Natrag

Feljton

Feljton

Neoosmanizam - povratak Turske na Balkan (3)

 

Vernici su naši vojnici

 

Da li turska diplomatija ima više lica, iza kojih se uvek skriva neoosmanizam? Da li iz toga proizilaze tolike zbunjujuće kontroverze: glavni američki saveznik u regionu koji je prihvatio ruski energetski "Južni tok", pretendent na članstvo u EU koji bezobzirno guši prava kurdske manjine, jedini prijatelj Izraela u muslimanskom svetu koji širi ruke prema Teheranu? Zbog čega na sve to ćute i Vašington i Moskva, kao i Brisel i Peking? Kako Beograd i Banjaluka treba da reaguju na agresivnu tursku politiku i njenu pozadinu na Balkanu? Ovo su neka od pitanja čiji se odgovori nalaze u knjizi Neoosmanizam - povratak Turske na Balkan autora Darka Tanaskovića, istaknutog orijentaliste i diplomate, koje u nekoliko nastavaka prenosi Tabloid

 

Piše: Darko Tanasković

Režim Kenana Evrena čini korak dalje od kemalizma, kojim se inače formalno zaklanja. Jedinstvo nacije nastoji se učvrstiti osetnijim povlađivanjem islamistima, tako da islamska veronauka postaje obavezan predmet u školama, dok se stanovništvo prosto zasipa različitim brošurama, knjigama, pločama, video-kasetama, televizijskim serijama i filmovima u kojima se propagiraju islamske vrednosti i slavi veličina Osmanskog carstva.

Postavljaju se osnove za "tursko-islamsku sintezu", putem koje, veruje se, Turska, izmirena sa islamskim delom svoga bića, može ponovo stupiti na stazu svetske veličine. Korisno je u ovom kontekstu podsetiti na to da je još Alpaslan Turkeš (1917-1997), svojevremeno oficir i portparol vojnog puča protiv Adnana Menderesa (1960), optuženog za šurovanje sa islamom, otac modernog turskog nacionalizma i osnivač (1969) Partije nacionalističkog pokreta (MHP), prihvatio islam kao neodvojivu sastavnicu turske istorije i nacionalnog identiteta.

 

Vaspostavljanje islama

 

U Evrenovo vreme dolazi do približavanja sa islamskim državama, od 1981. godine odobrava se Islamskoj ligi (Rabiti), sa sedištem u Saudijskoj Arabiji, da nesmetano deluje i delimično finansira islamske službenike u Turskoj, čime se otvara put vahabitskoj indoktrinaciji. Predsednik Evren 1984. godine učestvuje čak i na islamskom samitu u Kazablanki, što bi ranije za jednog Ataturkovog naslednika bilo nezamislivo. Prema mišljenju nekadašnjeg ministra kulture i turizma Ertugrula Gunaja, koji je posle vojnog udara izvesno vreme proveo i u zatvoru, Kenan Evren je, poništivši načela na kojima ju je Ataturk izgradio, dokrajčio republiku, što se mora oceniti kao "ustavni zločin". 

U određenijem i konzistentnijem vidu neoosmanizam se uobličava i pretače u političku praksu za vreme Turguta Ozala (1927-1993), sposobnog, pragmatičnog i energičnog pobornika ekonomske liberalizacije, aktivnog sadejstva, uključujući i vojno, sa SAD i njihovim saveznicima, proevropske orijentacije, ali i vraćanja osmanskim tradicijama i islamskim vrednostima. Ozal, prvi turski predsednik koji je otišao na hadžiluk u Meku, 1983. godine osniva Otadžbinsku partiju (ANAP), svojevrsni konglomerat konzervativizma, liberalizma, borbenog desnog nacionalizma i islamističke desnice, u početku čak i s nekim minornim elementima demokratskog levog centra.

S vremenom je proislamsko krilo njegove partije veoma ojačalo, a sam Ozal je izjavljivao da "Turska jeste laička, ali da on lično nije". Kao premijer (1983-1989) i predsednik (1989-1993), Ozal preduzima čitav niz koraka i konkretnih mera kojima se islam vaspostavlja kao kriterijum morala i ponašanja. Ukidanjem 163. člana Ustava, koji zabranjuje "zloupotrebu religije" i na toj osnovi ugrožavanje bezbednosti države, oslobađa se prostor za nesmetano delovanje derviških redova i islamističkih političkih partija.

