Ali bila je to sreća i za Jevreje. To im je dalo dugo čekanu priliku da uvuku SAD direktno u sukob, i to majstorski, jer su Amerikanci ušli u njihov rat jednodušno i s entuzijazmom. Amerikanci, sećajući se svog razočaranja 1919, nisu nipošto bili voljni da opet intervenišu u evropskom ratu. Sa druge strane, bili su opsednuti više nego ikad idejom žute opasnosti. Pokušavati naučiti Jevreje paru trikova isto je što i nositi drva u šumu, i možete biti sasvim sigurni da su svi njihovi planovi zamišljeni makijavelistički lukavo. Ja sam sasvim uveren da su u slučaju o kojem govorimo oni dugo unapred predvideli da će bela sila ovladati Carstvom izlazećeg sunca, koja se uzdigla do statusa svetske sile i uvek se žestoko opirala kontaminaciji jevrejskom rasom.

Za nas će Japan uvek ostati saveznik i prijatelj. Ovaj rat će nas naučiti da ga cenimo i poštujemo više nego ikad. On će nas podstaći da ojačamo veze koje spajaju naše dve države. Naravno da je za žaljenje što Japan nije ušao u rat protiv Rusije, i to u isto vreme kad i mi. Da jeste, Staljinove armije ne bi sad opsedale Breslav niti bile u Budimpešti. Trebalo je da likvidiramo boljševizam pre zime i Ruzvelt bi oklevao da krene na dva tako moćna protivnika. Istovremeno mi je žao što Japan nije osvojio Singapur još 1940. godine, odmah nakon poraza Francuske. SAD su tad bile na pragu predsedničkih izbora i bilo bi im nemoguće da intervenišu. To je, dakle, bila jedna od prekretnica rata.

Uprkos svemu, mi i Japanci ostaćemo čvrsto bok uz bok. Pobedićemo ili umreti zajedno. Ako bismo mi prvi poklekli, ne vidim Rusiju kako nastavlja da održava mit o "azijskoj solidarnosti" radi Japana!

 

Trebalo je da zauzmemo Gibraltar 1940. godine - Urođena slabost latinskih zemalja - Britanci prevareni od Francuza - Nesporazumi sa Dučeom - Katastrofalni pohod na Grčku

 

20. februar 1945.

Hitler diktira

 

Koristeći entuzijazam koji smo podstakli u Španiji i šok kojem smo izložili Britaniju, trebalo je da napadnemo Gibraltar u leto 1940. godine, odmah posle poraza Francuske.

Ali u to vreme nezgodno je bilo to što bi bilo teško sprečiti Španiju da uđe u rat na našoj strani - i to naročito zato što nekoliko nedelja ranije nismo uspeli da sprečimo Italiju da pritekne u pomoć našoj pobedi.

Te latinske zemlje nam ne donose sreću. Njihova silna sujeta je direktno srazmerna njihovoj slabosti, i to uvek komplikuje stvar. Uopšte nismo uspeli da obuzdamo želju Italijana da blistaju na bojnom polju, mada smo se pokazali voljnim da im odamo počasti za junaštvo i sve plodove vojničke slave, kao i sve koristi iz dobijenog rata - pod uslovom da u njemu uopšte ne učestvuju.

Britance je, naravno. njihov latinski saveznik još više izludeo nego Italijani nas. Čemberlen, očigledno, nikad ne bi objavio rat da je shvatio puni stepen francuske demoralisanosti i nespremnosti. Jer Britanci su nesumnjivo očekivali da Francuska nosi glavni teret kopnenog pohoda na Kontinentu. Čemberlenu ništa nije bilo lakše nego da prolije nekoliko krokodilskih suza nad Poljskom i onda nas ostavi da radimo s tom zemljom šta hoćemo.

Svojoj materijalnoj slabosti latinske zemlje dodaju sasvim fantastičnu pretencioznost. Prijateljska Italija ili neprijateljska Francuska - nema razlike. Slabosti obe će po nas biti jednako fatalne.

