Natrag

Francuska

Francuska

Mondijalizam, svetski neprijatelj broj jedan

 

Demokratija je paravan za diktaturu

 

U Francuskoj se događaju čudne stvari. Osim predsedničkih izbora, koji su kao što znate ušli u  finalnu fazu dvoboja i o čemu veoma detaljno pišu svi mediji sveta, postoji u sistemu i nekoliko manje poznatih fenomena koje niko ne pominje, a koji su bili tema izborne kampanje. U nedostatku pravih sukoba mišljenja i razrađenih programa kandidata, diskusije su vrlo često išle na drugu stranu i tražile objašnjenje za neman koja nas sve obuzima, taj novi svetski poredak. Za nekoga je to realnost, za druge samo vrsta zavere

 

Mile Urošević

dopisnik iz Pariza

 

"Na svetu postoje samo dva tipa glupih ljudi. Oni koji veruju da je sve zavera i oni koji ne veruju da igde postoji neka zavera. Jer zavera mora da postoji, ako ništa drugo ono po zakonu statistike i ljudske logike", kaže Žak Šeminad, bivši kandidat za predsednika Francuske. 

No, sadašnji predsednik Sarkozi tvrdi da je za probleme u Francuskoj kriva svetska kriza, a ne on kao jedinka. Možda je delimično i u pravu, ali ako je tako zbog čega onda svi hrle da budu deo tog mondijalizma koji satire cele države? Da bi se našao odgovor treba razumeti pitanje. Povodom toga francuski psiholog dr  Rene Fejan nedavno je objavio članak koji baca svetlost na problem ljudske psihe u okviru političkog sistema. Evo u glavnim crtama srži njegovog izlaganja.  

 

Piramida simbol mondijalizma

 

U Francuskoj postoje opštine, kao jedinke političke organizacije sistema vlasti. Sve te opštine ili komune  se udružuju u regionalne skupine. Zašto? Zbog čega je potrebna takva raspodela rada ako je narod izabrao svog opštinara za lokalnu upravu, a ne za neko udruživanje u nevidljive organizacije kolektivnog pravca. Sumnja se da su ljudski faktori najvažniji u odluci da se sa nekim deli vlast, jedino ako je ne deli zainteresovani, pa svoje brige prenese na drugoga, a da sebi ostavi krem privilegija. Sve što je interesantno i berićetno u funkciji jednog izabranog delegata naroda, ostaje u njegovoj nadležnosti. Da se diriguje, otvaraju škole i seku vrpce, pije šampanjac i gricka kikiriki. Takve udarne akcije se ne prepuštaju nikome. Prihvataju oni i da se troškare, ali pod uslovom da im viša organizacija obezbedi sredstva i dotacije i da ti isti vode računovodstvo. Nikad se ne zna. Ako nešto pukne, sva odgovornost za neuspeh pada na region, dok je samo slava u pašaluku, odnosno na teritoriji opštine (po Marfijevom zakonu, uvek parče pada na stranu gde je puter ili šlag).

Treba znati koje su to proporcije i kolika je to vojska privilegovanih, s obzirom na to da u Francuskoj ima više od 36.000 opština i svaka je za sebe jedna mala kraljevina. Ne računajući nekih stotinak većih gradova, mesto predsednika opštine se najčešće prenosi sa oca na sina i gotovo svuda je doživotna funkcija. Njegovo veličanstvo gospodin predsednik opštine je minijatura nestalih kraljeva jer on u svojoj prćiji o svemu odlučuje. Oni, opštinari, dižu harač, odnosno ubiru lokalni porez, daju dozvolu da se neko sahrani i potpisuju izvod iz matičnih knjiga rođenih. Oni venčavaju, oni pokopavaju. Pojedini opštinari imaju čak i svoju vojsku, odnosno pravo na naoružanu lokalnu policiju. Ako su u njegovoj nadležnosti sve institucije od kolevke pa do groba, onda nema velike razlike između jednog gradića sa okolinom i jedne patuljaste kraljevine. Zaista sve ovo izgleda čudno, ali samo na prvi pogled.

Tek kad se vratimo u prošlost stvari postaju jasnije. Nakon što je Francuska revolucija skratila za glavu svoje vladare, kralja Luja XVI i kraljicu Mariju Antoanetu, uskoro se pokazalo da je monarhija ostavila tako dubok koren u genima Francuza da oni jednostavno ne mogu da funkcionišu drugačije. Mora da im neki n ovi kralj stoji iznad glave, neki vlastelin ili bar šef koji drži svu vlast i kome se valja klanjati. Neki otac koji bere brigu o celoj zajednici. Tako je od prvog dana Republika Francuska postala skup malih monarhija, a i dan-danas ona ima jedinstven sistem centralne vlasti.

Ne postoji druga država na svetu gde predsednik ima neograničenu vlast, uz dodatni imunitet da je iznad svih zakona pravde koju nadgleda. Francuski predsednik je zapravo kralj na pet godina, a Francuska je neka vrsta parlamentarne monarhije u kojoj je parlament u službi predsednika. Tako zmija sama sebi grize rep i kolo se zatvara. Zbog toga je i borba za predsedničku krunu ovako žestoka i sa puno zakulisnih podmetačina i nameštaljki. Treba narod da veruje da svako jednoga dana može postati predsednik i da brani demokratiju koja je najbolji paravan za svaku diktatru. Sve ovo je sam De Gol izmislio i mnogi trezveni ljudi mu upravo to i pripisuju kao najveću grešku inače plodne vladavine i velikih poteza na svetskom planu.

 

Mondijalizam izgovor za sve

 

I kao što mali predsednici malih opština rado ulaze u unije da bi izbegli obaveze, a zadržali privilegije i finansije, tako i na većem nivou ova piramidalna organizacija vlasti ima svoje posledice. Sama Evropa je jedna super piramidalna unija korumpiranih i nesposobnih lokalnih vlasti koje najveći deo svojih odgovornosti prenose na Brisel, a za sebe zadržavaju privilegije, lepe plate i ugodan život. Treba naglasiti da je farsa u tome što niko više ne pita narod ni za šta, jer "briselska velika muda" nisu izabrane glave već od nekoga nameštene guzice. Sve je obavijeno velom tajne ili poverljivosti i takva mračna organizacija je kao nekada inkvizicija, ta koja zastupa Boga i u njegovo ime kažnjava. Ovde je samo Bog zamenjen valutom, a vera se zove profit. I tako je ova religija čija je prva zapovest - Brigo moja pređi na drugoga uzela maha, pa sada ni cela Evropa više nije dovoljno velika da se svi ujedinjeni problemi prenesu na nekoga. Stoga je svetska elita velikih mudraca izmislila jednu novu zapovest, koja glasi: Brigo moja pređi ni na koga. Razumeli ste šta je pisac hteo da kaže. Realna odgovornost je prebačena na virtuelne ili nedodirljive organizacije, a cela priča je dobila naslov MONDIJALIZAM.

Za sve probleme u Francuskoj nije kriv Sarkozi, kriva se svetska kriza. Praktično, univerzalno i neoborivo. Zato je taj nametnuti sistem novog svetskog poretka ili mondijalizam u stvari najveći neprijatelj realnog sveta, ovog našeg od krvi i mesa. On je kao neki duh iz Aladinove ili Miladinove čarobne lampe -  ogroman a neuhvatljiv, vidljiv a nepostojeći. Sačinjen od elektronskih talasa, intenet fajlova i imejl novčanih transakcija; on je predstavljen normalnom svetu kao uslov za blagostanje i jedini mogući sistem za preživljavanje na planeti Zemlji. Na Marsu je možda drugačije i tamo vladaju drugi zakoni, iako u stvari na ovom dole svetu izgleda baš kao da su svi pali s Marsa.

I dok na liniji od banke do banke, s računa na račun, u stilu idi mi dođi mi... jure milijarde, nevidljivi dugovi i pozajmice, u realnom svetu svakodnevice ranjavaju nas krediti velikih kamata i ubijaju sankcije i restrikcije, otpuštanja i besposlica. Pojedinac u ovoj priči ne postoji. Oni rade na veliko. Cele države padaju pod stečaj, a da niko ne zna ko su ti zelenaši kome su svi na svetu dužni, gde stanuju i kako se zovu?

Često se ne zna ni ko nas je zadužio niti šta su dužnici kupili za te pare. Kažu da je komplikovano i neće da objasne jer nećemo razumeti. Kriva je kriza. Jeste naravno, a mi smo kao glupi da razumemo kako nas neko pljačka, gura u ratove ili porobljava. Treba samo da prihvatimo zvanično objašnjenje kako je sve to za naše dobro i kako je nemoguće da se bilo šta uradi drugačije.

U stvari, što je sistem komplikovaniji sve mu je teže ući u trag. Upravo zato, jer su ga preterali u složenosti i nelogičnostima, nekim Francuzima stvari postaju malo jasnije. Kao da se kroz maglu lagarija pomalo vidi ko je ko i šta je šta. Često se čuju analize novog tipa. Za razliku od same Francuske, koja je kao što smo videli jedan zbir malih monarhija, Evropska unija bi više ličila na zbir bankarskih mafija koje nameštaju svoje ljude gde god požele. U bilo koju zemlju i na bilo koje mesto. I što se više dižemo u hijerarhiji vlasti, sve je više bežanije od odgovornosti i sakrivanja iza anonime ili uopštenih faktora. Da nije tako ne bi jedan od direktora Goldman Saks banke, one koja je upropastila svet, postao lider Evropske centralne banke, niti bi njegove kolege zauzimale ključna mesta u Grčkoj, Italiji i ostalim nezavisnim državama sveta. Da je kriza nekom majka a ostalima maćeha najbolje govori jedna izjava Džordža Soroša, koji je nedavno primetio da su banke trenutno jače nego ikada.

 

Priča za decu

Možda sve ovo izgleda malo komplikovano, ali u stvari je prosto ko priča za malu decu. Zato je možda i najbolje - kad vas već svi tretiraju kao da ste bebe - da vam i mi ispričamo jedu basnu koja je rečitija od svake stručne literature. 

"Ne tako davno dođe jedan gospodin sa kravatom u neko zabito selo navrh planine. Došao da kupi magare i to ne jedno. Od prvog seljaka otkupi jedino magare u selu i obeća da će se vratiti za neko vreme da kupi još koje magarence. Za svako nudi sto evra, što je više puta nego realna cena. Seljak koji mu je prodao svoje jedino magare požuri na vašar da za iste pare kupi dva magarenceta. Nakon nekog vremena, evo gospodina sa mašnom. Otkupi on oba magarca, ali kako je pošten on plati po dvesta evra za svakog, jer kako veli, to je sad realna cena u gradu. Celo selo se pomami i razjuri se na sve strane i nakupuju magarce po sto evra da bi ih prodali duplo skuplje. Nakon toga dođe gospodin u odelu po meri i u kamion ubaci sve magarce, koje po novoj tarifi plati 400 evra komad. Te iste magarce pošalje na vašar gde ih seljaci ponovo otkupe, ali sada po 500 evra jer cene skaču, a u gradu ih već, kažu, prodaju po 600. Shvatili ste naravoučenije. Gospodin se više nikada nije pojavio, a za prevarenog, koji je ostao sa dvorištem punim magaraca, od tada se kaže da je namagarčen.

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane