Natrag

Postdemokratija

Postdemokratija

Istorija je poput idota, stalno se ponavlja

 

Stari novi srpski mitovi

 

Srbija je oduvek ivela u mitovima. Mnogi tvrde da su stari mitovi najvei problem Srbije, njena najvea prepreka da uhvati prikljuak sa novim vremenom. Ima u tome istine, ali jo vei problem je u tome to se stari mitovi ele prevazii stvaranjem novih, to upravo oni koji optuuju stare mitove kao na najvei balast na putu u budunost, u isto vreme stvaraju nove mitove. To, naravno, znai da ni oni nisu nita bolji ni pametniji, a najgore je to to se na taj nain ne lei zavisnost, nego joj se samo nudi nova droga u zamenu

 

Pie: Mile Isakov

 

Ako su stari mitovi Kosovo, Velika Srbija i braa Rusi, recimo, u zamenu nam se nude Kosovo i Metohija, Evropska unija i NATO. Ako su stari mitovi Karaore, koji je predvodio ustanak, pa kad je propao pobegao iz zemlje, i sa druge strane Milo Obrenovi, koji se odrekao oruja i doneo puzajuu autonomiju Srbiji, ne birajui sredstva, novi analogni mitovi su ini i Boris Tadi. Ako ima neke slinosti, ve na prvi pogled upadljivo je da je za predstavljanje dvojice naslednika potrebno izgovoriti puno ime i prezime, dok su Karaore i ini bolje prepoznatljivi.

U meuvremenu, itavu deceniju hranili smo se mitom "Slobo-Slobodo", koji je nastao na talasu prethodnog mita zvanog "I posle Tita - Tito".

 

Pamenje

 

Ako pamenje ne vara Srbi su izginuli na Kosovu i brojnim kasnijim bitkama branei Evropsku uniju od najezde islama, a ni pravoslavna Rusija joj tada nije mnogo pomogla, kao ni hrianski NATO u novije vreme u kome je tamo porueno i zapaljeno 150 srpskih crkava i manastira, a podignuto vie od 300 damija.

Crni ore je, pre nego to je postao voa ustanka, ubio oca i brata, da bi na kraju bio i sam ubijen od svog kuma, a Milo Obrenovi ga je ubio sa idejom da olabavi narukvicu u kunom pritvoru i sauva dakove dukata koje je stekao poto je preuzeo nacionalni biznis.

Nije EU to i Austrougarska, naopako, pa ono je bila ozbiljna drava, kao to ni NATO nije to i carska Rusija, mada se ponaa kao carstvo. A naroito nije ini to i Karaore, niti Boris to i Milo. Najpre ini nije digao ustanak, on je samo veto sledio put koji je krio Vuk Drakovi i nije on pobedio Miloevia nego Kotunica. I nije Tadi, mada ljubi skute svima kao Milo, ubio inia, mada ga nije voleo jer ga ovaj nije cenio. I nisu bili kumovi, jer je ini za kumstvo birao samo uspene, a u vreme Slobe Slobode to su mogli biti samo prevejani lopovi i mafijai. Nije mogao ni sanjati da e se i starmali, koji se kolovao uei ispod filozofskog stola za kojim je on sedeo, tako uspeno razvijati i u tom pravcu. Meutim, nauio je i taj poneto, dok se ini prevrtao u grobu kad je video ko ga je nasledio, pa se svesrdno prikljuio stvaranju mita o njemu sa jednostavnom raunicom: to vei on, vaniji i ja. Objektivno, ni jedan ni drugi nemaju znaaj koji im se pridaje.

To mora ve jednom da se kae, nije ini bio ni rodonaelnik, ni prototip demokratske Srbije. Prave voe demokratske opozicije u Srbiji, poetkom devedesetih godina, bili su Dragoljub Miunovi, vie na teorijskom planu, i Vuk Drakovi koji je praktino vukao na svojim pleima sve ostale opozicione stranke i stranice, iji su mu lideri uglavnom radili iza lea. Jedini pored njih, koji je istinski neto znaio, bio je Ivan uri, koji je imao potencijale da mudrou i harizmom objedini, pa i prevazie i Miuna i Vuka. Dr Ivana uria (1947-1997), vie se niko ne sea jer je otiao pre vremena, skromno, kao to je i iveo i delovao, ali i zato to se protivio zloupotrebi starih i stvaranju novih srpskih mitova.

Ako uopte moe da postoji prototip lidera moderne graanske Srbije, onda je to bio upravo Ivan uri, mlad i naoit doktor nauka, ugledni profesor istorije u rodnom Beogradu, ali i na Sorboni i jo nekolikim Univerzitetima u Evropi, mudar i estit ovek evropskih manira i vizija, sa pedigreom i tradicijom dve ugledne srbijanske familije. To je vano naglasiti zbog toga to su politikom scenom Srbije u to vreme harali vei Srbi od Srba iz Srbije (Miloevi, Miunovi i sada Tadi iz Crne Gore, Vuk Drakovi iz Hercegovine i eelj i ini iz Bosne) i razni doktori samo za lokalne bolesti. Na prvim direktnim viestranakim izborima za predsednika Srbije 1990, bez pompezne i skupe kampanje, praktino nepoznat iroj javnosti, Ivan uri je zauzeo tree mesto odmah iza Miloevia i Vuka Drakovia, sa impozantnih 277.000 glasova, odnosno 5,52 odsto ,tri puta vie od Vojislava eelja i Sulejmana Ugljanina, na primer. Pri tome, u Vojvodini je tada i pobedio osvojivi vie glasova ak i od neprikosnovenog Slobe Slobode. Kao i mnogo puta kasnije, da bi zabunio birae i lake pobedio, Miloevi se potrudio da na te izbore izae to vie kandidata, ak njih 32.

