Natrag

Preko pune linije

Preko pune linije

Ima li kraja zlodelima Fonda za humanitarno pravo

 

Ljudolovka Nataše Kandić

 

Za sud u Švedskoj svi Srbi su zločinci, a svi Albanci žrtve. Od Srbina je jedino gori Srbin-policajac, mirno je rekla Nataša Kandić, prezentujući švedskom sudu izmišljene dokaze o krivici cele jedne policijske jedinice kako bi jedan običan policajac bio osuđen na doživotnu robiju za zločin koji nije počinio

 

Milan Glamočanin

 

Svi Srbi su ratni zločinci. Ovu rečenicu je potpuno nekažnjeno izrekao švedski tužilac Lars Hedval u sudnici u kojoj se odvijalo suđenje Miliću Martinoviću, optuženom za navodno učestvovanje u ubistvu 41 Albanca u selu Ćuška 14. maja 1999. Za ovo tužilac od postupajućeg sudije nije ni opomenut, iako je po zakonu protiv njega morala odmah da bude podignuta optužnica za širenje mržnje.

Milić Martinović je rođen 25. marta 1977. godine u mestu Vitomirica, kod Peći. Oženjen je i otac troje maloletne dece. Od novembra 1998. bio je radnik SUP-a Peć.

Svojoj otadžbini je služio i u njenim najtežim danima, onda kada je ona bila žrtva agresije NATO snaga.

Posle strahota danonoćnog bombardovanja 1999. dolazi još strašnija okupacija Kosmeta od strane albanskih terorista. Cela Milićeva porodica je izbegla iz južne srpske pokrajine, a Albanci su im oteli sve ono što nisu uništili od imovine stvarane generacijama. Da bi nekako prehranio svoju nejač i sebe, Milić 2007. napušta MUP i kreće u svet "trbuhom za kruhom". Put i zla sudbina naveli su ga u Švedsku...

Niko nikada, sve do 2009. godine, za njega nije imao nijednu ružnu reč - ni Srbi, a ni Albanci sa Kosmeta. Ne zna se ko ga je u Geteburgu prvi označio kao navodnog "dželata iz Ćuške", a to danas više nije ni važno. Prijava je u svakom slučaju stigla do Fonda za humanitarno pravo u Beogradu, licenciranog inkvizitora za lov na veštice (pod uslovom da su srpske nacionalnosti), odakle je alarmirana švedska policija. Aprila 2010. Milića hapse i stavljaju u pritvor pod optužbom da je ratni zločinac.

Republički tužilac Vladimir Vukčević svojim dopisom KTRZ-4/10 od 10. januara 2011. potvrđuje švedskom kolegi da protiv Milića nije pokretan krivični postupak u Srbiji. Preciznije, Vukčević navodi: "Do sada prikupljeni dokazi ne pružaju osnov za sumnju da bi Milić Martinović bio učesnik događaja u mestu Ćuška, opština Peć, na dan 14. maja 1999. godine."

O montiranju celog postupka najrečitije govori činjenica da je Milić uhapšen aprila 2010. godine, a da je o tome srpska ambasada u Stokholmu obaveštena tek septembra iste godine. U međuvremenu su saslušani svi svedoci koje je tužilaštvo na sufliranje Nataše Kandić označilo kao relevantne.

Islednik, Sven Ake Blombergson, tražio je od njih da na fotografijama prepoznaju Milića. Svi oni su, bez izuzetka, kasnije na suđenju tvrdili kako je jedino Milićeva fotografija bila označena. Tužilac Hedval će, naravno, da objasni kako oni sami sebe ne razumeju, jer su navodno rekli da su oni obeležavali fotografiju na kojoj su prepoznali Milića, a ne policija.

Da bi na miru mogli da montiraju dokaze, Šveđani ne obaveštavaju srpsku ambasadu o hapšenju Milića, mada će se pokazati da je potpuno neopravdano bilo strahovanje od moguće intervencije srpskih diplomata u pravcu poštovanja zakona.

Iako pozvan da obiđe srpskog pritvorenika, tadašnji ambasador Srbije u Švedskoj, a danas u Bosni i Hercegovini, Ninoslav Stojadinović, ne samo da to nikada nije učinio već se oglušio i o Milićeve molbe da mu se preporuči neki dobar i pošten švedski advokat. Čak je i srpsko Ministarstvo spoljnih poslova na urgencije porodice Martinović odgovorilo samo običnim tipskim pismom kako je obavešteno o pomenutom slučaju, ali da su ingerencije tog ministarstva ograničene.

Posavetovan od nekih da je najbolji advokat u Švedskoj za ovakve slučajeve izvesni Erikson, Milić je zatražio da mu on bude dodeljen za branioca po službenoj dužnosti. Od suda je dobio odgovor da može da bira koga hoće advokata, pod uslovom da se taj ne preziva Erikson.

Konačno, Milić dobija dva druga branioca. Razlog za ovakvu velikodušnost suda bilo je to što se ovi advokati međusobno ne trpe, pa su zbog povređene sujete u suštini bojkotovali ceo postupak. Advokati nikada nisu seli da se zajedno dogovore kako da vode odbranu u jednom ovako komplikovanom postupku, svog klijenta jedva da su i obilazili, a kada su to činili dolazili su bez prevodioca.

Jedan od njih, izvesni Bertil, nekoliko puta je dolazio u Srbiju, navodno da bi saslušao svedoke interesantne za odbranu i prikupio dokazne materijale, da bi sa svih putovanja jedino donosio utiske o divnom provodu i još boljoj kuhinji.

I sa ovakvom odbranom optužnica je imala sve šanse da propadne. Glavna uzdanica tužilaštva, zaštićeni svedok, na suđenju je rekao da Milića nije video u Ćuški u vreme zločina, a na pitanje tužioca zašto je prethodno dao drugačiji iskaz, odgovorio je da je to učinio pod pritiskom švedske policije i Nataše Kandić.

Ostali svedoci nikako nisu mogli da se usaglase gde su videli optuženog u vreme izvršenja zločina, pa se on po njihovim izjavama nalazio istovremeno na više međusobno poprilično udaljenih lokacija...

 Konačno, jedan "svedok" je tvrdio da je lično čuo kako Milić izdaje naređenja policajcima da likvidiraju trojicu Albanaca, ali ga je demantovao već sledeći "očevidac" koji je tvrdio da je optuženi samo mirno stajao pored neke kapije.

Jedan je čak pokušao da ubedi sud kako je video Milića u vojnoj uniformi, iako čak ni za švedsko tužilaštvo nikada nije bilo sporno da je optuženi bio pripadnik policije koja je nosila izrazito drugačije uniforme od vojske. Jedna svedokinja je tvrdila da prepoznaje "zločinca iz Ćuške", odnosno Milića, tvrdeći da on u vreme zločina nije imao zube.

Pošto je odbrana uspela da dokaže da optuženi ima sve i to prirodne zube, a kako je medicinski nemoguće da odrasloj osobi zubi ponovo izrastu, sud je iskaz pomenute svedokinje jedino u tom delu odbacio kao nebitan, dok je sve ostalo prihvatio.

Sa druge strane, odbrana je uspela da prikaže niz verodostojnih dokumenata i izjava očevidaca koji su potvrđivali da je kritičnog dana Milić bio najmanje 50 kilometara udaljen od Ćuške.

U dopisu broj 01-13109/10-4 poslatom 23. decembra 2010. od strane zamenika šefa kabineta ministra unutrašnjih poslova Vanje Vukića navodi se:

"...Imenovani je kao aktivni pripadnik 3. čete PJP SUP-a Peć u periodu od 14. maja 1999. do 19. maja 1999. učestvovao u združenoj akciji sa pripadnicima VJ, radi neutralisanja albanskih terorističkih snaga (ŠTS) na području mesta Dobre Vode sa pravcem kretanja ka Ovčarevu, opština Klina, KiM, dok je 19. maja 1999. na području mesta Požare, opština Dečane, učestvovao u akciji neutralisanja ŠTS i izvlačenja ljudstva i tehnike."

Ovi navodi srpskog MUP-a tužilaštvo i sud u Švedskoj odbacili su kao lažne, navodeći da Srbija po svaku cenu želi da izbegne da u pomenuti zločin bude uvučena i policija?! Pod pojmom "Srbija" podrazumeva se država koja je odgovorila na svaki zahtev za izručenje koji joj je uputio Haški tribunal, isporučivši tako kompletan državni, vojni i policijski vrh. Zašto bi toj državi bilo stalo da zaštiti jednog običnog policajca?

Vredi se podsetiti i da je upravo Fond za humanitarno pravo 2. marta 2009. podneo krivičnu prijavu protiv 17 bivših pripadnika 37. Posebne jedinice policije (PJP) MUP-a Srbije, zbog sumnje da su učestvovali u činjenju ratnih zločina na KiM. U roku od samo nekoliko dana srpski organi gonjenja su priveli veći broj ovako osumnjičenih osoba, od kojih je jedna bila u rangu potpukovnika.

 Kao dvadesetdvogodišnjak, Milić ni teoretski nije mogao da bude oficir MUP-a u vreme izvršenja zločina u Ćuški, pa je potpuno nerazumljiva argumentacija da davanjem fabrikovane dokumentacije Srbija u ovom slučaju štiti ceo MUP.

Kako postupak ne bi propao, tužilaštvo poteže svoje najubojitije oružje - lično Natašu Kandić!

 Iako u vreme zločina nije bila ni na Kosmetu, a kamoli u Ćuški, ona tvrdi da ima sigurna saznanja (?) da je upravo Milić bio jedan od zločinaca u tom mestu. Kako joj se ovo javilo, Kandićka nikada nije objasnila, a sud je nije ni pitao.

Odmah posle ovakve izjave dežurnog svedoka u procesima protiv svih Srba sveta, i jedino na osnovu toga, sud donosi presudu i na Jovanjdan ove godine Milića Martinovića osuđuje na doživotnu robiju!

Razlozi zbog kojih je svaki odesnika u ovoj farsi od suđenja postupao kako je postupao, postaju vrlo brzo belodani. Švedska je upravo uoči hapšenja Milića bila opomenuta od EU da na njenoj teritoriji boravi veliki broj Srba koji su za vreme rata bili na prostoru bivše Jugoslavije, a da niko od njih nije osuđen za ratne zločine. Procesuiranje Milića Šveđanima je dobrodošlo da pokažu kako i oni ozbiljno shvataju obavezu sankcionisanja ratnih zločinaca.

Svaki od svedoka koji su teretili Milića dobio je od Nataše Kandić po 150.000 kruna (oko 15.000 evra) za davanje odgovarajućeg iskaza. Policijski islednik im je, kao što se videlo, rado pomagao da na slikama "prepoznaju" Milića, a kada bi se na ročištu suviše upetljali u sopstvene laži, tužilac im je priskakao u pomoć tako što je za zapisnik tumačio ono što su hteli da kažu, a ne ono što su zaista i rekli.

Nataša Kandić i advokat Fonda Mustafa Radonjić, glavni promoteri hajke, ne samo na Milića već i na mnoge druge nedužne Srbe, za svoje postupke imaju više od jednog razloga. Od pet najvažnijih finansijera Fonda za humanitarno pravo, čak dva su iz Švedske: Švedska međunarodna agencija za razvoj i saradnju (SIDA) i Švedski helsinški komitet za ljudska prava. Tako je Kandićka imala milione razloga (izraženo u evrima) da upravo Švedskoj namesti osudu izmišljenog ratnog zločinca.

Osim toga, sama Kandićka je na jednoj pauzi suđenja u Stokholmu okupljenima u pola glasa obznanila: "...Kad ovaj bude osuđen, lično ću da se potrudim da na sud bude izveden ceo PJP".

Njena bolesna fiksacija je da osudi sve pripadnike srpske policije i vojske dokazujući tačnost onoga što je u sudnici, u prolazu, dobacila i samom Miliću: "Ti si gore od Srbina, ti si Srbin-policajac."

Posle svega ostaje samo tanka nada da će drugostepeni sud u Švedskoj imati više osećanja za zakonitost, i osloboditi nevinog čoveka. Porodica Martinović moli sve one koji znaju nekog poštenog i kvalitetnog advokata u Švedskoj da ga preporuče kako bi pravda uspela da pobedi.

Haški tribunal je na doživotni zatvor osudio jedino generala Vojske Republike Srpske Radoslava Krstića i Milana Lukića. Milić Martinović je treći čovek koji je "zbog ratnog zločina" osuđen na doživotni zatvor. Da li je moguće da je običan policajac najodgovorniji za smrt stotinu hiljada ljudi u građanskom ratu u bivšoj SFRJ?

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane