Bahatost

Kako i za koga pljačka porodična radionica Nikezić

 

Golobradi savetnik

 

Dušan Nikezić je do sada nagomilao tolike funkcije da je pravi vunderkind. Ništa čudno, jer mu je otac Zvonimir bio šef sadašnjem premijeru Mirku Cvetkoviću koji ga je uputio u azbuku krađa iz i na štetu budžeta

 

Mersiha Hadžić

 

Posle oktobarskog državnog udara 2000. u prvi plan naglo izbija konsultantska kuća Ces Mekon i po pravilu dobija najveće i najbolje plaćene poslove procene vrednosti kapitala i izrade programa privatizacije. Jedan od bitnih saradnika Ces Mekona bio je i Mirko Cvetković, današnji premijer Srbije.

Ces Mekon je u stoprocentnom vlasništvu Zvonimira Nikezića, oca Dušana Nikezića, sadašnjeg momka za sve mutne poslove srpske vlade.

Posle Ces Mekona Mirko odlazi na čelo Agencije za privatizaciju odakle sprovodi "uspešnu" prodaju smederevskog Sartida za samo 23 miliona dolara, tri šećerane za 3 dolara i slično. U velikom broju tih poslova suflira mu Ces Mekon tate Zvonimira, dok sin Dušan postaje Mirkov pomoćnik, a onda i izvršni direktor u Agenciji.

Trik koji je porodična radionica Nikezića koristila sastojao se od toga da su "stručne" procene kandidata za privatizaciju sklapali onako kako je očekivao potencijalni kupac. Tako se dešavalo da poslovni prostor bude procenjen na 100 evra po kvadratu i slične budalaštine koje su obarale cenu preduzeća.

Njihove umotvorine je bespogovorno prihvatala Agencija za privatizaciju, tako da su deo para primljenih ispod žita za ovakav rad Nikezići davali i Mirku Cvetkoviću. Da li je onda čudno što je Mirko Dušanu verniji nego sopstvenoj ženi i što ga voda svuda sa sobom.

Kada je Mirko zbog "uspeha" postignutih na čelu Agencije za privatizaciju dospeo na mesto premijera Srbije, sa sobom je povukao i Dušana Nikezića kome je dodelio funkciju ličnog savetnika za finansije. Golobradi momak je tako i dalje bio u poziciji da nastavi sa zaštitom interesa klana.

Koliko je Dušan odan svom ocu, a samim tim i Mirku Cvetkoviću i ostalim lopovima na vrhovima nomenklature, pokazuje i to da je postavljen na mesto predsednika Upravnog odbora Energoprojekt Holdinga, giganta kojeg je trebalo uništiti da bi ga jeftino kupio neki od domaćih tajkuna.

Sa tog mesta Dušan na funkcije direktora i ostalih ključnih ljudi postavlja nesposobnjakoviće i lopove čija je jedina preporuka bila bezuslovna odanost klanu Nikezićevih, kao i njihovim mentorima Cvetkoviću, Dinkiću i Ćiriću, tako da nije čudno što je Energoprojekt prvi put u svom šestodecenijskom postojanju počeo da pravi gubitke.

Kako je njegova odanost isto kao i nestručnost neupitna, Dušan i dalje avanzuje. Posle racionalizacije ministarstava mesto ministra finansija nominalno dobija premijer Cvetković, koji je, međutim, toliko tunjav da nije sposoban ni Vladom da upravlja, a kamoli još i jednim tako značajnim ministarstvom. Državni sekretar u Ministarstvu finansija, pa tako i faktički ministar, postaje, ko bi drugi nego Dušan Nikezić.

Alavoj porodici ni ovo nije dovoljno, a njihove zasluge za punjenje džepova ljudi na vlasti su očigledno impozantne, tako da se Dušanu nalaze stalno nove funkcije sa kojih će lakše da puni porodični budžet.

Do svoje ostavke Božidar Đelić je bio potpredsednik Vlade i predsednik Odbora za privredu i finansije. Nije on nešto pošteniji od Dušana, ali je ipak bio potpredsednik Vlade. Sada na njegovo mesto na čelo odbora dospeva mlađani Nikezić, koji još nije ni ministar!

Izgleda da nema kraja brljanjima dinastije Nikezić, jer što propusti starac Zvonimir (na čelu Ces Mekona), to opljačka dete Dušan (stvarni šef Ministarstva finansija). Mirko Cvetković je tu samo zakonom propisana ikebana koja potpisuje unapređenja za Dušana Nikezića.