Istovremeno s Otadžbinskom partijom, osniva se i Partija prosperiteta (Refah Partisi), novi izdanak iz Erbakanovog islamističkog rasadnika. Budući prvi islamistički premijer u Ataturkovoj Turskoj (1996-1997), Nedžmetin Erbakan od 1985. godine stvara snažnu stranku, s prostranom bazom, razvijenom infrastrukturom, odanim članstvom i poletnim podmlatkom koji se postepeno kali u teškom rovovskom boju s još otpornim kemalizmom, pripremajući se za izlazak na otvorenu političku scenu i uspon na sam državni vrh.

Islamisti se za reafirmisanje svoje stare, zapravo večne ideologije, ne bore samo molitvama i propovedima već prvenstveno sredstvima i metodima moderne politike. Iskusnom dopisniku Tanjuga Vojislavu Laliću ova dalekosežno bitna odlika neofundamentalista, a i neoosmanista, nije promakla, te beleži: "Kada su u pitanju različiti problemi, onda oni formiraju specijalne savete u koje okupljaju vrhunske eksperte. Islamisti imaju ekipe stručnjaka za opštu političku strategiju, spoljnu politiku, ekonomiju. Oni zapravo koriste iskustva nekih zapadnoevropskih partija, koje maltene na naučnoj osnovi grade svoju strategiju, taktiku, politiku i propagandu. Drugim strankama u Turskoj zasad tako nešto i ne pada na pamet. One se povijaju za dnevnom politikom".

Iz Partije prosperiteta ponikli su gotovo svi značajniji političari koji danas sačinjavaju islamistički i neoosmanistički establišment Turske. I sadašnji premijer Redžep Tajip Erdogan (r. 1954) bio je Erbakanov kalfa, ali je svog učitelja nadmašio taktičkom umešnošću i osećanjem za trenutak. Moglo bi se reći da mu je od refahovskog donekle prostodušnog islamističkog entuzijazma možda i bliži protejski obrazac promišljenog "tursko-islamskog" pragmatizma Ozalovog ANAP-a i Gulenovog "islama s ljudskim likom". To se odnosi i na njegov stav, sličan Ozalovom, da se problem kurdskog separatizma, koji je devedesetih godina prošlog veka snažno potresao Tursku, lakše može primiriti amortizovanjem i utapanjem u muslimansko jedinstvo Nacije nego isključivo represivnim merama, svojstvenim ortodoksnom kemalističkom nacionalizmu.

 

Na zelenom putu

Na privrednom planu, Ozalovo doba označava pravi ekonomski "bum". Liberalizujući poslovni ambijent, on širom otvara vrata saudijskim bankama i maksimalno olakšava poslovanje Islamske banke za razvoj (BID) iz Džede, koja podržava islamističke aktivnoste i projekte u Turskoj. U turskoj privredi postepeno jača udeo "zelenog kapitala".

Zanimljivo je napomenuti da je sadašnji predsednik republike, doktor ekonomije Abdulah Gul, od 1983. do 1991. godine bio službenik ove banke, u kojoj je, inače, kao visoki funkcioner radio i Jakut, brat Turguta Ozala. Ozalova ekonomska politika pokrenula je društvene procese koje je bilo sve teže "disciplinovati" u centralističkim koordinatama autoritarnog, podržavljenog kemalizma, jer, kako zapaža Farid Zakarija, "primeri desetina zemalja tokom decenija razvoja, od Južne Koreje, preko Argentine, do Turske, pokazuju snagu obrasca - kada tržišno orijentisana ekonomija postane srednje razvijena, ona teži, dugoročno posmatrano, da se pretvori u liberalnu demokratiju".

U Ozalovo vreme učinjen je radikalan zaokret u spoljnopolitičkoj orijentaciji, a docnije i racionalizaciji ukupne državne doktrine Turske. Turska spoljna politika je definitivno napustila Kemalovo umereno, neekspanzionističko i neintervencionističko načelo sadržano u njegovoj poznatoj devizi: Mir u zemlji, mir u svetu i krenula neoosmanističkim putem obnavljanja uticaja u regionima koji su nekad bili u sastavu Osmanskog carstva. Osokoljeni neoosmanisti su javno izjavljivali da je Ataturkova deviza "izašla iz mode".

Na prelaženje u intenzivniju fazu realizovanja neoosmanističkih pretenzija svakako je bitno uticala i epohalna promena u globalnoj političkoj i bezbednosnoj konjunkturi do koje je došlo krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina prošlog veka. Simbolički je rečita koincidencija da je Turgut Ozal položio zakletvu kao predsednik Turske 9. novembra 1989. godine, istoga dana kad je pao Berlinski zid.

Mnogi analitičari smatraju da je odluka da se odstupi od tradicionalne kemalističke spoljne politike bila u većoj meri determinisana i podstaknuta zbivanjima na međunarodnoj sceni, a manje Ozalovom ličnom vizijom i inicijativom. Pominjane ocene o pragmatizmu kao pravoj suštini turske spoljne politike, kojima se nastoji prikriti ili bar bitno relativizovati njena ideološka sadržina, počivaju na isticanju tog pretežnog udela objektivnih međunarodnih okolnosti i izmenjene, "asimetrične" geopolitičke konstelacije u preusmeravanju turskih spoljnopolitičkih prioriteta.

Nema sumnje da su drastična promena odnosa snaga u svetu, prestanak hladnog rata i ukidanje bipolarne ravnoteže moći i straha omogućili da se neoosmanističke ambicije otpočnu odvažnije i konkretnije spoljnopolitički operacionalizovati, ali je takođe nesumnjivo i da su one u kontinuitetu latentno postojale i postepeno jačale tokom čitavog prethodnog perioda, da bi u Turgutu Ozalu i u njegovoj partiji, kao i u većini ostalih stranaka iz domaćeg političkog spektra, tokom osme decenije dobile institucionalizovani izraz.

Proglašavajući nastupanje "veka Turaka", Turgut Ozal je, s jedne strane, uočenu priliku za izlaženje iz pasivnosti i izvesne izolovanosti dotadašnjeg međunarodnog položaja svoje zemlje krenuo da realizuje jačanjem njenog regionalnog političkog i ekonomskog uticaja, dok je, s druge strane, uprkos prestanku sovjetske pretnje sa istoka, nastavio da se dokazuje kao lojalan i pouzdan partner SAD u okviru NATO pakta, spreman da se i aktivno uključi u ostvarivanje njegove "nove uloge". U revnosti je išao dotle da je retroaktivno "prozivao" čak i Ismeta Inenija zbog turske neutralnosti u Drugom svetskom ratu, a koja je u istoriji nepodeljeno ocenjena kao mudra i celishodna. I jednu i drugu komponentu svog modela neoosmanističkog regionalizma Turska je pod Ozalovim vođstvom egzemplarno primenila na Balkanu u vreme jugoslovenske krize, spremna da ako zatreba upotrebi i svoju "tvrdu" (hard), a ne samo "meku" (soft) moć, koju, inače, turski protagonisti i spoljni simpatizeri aktuelne verzije neoosmanizma ističu kao njegov glavni argument. Kroz multilateralne regionalne inicijative i procese kao što su, na primer, Crnomorska ekonomska saradnja (pokrenuta 1992. godine, na Ozalov predlog), proces saradnje država Jugoistočne Evrope i Pakt stabilnosti za Jugoistočnu Evropu, koje je sve vreme pokušavala da usmeri ka postizanju svojih neoosmanističkih ciljeva i regionalne dominacije, Turska je demonstrirala ambiciju da postane ključni činilac u široko shvaćenom susedstvu.

 U okviru Procesa saradnje država Jugoistočne Evrope glavni motiv joj je, tako, dugo bio da osujeti moguću lidersku poziciju Grčke, jedine balkanske članice EU, ka kojoj su ostale članice logično upravljale evroaspiracijske poglede. Svestranim slabljenjem Grčke i Simitisovim proameričkim zaokretom u njenoj balkanskoj politici, ta potreba je praktično otpala, pa je geografski posve marginalno balkanska Turska (samo približno 3 odsto njene teritorije je na Balkanu) krenula da osigura ulogu regionalnog predvodnika kako unutar regiona, tako i u njegovom opštenju s najvažnijim subjektima u međunarodnim odnosima.

Takvo regionalno angažovanje nema ničeg zajedničkog s idejom koja je svojevremeno Kemala Ataturka i njegove saradnike upućivala na zalaganje za sklapanje balkanskog pakta, a koju je Milan Stojadinović posle posete Ankari (1936) ovako definisao: "Daleko od sukoba velikih sila, daleko od ideoloških frontova, solidarnost četiri balkanske države (Jugoslavije, Bugarske, Grčke i Turske) radi održavanja mira u ovom delu Evrope". Pokušaji da se između tadašnje i sadašnje balkanske politike Turske uspostavi analogija, a takvih pokušaja i u Turskoj i na Zapadu ima, lišeni su realne osnove i pripadaju domenu političke apologetike i propagandnog marketinga.

 

"Ugaoni kamenovi" turske politike

 

Raspad Jugoslavije i burni procesi koji su taj raspad pratili pružili su Ozalu izvanrednu priliku da se neoosmanistički umeša u zbivanja tokom kojih je došlo do političke rekonfiguracije jugoslovenskog prostora. Do izbijanja rata u BiH, Turska je uglavnom podržavala očuvanje teritorijalnog integriteta jugoslovenske federacije, eventualno uz postizanje njenog sporazumno izmenjenog unutrašnjeg ustrojstva.

Ne treba zaboraviti da su odnosi između dveju država od Ataturkovog doba bili veoma stabilni, a u nekim razdobljima i prisni. Turskoj, kao objektivno etnički višenacionalnoj, a ustavno nadnacionalnoj državi, čiji je integritet bio endemski ugrožen separatističkim težnjama manjinskih zajednica, odgovarala je Jugoslavija kao krupan i uvažavan partner na Balkanu, država za koju je važilo da je "uspešno rešila nacionalno pitanje".

Sve se izmenilo od trenutka kad je postalo jasno da se Jugoslavija kao državna zajednica ni u kakvom obliku neće moći očuvati, uz istovremeno rasplamsavanje rata u BiH. Februara 1992. godine Turska zvanično priznaje sve države nastale na prostoru bivše Jugoslavije, uključujući i Srbiju i Crnu Goru, čime je izbegnuta formulacija kojom bi bile priznate samo secesionističke republike, kako bi se sačuvao privid "principijelnosti". Od tog momenta snažno progovaraju emotivni refleks i pragmatični politički um neoosmanističke pristrasnosti, i Turska dosledno i energično počinje da podržava one za koje procenjuje da svojom borbom i državotvornim postignućima mogu u najvećoj meri doprineti otvaranju i širenju prostora njenog regionalnog uticaja. Konkretno, to su bili Muslimani/Bošnjaci u BiH i, kao država, Makedonija, jer oni u koordinatama unutarjugoslovenskih sukobljavanja nisu imali domaće nacionalno zaleđe na koje bi se oslonili.

Od Ozala, BiH (pri čemu se podrazumeva njena unitarna projekcija s muslimanskom većinom) i Makedonija bile su i ostale "ugaoni kamenovi" turske politike prema Balkanu, s čime se slažu i turski naučnici. Ipso facto, ta politika je objektivno bila antisrpska, bez obzira na sve pokušaje da se ta njena karakteristika prikrije frazama o zalaganju za okončanje oružanih sukoba i stabilnost u regionu, kao i humanitarnim razlozima.

Turski komunisti, najžešći kritičari onoga što nazivaju poslušništvom svoje države u službi američkog neoimperijalizma, ocenjuju da je "novo" neprijateljstvo turske politike prema Srbima prevazišlo ono tradicionalno prema Jermenima i Grcima (v. npr. H. Fırat, "Balkanlar'da emperiyalizmin müdahele ve işgal gücü", htpp://www.tkip.org/bildiriler.html). Čak je i general Nedžip Toruntaj, jedan srazmerno umereni autor zainteresovan za geostrategijsku suštinu promena u savremenom svetu, plativši danak "politički korektnom" negativnom stereotipu o Srbima, napisao da su oni, kao i mnoge minarete, topovima razorili istorijski most na Drini, misleći svakako na onaj Andrićev, kod Višegrada! Turska je i u vreme Turguta Ozala, a i njegovog naslednika Sulejmana Demirela (1993-2000), delovanjem svih vlada, bez obzira na njihov koalicioni sastav, bila među najaktivnijim stranim diplomatskim saveznicima i praktičnim pomagačima Muslimana/Bošnjaka u BiH, s tim što je balkanskim štićenicima kasnije svesrdno pridružen i albanski separatistički pokret na Kosovu i Metohiji. O strategijskom pragmatizmu turskog neoosmanizma ubedljivo govori odluka da se snažno podrže separatističke težnje kosovskometohijskih Šiptara na račun vitalnih interesa turske manjinske zajednice na KiM, koja se većinom protivila albanizaciji pokrajine i znatnim delom se iselila u Tursku. A još ne tako daleke 2005. godine, prilikom posete Srbiji i Crnoj Gori, tada u funkciji ministra inostranih poslova Turske, Abdulah Gul je neoosmanistički definisao trostepenu strategiju Ankare na Balkanu: zaštita etničkih Turaka, zaštita muslimanske manjine i zaštita država koje su pripadale Osmanskom carstvu. Okolnosti su, kao što vidimo, u slučaju Kosmeta naložile odstupanje od prvog stepena strategije.

 

"Minareti su naši bajoneti"

 

Turska je u međunarodnoj zajednici svuda gde je to mogla, od Organizacije islamske konferencije, preko Londonske konferencije i KEBS-a, sve do Saveta bezbednosti i Generalne skupštine UN, a i u bilateralnim kontaktima sa širokim krugom država, istrajno lobirala u korist donošenja odluke da se u BiH vojno interveniše protiv "agresora", tj. Srba, a Turgutu Ozalu nije bila strana ni ideja o jednostranoj turskoj vazdušnoj akciji. Prilikom posete Hrvatskoj 1992. godine, u Zagrebu je izjavio da će Turska opkoliti Srbiju s juga, a Hrvatska bi trebalo to da učini sa severa, "pa ćemo videti šta će onda moći da urade". Zapamćen je ostao masovni "miting za Bosnu", održan na centralnom istanbulskom trgu Taksim (13. 2. 1993), koji nisu podržali koalicioni partneri ANAP-a, Partija pravog puta i Socijaldemokratska narodna stranka, a s koga je razgnevljeni Ozal uputio otvorene pretnje "muslimanskim dušmanima" na Balkanu.

Kontakt-grupom koju je juna 1992. godine Organizacija islamske konferencije, pod turskim predsedavanjem, obrazovala radi pritiska na UN da se efikasno pomogne ugroženoj braći po veri u BiH, rukovodio je turski ambasador Mustafa Akšin. Istovremeno, drugi turski diplomati, pozivajući se na svetovni i prozapadni karakter svoje države, preklinjali su zapadne sagovornike da preduzmu nešto delotvorno protiv Srba koji ubijaju muslimane, jer će im, ako se stvari brzo ne promene, biti sve teže da odolevaju revoltu fundamentalista kod kuće i ubrzanoj islamizaciji turskog društva. Koristeći se prednostima svog polivalentnog identiteta i višestrukih pripadnosti, Turska je ovakav dvokolosečni, islamističko-sekularistički pristup zadržala sve do danas, a u međuvremenu su islamisti osvojili apsolutnu vlast u Ankari.

U Ozalovo vreme (1992) osnovana je i državna Turska agencija za saradnju i razvoj (TIKA), organizaciono vezana za Ministarstvo inostranih poslova, a kasnije (i) za Predsedništvo vlade. Zadatak te veoma aktivne i izdašno finansirane parapolitičke agencije za izvoz i učvršćivanje turskog prisustva i uticaja u zemljama za koje je Ankara zainteresovana, a posebno u onim većinski muslimanskim ili s brojnim muslimanskim/turskim manjinama na prostorima Evroazije, zvanično je definisan kao "pomoć zemljama u razvoju kroz ekonomsku, trgovinsku, tehničku, društvenu, kulturnu i obrazovnu saradnju i zajedničke projekte". Otvaranje kancelarije, odnosno predstavništva TIKA u nekoj zemlji, na čemu turska diplomatija po pravilu uporno insistira, pouzdani je znak njenog ulaženja u operacionalnu orbitu neoosmanističkog projekta.

Iako je odražavao sve bitne dimenzije neoosmanizma, uključujući i interesovanje za regione koji su nekad bili unutar Osmanskog carstva, a posebno za Balkan i Bliski istok, srazmerno kratak period političke dominacije Partije prosperiteta pod Erbakanovim vođstvom donekle odstupa od uravnoteženog doziranja svih komponenti neoosmanističke sinteze. Iskreni islamista s panislamističkom vizijom, Nedžmetin Erbakan, kao prvi efemerni islamistički premijer moderne Turske (1996-1997, u koaliciji s prozapadnom Partijom pravog puta kontroverzne Tansu Čiler), pomerio je ideološko klatno ka projektu panislamskog jedinstva, u kome bi Turskoj pripala uloga osvešćujućeg i objediniteljskog pijemonta.

Erbakan je čak predlagao i stvaranje muslimanske alternative Evropskoj uniji. Vođen verničkim entuzijazmom i gonjen nestrpljenjem, ovaj veoma sposobni političar i tribun povukao je nekoliko odvažnih, ali, pokazalo se, preuranjenih i pogrešno odmerenih poteza. Posetio je odmah više islamskih zemalja i lansirao niz konkretnih predloga, pored ostalog i u ekonomsko-finansijskoj sferi (npr. organizovanje grupacije velikih muslimanskih država D8, kao protivteže grupi najrazvijenijih zemalja G7), dok je u zemlji islamizam u svim domenima (pre)glasno ispostavio svoje revizionističke zahteve.

Kao gradonačelnik Istanbula, među obnoviteljima tradicionalnog morala i "čaršijskog reda" isticao se tada i sadašnji premijer R. T. Erdogan. Iako je naišao na određeni premda oprezan odziv u islamskom svetu i uspeo da upriliči nekoliko panislamskih manifestacija, Erbakan je izazvao podozrenje još uvek dovoljno uticajnih vojnih krugova, pa je "demokratskim parlamentarnim udarom" režiranim van Velike narodne skupštine, ubrzo izgubio vlast (1997). Partija prosperiteta je raspuštena zbog "antilaičkog" delovanja, a Erbakanu i njegovim najbližim saradnicima izrečena je petogodišnja zabrana političke aktivnosti. A što se Erdogana tiče, on ne samo da je 1998. godine bio prinuđen da napusti gradonačelnički položaj već mu je čak bilo i suđeno zbog "podsticanja na versku mržnju", tako da je u zatvoru proveo četiri meseca. Inkriminisano delo bilo je javno recitovanje stihova iz pesme Vojnička molitva (1913) Zije Gekalpa, ideologa i pesnika, jednog od utemeljitelja (pan)turkizma, napisana u vreme balkanskih ratova.

Erdogan se na suđenju branio neosporivim pesnikovim autoritetom, ali se kasnije pokazalo da verzija pesme koju je on izgovorio u Siirtu (12. 12. 1997) ne odgovara originalu, jer su joj iz nepoznatog izvora dodati početni stihovi, koji su i bili najproblematičniji: "Minareti su naši bajoneti, a kupole naši šlemovi, džamije naše kasarne, a vernici naši vojnici. Ova božija vojska čeka moju veru. Alah je najveći! Alah je najveći!" Svoju budnu balkansku neoosmanističku vokaciju Erdogan je kasnije, kad se posle svih prepreka domogao vlasti, izdašno potvrdio.

 

                                                Nastaviće se                                                                                                                                    

 

 

 

Islamisti se za reafirmisanje svoje stare, zapravo večne ideologije, ne bore samo molitvama i propovedima već prvenstveno sredstvima i metodima moderne politike.

 

 

Prilikom posete Hrvatskoj 1992. godine, Turgut Ozal je u Zagrebu izjavio da će Turska opkoliti Srbiju s juga, a Hrvatska bi trebalo to da učini sa severa, "pa ćemo videti šta će onda moći da urade".

 

 

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane