Kontranapad

Sportski i nesportski susreti domoljuba i patriota

 

Šovinistička farsa

 

Po čemu ćemo pamtiti deseto Evropsko prvenstvo u rukometu? Da li po takmičarskom rezultatu naše selekcije, dobroj organizaciji prvenstva u svim gradovima: Beogradu, Nišu, Novom Sadu i Vršcu, izuzetnoj poseti ljubitelja rukometa iz inostranstva, posebno susednih zemalja Mađarske, Hrvatske, Makedonije i drugih zemalja učesnika - ili će se pamtiti po sramnoj demonstraciji mržnje i varvarskog nasilja koju su manifestovali huligani i siledžije nad građanima Hrvatske koji su pratili Evropsko prvenstvo. Da li to predstavlja namirenje "dugova" sa srpske strane, koje su nam nekadašnja hrvatska braća ostavila na sportskom polju, kao ostavštinu građanskog rata

 

Miroslav Vislavski

 

Srbija, Rukometni savez Srbije i lokalne samouprave u kojima je održano prvenstvo, učinili su mnogo da najveće sportsko takmičenje u ovoj godini u Srbiji i jedno od najznačajnijih koja su održana od 2000. godine u našoj zemlji, bude besprekorno organizovano. Slike iz dvorana sa utakmica obišle su sportsku Evropu kao nešto lepo, privlačno, pozitivno...

Ovo takmičenje po proceni sportskih hroničara po svemu sudeći je bilo najprivlačnije za inostrane posetioce. Nije bilo više posetilaca ni na Evropskom prvenstvu u košarci 2004, ni na Evropskom prvenstvu u odbojci za muškarce 2005, ni na Evropskom prvenstvu u vaterpolu u Beogradu 2006, niti na Univerzijadi 2009. u Beogradu, kao ni na Evropskom prvenstvu u odbojci za žene 2011...

I kada su analitičari, hroničari i rukometni poslenici Evrope počeli da sumiraju utiske u završnici drugog kruga takmičenja puni predivnih utisaka, Novi Sad sa predgrađem je postao centar u kome progovara onaj soj ljudi koji čine dno dna ljudskog roda. Ko zna kojim pobudama rukovođeni i od koga organizovani, razbojnici su nasrnuli sekirama i bejzbol palicama i drugim "viteškim" oružjem po golorukim Hrvatima, ženama i deci. U dva dana su okrenuli sliku o sjajnom takmičenju kojim smo se ponosili, još više našom, srpskom reprezentacijom. Te "junake" zovu huliganima ili "navijačima" i u javnosti navode samo njihove inicijale.

Zašto se kriju imena razbojnika i kriminalaca? Da li u ime ljudskih prava ili ko zna kakvih civilizacijskih dostignuća demokratskog društva i zakona koje takvo društvo donosi na idiotskom putu "naprednih država i sistema"... Štiti se na taj način počinilac varvarstva, umesto da se stavi na udar zakona i rub srama - i on i njegova porodica! Opravdanja da ih je proizvela loša država ne piju vodu! Država i njeni predstavnici kojima smo dali većinski broj glasova, proizvodeći ih za narodne vođe i tribune, imaju veliku odgovornost za ukupno stanje u društvu. Odgovornost što nisu stvorili pozitivan ambijent, uslove za perspektivu, za zapošljavanje, za stanovanje, za formiranje porodice...

Ali šta su im radili tate i mame? Šta su ih kog vraga rađali ako nisu sposobni da ih vaspitaju? Da ugrožavaju druge ljude, one koji život nose kao dnevnu borbu sa iskušenjima u koja ih dovodi loša država, neodgovorna i korupcionaška vlast, lopovi i razne bitange... Imaju li oni bilo kakvu odgovornost za sopstveni proizvod? Šta bi bilo i u šta bi se pretvorili kada bi zbog bremena koje nosimo u nedovršenoj državi i besciljnom društvu svi vaspitali decu da budu huligani ili "navijači". Konačno, kako će to sve izgledati sa dejstvom Zakona o deci, koji štiteći decu od nasilja "najsavršenijim demokratskim dostignućima", dovodi do bizarnosti primenu tradicionalnih pedagoških mera koje nisu nasilje, ali jesu mera koja će suzbijati potencijale huliganstva "demokratske zajednice".    