Jedini nesporazumi koji su se javili između Dučea i mene nastali su zbog mera opreza za koje sam s vremena na vreme osećao da moram da ih preduzimam. I pored potpunog poverenja koje sam imao u njega lično, osećao sam kako moram da mu prećutim svoje namere u svakom slučaju u kojem bi indiskrecija mogla ugroziti naše interese. Isto kao što sam imao potpuno poverenje u Musolinija, imao sam ga i u Ćana -  a on, naravno, nije imao tajne pred ljupkim damama koje su oko njega lepršale kao leptirići. To znamo na našu štetu; pošto se neprijatelj trudio da dođe po svaku cenu do naših informacija, saznali su mnogo tajni tim kanalom. Imao sam, dakle, dobre razloge da ne govorim Dučeu sve. Samo mi je žao što on nije cenio tu činjenicu, pa ga je moj stav vređao i uzvraćao mi je istom merom.

Nema sumnje u to - nemamo sreće sa latinskim zemljama! Dok sam bio zauzet, prvo u Montoaru, ostvarivanjem jalove politike saradnje sa Francuskom, pa onda u Hendeju, gde sam morao da primim preterane počasti iz ruku jednog lažnog prijatelja, treći Latin - ovaj put jedan koji je stvarno bio prijatelj - iskoristio je moju zauzetost da preduzme svoj katastrofalni pohod na Grčku.

 

Potreba Trećeg rajha za mirom da bi se konsolidovao - Apstraktni čovek i utopijske doktrine - Nacionalsocijalizam, realistična doktrina primenjiva samo na Nemačku - Da je rat započeo 1938. godine on bi bio lokalni rat - Šta bi se desilo - dvostruki puč za Zapad

 

21. februar 1945.

Hitler diktira:

 

Bio nam je potreban mir da bismo sproveli naš program. Uvek sam želeo da održim mir. Naterali su nas u rat naši neprijatelji. U praksi, pretnja rata postojala je već od januara 1933. godine, od vremena kad sam došao na vlast.

Sa jedne strane, postoje Jevreji i oni koji marširaju ukorak s njima. Sa druge, postoje oni koji usvajaju realističan stav prema svetskim pitanjima. Kroz celu istoriju imali smo te dve porodice sasvim nepomirljivih pogleda na svet.

Sa jedne strane, postoje oni koji teže sreći čovečanstva apstraktno i koji idu za himerom neke formule primenjive zauvek na celi svet. Sa druge, postoje realisti. Nacionalsocijalizam je zainteresovan samo za sreću nemačke rase, i teži samo tome da obezbedi blagostanje nemačkog čoveka.

Univerzalisti, idealisti, utopisti - svi oni ciljaju previsoko. Oni obećavaju neki nedostižan raj, i, čineći to, varaju čovečanstvo. Kakvu god oznaku nosili, zvali sebe hrišćanima, komunistima, humanitarcima, bilo da su prosto iskreni ili glupi, bilo da su manipulanti ili cinici - svi oni prave robove od ljudi. Ja sam uvek držao pogled fiksiran na jedan raj koji nam, po prirodi stvari, leži sasvim nadohvat ruke. Mislim na poboljšanje sudbine nemačkog naroda.

Ograničio sam se na to da obećavam ono što sam znao da mogu da održim, i što sam sasvim nameravao da održim. Otuda ta opšta mržnja koju sam izazvao. Odbijanjem da dajem nemoguća obećanja, kao što čine naši neprijatelji, nisam se igrao. Držao sam se daleko od sindikata svetskih lidera, čije je cilj, neiskazan ali prećutno prihvaćen, iskorišćavanje ljudske lakovernosti.

Nacionalsocijalistička doktrina, kako sam to uvek govorio, nije za izvoz. Ona je bila zamišljena za nemački narod. Svi njeni ciljevi su, nužno, ograničeni - ali ostvarivi. Sledi, dakle, da mogu da verujem isto onako malo u ideju opšteg mira kao i u ideju opšteg rata.

Uoči Minhena sam shvatio, bez ikakve sumnje, da su neprijatelji Trećeg rajha odlučni da nas po svaku cenu unište, i da nema mogućnosti nagodbe s njima. Kad se onaj arhikapitalistički buržuj, Čemberlen, sa svojim bleferskim kišobranom u ruci, potrudio da dođe čak u Berghof da raspravi stvar s tim skorojevićem, Hitlerom, znao je vrlo dobro da zapravo želi da bezobzirno zarati s nama. Bio je sasvim spreman da mi kaže bilo šta što misli da bi moglo da rasprši moje sumnje. Njegov jedini cilj u preduzimanju tog putovanja bio je da dobije na vremenu. Tad je trebalo da odmah udarimo. Trebalo je da zaratimo 1938. godine. Bila je to poslednja prilika da lokalizujemo rat.

Ali oni su išli sasvim niz dlaku, i, poltroni kakvi jesu, pristali na sve naše zahteve. Pod takvim uslovima bilo je vrlo teško preuzeti inicijativu i započeti neprijateljstva. U Minhenu smo izgubili jedinstvenu priliku da lako i brzo dobijemo rat koji je u svakom slučaju bio neizbežan.

Mada nismo bili sasvim spremni, ipak smo bili spremniji od neprijatelja. Septembar 1938. godine bio je najpovoljniji datum. Kakva šansa je to bila da ograničimo sukob!

Trebalo je tad i tu da sredimo naše sporove silom oružja i prenebregnemo sklonost naših protivnika da zadovolje sve naše zahteve. Kad smo rešili Sudetsko pitanje silom, istovremeno smo likvidirali Čehoslovačku - i svalili svu krivicu pravo na Benešova leđa. Minhensko rešenje moglo je biti samo provizorno, jer, očigledno, nismo mogli u srcu Nemačke tolerisati jedan čir, kako god bio mali, kakav je nezavisna češka država. Probili smo taj čir marta 1939. godine, ali u okolnostima psihološki manje povoljnim od onih koje bismo imali da smo rešili to pitanje silom 1938. godine. Jer marta 1939. godine smo, prvi put, ispali loši u očima svetske javnosti. Nismo se više ograničavali na ponovno ujedinjenje Nemaca unutar Rajha, već smo uspostavljali protektorat nad jednom nenemačkom populacijom.

Rat vođen 1938. godine bio bi brz rat - za oslobođenje sudetskih Nemaca, Slovaka, Mađara, pa čak i onih Poljaka koji su bili pod češkom vlašću. Velika Britanija i Francuska bi, iznenađene i uzdrmane tokom događaja, ostale pasivne - naročito s obzirom na činjenicu da bi svetsko mnenje bilo na našoj strani. Najzad, na našoj strani bila bi i Poljska, glavni oslonac francuske politike u istočnoj Evropi. Da su Velika Britanija i Francuska zaratile s nama u tim okolnostima, izgubili bi obraz. U stvari sam sasvim siguran da ne bi ušle u rat, ali bi svejedno izgubile obraz. Kad je jednom naše oružje progovorilo, mogli smo ostaviti za kasnije sređivanje preostalih teritorijalnih problema u istočnoj Evropi i na Balkanu bez straha da ćemo izazvati intervenciju dve sile, već diskreditovane u očima njihovih štićenika... Što se nas ticalo, trebalo je da tako dobijemo vreme potrebno da konsolidujemo svoj položaj, i odložili bismo svetski rat na više narednih godina. U stvari, u ovim okolnostima ja veoma sumnjam da bi Drugi svetski rat bio zaista neizbežan.

Nipošto nije nerazumno pretpostaviti da bi se u nedrima davno etabliranih nacija degeneracija i ljubav prema udobnosti mogle sasvim pokazati jačim od urođene mržnje prema nama - naročito kad se ima na umu da su one sigurno shvatile da su sve naše aspiracije bile, u stvari, usmerene na Istok. Naši protivnici mogli su se čak i zaluđivati nadom da ćemo se mi možda iscrpeti u ostvarivanju tih naših aspiracija prema Istoku. U svakom slučaju, oni nipošto ne bi bili na gubitku, jer bi im to obezbedilo da održe mir na Zapadu, i istovremeno im dozvolilo da iskoriste posledično slabljenje Rusije, čijom su sve većom moći bili opsednuti, mada u manjoj meri nego našim sopstvenim oporavkom.

 

Tragedija rata s Amerikom - Doprinos Nemaca veličini Amerike - Neuspeh Nju dila i rat - Mogućnost mirne koegzistencije između Nemačke i SAD - Amerikanci će postati anti-Jevreji - Ruzvelt, lažni idol - Bez kolonijalnih poduhvata, ali velika kontinentalna politika

 

24. februar 1945.

Hitler diktira:

 

Ovaj rat protiv Amerike je tragedija. On je nelogičan i bez ikakvog realnog temelja.

Jedan je od onih čudnih hirova istorije je to što je upravo dok sam ja dolazio na vlast u Nemačkoj i Ruzvelt, izabranik Jevreja, dolazio na vlast u SAD. Bez Jevreja i bez tog njihovog lakeja, stvari su mogle biti sasvim drugačije. Jer, sa svake tačke gledano, Nemačka i SAD bi trebalo da su mogle ako ne da se međusobno razumeju i simpatišu, onda bar da podržavaju jedna drugu bez nepotrebnog pritiska ni na jednu od njih. Nemačka je, setite se, masovno doprinela naseljavanju Amerike. Mi Nemci smo doneli daleko najviše nordijske krvi Sjedinjenim Državama. A činjenica je i da je Štojben odigrao odlučnu ulogu u Ratu za nezavisnost.

Poslednja velika ekonomska kriza pogodila je Nemačku i SAD otprilike istovremeno i jednako žestoko. Obe zemlje su prošle kroz tu oluju umnogome isto. Tu operaciju, mada vrlo tešku, mi smo uspešno obavili. U Americi, gde ona, najzad, nije ni predstavljala nikakvu teškoću, ta operacija uspela je samo sasvim osrednje, vođena Ruzveltom i njegovim jevrejskim savetnicima. Neuspeh Nju dila umnogome je odgovoran za njihovu ratnu groznicu. SAD su u stvari mogle preživeti i prosperirati u stanju ekonomske izolacije; za nas je to samo san koji bismo voleli da se ostvari. Oni imaju na raspolaganju ogromnu teritoriju, dovoljno veliku da apsorbuje energiju celokupnog njihovog naroda. Što se tiče Nemačke, ja se nadam da ću joj jednog dana obezbediti potpunu ekonomsku nezavisnost unutar teritorije velike u skladu sa njenom populacijom. Veliki narod ima potrebu za mnogo zemlje.

Nemačka ne očekuje ništa od SAD, a one nemaju čega da se plaše od Nemačke. Sve se kombinuje u smeru da osigura mogućnost mirne koegzistencije, svakog u svojoj zemlji i u potpunom skladu. Nažalost, sve to ruši činjenica da je svetska jevrejština izabrala baš tu zemlju za svoj najjači bastion. To je, i samo to, promenilo odnose između nas, i sve otrovalo.

Mogao bih da se kladim da će za najkasnije četvrt veka i sami Amerikanci shvatiti kakav hendikep im je nametnula ta parazitska jevrejština, čvrsto zakačena za njihovo telo i hraneći se njihovim životnom krvlju. Ta jevrejština ih vuče u avanture koje, naposletku, i nisu njihove i od kojih ne zavise njihovi glavni interesi. Zašto bi nejevrejski Amerikanac delio mržnju Jevreja i krotko išao njihovim stopama? Jedno je sasvim sigurno - u roku od četvrt veka Amerikanci će ili postati nasilni antisemiti ili će ih jevrejština prožderati.

Ako izgubimo ovaj rat, to će značiti da su nas porazili Jevreji. Njihova pobeda će tad biti potpuna. Ali odmah dodajem da će to biti sasvim privremeno. Sigurno da Evropa neće opet preduzeti borbu protiv njih, već će to uraditi SAD. One su zemlja još premlada da bi stekla zrelost koja dolazi vremenom, i kojoj izrazito nedostaje smisao za politiku. Za Amerikance, sve je do sada bilo smešno lako. Ali iskustvo i teškoće možda će učiniti da oni sazru. Samo pomislite načas šta su oni bili kad je njihova zemlja rođena - grupa jedinki prispelih iz svih krajeva sveta, koje jure za srećom i nalaze na raspolaganju jedan ogroman kontinent koji zadovoljava njihovu glad i sve ostalo. Nacionalna svest je pojava koja se razvija vrlo postepeno, naročito na tako ogromnim teritorijama. Ne sme se zaboraviti da su te jedinke potekle iz mnoštva raznih rasa i da ih još nisu stopile veze nacionalnog duha. Kakav lak plen za Jevreje!

Ekscesi koje su Jevreji pravili u našoj zemlji nisu ništa u poređenju sa ekscesima koje su pravili i koje će nastaviti da sve više prave u svom novom lovištu. Amerikanci će ubrzo shvatiti da je Ruzvelt, koga su obožavali, idol sa glinenim nogama, i da je taj čovek koga vode Jevreji u stvari zlikovac - kako sa stanovišta SAD tako i čovečanstva u celini. On ih je odvukao na put na kojem nemaju nikakvog svog posla, a naročito ih je prisilio da preuzmu aktivnu ulogu u jednom sukobu koji se njih uopšte ne tiče. Da su imali bar malo političkog instinkta ostali bi u svojoj sjajnoj izolaciji, zadovoljni da u ovom sukobu igraju ulogu arbitra. Da su bili malo zreliji i malo iskusniji, sigurno bi shvatili da bi najbolji kurs u njihovim sopstvenim glavnim interesima bio to da se čvrsto ukopaju licima okrenutim ka razbijenoj Evropi, u stavu budne neutralnosti. Intervencijom su oni opet pali u šake svojih jevrejskih izrabljivača; ovi poslednji su politički mudri i tačno znaju šta rade - ali, naravno, sa svog naročitog jevrejskog aspekta.

Da je Sudbina htela da predsednik SAD u tom kritičnom periodu bude neko drugi, a ne Ruzvelt, to bi možda bio čovek sposoban da prilagodi američku ekonomiju potrebama 20. veka i da postane najveći predsednik od Linkolna naovamo. Kriza 1930. godine nastavila se, sve gora - ali u svetskim razmerama. Ekonomski liberalizam je pokazao da je samo gomila zastarelih fraza. A kad su jednom shvaćeni smisao i potencijali krize, trebalo je samo naći odgovarajuće lekove. Veliki predsednik bi se koncentrisao na taj zadatak i time postavio svoju zemlju na neprikosnoveno mesto u svetu. Naravno da bi mudar predsednik podstakao među svojim zemljacima interesovanje za međunarodna pitanja, i podsticao ih da posmatraju veliki svet u celini, ali baciti ih usred borbe pasa, kako je učinio taj kriminalac, Ruzvelt, bilo je čisto ludilo. On je, naravno, sasvim cinički iskoristio njihovo neznanje, naivnost i lakovernost. Učinio je da gledaju na svet očima Jevreja i postavio ih na put koji će ih odvesti u najgoru katastrofu ako se svi zajedno ne povuku na vreme.

Američke stvari nas se ne tiču, i bilo bi mi sasvim svejedno šta se dešava s njima da nije došlo do toga da njihov stav ima direktne reperkusije na sudbinu kako nas tako i cele Evrope.

Činjenica da ni mi ni oni nemamo nikakvu kolonijalnu politiku još je jedna karakteristika koja bi trebalo da nas vezuje. Nemci nikad nisu zaista osetili imperijalistički poriv.

Ja napore uložene krajem XIX veka smatram slučajnom nesrećom u našoj istoriji. Naš poraz 1918. godine imao je bar tu srećnu posledicu što nas je zaustavio na kursu u koji su Nemci luckasto dopustili da budu odvedeni, pod uticajem francuskog i engleskog primera i ljubomorni na njihov uspeh, za koji nisu shvatali da je čisto prolazan.

Zahvaljujući Trećem rajhu nismo se ni sa kakvom nostalgijom osvrtali na prošlost koju smo odbacili. Naprotiv, okrenuli smo se odlučno i smelo ka budućnosti, ka stvaranju velikih homogenih entiteta i velike kontinentalne politike. To je, slučajno, politika sasvim u skladu sa tradicionalnom američkom politikom nemešanja u stvari drugih kontinenata, i branjenja drugima da se mešaju u stvari Novog sveta.

                                                Nastaviće se                                                                                                                           

                                                                                                                              

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane