Natrag

Druga strana

Druga strana

Bežeći od zla u domovini, broj Srba u inostranstvu biće uskoro veći od broja Srba u Srbiji

 

Nema spora, neka plati dijaspora!

 

Odlazeća vlast je potpuno zaboravila na Srbe izvan Srbije i na njih je znala da se podseti samo kad bi joj joj ponestalo para. A nekada, ne tako davno, u vreme jugoslovenske zajednice, država je finansirala srpske škole i kulturne centre u inostranstvu. Današnja vlast pomaže samo onim organizacijama pomoću kojih još može da se bogati

 

Igor Milanović

 

 Prema zvaničnim procenama države Srbije, jer drugih, preciznih podataka nema, u svetu živi između 12,5 i 13,5 miliona Srba. U samoj Republici Srbiji po popisu iz 2002. ima 6.212.838 Srba, što znači da najmanje polovina svih Srba živi izvan granica matične države. Najviše ih ima u Bosni i Hercegovini, oko 1.700.000 po popisu iz 2009, a treća najveća grupa Srba živi u Nemačkoj, gde ih po podacima Centralnog saveta Srba boravi oko 625.000. Posle Nemačke, po broju nastanjenih Srba dolazi Austrija u kojoj se skućilo oko 300.000 naših sunarodnika, pa tek onda Republika Hrvatska u kojoj ih je pre pogroma bilo 580.000 i činili su konstitutivni narod, dok ih danas ima 201.631 (podaci iz 2001. godine!).

Zahvaljujući lošoj politici vlasti posle Drugog svetskog rata, danas gotovo da nema više Srba u zemljama u okruženju u kojima su tokom većeg dela istorije činili značajan procenat stanovništva.

Širom Albanije u kojoj, na primer, ima desetine toponima iz srednjeg veka, pa i iz rimskog perioda, koji svedoče o srpskom prisustvu (recimo, pre dobijanja turskog naziva Berat, ovaj grad se zvao Beojiograd!), danas ima jedva 10.000 Srba.

U Mađarskoj je situacija još tužnija - tamo se danas svega 5.000 ljudi izjašnjava da su Srbi. U Rumuniji, gde su prve knjige u srednjem veku pisane na crkvenoslovenskom, danas boravi oko 22.000 Srba.

Po vremenu nastanka zajednica, Srbi u dijaspori se dele na pet grupa: prva grupa nastala je od srednjovekovnih iseljavanja i seoba; drugu grupu čine potomci iseljenika koji su se otisnuli u svet pre Drugog svetskog rata; treća grupa je posleratna politička emigracija; četvrta grupa je ekonomska emigracija u periodu 1961-1991. i peta grupa koju čine izbeglice od rata i posledica rata u bivšoj Jugoslaviji od 1991. naovamo.

Zaboravljeni od matice, Srbi izvan Srbije su postajali lak plen asimilacije.

U doba SFRJ država je bar nešto činila za Srbe u okolnim državama i rasejanju. Postojale su u zemljama sa velikim brojem srpskih iseljenika osnovne, ali i srednje stručne škole na srpskom jeziku i sa srpskim predavačima, finansirane od vlasti SR Srbije. Svedočanstva tih škola priznavale su vlasti zemlje domaćina. Skoro svuda su postojali kulturni centri i biblioteke sa srpskom literaturom. Na Zapadu se ondašnja vlast SFR Jugoslavije iskreno trudila da spreči potpunu asimilaciju svog stanovništva.

U jednoj TV emisiji ugledni Srbin iz Švedske, Nikola Janjić, inače veliki borac za očuvanje srpskih tradicija u dijaspori, ali i osnivač i urednik časopisa Koreni, dao je odlično objašnjenje za položaj Srba izvan matice: "U doba Miloševića vlast nas je iskorišćavala, danas nas je potpuno zaboravila."

Koliki je stvarni uticaj dijaspora nekada imala pokazuje i to što je skup svih tada relevantnih političkih stranaka srpskog naroda, kako na vlasti tako isto i u opoziciji, održan u jesen 1991. godine u Frankfurtu. Učestvovali su pod pokroviteljstvom princa Tomislava Karađorđevića: Mihailo Marković ispred SPS-a, Vuk Drašković u ime SPO-a, Dragoljub Mićunović u ime DS-a, Jovan Rašković u ime SDS-a (Hrvatska), Biljana Plavšić u ime SDS-a (BiH) i mnogi drugi. Nikada, ni pre ni kasnije u samoj Srbiji nije bilo upriličeno ništa slično.

Srbi iz rasejanja nisu zaboravili Srbiju, ali ona jeste njih, osim u retkim predizbornim kampanjama kada se nađe neki zalutali patriota koji se slika sa lokalnim političarima obećavajući kule i gradove. Od svega toga na kraju ne bude ništa osim odliva para iz državnog budžeta u privatne džepove.

Odnos "demokratske" vlasti prema Srbima izvan matice je poguban. Za nju oni predstavljaju samo izvor deviznih prihoda, jer su primorani da svoje nesrećne rođake u Srbiji stalno izdržavaju. Da nema njihovih donacija, smrtnost od gladi bi u ovoj zemlji bila još veća. Znajući da Srbi iz rasejanja moraju da pomažu rodbinu u Srbiji, vlast ne oseća nikakvu potrebu da im se na bilo koji način obrati. Kakav je maćehinski odnos vlasti prema dijaspori, pokazuje i razlika u odnosu prema REKOM-u i IOS-u.

IOS je asocijacija za istinu o Srbima, koju su osnovali srpski rodoljubi u inostranstvu, i predstavlja globalnu organizaciju koja se trudi da okupi Srbe iz celog sveta. I pored toga, IOS ne samo da nema nikakvu podršku srpske države već se ta država svojski trudi da sabotira rad ove asocijacije. Sa druge strane, REKOM Nataše Kandić je regionalna organizacija koja uživa punu podršku srpskih vlasti, uključujući i finansijsku. Možda je sve to tako jer u IOS-u sede čestiti ljudi nespremni da budžetske pare potkradaju kako bi podmićivali nezasite političare iz Beograda.

Iako je zaboravila na srpske škole i kulturne centre u drugim zemljama, vlast nikako nije zaboravila pojedince od kojih je ima direktnu finansijsku korist.

Tako još uvek nekažnjeno može da hara Mihailo-Miša Milošević, predsednik fantomske Svetske srpske zajednice, koji se hvalio kako ga štiti Dragoljub Mićunović, a da je Radmilu Hrustanović kupio bundom!

Njegovi zaštitnici mu omogućuju da robu uvozi bez carine, deklarišući je kao "humanitarnu pomoć" i da je zatim prodaje preko svojih firmi "SSZ Corporation", "Megarer Group SA", "El Konto", "Ming Coffe", "Suprex International d.o.o." i drugih.

Na elitnoj lokaciji u Beogradu, Obilićev Venac 4, Milošević dobija i poslovni prostor od "Elektrotehne", uz uslov da tu zaposli deset radnika te firme. Umesto toga, on radnike izbacuje na ulicu, a prostor izdaje pod kiriju.

Miša Milošević je u međuvremenu uz pomoć srpskih vlasti toliko očistio državni budžet, da je sebi kupio i zamak u Francuskoj!

Ovdašnja vlast je tako našla načina da krade i pomoću Srba iz dijaspore, umesto da im pomaže da očuvaju svoj nacionalni i kulturni identitet. Možda se i tu nešto poboljša kada na mesto sadašnjeg ministra za dijasporu Srđana Srećkovića (po koga šofer dolazi u 11 sati i čeka do podneva da se ovaj razbudi i krene na posao) bude došao neko pošten, kome je zaista stalo do Srba izvan matice. Istraživanje o odnosu matice Srbije prema svojim građanima u dijaspori, ne samo Srbima već i drugim nacionalnostima, objavićemo u sledećim brojevima.

 

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane