Vojska

Evroatlantski pioniri i pionirke u Ministarstvu odbrane Srbije ili...

 

Na neprijatelja dignutih nogu

 

Sedi Sneška na kamen studencu, digla noge i daje se Nemcu. Ovi stihovi najbolje opisuju učinak onih koji već deset godina uništavaju Vojsku Srbije. NATO pakt prati, kažnjava, ali i nagrađuje. Kažnjava masovno, a nagrađuje pojedinačno. To je ovih dana shvatila i Snežana Samardžić-Marković, službenica evroatlantskih poslova u Srbiji. Kao nagradu za njen višegodišnji trud u pokoravanju Srbije NATO paktu, dobila je od te alijanse preporuku za mesto generalnog direktora za razvoj demokratije u Savetu Evrope. Naravno, ovo pre svega zato što Srbiji "po rotaciji" i pripada ta funkcija, pa je Vlada Srbije nekoga morala da izabere. A ona se učinila idealnom. Tako je NATO, kao nadnacionalna vojna hunta, dobio još jednog službenika na istaknutom mestu u EU, a Srbija još jednu "kancelarku" koja će da sprovodi okupacionu ideju po najsavremenijim metodama. Ali, problem je u tome što broj takvih i sličnih u Ministarstvu odbrane i Vojsci Srbije nije mali. Tabloidov vojni analitičar istraživao je, između ostalog, i neke od puteva na kojima su nestajale vojne i državne tajne, a sa njima i odbrambena moć Srbije

 

Piše: pukovnik Milan Jovanović

 

Bivša pomoćnica za politiku odbrane u kabinetu ministra odbrane (od 2005. do 2007. godine) nadležna za strategijsko planiranje, međunarodnu vojnu saradnju, verifikacioni centa, i kopredsedavajuća grupi Srbija-NATO za reformu odbrane, Snežana Samardžić-Marković, iznenada je, uoči predstojećih izbora, odlukom Vlade Srbije a na preporuku "prijatelja" iz evroatlantskih kabineta u Briselu, izabrana za generalnog direktora za razvoj demokratije u Evropi! Rotacijom funkcija, došao je red i na Srbiju da pošalje svoga predstavnika. Sve se lepo harmonizovalo...

Naime, goruća je potreba istaknutih članova G17 za bekstvom van zemlje, kao što je, uostalom, to slučaj i sa drugim visokim funkcionerima takozvane demokratske koalicije. Izbor koji je pao na Snežanu Samardžić-Marković govori da je proces potrage za jatacima odmakao. Evropi je ionako svejedno...

Tamo u Briselu sigurno znaju kakav je učinak imala ova gospođa dok je, prethodno, službovala u Ministarstvu spoljnih poslova, od 2001. do 2005. godine, i to u Sektoru bilaterale kao zamenik direktora Direkcije za susedne zemlje, a onda i kao zamenica šefa misije i savetnica u ambasadi u Oslu (gde je kao političarka i stvorena, voljom ambasadorke Vide Ognjenović) i savetnica u Direkciji za Evropu.

Njen potonji demokratski agnažman u Ministarstvu sporta i omladine bio je teren za neke druge poslove...

Danas, kad Snežana Samardžić-Marković odlazi na tako značajnu funkciju direktora za razvoj demokratije u Evropi, treba se upitati: čime je to ona zadužila Srbiju i preporučila se gospodi u Briselu?

Uprkos pravu Srbije na upražnjeno mesto "direktora za demokratiju", u komandi NATO pakta ime Snežane Samardžić-Marković ostalo je trajno zabeleženo kao ime heroine čijom je strategijom izvršena masovna "seča" civilnih kadrova na službi u tadašnjoj Vojsci Srbije i Crne Gore, kad je otpušteno njih 8.000, bez ideje o socijalnom programu, ali sa čvrstom komandom NATO pakta da Srbija, kao suština te zajednice, bude razvojničena, razoružana i u svakom smislu "pacifikovana" do ponižavajuće mere.

Mada je bilo izgovora da ona tada nije bila zadužena za "ljudske resurse", jasno je kakva je mogla biti funkcija osobe koja se bavila "strategijskim planiranjem i politikom odbrane".

Ovde treba napomenuti da je ministar odbrane (posle Prvoslava Davinića) u periodu do 2007. godine bio današnji ministar zdravlja, general Zoran Stanković, kome je Snežana Samardžić-Marković tada dodeljena u ime apsolutnog nepoverenja u njegovo shvatanje vojske i odbrane. Ovo pre svega jer je bio blizak kolega i prijatelj sa skoro celokupnom vojnom elitom iz devedesetih. Ali i kao znak nepoverenja prema tadašnjoj vladi Vojislava Koštunice koji je otvoreno prezirao NATO pakt i njegove aktivnosti u Srbiji.

Te detalje komanda NATO u Briselu nije mogla da podnese. Doneta je odluka da se izvrši pritisak na vladu u Beogradu kako bi Ministarstvo odbrane dobilo i neki unutrašnji, civilni mehanizam, posmatračkog tipa, ali sa jakom izvršnom ulogom. Rešenje je pronađeno u Snežani Samardžić-Marković, koja je već prethodno "overena" kroz diplomatski sektor bilaterale.

Kao članica koalicione partije (G17), lako je dobila svoje parče kabineta u Ministarstvu odbrane. Usledio je pravi geostrateški masakr. Dotadašnja moćna armija koja je pokrivala teritoriju od Dunava do Jadrana, nestala je operacijom raspada državne zajednice koja je vođena kao vojnopolitička akcija NATO pakta, sa idejom istorijskog pokoravanja srpske vojne tradicije. Drugim rečima, nije moguće opisati ono što se zaista i desilo...

 

Cenovnik veleizdaje

Upravo u vreme kad je Snežana Samardžić-Marković instalirana u vrh Ministarstva odbrane sa idejom da tamo zavlada potpuna evroatlantska dominacija, organizovana je i ciljana pobuna protiv ondašnjeg ministra Zorana Stankovića i protiv samog ministarstva, i to tako što je Sindikat zaposlenih u MO zapretio da će podneti tužbu "zbog toga što zaposleni imaju tretman kao civili a ne kao državni službenici, te im se na taj način uskraćuju odgovarajući status i plata".

Tadašnji načelnik Uprave za odbranu Republike Srbije Milan Popadić stao je u odbranu sindikata, čudeći se što član 348. tada važećeg Zakona o Vojsci nije bio primenjivan, mada su sporna pitanja tim članom bila regulisana. Ali, ova nevidljiva ruka NATO pakta uskoro će postati veoma vidljiva...

 Portparol Ministarstva odbrane u to vreme, Zoran Puhač (koji je kasnije, kao i mnogi drugi bivši visoki oficiri "prešao na rad u kladionicu"!), pomenuo je potpunu nemoć vojske, namerno izazvane formalno-pravnim položajem Ministarstva odbrane koje nije bilo punim kapacitetom deo Vlada Srbije, te tako nije bilo moguće uspostaviti ni potpuni pravni status svih zaposlenih u sistemu odbrane, posebno u domenu njihovih zvanja.

Naravno, i ovo je bila ujdurma evroatlantskih uništitelja Srbije, koji su tada tek projektovali na šta treba da liče Vojska Srbije i Ministarstvo odbrane nakon razbijanja državne zajednice sa Crnom Gorom. Ideja je bila više nego jasna: postaviti kadrove koji odgovaraju komandi u Briselu, useliti u Ministarstvo odbrane što više ljudi iz takozvanog civilnog sektora, prekrojiti sve postojeće, od uniformi i činova do zakonskih akata, svesti vojni potencijal Srbije na nivo male nacionalne garde upotrebljive kao deo logistike bez mnogo naoružanja, i to u misijama NATO pakta po svetu, a u "zemlji porekla" za vanredne situacije, poplave, zemljotrese, vremenske nepogode...

 Uskoro je počelo i doslovno skidanje gaća svakoj ćeliji u sistemu odbrane. Najpre su preko Haškog tribunala zatražena "određena vojna dokumenta" koja bi pomogla hapšenju ratnih zločinaca. Usledio je dogovoreni odgovor: Srbija nema novca da sredi vojnu arhivu.

