Natrag

Uzurpatori

Uzurpatori

Anatomija diktatorske lešine: kako ući u istoriju i kako izaći iz nje

 

Otišao Zli, a stigli Konzuli

 

Pisac i disident Ivan Ivanović zapamtio je, i u svojim delima zabeležio, vremena potonjih diktatora i uzurpatora. Njima je posvetio seriju tekstova čije odabrane delove Tabloid ekskluzivno objavljuje uz autorovu saglasnost

Ivan Ivanović

 

Dok sam veličao srpskog Šolohova, Ćosiću se dogodio pad Rankovića, nosioca srpskog hegemona, što je dovelo do piščevog sukoba sa Partijom. Gotovo u isto vreme kad se meni dogodila 68, Ćosić je stupio u otvoreni sukob sa svojom Partijom, ali ne da bi podržao studentsku pobunu, nego da bi ukazao na antisrpsku politiku Saveza komunista posle pada Rankovića. Sledila je piščeva ekskomunikacija iz Partije, ali ne i iz književnog života, što se ranije desilo Milovanu Đilasu. I sad se dešava jedan paradoks, nacionalni komunista Ćosić postaje vođ demokratske opozicije. Za divno čudo, istinski predvodnici studentske pobune, filozofi prakse, praksisovci, prihvataju komunističkog renegata (u ovom slučaju, onaj koga se partija odrekla) za svog političkog vođu. Kazali su da se preumio, to se u filozofiji zove metanoja.

Tako se to desilo: kao što je ranije nosio crveni barjak, Ćosić je sad poneo plavi. Inače, uživa sve privilegije povlašćenog pisca: romani mu se štampaju u ogromnim tiražima, Srbi ga prihvataju kao novog Karađorđa, osvaja nacionalne institucije. Istina, Ćosić je u to vreme napisao jedan dobar roman (ili bar ja tako mislim) "Vreme smrti", pa se poverovalo u njegovo preumnjenje. Što se mene tiče, komunisti su mi u to vreme uzeli posao gimnazijskog profesora, čime su me oslobodili obaveze da predajem "Daleko je sunce" i "Deobe", ali su me ekskomunicirali iz društva i osudili na lagano umiranje. Oni koji optužuju Ćosića da je bio lažni disident ne prihvataju činjenicu da je bilo pravih.

Ipak, točak istorije nas je nekako dogurao do raspada evropskog komunizma i demokratizacije političkog života u Istočnoj Evropi. Srušen je Berlinski zid, gvozdena zavesa. Čak se raspala i takva citadela kakva je bio Sovjetski Savez.

Nemam odgovor na pitanje zašto Jugoslavija, koja je u odnosu na sve druge države tzv. real-socijalizma imala komparativnu prednost, nije uspela da se prva transformiše, nego je ušla u nove balkanske ratove. Možda sam delimično dao odgovor u tekstu "Slovenija je lokomotiva Jugoslavije", objavljenom u sarajevskom studentskom listu Naši dani, neposredno pre raspada Jugoslavije. Na srpsku žalost, u najvećoj članici SFRJ, Srbiji, transformacija se nije desila, ostali smo poslednje crveno ostrvo u Evropi. Onaj koji je kao vođa opozicije trebalo da odigra ulogu Vaclava Havela u Češkoj, Dobrica Ćosić, nedvosmisleno je stao na stranu komunizma i doprineo da poslednji predsednik Saveza komunista Srbije, Slobodan Milošević, prigrabi svu vlast i zavede komunističku diktaturu. U Srbiji je parola "Posle Tita Tito" zamenjena parolom "Posle Tita Sloba". Bio je to kraj Jugoslavije u koju su Srbi uložili svu svoju novu istoriju.

Treći uzurpator, inaugurisan od strane srpskih institucija kao novi Ranković, proglašen od nacionalističke inteligencije kao Karađorđe i Miloš u isto vreme, došljak iz požarevačke provincije, Slobodan Milošević, zajahao je srpski narod obećanjem da će da reši srpsko pitanje u Jugoslaviji, pod sloganom jaka Srbija - jaka Jugoslavija, suprotno od Tita koji je propovedao slaba Srbija - jaka Jugoslavija. Avaj, Srbi su lakomisleno i nekritički poverovali ovom lažnom caru Šćepanu Malom, čime su upropastili svoju novu istoriju. Imao sam čast da nijednog trenutka ne poverujem ovom lažnom osloboditelju i ujedinitelju Srba.

Poslednji predsednik srpskih komunista samo je uspeo da rasturi Jugoslaviju a da ne stvori Srbiju. Oni koji su ga proizveli i mitingovali sa njim i za njega gde god leže srpski grobovi nisu bili svesni da poništavaju novu srpsku istoriju, čak i onaj koji joj je napisao apoteozu u "Vremenu smrti".

Konačan ishod novih Balkanskih ratova bio je ovaj: svi narodi Jugoslavije su ostvarili svoj cilj, dobili svoje nacionalne države, samo su Srbi ostali bez svoje Jugoslavije a nisu dobili nacionalnu Srbiju. Da li je to istorijska kazna ili postulat katastrofalne Miloševićeve politike, tek Srbi su postali nacionalna manjina u četiri novostvorene države: u Hrvatskoj (general Tuđman je uspeo da nadigra poručnika Slobodana Miloševića i protera Srbe iz Hrvatske, što nije pošlo za rukom čak ni ustaškom poglavniku Anti Paveliću), u Makedoniji (Titov visoki funkcioner Kiro Gligorov je uspeo da to uradi bez rata), Crnoj Gori (Milo Đukanović je referendumski Crnu Goru vratio kralju Nikoli Petroviću) i Bosni i Hercegovini (uz stravičan građanski rat, etnički i verski; tu su Srbi dobili entitet nazvan Republika Srpska, ali to nije država). Srbija je, htela ne htela, morala da se ostvari kao država građana, jer trećinu njenog stanovništva čine ne-Srbi.

Savremeni srpski vožd je pogubio sve ratove koje je vodio a u njima nije učestvovao! Najpre je zaratio sa drugim državama SFRJ, a potom sa NATO paktom! Rezultat Miloševićevih ratova je pretkumanovska Srbija!

Protestovao sam protiv Miloševićevog režima: i 9. marta 1991, i 1996/97, i 5. oktobra 2000. godine. Kad je režim konačno pao, računao sam da je komunistička Jugoslavija (Srbija i Crna Gora) konačno otišla u istoriju a da nastupa demokratska Jugoslavija (o otcepljenju Crne Gore tad se nije govorilo). Simbolično zvuči čitulja koju je dao u Politici jedan od lidera demokratske opozicije, Vladan Batić, čija je majka umrla baš 5. oktobra. Bila je to poruka ocu četniku: Mama, kaži tati, pobedili smo! Kakva zabluda, i Batićeva, i moja, i svih nas koji smo kao komunistički sužnji sanjali demokratiju.

Pad komunizma mi je doneo dva nova uzurpatora demokratske provinijencije: Zorana Đinđića i Vojislava Koštunicu. Onaj treći, koji je dugo vremena važio kao prvi, književnik Vuk Drašković, uspeo je da sam sebe eliminiše.

Taj dvojac je mnogo obećavao da izvede zemlju iz komunističkog mraka i uvede je u zajednicu slobodnih demokratskih država. (Demonstranti su pevali: Koštunice, spasi zemlju iz ludnice!) Mnogi od nas su očekivali Periklovu Grčku; ali, desio nam se Rim. Kao nekad Cezar i Pompej, novi konzuli su stupili u borbu za vlast, što je rezultiralo izostankom preobražaja. Deset Miloševićevih godina i deset konzulskih jednostavno su nam pojeli skakavci. Demokratski uzurpatori nisu učinili otkolon ni od Tita ni od Miloševića. Narod je to dobro osetio, pa je preko grafita na Filozofskom fakultetu rekao: Bravar je bio bolji! I: Sve je isto, samo njega nema! (Miloševića).

Kao učesnik ove ljudske komedije ne mogu a da se ne smejem sam sebi. Šta sve nisam radio da iziđem iz komunizma: protestovao, demonstrirao, išao sa mitinga na miting, cepao cipele, duvao u pištaljke, lupao u šerpe i lonce, pravio budalu od sebe. Čitava građanska Srbija je to radila. Za čije babe zdravlje? Da proizvedemo dva konzula koji će ne samo usporiti nego i zaustaviti srpski točak istorije. Istina, onaj prvi, proevropski orijentisani filozof prakse, nemački đak, koji je obećavao da bude veliki reformator, Zoran Đinđić, doživeo je zlu sudbinu svih reformatora, da bude ubijen na samom početku svog reformatorskog puta, kao Džon Kenedi u Americi ili Mihailo Obrenović u Srbiji. Ovaj drugi, proruski nastrojeni pravnik, antievropljanin, Vojislav Koštunica, ostaće upamćen kao najveći kočničar u srpskoj istoriji. Ne kažem da je učinio išta loše, ali tvrdim da nije doneo ni išta dobro. Godine pod njim i sa njim su izgubljene godine.

Eto, to su moji uzurpatori. Pod njima sam živeo, pokušavao da budem pisac krvave istine i čovekovog prava. Ne kažem da sam uticao na tok istorije, ali književno sam je opisao. Teško da mi se to može odreći, iako mi se ne priznaje. Recimo da sam napisao grafit: Kako ući u istoriju i kako izaći iz istorije! Ne mogu a da ne pokušam da ostavim zapis o njima.

 

 

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane