Vapaj iz Niša

Zatvorski jadi osuđenika G.M.     

 

Što više žalbi, to manje pravde

 

Uprave srpskih kazamata očekuju od izmaltretiranih osuđenika da se adaptiraju na neljudske uslove. Istovremeno, dok na taj način pokušavaju da resocijalizuju zatvorenike, funkcioneri Uprave za izvršenje krivičnih sankcija i sami treniraju izvršenje krivičnih dela. Valjda im se ne izlazi iz zatvora ni kada im istekne funkcija

 

I.M.

 

Osuđenik G.M. (puno ime poznato redakciji) već je skoro šest godina na izdržavanju kazne u srpskim kazamatima. Robijanje je započeo u Sremskoj Mitrovici, odakle je tražio premeštaj u drugi kazneno-popravni zavod. Direktor Uprave za izvršenje krivičnih sankcija Milan Obradović ovaj zahtev odbija iz samo njemu znanih razloga.

G.M. se zatim obraća sudu za zaštitu svojih prava, i na kraju Vrhovni sud presuđuje u njegovu korist. I pored ove sudske odluke, nadležni u zatvoru nisu bili spremni da se povinuju, tako da je G.M. morao deset dana da štrajkuje glađu da bi konačno bio prebačen u KPZ Zabela kod Požarevca. Bolje da nije.

Odmah pošto je pristigao u ovaj kazamat, još na prijemu u karantinu ostao je bez para koje je uštedeo u Sremskoj Mitrovici. Stražar Siniša Čavić, zvani Čokolada, evidentirao je da je od osuđenika preuzeo 3.875 dinara, ali novac niti je predao knjigovodstvu, niti je preuzimanje para ubeležio u knjigu dežurstva.

Pošto je po odlasku u kantinu G.M. utvrdio da njegovih para nema, obratio se zatvorskoj upravi, koja je na kraju priznala da je stražar novac zadržao za sebe, ali je odbila da preuzme odgovornost za postupke svog radnika. G.M. je bio primoran da pravdu ponovo potraži na sudu. Epilog: nesavesni stražar osuđen je na godinu dana uslovno i otpušten iz KPZ Zabela. G.M. je, međutim, zbog insistiranja da mu se vrati oduzeti novac dospeo na crnu listu kod straže.

Na zub su ga zaposleni u požarevačkom kazamatu uzeli i zato što je stalno insistirao na svojim zakonom zagarantovanim pravima. Tako je od tadašnjeg upravnika KPZ Zabela Velimira Vidića, danas koordinatora i savetnika ministarke Snežane Malović, tražio da opomene stražare da mu ne kradu štampu koju poštom dobija, kao i da ga uredno puštaju u šetnju bez obzira na to kakvi su vremenski uslovi. Čašu je, očigledno, prelio njegov zahtev da kao nepušač bude smešten u sobu sa nepušačima.

Posle manje od osam meseci upravnik Vidić daje predlog da G.M. bude prebačen u drugi zatvor, pod obrazloženjem da "je osuđeni pokazao znake adaptacione krize i nezadovoljstva tretmanom"?! Valjda jedino Vidić zna ko normalan može da se adaptira na uslove u Zabeli, ali je zanimljivo da on ni ne pokušava da nezadovoljavajući tretman uskladi sa zakonom, već jednostavno iz zatvora premešta osuđenika koji ukazuje na nezakonitosti.

Danas je G.M. u KPZ Niš i čeka da za nekih četiri meseca izađe na slobodu. Ovih dana je primio platu od 3.300 dinara za radno angažovanje u avgustu 2011. godine! Od tih para slabo šta može da nabavi na kantini, jer je tamo izbor siromašan, a ono što se nađe daleko je skuplje nego u prodavnicama izvan zatvora. Tako, na primer, markice i koverte stižu najviše dva do tri puta godišnje, pa ko hoće da piše advokatima ili porodici mora da se snalazi.

Zahvaljujući upornosti G.M. da ostvari svoja prava, na površinu je isplivala jedna od najvećih poslovnih nameštaljki poslednjih decenija. Na svoju pritužbu upravniku KPZ Niš u vezi sa visokim cenama u kantini, G.M. 2. juna 2011. dobija odgovor zaveden pod brojem 24-9487/2011-01/1 u kome je obavešten da sve zatvorske kantine u Srbiji isključivo snabdeva preduzeće Nelt d.o.o. u vlasništvu Ranka Sočanca i Nebojše Šaponjića, koji su do ovako isplativog posla došli upravo zahvaljujući činjenici da su, isto kao i Milan Obradović, bivši policajci. Ko će kome, ako neće svoj svome da namesti zaradu i proviziju?