Tek u trećem činu ove tragikomedije pojavio se Tomas Džeferson institut iz SAD, koji je odrezao donaciju vrednu 185.000 dolara, a namenjenu "digitalizaciji arhivske građe u Vojnom arhivu Srbije". Na taj način je američki donator postao vlasnik svih dokumenata sa oznakama tajnosti i poverljivosti! Samo Haškom tribunalu dostavljeno je više od 12.000 stranica (kopija) dokumenata, a više od 70.000 stranica stavljeno je na uvid ovom sudu, koji, kako je vreme pokazalo, "službuje" u tesnoj saradnji sa komandom NATO pakta u Briselu.

Nagrade pevačima

Ipak, uprkos donaciji Instituta Džeferson kojim je očito kupljena određena količina interesantne vojne arhive, najveći broj dokumenata ostao je u haotičnom stanju, u 3.600 metalnih kovčega, koji su za vreme bombardovanja 1999. godine bili razmešteni na desetak lokacija.

Čim je američki kursista Dragan Šutanovac postao ministar vojni, "milosrdni" donator iz Instituta Džeferson digitalizovao je i uzeo sa sobom sva dokumenta zatečena u Vojnom arhivu Srbije. Sve je bilo "pokriveno" jednim ugovorom kojim se "regulišu odnosi" između Vojnog arhiva Srbije i Instituta Džeferson.  U integralnom tekstu ugovora, u preambuli, jasno piše da je do njegovog zaključenja došlo "na osnovu dosadašnje uspešne saradnje u okviru reforme sektora odbrane između ugovornih strana", te da je Institut Džeferson razvio softver sa specijalnim karakteristikama Vojnog arhiva pod nazivom ADA (Archive Digitalization Application - Primena digitalizacije arhiva),  "...radi brže, potpunije i kvalitetnije digitalizacije (prenošenje u elektronski digitalizovani zapis) arhivskih informativnih sredstava i arhivske građe Vojnog arhiva".

Na taj način je samo do jula 2008. godine snimljeno ni manje ni više nego 36 miliona stranica vojnih dokumenata i arhivske građe skladištene u Vojnom arhivu Srbije!

Snishodljivo, Ministarstva odbrane se obavezalo da će, "čim prestane donacija", nadalje troškove snositi budžet Republike Srbije i da će Vojni arhiv da nastavi sa digitalizacijom. Predviđeni su i troškovi za održavanje opreme i finansiranje lica "koja su angažovana na poslovima skeniranja" (dva oficira, dva lica sa VSS-om, tri lica sa SSS-om i petnaest službenika po ugovoru o delu ili vojnici na civilnom služenju vojnog roka)".

Na taj način je "donator" za 185.000 evra pokupio nesagledivo bitne informacije, a Ministarstvo odbrane sebe obavezalo da Džefersonu omogući šetnju po najdelikatnijim dokumentima, i to bez vremenskog ili bilo kakvog drugog ograničenja.

Naravno, ima i goreg od ovoga: takozvanu digitalizaciju dokumenata sa oznakom "Vojna tajna",  "Poverljivo" i "Strogo poverljivo", u Vojnom arhivu vršili su i dalje vrše službenici angažovani po ugovoru o delu preko Instituta Džeferson koji su "obučeni za skeniranje". Bilo je i blesavih izgovora iz ministrovog kabineta: da je prethodno "izvršena bezbednosna provera, a u toku rada organizovan je i video-nadzor i neposredni nadzor u prostorijama u kojimase vrši skeniranje..."!

Reč je bila o tridesetak ljudi koju su svakodnevno "orali" po vojnoj arhivi, a za taj posao nije bilo dovoljno samo "obučen za skeniranje". To je bilo savršeno jasno...

No, nije Institut Džeferson bio prvi i poslednji put u Srbiji... Od dolaska Dragana Šutanovca na mesto ministra odbrane, ova institucija koja je u najdubljoj vezi sa američkim Pentagonom i svim vojnim strukturama SAD i NATO, davao je novac "...za reformu sektora odbrane Srbije". A o kakvom je milosrđu reč, govore i  kursevi tipa: "Viši kurs strategijskog i operacionog istraživanja za pripadnike Ministarstva odbrane i Vojske Srbije" u kome su deljene lekcije pod nazivom: "Divlja granica" (borbeni poredak Avganistana), "Stegnuta pesnica" i slično...

Čak je i kontrolu interneta na Vojnoj akademiji uspostavio upravo Institut Džeferson, donacijom od 60.000 britanskih funti (za uvođenje "brzog interneta"), dobijenoj "zalaganjem britanskih vojnih diplomata"!

Vrhunac ove obaveštajno-obrazovne misije sa idejom rasturanja "ranijih shvatanja" odbrambene moći Srbije, desio se kad je Institut Džeferson počeo da deli nagrade za razne "lokalne inicijative", pa su se tako u žiriju našli Miljenko Dereta i Sonja Liht (naravno, u ime njene "političke izuzetnosti").

Generali, dame i foliranti

Nažalost, dok vojnu politiku u Srbiji vode profesionalni cinkaroši (ukoliko grubo zvuči "strani plaćenici"), dok na čelu Ministarstva odbrane stoji bivši izbacivač iz noćnih klubova i kursista koji nikada nije služio vojsku, dotle se njegove (njihove) kolege u regionu nekadašnje Jugoslavije biraju po stepenu obrazovanja i po ratnim zaslugama. U Srbiji su svi po ratnim zaslugama završili u Haškom tribunalu, pobijeni su ili su pomrli...

"...Ne postoje informacije koje su tajna, a mogu pomoći..." Ovu neobjašnjivu mudrost izgovorio je niko drugi nego državni sekretar u Ministarstvu odbrane Igor Jovičić, rođeni Zagrepčanin, koji je prelaskom u Beograd svoju diplomu pravnika dobro upotrebio "uz malu pomoć prijatelja". Naime, 1997. godine, sa tek napunjenih trideset godina života, postao je inspektor u ondašnjem Saveznom ministarstvu pravde (SRJ), a već 2000. godine bio je i generalni sekretar tadašnje savezne vlade. Kako je ovaj mladi službenik bivšeg režima dogurao do državnog sekretara u "demokratskom" Ministarstvu odbrane Srbije (na dužnosti od 2007. godine)?

Ali, ovo isto pitanje moglo bi da bude postavljeno brojnoj znanoj i neznanoj mlađariji koja je prošetala kroz Ministarstvo odbrane od 5. oktobra 2000. godine. Počelo je, simbolično, tako što se tih "revolucionarnih dana" u MO ušetala mala, plava, zaobljena, anonimna gospođica Kovačević. Najpre "dovedena na viđenje" kod pokojnog premijera Đinđića, "odobrena", dakle, sa najvišeg mesta, i ekspresno imenovana za prvu "demokratsku" načelnicu Uprave za odnose sa javnošću. Potom i za savetnicu Borisa Tadića dok je on bio ministar odbrane bez ikakvog vojnog iskustva (vojsku, kao i Šutanovac, takođe nije služio). 

Mnogo je takvih gospođica i gospođa prošetalo kroz kancelarije Ministarstva odbrane, ali i kroz krevete i apartmane korisnika evroatlantskih donacija i budžeta. Ali, kao po pravilu, na čelu MO nikako nisu mogli da se zadrže oni koji su bili istinski vojnici i kojima je to bila profesija.

U susednoj Bosni i Hercegovini i u Hrvatskoj, gde se vodio rat prvom polovinom devedesetih godina, ministri odbrane su pripadnici tadašnjih jedinica koje su se okrenule protiv već propale JNA i skrpljenih srpskih vojnih i paravojnih jedinica.

Pobedom hrvatskih levičara i dolaskom vlade Zorana Milanovića, za ministra je izabran Ante Kotromanović koji je u periodu 1991-1992. bio "zapovjednik satnije u specijalnim snagama, član Glavnog stožera HV 1992-1993. zapovjednik bojne, zapovjednik Operativne grupe Sinj i zapovjednik 126. brigade HV 1996-2001. zapovjednik 4. gardijske brigade HV Split 2001-2002. načelnik stožera u Zbornom području Dubrovnik - umirovljen u činu stožernog brigadira..."

Na čelu bosanskohercegovačkog Ministarstva odbrane je Selmo Cikotić, inače rodom iz Crne Gore, iz Berana, vojnik po obrazovanju, završio Vojnu gimnaziju "Bratstvo i jedinstvo", u Beogradu (1978-1982), a kasnije i vojnu akademiju u Zadru (1982-1986). Bio je i vojni ataše BiH u Vašingtonu 1994-1997. godine, dok se rešavala američka strategija o ovom delu Balkana.

U Crnoj Gori i Makedoniji ministri odbrane su lica iz civilnih službi, ali su služili vojsku. Očito da su jedino u Srbiji na čelu Ministarstva odbrane dobrodošli poslušni klovnovi i diletanti. Da je tako po volji NATO paktu, bilo bi drukčije. Istovremeno, u BiH i Hrvatskoj na čelu vojnih ministarstava bez problema mogu da budu učesnici u građanskom ratu bivših Jugoslovena, samo je u Srbiji to proglašeno najvećim jeresom. I to je po standardima NATO pakta.

Epilog rata sa NATO paktom iz 1999. godine se još nije desio. Srbija, očito, prema američkom shvatanju rata i pokoravanja, još nije dovoljno ponižena. Njeni plaćenici tek treba masovnije da stanu u prve borbene redove u nečasnim ratovima tuđe imperije.

 

Žena koja uvek može još

Sada već bivša ministarka sporta i omladine, Snežana Samardžić-Marković na neverovatan način je posle Petog oktobra dospela na visoke funkcije u Ministarstvo odbrane i Ministarstvo spoljnih poslova po dolasku iz Norveške, gde je privremeno emigrirala. Sve je počelo tako što je doslovno obrlatila tek postavljenu ambasadorku u Norveškoj Vidu Ognjenović, kojoj se predstavila kao "izbeglica iz bespuća" u potrazi za poslom u domovini. Ali, sa kakvim je instrukcijama ušla u ambasadu tadašnje SRJ, teško da je znala i sama Vida Ognjenović. Njen cilj bio je vrlo jasan: uz preporuku uvažene književnice i opozicionarke, najlakše se otvaraju najveća vrata! Tako je i bilo. Ubrzo je Snežana Samardžić-Marković krenula na visoke funkcije u zemlji iz koje je pobegla. U petooktobarskom ludilu, kad je počeo juriš na ispražnjene kabinete državnih institucija, sve je bilo moguće...

Prošetala je, dakle, kroz dva delikatna ministarstva, da bi, konačno, i sama postala ministarka sporta i omladine. Sa te pozicije počela je da se ponaša kao baronesa, očitio odrešenih ruku da čini šta joj je volja. Za njenog mandata omladina je doslovno podivljala, a škole su postale najopasnija mesta - u kojima se dešavaju silovanja, ubistva, narkomanija, prostitucija, masovne tuče i užasan teror nad nezaštićenim pojedincima koji nisu deo čopora.

Nije zapamćeno da je takvim povodima ikada imala bilo kakvu suvislu koordinaciju sa Ministarstvom prosvete (što nije usamljen slučaj nego praksa i u drugim ministarstvima). Naprotiv, osmeh joj nije silazio sa lica, bacila se u zagrljaj svakom srpskom šampionu koji bi prošao pored nje, da bi, na kraju, potpuno izluđena od ljubavi prema vaterpolisti Nikoli R,, predala dušu poroku preljube.  Nikolina službena supruga, pevačica Ana K., u nekoliko navrata je žestoko reagovala na ponuđene dokaze o ovoj skandaloznoj vezi sa "gospođom ministarkom", ali je neko iz "obaveštajne zajednice" hitno reagovao i sprečio da ime Snežane Samardžić-Marković postane deo estradnih skandala. Umesto toga, u "šarenoj štampi" je osvanuo naslov: "Ljubav jača od tračeva".

Svedoci tvrde da njeno vlastohleplje i volja za moć nisu ništa u poređenju sa njenom nezasitom potrebom za mladićem takvih gabarita i takve snage kakav je Nikola R.. Mada igra za Hios, klub iz Grčke, dolazi letnja Olimpijada u Londonu. Ne treba biti previše pametan pa zaključiti gde će se bivša gospođa ministarka naći ovog leta i kojim povodom. 

Naravno, ona nije jedina, ali je svakako najistaknutija državna funkcionerka Srbije koja je u službu svojih potreba spojila moć, seks i novac. Idealno za evroatlantske obaveštajce i distribuciju njihovih naloga na adresu srpskih institucija.

 

 

U BiH i Hrvatskoj je poželjno da na čelu vojnih ministarstava budu dokazani učesnici u građanskom ratu na prostoru nekadašnje Jugoslavije. U Srbiji bi takav izbor bio siguran znak da "unutrašnji neprijatelj ne miruje". Zato su klovnovi i diletanti na čelnim funkcijama uvek dobrodošli.