Kolonizacija

Gde je kraj potpunom ekonomskom i svakom drugom porobljavanju već ponižene države

 

Četvrti rajh stigao u Srbiju

 

Srbijom ne upravlja domaća vlada, već strani interesi. To ne govore samo privredni i finansijski sektor  nego stanje u svakoj ustanovi, instituciji i državnoj upravi uopšte... Tako je, na primer, Nemačka ambasada u Beogradu otišla toliko daleko, da je jedan njen službenik doslovno naredio resornom ministarstvu da nešto što je klasifikovano kao otrovna materija preko noći bude proglašeno bezopasnim! Takođe, strane banke u Srbiji diktiraju zakone i kroz kredite određuju šta će od skupe srpske imovine da bude poklonjeno strancima. Sve govori da je potpuna kolonizacija Srbije u završnoj fazi

 

Milan Malenović

 

Mahdi Darius Nazemroajas je još 2011. u italijanskom listu Eurasia objavio članak o neokolonijalizmu koji Zapad sprovodi finansijskim ucenama. Srpska štampa je od svega toga prenela jedino da se SFR Jugoslavija raspala, jer je Međunarodni monetarni fond pred tadašnje federalne vlasti postavio Program strukturalnog prilagođavanja (PSP), u stvari čistu ucenu, koji je na kraju doveo do socijalnih nemira, raspada države i građanskog rata. "Ako se režim u zemlji uzetoj na nišan ne povinuje PSP-u," objašnjava autor, "onda Vašington pribegava nasilnoj smeni režima."

Ono što je domaća štampa prećutala jesu aktuelne primene pomenutih pritisaka, i to ne samo na Srbiju  već i na zemlje u regionu. Tako na primer, navodi Nazemroajas, Bosna i Hercegovina, isto kao i Kosovo, u očiglednoj su kolonijalnoj zavisnosti od Zapada, jer njihovu fiskalnu politiku vode stranci...

BiH je kao "svoju" valutu dobila konvertibilnu marku, svojevremeno za nemačku marku vezanu paritetom 1:1 (danas 0,5 evra), dok centralna banka BH, isto kao i njen savet ministara, po dejtonskom Ustavu nemaju nikakve ingerencije kada je u pitanju određivanje kursa valute. Sve to je u rukama stranih predstavnika. Takozvanu "konvertibilnu marku", kao "okupacionu valutu" u Bosni i Hercegovini, uveo je prvi postdejtonski guverner Centralne banke BiH, bankar sa Novog Zelanda, Piter Nikol. On je dugo objašnjavo zatečenim vlastima u Sarajevu i Banjaluci šta je "karensi vord" (sistem vezivanja za stabilnu valutu bez "fiskalnih reperkusija"), ali to tamo niko nije shvatio do današnjeg dana...

"Pod režimom okupatora kontrolisanog  iz Vašingtona i od strane njegovih saveznika", objašnjava dalje Nazemroajas, "političke, pravne i privredne institucije oslobođene zemlje se transformišu." Pod "transformacijom" se podrazumeva služenje stranim interesima kroz privatizaciju i druge oblike finansijske poslušnosti. Ona vlast koja odluči da se odmetne doživljava neku od obojenih revolucija, kao što su bile "ružičasta" 2003. u Gruziji i "narandžasta" revolucija 2004. godine u Ukrajini. Po svemu sudeći, vlast u Srbiji je odlučila da se povinuje diktatu Zapada, kako ne bi doživela "spontani" ustanak naroda.

Da je Nazemroajas u pravu, svedoče primeri koji su brojni i koji slikovito govore o čemu je ovde reč...

 

Trovači i ko ih dovlači...

 

Naime, u Ministarstvu za zaštitu životne sredine Srbije 25. septembra 2009. godine, održan je sastanak na kome su, u ime nemačke kompanije FlintGroup, prisustvovali i dr Uve Stebani (potpredsednik za tehnologiju) i gospodin Klajn (direktor prodaje), u ime nemačke ambasade u Beogradu gospodin Hatle (rukovodilac Privrednog odeljenja), u ime Nemačke privredne komore u Beogradu (AHK) direktor Šmit i njegov zamenik gospođa Veselinović, u ime pomenutog Ministarstva gospođa Rađenović (rukovodilac odeljenja hemikalija) i gospodin Aleksandar Cvetković (republički inspektor za nadzor), kao i direktor firme Re-Print iz Novog Sada, gospodin Stanko Krstin...

Razlog za ovaj sastanak, koji je počeo u 11 časova i trajao dva i po sata, bile su prijave građana da Re-Print, čije se prostorije nalaze u prvoj stambenoj zoni Novog Sada, u procesu proizvodnje koristi otrovne hemikalije, pa je nadležna inspekcija pomenutom preduzeću zabranila rad. Po zabelešci sa tog sastanka, koju je izradila AHK, nemački predstavnici, računajući i visokog službenika ambasade,  srpskoj strani, u kolonijalnom stilu, naređuju šta treba da se radi.

Između ostalog, odlučeno je da Re-Print treba da se obrati Ministarstvu za zaštitu životne sredine "dopisom na zamenika ministra gospođu Ljiljanu Stojanović u kojem se predlaže zajednička kontrola urbanističke i ekološke inspekcije u upravi Novog Sada, kao i u firmi Re-Print". Kako bi ova kontrola dala za pomenutu firmu i njene nemačke poslovne partnere pozitivne rezultate, u tački 3 naređeno je ministarstvu "da se u jednom dopisu firmi Re-Print povlači oznaka otrov za proizvode firme Flint Group"! Dakle, ono što su nadležni u Srbiji proglasili otrovom, na čajanki u ministarstvu se ležerno proglašava bezbednim sredstvom.

Na osnovu ovih zaključaka određuje se datum kontrole poslovanja Re-Printa, koja se unapred najavljuje direktoru Krstinu. Inspektor Jelena Erdeljan, naravno, na unapred zakazanoj kontroli ne pronalazi ništa sumnjivo i izdaje zapisnik u kome najavljuje obustavu ranije pomenutog postupka zbog koga je Re-Print prestao da radi sa opasnim hemikalijama. Na osnovu ovoga, kao i zaključaka sa pomenutog sastanka, načelnica Odeljenja inspekcije za postupanje u hemijskom udesu Dragana Bosiljčić naređuje republičkom inspektoru Dušanu Kosjeru da ode u Re-Print i da "zapisnikom konstatuje činjenično stanje da se u objektu... ne nalaze opasne materije. "Bitno je da bude zapisnik", ističe Bosiljčićka u svom elektronskom dopisu Kosjeru od 19. januara 2010, poslatom u 14.21.

Još pre tog imejla, 13. januara, Dragana Bosiljčić dostavlja Dušanu Kosjeru primer kako treba da izgleda zaključak o obustavi postupka, obrazložen onim što inspektor treba tek da utvrdi. I taj zaključak je antidatiran na 6. mart 2006.

Rešenje koje je po nalogu nemačkih kolonijalnih gospodara doneo inspektor Kosjer, Bosiljčićka vraća elektronskom poštom uz napomenu "malo sam korigovala". Posle toga ona 22. januara 2010. elektronskim putem u vezi sa rešenjem piše Kosjeru: "Nije baš najsjajnije, ali nadam se da će proći. Kad ovo pošalješ, odnesi rešenje i u tužilaštvo."

Kada su građani, koji smatraju da im je zdravlje ugroženo, podneli protiv Kosjera krivičnu prijavu, on se hitro ogradio, pismom se obraćajući Bosiljčićki: "...Citirano rešenje je nezakonito i tražim da ga po službenoj dužnosti poništite, jer ne želim da odgovaram za nezakonito rešenje koje sam morao doneti po Vašem nalogu."

O svemu ovome, a posebno o sastanku kojem je prisustvovao i visoki službenik nemačke ambasade u Beogradu, Ekološki pokret Novog Sada pismom izveštava i nemačku kancelarku Angelu Merkel, tražeći od nje da obuzda svoje diplomate koji se ponašaju kao guverneri okupiranih teritorija. Umesto izvinjenja, iz kabineta kancelarke dobijaju odgovor, potpisan od strane Antje Lendertse, kojim se direktno vređa zdrav razum, nakon čega je Pokret od kancelarke zatražio opoziv ambasadora Volframa Masa, budući da se on, očigledno, uživeo u ulogu nemačkog gaulajtera Srbije.

Stav Nazemroajasa o neokolonijalističkim nastupima Zapada na ovim prostorima ne ograničava se samo na intervencije zvaničnih državnih organa, naprotiv, on najznačajnije pritiske vidi u postupcima banaka i finansijskih instituta. Zauzimanje nemačke ambasade i privredne komore za jednu kompaniju koja treba u Srbiju da izvozi otrovne materije, pre je izuzetak nego pravilo, jer su pritisci obično daleko suptilnije prirode.

 

Sve bi Švabe u beogradske kafane

 

Hipo-Alpe-Adria banka je finansijski institut u kome austrijska država ima većinski paket akcija. Svojevremeno je ova banka od stečaja i spasena time što joj je država pritekla u pomoć i kroz dokapitalizaciju stekla upravljačka prava. Zbog toga u postupcima Hipo-Alpo-Adrije treba videti produženu ruku austrijske države, koja sa svoje strane sprovodi istu politiku kao i Nemačka. U suštini, Austrija je uvek tamo prisutna gde je prisutan i nemački interes.

Zbog svega ovoga Hipo-Alpe-Adrija je upletena u veliki broj afera koje su izbijale na zapadnom Balkanu u toku privatizacije. U Srbiji se ova banka, između ostalog, kao zajmodavac pojavljivala i kod privatizacije beogradskih hotela Splendid, Prag i Ekselzior i to na jedan za sudske organe veoma interesantan način.

Sve je počelo tako što je svojevremeno Hipo-Alpe-Adrija banka dala kredit beogradskom preduzeću Mosaic Catering d.o.o. (danas u stečaju) da kupi akcije ugostiteljskog preduzeća Tri grozda. U trenutku privatizacije Tri grozda su u vlasništvu, suvlasništvu ili trajnom zakupu imala ukupno preko 12.000 kvadratnih metara na najatraktivnijim beogradskim lokacijama. Mosaic Catering je da bi od države otkupio većinski paket akcija ovog preduzeća od Hipo-Alpe-Adrija banke uzeo kredit založivši akcije koje tek treba da otkupi.

Posle toga, preuzevši kontrolu nad Tri grozda, Mosaic Catering imovinu ovog preduzeća daje kao garanciju kredita trećih lica, koja nisu ni u kakvim vlasničkim odnosima ni sa Mosaic Cateringom, niti sa Tri grozda, i to za privatizacionu kupovinu pomenuta tri hotela. Hipo-Alpe-Adrija banka je u svim tim slučajevima insistirala na tome da garant budu Tri grozda, gde je predsednik, a kasnije samo uticajni član Upravnog odbora bio Nikola Živanović, nekadašnji zamenik guvernera Narodne banke Srbije. Istovremeno je Živanović bio i direktor Hipo-Alpe-Sekjuritisa, brokerske firme u vlasništvu istoimene banke, preko koje se odvijala trgovina akcijama svih ovih preduzeća, pa i Tri grozda.

Vlasnik Mosaic Cateringa je bila porodica Milomira Joksimovića, poznatijeg kao Miša Omega, jednog od osnivača i dugogodišnjeg velikog finansijera Demokratske Stranke. Joksimović je u isto vreme bio i član Upravnog odbora Hipo-Alpe-Adrija banke, tako da je savršeno jasno zašto su baš Tri grozda odabrana da daju garancije za kredite sa kojima nemaju blage veze.

U međuvremenu su Tri grozda prezadužena otplaćujući bankarske zajmove tuđih kompanija, sprema se uvođenje stečaja, a vlasništvo nad većinom lokala preuzele su kompanije povezane sa Hipo-Alpe-Adrija bankom. Očigledno je da je sva uloga ove banke bila da, namećući preuzimanje hipotekarnih garancija, u stečaj otera jedno od najuspešnijih i najvećih ugostiteljskih preduzeća Srbije i da njegovu imovinu podeli svojim kriminalnim saradnicima. Nikola Živanović i posebno Milomir Joksimović, zahvaljujući svom uticaju u Tri grozda, samo su bili izvršioci posla dogovorenog između vrha banke i srpske države. U međuvremenu, pošto je opljačkala sve što je mogla, Hipo-Alpe-Adrija banka najavljuje svoje povlačenje sa ovog prostora, a kao njen mogući naslednik pominje se jedna banka iz Bavarske, savezne pokrajine u Nemačkoj. Austrijanci su tako, opet, samo prokrčili put Nemcima.

 

MMF i Svetska banka, o uzimanju danka

 

Tamo gde je to neophodno, interese stranih okupatora u "pacifikovanoj" državi, kao što je Srbija, po Nazemroajasu brani i pravosuđe te države. Kao što je poznato, zakon o privatizaciji su posle petooktobarskog puča pisali Međunarodni monetarni fond i Svetska banka. Tada je predviđeno da sva društvena imovina postane državna i tek onda da se privatizuje. Društvena imovina nikako nije isto što i imovina društva (pravnog subjekta), bez obzira na to koliko slično zvučalo.

Neposredno posle Drugog svetskog rata veliki broj zemljoradnika u Srbiji je svoje zemljište prenelo zadrugama, jer im je ionako pretila nacionalizacija. To zemljište se od tada vodi kao imovina društva (zadruge), ali po tumačenju pristiglom iz Evropske unije ovo je društvena imovina koju treba podržaviti, odnosno preneti u vlasništvo države, pa zatim privatizovati.

Tako ispada da srpski jezik tumače stranci, ali je domaće pravosuđe prihvatilo ovo mišljenje. Kada su zadruge u pitanju, cilj je konfiskacija, a zatim prodaja strancima najmanje 50.000 hektara najplodnije zemlje.

U Beogradu se trenutno vode sporovi pred Apelacionim i Vrhovnim kasacionim sudom za najmanje devet lokala na najskupljim mestima, dok se pripremaju postupci za još tridesetak njih. Na kraju će sve ono što do sada nije kroz privatizaciju poklonjeno stranim i domaćim mešetarima biti nacionalizovano i zatim prodato, a sve u skladu sa direktivama koje u Beograd stižu iz Brisela i Vašingtona.