Postdemokratija

Režim se od pobednika svih glasanja pretvorio u prosjake glasova

 

Tako je govorio Kurta

                                                 

Kao što su pametni ljudi predvideli, u ovoj izbornoj kampanji najveće partije će promovisati sebe tako što će dokazivati da su drugi gori od njih. Izborni slogan svih mogao bi biti isti: MI NE VALJAMO, AL' ONI SU JOŠ GORI! A ako baš moraju da se razlikuju, opozicija bi mogla da stane pod parolu: NISMO NI MI BOG ZNA ŠTA, AL' POGLEDAJTE NJIH! Tako je i počelo. Pošto su potrošili sva lažna obećanja, počeli su da govore istinu - zasad o drugima. I sve su u pravu. I jedni, i drugi, i treći. Sve što kažu jedni o drugima je tačno, jer oni najbolje znaju šta se radi na političkoj estradi. Srećna okolnost je što tako ipak najviše govore o sebi    

 

Piše Mile Isakov

 

Najpre da raportiram, očistio sam sneg ispred svoje kuće, juče, čim sam čuo komandu maršala Šutanovca koja glasi: "Pre nego što počnu da kritikuju vlast, građani treba sami da počiste sneg ispred svoje kuće, lokala ili firme". Lokal i firmu nemam i zbog toga se izvinjavam. Pošto imam mnogo kritika da izreknem, očistio sam i celu ulicu u kojoj sam zimi i jedini stanovnik. Ali, slaba vajda od toga pošto vlast nije očistila put, pa je moje naselje na brdu iznad Rakovca i dalje odsečeno od sveta. Jedino što sam time, eto, stekao pravo da kažem šta imam. Hvala im i na tome, ali ne mogu da se ne zapitam otkud njima pravo da nama drže lekcije i izriču kazne kad oni ne poštuju svoje obaveze, zakone i propise.

Šta vredi što građani uredno plaćaju doprinose, stanarine i struju, kad to ne rade najveće državne firme i partije. Zašto mi plaćamo debele kazne za svako kašnjenje sa doplatom za parkiranje, makar to bilo samo nekoliko minuta, kad oni ne plaćaju za kašnjenje od nekoliko meseci u donošenju budžeta, pa i nekoliko godina u donošenju i primeni pojedinih zakona i propisa. Kako misle da u državi može biti reda kad ga se ne pridržavaju oni koji njome upravljaju. Kako da se suzbije korupcija kad je vlast korumpirana. Kako da se uspostavi ravnopravna tržišna utakmica, kad oni šuruju sa prljavim kapitalom i tajkunima koji su se obogatili na propasti države i građana. Kako sprovesti fer izbore, kad oni ne igraju fer.

 

Predstava za narod

 

A već smo se naslušali svega i svačega, mada izborna kampanja zvanično još nije ni počela. Između ostalog i to je kršenje zakona, krše ga upravo oni koji bi trebalo da se staraju o njegovoj doslednoj primeni. A onda od građana traže da ih poštuju, i zakone i njih kao njihove kreatore i čuvare. Kako da ih poštujemo kad se tako ponašaju. Umesto da svojim primerom afirmišu prave demokratske vrednosti i pravila igre u fer-pleju, oni se pljuju kao kočijaši i tužakaju kao deca. Lopovi, lažovi, kukavice, neznalice, izdajice, samo su neki od epiteta kojima se časte. A oni drugi odgovaraju - Ko mi kaže? Pa uzvrate istom merom.

I u pravu su, i jedni i drugi, oni najbolje znaju šta su radili. Samo što to nije ništa novo, sve mi to već znamo, ali gde su posledice i sankcije. Kad se tako nešto kaže sa tako važnog mesta, za očekivati je da neko bude smenjen i uhapšen. E, to već ne može, ne žele oni pred nama da kažu baš sve, jer tako bi sekli granu na kojoj i sami sede. Znači, sve je samo predstava za narod, a cilj nije da se neko sasvim raskrinka i kazni, jer to bi moglo da izazove domino efekat, pa da stigne i do njih. Namera je da se suparnici samo još malo ocrne i ogade biračima kako bi oni koji ih optužuju izgledali bolje u poređenju sa njima. Ali, kao u svakoj predstavi i tu ima više i manje talentovanih glumaca, pa ponekad u intepretaciji onih sa manje dara i pameti sve postaje farsa, sa potpuno suprotnim efektima od željenih. Ako uspemo tako da gledamo na taj predizborni igrokaz, sa distance koju obično ima publika u pozorištu, sve to može da bude i zabavno, jer nema ništa smešnije od amaterskog glumatanja ozbiljnosti i glupog mudrovanja.

 

Pakosne tužibabe

 

Sve je počelo kada je, kako i dolikuje, opozicija prozvala vlast za svekoliku nemaštinu i nesreću u koju nas je uvalila i za to dobila gromoglasni aplauz. Iznenađeni i uvređeni takvim obrtom i činjenicom da epizodisti postaju popularniji od prvaka naše drame, dojučerašnje zvezde glavne scene počinju da šmiraju, da improvizuju i da pokušavaju da budu dovitljivi, što im baš nije jača strana. Bez unapred naučenog teksta, potpuno su izašli iz uloge neprikosnovenog autoriteta i od velikodušnih vladara scene pretvorili se u pakosne tužibabe, od pobednika svih glasanja u prosjake glasova.

Optužili su tako, najpre, vođu opozicije da je kukavica samo zato što je najavio referendum o Kosovu, ali pošto publika nije videla ništa loše u tome da se i njeno mišljenje uvažava, uzeli su sebi potpunu umetničku slobodu da ga svako na svoj način, kako zna i ume, diskredituje. Najzabavnije je postalo kada se u celu rabotu uključio i SPS koji je na naprednjake i Tomu Nikolića pustio svoje kadrove koji su prošli najbolje škole za likvidaciju neistomišljenika, ali bukvalno.

Kad to pokušaju tobož intelektualnim žongliranjem, to izgleda kao da igraju tenis sa bejzbol palicama. Tako mali Ružić, onaj član uprave Partizana što nosi sat veći od glave, posebno uvežbanim dubokim glasom iz stomaka, izjavljuje kako je SNS eksperiment bez programa. Ne zna siroma da građani više vole neizvestan eksperiment koji obećava, nego poznati program koji vodi putem kojim je njegova partija već dva puta vodila ovu državu u izvesnu propast. Isto kao što demokrate ne znaju da narod više voli kukavice koje će se i njega bar malo plašiti, nego osione idiote koji se ničeg ne boje. Ako je kukavica valjda će paziti šta radi. Nema garancija da će tako i biti, ali sa druge strane DS i SPS garantuju da će nastaviti kao i dosad, a to znamo kako izgleda. Ne ponovilo se.

Da mi je neko rekao da ću jednog dana braniti Tomu Nikolića i Srpsku naprednu stranku, držao bih ga za budalu, ali budale su se toliko namnožile i osilile da je postalo pitanje časti uzeti u zaštitu svakog ko im stane na put. Nema ništa opasnije od ambicioznih praznoglavaca koji veruju da su pametni i svemoćni. Nisam siguran da će Tomina družina biti bolja, naprotiv, i naprednjaci su rasli pod šinjelom socijalista, koji sada ponosno nose demokrate. I svi su politički školovani u Slobino vreme, po njegovim standardima, svejedno da li su od njega dobijali pozitivne ili negativne ocene. Ali, ako je spreman da pokida taj lanac, kao što je raskinuo Šešeljeve okove, onda zaslužuje da mu se pripaze leđa dok radi na tome.

Znači, ne štitim ja Tomu da bi on pobedio, nego da ne bi izgubio od bitangi i lopova koji bi opet da profitirali na njegovim nedostacima. Prošli put su ga porazili tako što su ga poistovećivali sa Šešeljem, sada mu zameraju što nije hrabar kao Šešelj. Pošto oni više nikoga ne mogu pobediti zahvaljujući svojim kvalitetima, ne mogu mirno da gledam kako ponovo pokušavaju da trijumfuju predstavljajući druge gorima  od sebe.

 

Vražja rabota

 

Upravo tako se danas preporučuju stranke vladajuće koalicije, glumeći tobožnju iskrenost. Ne priznaju otvoreno da ne valjaju, ali se to čak i u njihovim javnim nastupima podrazumeva: Mi očigledno nismo najbolje radili, ali nemojte se zavaravati, ovi ne bi bili ništa bolji, naprotiv, to su kukavice koje nemaju ni program, glasi njihova samoreklama. Isto radi i opozicija, koja prećutno prihvata da možda ni oni nisu idealni, ali naglašavaju da čak i takvi kakvi su mogu biti bolji, ako ništa drugo bar malo pravedniji i uspešniji, jer to i nije naročito teško imajući u vidu kakvi su ovi. I u pravu su, ne moraju mnogo ni da se trude da dokazuju šta su nam ovi uradili, pa ni da ih pljuju. Oni to sami najbolje rade.

Šampion je ipak Bajatović, sa izjavom da SNS nije nikakva alternativa: Kad bi oni pobedili, to bi bilo sjaši Kurta da uzjaši Murta, izjavio je posle dubokog razmišljanja. Očigledno, sam je to smislio, samo on može tako jezgrovito i tačno da kaže nešto tako glupo sa uverenjem da je genijalno. Nema bolje reklame za Murtu nego kad sam Kurta prizna kako su njih dvojica isti. Ovaj Kurta pri tom misli, ako to nije prejaka reč, da je to argument u njegovu korist, da je to krunski dokaz kako on treba da ostane u sedlu. Ništa se ne bi promenilo, kaže trijumfalno Kurta, pa zašto onda menjati.

Ali razmišljanje je vražja rabota, pa oni koji su tome vičniji od njega mogu lako doći do zaključka da onda nema nikakve opasnosti ni ako Murta zajaši. Naprotiv. Pošto Kurte tvrde da su odlično radile, znači i Murte će, ako su isti. Pa što ih onda ne bismo ipak malo promenili, makar samo da proverimo. Ne možemo ništa izgubiti, a možda ipak nešto dobijemo. Možda će magarcu biti lakše. Možda je Murta izgubio koju kilu hodajući pored njega, možda ga zato bolje razume. Možda je u boljoj kondiciji od Kurte, pa se neće toliko oklembesiti. A u zdravijem telu je i zdraviji duh. Čim Kurta priznaje da je Murta isti kao i on, to stvara sumnju da je možda i bolji. U svakom slučaju Kurta garantuje za Murtu, da neće biti gori. Već to je dovoljan razlog da ipak probamo sa Murtom. Ako ne bude bolji, nikom ništa.