Za najvei broj njih je on prikupljao i potpise i finansirao kampanju, samo da bi bila to vea guva i to vie mediokriteta tipa eerovski ili Ristievi, kako bi se graanima sugerisao zakljuak da svaka budala misli da moe da bude predsednik Srbije, ime se diskvalifikuju i ozbiljni kandidati meu njima. Posebni protivkandidati, kao to je bio Ivan uri, imali su i poseban tretman. U takozvanoj negativnoj kampanji njemu posveenoj, reimski mediji i beogradska arija su ga orkestrirano napadali, ali poto nisu mogli da pronau nita to bi mu se ozbiljnije moglo zameriti ili laima naduvati, sluili su se najniim kafanskim dosetkama, proglaavajui ga za Barbikinog partnera Kena, zbog fizikog izgleda na kojem su mu zavideli. Zgaen takvim prljavim izigravanjima demokratije od strane vlasti, ali i opozicije, koja se za razliku od njega brzo adaptirala na takve uslove, Ivan uri je 1991. napustio zemlju i odselio se u Francusku, gde se ubrzo neizleivo razboleo.

 

U brlogu

 

U to vreme Zoran ini je jo nosio minue i repi, i lepao se uz Dragoljuba Miunovia. A onda je skinuo minue i napravio udar u Demokratskoj stranci, kraom glasova pobedio je Miuna i proterao ga iz partije, izvrivi tako politiko oceubistvo. U istkama koje su tih godina sprovedene, DS su napustili manje-vie svi mislei ljudi, meu kojima i Desimir Toi, Vojislav Kotunica, Labus, kao i Vuksanovi koji se usudio da se kandiduje protiv inia za predsednika stranke i umalo ga pobedi. Neki tvrde da je i on bio pokraden. Posle svega DS je sasvim izgubila ugled i rejting, tako da itavu tu deceniji nije mogla da prebaci ni pet posto podrke, a Zoran ini postao jedan od najneomiljenijih opozicionih lidera. Zbog vola na Palama, zbog pravljenja biznisa od politike, zbog tajnog urovanja sa Miloeviem, kao i zbog beanja iz zemlje za vreme bombardovanja. Zbog toga nije ni pomiljao da se on lino kandiduje protiv Miloevia, nego je isturio Kotunicu sa idejom da ga potroi, a ako pobedi da mu oprobanim sredstvima, kao to je kraa glasova u Skuptini, preotme vlast.

Ipak treba priznati da se posebno istakao u organizaciji pobune i konanog obrauna 5. oktobra 2000. godine, i da je kao prvi premijer demokratske Srbije pokazao velike potencijale i sposobnosti, unosei u politiku energini preduzetniki dinamizam i pragmatizam. Ali, u toj brzini i urbi, demonstrirao je i veliko nipodatavanje demokratskih normi i procedura i nedopustivu sklonost preicama o kojima se dogovara iza demokratskih kulisa. Time su udareni temelji sistemu koji sada mora u celini da se menja pod pritiskom EU, kao i samovolji i korupciji od koje Srbija, ini se, ve neizleivo boluje. Prema tome, mit o iniu kao idealu moderne demokratije u Srbiji, potpuno je neprimeren.

Jo manje takva uloga prilii Borisu Tadiu, koji je iskoio u prvi plan u haosu koji je zavladao u stranci posle mukog ubistva Zorana inia, kao to posle poplave svakakva govna isplivaju na povrinu. Da bi se sa svojim skromnim mogunostima odrao, prisvojio je i naduvavao inievu harizmu, kopirajui ga, kao i Miloa Obrenovia i Tita, pa na kraju i Miloevia. Logino od te papazjanije nije bilo mogue napraviti nita pametno ni dobro. Naprotiv, u skladu sa svojim mogunostima, od svih je pokupio poneto to je nespojivo, zaboravljajui da je kopija uvek loija od originala. Najpre je likvidirao najozbiljniju konkurenciju u stranci (Zorana ivkovia i edu Jovanovia), pravei pakt sa Kotunicom, da bi se onda i njega otarasio ulazei u savez sa Miloevievom partijom i njegovim najprevrtljivijim acima. Kao kod kue, tako i na meunarodnom planu bauljao je izmeu istoka i zapada, puzao po komiluku i Evropi, tumarao po bespuima nesvrstanih zemalja, da bi na kraju zaglavio u sopstvenom brlogu.

U zanosu svemoi, koju je uzurpirao okruujui se poslunim mediokritetima i prevarantima, petljajui se u sve i svata, nalupetao se gluposti zaista mitskih razmera. Najnovijom nas je poastio ovih dana iz Brisela, gde je trebalo da se jo jednom pokua postii kompromis sa Pritinom, pred izjanjavanje EU o naoj kandidaturi. Kako je kosovska delegacija zakasnila jedan dan, kada su pregovori ipak poeli tog drugog dana, na veleumni predsednik je skrueno izjavio: "Naalost, danas smo dalje od dogovora nego to smo to bili jue"?! Drugim reima, oni sa druge strane pregovarakog stola samo nam smetaju u postizanju sporazuma, jer eto jue, dok oni nisu bili tu, bili smo mnogo blii dogovoru sami sa sobom. Nai mudri i iznad svega kompromisni predlozi bili su odlino prihvaeni sa nae strane. Prosto genijalno.

 

 

itavu deceniju hranili smo se mitom "Slobo-Slobodo", koji je nastao na talasu prethodnog mita zvanog "I posle Tita - Tito".

 

 

 

Mit o iniu kao idealu moderne demokratije u Srbiji, potpuno je neprimeren.

 

 

 

podeli ovaj lanak:

Natrag
Na vrh strane