 

"Hrvatsko domoljublje"

 

Normalni ljudi pamte sve ono što je na sportskim borilištima umeo da znači "rivalitet" ili netrpeljivost (mržnja) između Hrvata i Srba pre građanskog, a dakako nakon građanskog rata. Ma, mogu kojekakve "patriote", "demokrate" i drugi negatori socijalističke države u kojoj smo zajedno sa njima u to vreme ili njihovi epskim sledbenicima, da se smeju Josipu Brozu Titu i njegovoj devizi: "Čuvajte bratstvo i jedinstvo kao zenicu oka svoga" - koliko god hoće! Niko posle njega nije ponudio bolji (efikasniji) slogan ili program tolerancije između različitih nacionalnosti na ovim prostorima istog ili najsrodnijih naroda!

A koliko smo samo zaslepljeni (ili blesavi), neka ilustruje primer sa kojim sam se suočio u mojoj emisiji OSAA (Opšte sindikalne akcije i aktivnosti) na lokalnoj televiziji Kanal 9 u kojoj su mi gostovali predstavnici Nezavisnog sindikata policije, u kojoj sam uključio jednu frustriranu i vremešnu gledateljku. Povodom teme o rezultatima nedavnog štrajka u policiji i ukazivanja na slabu materijalnu osnovu i opremljenost policije, "verna gledateljka" je optužila kao najodgovornijeg nikog drugog do - Edvarda Kardelja?! Čovek, a za nju očigledno krivac za sve, za neke uzročnik srpske golgote u novijoj poluvekovnoj istoriji umro je pre nešto više od 30 godina.

Poslednji primer "herojstva" na sportskom borilištu nakon građanskog rata između Hrvata i Srba bilo je nasilje nad našim građanima, koji su priredili hrvatski huligani na Svetskom prvenstvu u rukometu u "Lijepoj njihovoj" 2010. i demonstracija "hrvatskog domoljublja" koju je demonstrirala zadarska vlast, kada je "europejski" gradonačelnik odbio da podigne srpsku zastavu i kada je ostala spakovana do kraja takmičenja u "herojskom" Zadru! Strašno i varvarski je izgledao nasrtaj Nikše Dobude nad našim Filipom Filipovićem na upravo završenom Evropskom vaterpolo prvenstvu u Holandiji. U trenutku sportske nemoći, Hrvat je mučki raspalio po najboljem vaterpolisti sveta, nanevši mu veliki podliv ispod oka.

Sećamo se i drugih "dugova" sa hrvatske strane, koje su nam nekadašnja braća ostavila na sportskom polju, kao ostavštinu građanskog rata. Tako su naši delfini doživeli svojevrsnu golgotu u bazenu u Kranju 2003. godine na Svetskom prvenstvu u vaterpolu, čiji domaćin je bila Slovenija. Nakon trijumfa nad šahovničarima i na prvenstvu, "navijači" i ostali "domoljubi" iz Hrvatske koji su prisustvovali finalu prvenstva, bukvalno su hteli da linčuju naše reprezentativce. Veliki sportsmeni iz Hrvatske odbili su da učestvuju na završnom ceremonijalu dodele trofeja, medalja i proglašenja najboljih ne želeći da budu stepenicu ispod Srba niti da čuju Bože pravde...

Teško je u nabrajanjima ružnih i nesportskih scena i uvreda koje su Hrvati umeli da čine našim izuzetnim sportistima ne spomenuti i trenutke sa kvalifikacione utakmice za Prvenstvo Evrope za mlade fudbalere do 21 godine, koja je 2009. odigrana u Varaždinu. Tada su mladićima iz Srbije, koji su rođeni početkom raspada Jugoslavije i nemaju sećanje na rat u Hrvatskoj, tokom cele utakmice hrvatski "domoljubi" poručivali "Srbe na vrbe, Srbe na vrbe". Umesto njih, UEFA je kaznila našeg fudbalera Nemanju Tomića koji je nakon postignutog gola odgovorio "domoljubima" pantomimom strelca sa mitraljezom! Za tu utakmicu je vezan i težak incident u kome je fizički napadnut Milovan Đorić, dugogodišnji zvaničnik FSS, u kafeu u centru Varaždina. Zbog nanetih mu povreda, zadržan je u bolnici nekoliko dana.

Hrvatska frustracija i vaspitanje mladih "domoljuba" koje su kao deca poneli iz svojih porodica i državne politike, nema kraja. A Srbi u tom pogledu, svoju nacional(ističku) strast nisu više pokazivali od zvižduka hrvatskoj himni i zastavi. Srpski nacionalizam po svom verbalizmu podseća na kraj osamdesetih prošlog veka, kada je potpirivao hrvatski, albanski nacionalizam i muslimanski fundamentalizam, možda ne sluteći ekstremnost njihovih nacionalizama, koji su doveli do raspada Jugoslavije.

 

"Navijači" su ubačeni među navijače

 

Dakle, bilo je ružnih scena koje normalan svet želi da se završe i nestanu zauvek. Taman nikada ne govorili sa Hrvatima! Neka svako vodi svoj život kako hoće, ali okanimo se ratova, braćo Srbi! Šta je smetalo što se korektno ispoštovala i himna i zastava Hrvatske u Vršcu? Da li je to nenormalno? Setimo se samo kako smo bili "odlučni" da se šahovnica neće vijoriti u Kninu. Da se nikada neće razviti u Srbiji, Beogradu... Niti pevati "Lijepa naša"...

Ma u svašta smo se zaklinjali tvrdeći da nećemo dozvoliti... da neće biti... da neće moći... Iza svake zakletve je padala krv, razvijala se i bila sve vrelija mržnja... Šahovnica se razvija, a "Lijepa naša" se peva u prestonici Srbije, ali i drugde!... Ko su gubitnici? Normalni građani Srbije. E pa, prevršila dara meru! Sve ove "heroje" koji napadaju normalne građane u pratnji žena i dece, u aps! I u Srbiji i u Hrvatskoj! Dosta je bilo!

Ako još postoji država sa postojećim vlastima, sa huliganima samo tako mora! A "navijače" ne treba više mešati sa sportom. Koliko god je napaćen srpski sport, još uvek opasno odoleva nesposobnostima onih koji su dužni da mu pruže barem deo onoga što on daje Srbiji. Sport je vrednost i legitimacija tih vrednosti koje ima Srbija. Navijači su deo tih vrednosti i njih ne treba mešati sa huliganima i razbojnicima, nazovipatriotima. Kao što ministar policije Ivica Dačić reče za direktora Narodne biblioteke, da onakve podrške kakvu je Ugričić dao onom crnogorskom Grku sa funkcije koju je obavljao može da daje iz zatvora, tako i "navijači" mogu da navijaju pored televizora iza rešetaka! "Navijači" su ubačeni među navijače, kao što su njihovi mentori ili sponzori ubačeni u sport (fudbal). Nije korektno prema dostignućima vrhunskih sportista Srbije i prema njima istinskim vrednostima i idolima, nazivati nekoga ko je siledžija, nasilnik ili krimos imenicom koju na ponos sporta nose oni koji stvaraju veličanstvenu atmosferu u Areni, Pioniru, Spensu, Čairu ili Milenijumu. Te pojave policija i državni službenici moraju u korenu saseći.

Nažalost, terminom "navijači" kao izrazom za nasilnike, služe se najviši funkcioneri - od ministarke Marković-Samardžić, prko Ivice Dačića, do Borisa Tadića... Ovaj termin ulazi u uho klincima koji nasednu na priču da su "navijači" oni koji prave scenografiju i atmosferu kakve bi poželeli i vremešni, poput potpisnika ovih redova. I onda se sve multiplicira uz demokratske zakone: one koji ne dozvoljavaju roditelju da "pucne po guzi" svog neposlušnog klinca, ili liberalno tumačenje i primenu kaznene politike iz krivičnog i drugih zakona, ili uz korumpirano i nesposobno pravosuđe...

U slučaju nasilja i uništavanja vozila koje su počinili momci bez obraza, sa fantomkama i kapuljačama, odgovornost snose i nadležni državni službenici. Ministarka Snežana Marković-Samardžić, neefikasnost u borbi države protiv nasilja u i povodom sporta objašnjava nedovoljnom (?!) političkom voljom! Pa taj koji pokazuje "nedovoljnu" političku volju kada se radi o nasilju, kriminalu, korupciji, nesposobnosti da vodi državne poslove... najmanje što može da učini jeste da podnese ostavku! O drugim merama potom! Dakle, kad podnese ostavku! Ministarka sporta i omladine imala je mnogo prilika u mandatu da posegne za ovom merom.