Natrag

Postdemokratija

Postdemokratija

Predsednički izbori u Srbiji - vlast za prevlast

 

Treći čovek

 

Izazivajući prevremene predsedničke izbore, Boris Tadić je pre svega mislio na sebe i zbog toga bi mogao biti kažnjen, ako ne od birača, onda sigurno od sopstvene stranke, jer samo na njen račun on može sačuvati predsedničku fotelju. A i red je da mu glave dođu Toma Nikolić i Ivica Dačić koje je sam i podigao, ili njegovi stranački puleni od kojih je napravio lažne veličine. Novonastalu situaciju uslovljenu prevremenim predsedničkim izborima analizira Miodrag Mile Isakov, potpredsednik prve vlade DOS-a i bivši ambasador Srbije u Izraelu

 

Piše Mile Isakov

 

Nije istina da je Tadić rešio da i sam uđe u izbornu trku zbog Srbije, niti zbog DS-a, uradio je to na osnovu procene da jedino tako može da sačuva predsedničku fotelju. Njegov motiv da pre roka izađe na izbore nije bila nikakva racionalizacija i štednja, kao što je pokušao da nas ubedi, ali sve je očiglednije da to nije učinio ni iz želje da pomogne svojoj stranci, kao što mnogi veruju. Naprotiv, stranku će to najviše da košta. Naje...., ko žuti.

Svestan da se posle izbora stanje u zemlji neće popraviti i da od obećanog boljeg života neće biti ništa, da će upravo obrnuto situacija biti sve gora, uplašio se da bi račun za to mogao da plati baš on na redovnim predsedničkim izborima krajem godine. Tada ne bi imao da pokaže ništa od rezultata, a ne bi imao šta ni da obećava jer će sva lažna obećana biti potrošena na parlamentarnim izborima. Sada, kada su svi izbori istovremeno, njegovom voljom, Boris Tadić ima priliku da opšte izbore iskoristi za svoj lični interes i da posle prvog kruga predsedničkih izbora proda interese stranke zarad svoje pobede u drugom krugu.

 

Rasprodaja funkcija

 

Sve analize govore da će pitanje predsednika biti rešavano u drugom krugu, u koji će najverovatnije Toma Nikolić ući sa blagom prednošću u odnosu na bivšeg predsednika. U tom trenutku već će biti poznati rezultati sa parlamentarnih izbora i sve moguće kombinacije za koalicije i formiranje vlade. Ali, o sastavu vlade će se odlučivati u zavisnosti od toga ko će koga podržati u drugom krugu trke za predsednika. Da bi dobio podršku dovoljnu da pretekne Nikolića i vrati se u predsedničku palatu iz koje se nije ni iselio, Tadić će biti prinuđen na takvu rasprodaju funkcija da u vladi koju bude formirao, DS neće imati dominantnu ulogu, pa verovatno ni premijera. Da bi dobio neophodnu podršku za predsednika, Dačićevih desetak procenta glasova i nešto manje Čedinih, moraće da im učini takve ustupke da to zapravo ni neće biti vlada Demokratske stranke.

Hteli ne hteli, njegovi žuti će to prihvatiti jer nemaju kud, jer su se i sami upleli u mrežu idolopoklonstva i kulta ličnosti, koju su čitavu deceniju pleli za građane. Bez njega sa predsedničkim oreolom na glavi, oni ni ne mogu da sastave vladajuću koaliciju, a i šta će im vlada, ako im predsednik bude poražen i ponižen, pa zato razočaran i kivan na sve. Kakav je sujetan mogao bi da je i rasturi, sa nekim "principijelnim" izgovorom. Međutim, kada žrtvuje vladu zarad svoje pobede, biće mnogo nezadovoljnih u vrhu stranke koji će ostati bez ministarskih fotelja u kojima su sebe već videli. I mnogi drugi stranački kadrovi ostaće bez vlasti, bez važnih položaja i praktično bez zanimanja, jer ništa drugo ne umeju da rade. I eto njemu pobune u stranci, koja u krajnjoj liniji nema ništa od njegove predsedničke pozicije, ako nije apsolutni vladar kakav je bio do sada, kada je mogao da se postara i za sve njih i sve njihove. 

 

Podela vlasti

 

Sa druge strane, tome bi se mogli doseti i Toma Nikolić i naprednjaci, pa da potencijalnim partnerima ponude i više. Njima bi to bilo i mnogo lakše jer njihovo članstvo objektivno ima manje apetite. A, pitanje je da li im uopšte treba da na ovoj nizbrdici preuzmu upravljač i slupaju se na prvoj krivini. Niko ko sad preuzme vlast i odgvornost neće se proslaviti, niti moći da ispuni očekivanja prenaduvana predizbornim obećanjima. Naprotiv. Možda im je, stoga, pametnije da idu korak po korak, da najpre uzmu manji, predsednički deo kolača, ali i izbace Tadića iz igre i demokrate iz koloseka. To bi mogli da izvedu ako za podršku Nikoliću u drugom krugu, kormilo u vladi prepuste nestrpljivom i samouverenom Dačiću, a njegovima sve čega žuti ne mogu da se odreknu. Ako treba i Krkobabićima da podignu penzije, a Toma i Vučko pristanu da jednom nedeljno izigravaju voštane figure u Jagodini i svaki put dovedu nekoliko devojaka za udaju.

Štagod, samo da se dokopaju Andrićevog venca, pa da posle, uz pomoć Tome kao predsednika, pokušaju ponovo, protiv tako oslabljenih demokrata. Ali, sa idejom da uzmu sve. U ovom trenutku, ako i formiraju vladu, moraće vlast da podele sa socijalistima, PUPS-om i Palmom, pa verovatno i sa Koštunicom, tako da neće moći ništa da urade, sve i da imaju najbolje namere. U slučaju da sada prodaju vladu za mesto predsednika, dobili bi na vremenu da Nikolić stekne nešto državničkog iskustva i autoriteta, koji prirodno ide uz tu funkciju, da programski, organizaciono i kadrovski ojačaju, a onda, kad njima to bude najviše odgovaralo, da obore vladu i iznude vanredne izbore. I preuzmu vlast sami.

Kako to obično biva, ko drugom jamu kopa, prođe ko žuti. Tadić je reanimirao SPS i Dačića da bi napakostio Koštunici, a podržao je i novog Tomu i Vučića da bi oslabio radikale i Šešelja. Sad bi to mogli da mu vrate, sa kamatom. Kako je on iskoristio njih i njihove slabosti, sad bi oni mogli njegove. Ali, sve te kombinacije su račun bez krčmara, jer krčmar će biti neko treći. I biće skup.

 

Ko će da se pita?

 

Mada u Srbiji dve opcije dominiraju na političkoj sceni, demokratsko-Tadićeva i naprednjačko-Nikolićeva, odnos snaga između njih neće biti odlučujući. Ona politička stranka koja bude zauzela treće mesto, posle izbora će biti ta koja se pita, jer od nje će zavisiti ko će formirati, i kakvu, vladu. Budući da u političkom životu Srbije još uvek vlada kult ličnosti, o tome ko će biti treći značajno će odlučivati i predsednička trka, koja će se dogoditi u isto vreme. Traži se, dakle, treći čovek.

Kako sada stvari stoje to bi mogli biti Dačić, Čeda Jovanović ili Koštunica, pri čemu najbolju startnu poziciju ima Ivica Dačić, svom težinom oslonjen na stabilno biračko telo penzionera. Ne samo zbog toga što je dosadašnji mandat prvog policajca maksimalno koristio za ličnu promociju već i zbog toga što je najfleksibilniji i programski i personalno, pa može i sa ovom i sa onom opcijom.

Uz to, Dačić najbolje komunicira sa narodom, jer mu je najbliži. Ume i da mu podiđe, ali i da podvikne, pa i da lupi šakom o sto, odnosno o govornicu, a naš narod baš to voli. Da se zna ko je muško u kući. Uprkos svoj demagogiji i lukavstvu, kod njega ume ponekad da sevne i neka naivna iskrenost, koja i kad je glupa šarmira, jer tako je malo ima u našem političkom pozorištu. Kao onomad, kad se slikao pored ukradene Sezanove slike, kao pored ikone, snishodljivo, skoro ponizno konstatujući da nikad nije stajao pored nečeg tako vrednog, pri čemu nije mislio samo na 100 miliona evra, mada je i time bio fasciniran, nego i na onu vrednost o kojoj ne zna ništa, pa mu je pomalo neprijatno. Strahopoštovanje prema umetničkom delu koje ne razume, toliko ga je obuzelo da je tako govorio i o lopovima i o policajcima koji su ih uhvatili, kao da je reč o koautorima slike. Naravno, nije krio ponos svojom policijom, ali nije mogao da sakrije i zrnce ponosa na lopove, naše ljude koji su se drznuli da ukradu nešto tako vredno iz najboljih trezore sveta, koji se nama čini tako nedostupnim. To je Srbija, to je njen junak naših dana, pendrekaš i Robin Hud istovremeno.

Dačić sam sebe definiše kao jedinog istinskog levičara, a pri tome ništa mu nije smetala ideološka platforma vlade u kojoj je bio prvi do premijera, po kojoj evropski neoliberalni kapitalizam nema alternative. Nije se mnogo uzbuđivao ni zbog sve veće nezaposlenosti, ni zbog ponižavajućih plata kojima mamimo strane investitore, ni zbog protesta i štrajkova neisplaćenih radnika. Pošto je obavljao i policijske poslove, to je iskoristio da suprotno snishodljivoj udvoričkoj politici vlade, pokaže ličnu odlučnost i nepopustljivost tamo gde to ništa ne znači, ali ostavlja dobar utisak. Pa ipak, ma koliko se trudio, on se ne razlikuje mnogo od Tadića i Nikolića, naprotiv, ciljevi su im skoro isti, samo što sa jednim deli više nečistu prošlost, sa drugim nejasnu budućnost, pri čemu se nije sasvim emancipovao ni od prvog, ni za drugo.

Čeda Jovanović i Koštunica su jedini drugačiji, ali ipak sasvim srpski političari, jer su ekstremni. Svaki na svoju stranu i na svoj način, ali ipak previše isključivi i tako ipak nalik na one koji nemaju alternative, jer ih ni sami ne priznaju. Čedina evroatlantska politika mogla bi biti mogućnost kada bi bila srpska. Koštuničina neutralnost mogla bi biti zanimljiva kada bi bila neutralna. Ali, znajući da ovog puta nemaju velikih izgleda, oni se ni ne trude da se dopadnu. Teraju po svom, pa dokle doguraju. Ipak, kao ličnosti imaju veće šanse nego njihovi programi i partije, pa bi njihov rezultat na predsedničkim izborima mogao biti njihov najveći kapital. Možda i odlučujući, ako birači zaista budu tražili trećeg čoveka, jer Dačić to u suštini nije i neće biti ni ako bude trećeplasiran.

Postoji teorijska mogućnost i da se najveći udruže posle izbora, čime bi uloga trećeg bila deplasirana, ali sa raspisivanjem predsedničkih izbora ta je mogućnost svedena na minimum jer nema načina da se Toma Nikolić povuče iz trke, čak i ako bi mu Tadić, između dva kruga, ponudio mesto premijera.

A jedna istočnjačka mudrost kaže: Kad se slonovi tuku, strada trava, ali i kad slonovi vode ljubav, opet strada trava.    

 

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane