Natrag

Feljton

Feljton

Slučaj Pukanić: Ubistvo sa potpisom države (13)

 

Dokazima protiv dokaza

 

Koje su najmračnije tajne u poslednjih 20 godina na Zapadnom Balkanu? Ko je likvidirao Ivu Pukanića, vlasnika hrvatskog lista Nacional, i kakve veze njegova likvidacija ima sa ubistvom Zorana Đinđića? Kako je kriminalni klan Osmani preuzeo balkansko podzemlje? Ovo su neka od pitanja čiji se odgovori nalaze u knjizi "Slučaj Pukanića - Ubojstvo sa potpisom države", autora Domagoja Margetića, novinara iz Zagreba, a u nekoliko nastavaka prenosi ih Tabloid

 

Domagoj Margetić

 

Moj sagovornik, koji se u poslednjih nekoliko godina više puta sastao sa Damjanovićem u sklopu operativne obaveštajne saradnje Damjanovićeve mreže sa Sigurnosno-obaveštajnom agencijom (SOA), navodi i detalj o tome kako se Damjanović kreće sa pasošima više zemalja, od kojih najčešće putuje sa pasošem Kuvajta.

Kao primer operativne saradnje sa zapadnim obaveštajnim službama naši saradnici navode kako je prilikom posete američkog predsednika Georga Busha Zagrebu, upravo Milan Damjanović iskorišćen kao jedna od operativnih veza, preko koje je osiguranju američkog predsednika dojavljeno o mogućem planu atentata na predsednika Busha.

"Činjenica je da je Milan Damjanović obavestio sigurnosne službe SAD o navodnom planu atentata na Busha, ali samo zato što ljudi koji su hteli obavestiti te službe o ovom planu nisu imali drugi dovoljno brzi operativni kontakt preko kojeg bi to učinili, pa je to tada učinjeno preko Milana Damjanovića, kojem su dostavljene informacije o planiranom atentatu u noći pre sletanja američkog predsednika u Zagreb, na tajnoj lokaciji u blizini Banja Luke", tvrdi moj izvor u SOA.

"Saradnik je Damjanovića kontaktirao u noći pre sletanja Busha u Zagreb i Damjanović je odmah operativno kontaktirao i alarmirao ljude iz predsednikovog osiguranja", tvrdi moj sagovornik.

Međutim, kako navodi moj beogradski izvor, Damjanović je vrlo brzo nakon što je ovu informaciju preneo američkim službama, i sam počeo širiti dezinformacije o tome kako navodno informacije o atentatu nisu bile istinite, te kako takav plan atentata nije postojao.

"Damjanović je ove dezinformacije počeo širiti tek nakon što je doznao ko je sve bio umešan u navodni plan atentata na predsednika, nakon čega je počeo tvrditi kako atentata nije niti bilo da bi prikrio pripadnike njegove obaveštajne mreže koji su učestvovali u tom planu atentata", navodi moj sagovornik.

 

Paraobaveštajna mreža

 

Upravo je učestvovanje Damjanovićevih ljudi u ovoj kriminalnoj mreži, koja je navodno, prema informacijama SOA, planirala atentat na američkog predsednika, otvorilo i ponovno raspravu u obaveštajnim krugovima u Srbiji, te na Zapadu o učestvovanju Damjanovićeve obaveštajne mreže u zaveri oko ubistva pokojnog srbijanskog premijera Zorana Đinđića.

Naime, srbijanski su mediji pre nekog vremena objavili dokumente koju upućuju na umešanost agenata britanskog MI6 u atentat na premijera Đinđića, stoga moj visoki obaveštajni izvor iz Beograda tvrdi kako se i u srbijanskim obaveštajnim krugovima nakon ubistva premijera Đinđića kao deo zavereničke mreže u planiranju atentata spominjalo i ime Milana Damjanovića i njegove paraobaveštajne mreže na Balkanu.

"S obzirom na operativnu kontrolu koju nad delom srbijanskog obaveštajnog podzemlja ima Milan Damjanović, neki naši analitičari, ali i strani eksperti smatraju kako su i Damjanović lično, ali i njegova mreža, imali značajnu ulogu u planiranju likvidacije i ostvarivanju plana atentata na premijera Đinđića", tvrdi moj beogradski sagovornik.

"Iz središta SOA sve operativne aktivnosti po pitanju Republike Srpske i Dodika koordiniraju se sa Damjanovićem. Mi odavde imamo nekoliko operativnih obrada i ilegalno nadziremo neke telefonske linije i pratimo razgovore Vlade Republike Srpske, a ta saznanja, stenograme i obrade uvek preko jednog čoveka za operativnu vezu šaljemo Damjanoviću u Banja Luku, a on to prosleđuje operativcima u Sarajevu s kojima sarađuje njegova mreža. Tako je zatvoren taj krug s kojim SOA sarađuje", navodi moj izvor.

Upravo paraobaveštajna organizacija kojom danas na Balkanu koordinira Milan Damjanović, u spoju sa bošnjačkim i hrvatskim obaveštajnim službama, kontroliše i većinu kriminalnih organizacija koje "posluju" preko država u kojima deluje ova Damjanovićeva mreža.

Njegova mreža danas, prema navodima mojih izvora, kontroliše duvansku mafiju, heroinsko i kokainsko kriminalno podzemlje, te bankarski sektor i tajne finansijske kanale preko kojih se za kriminalno podzemlje na Balkanu pere novac stečen kriminalnim operacijama.

 

Iskaz za prikrivanje istine

 

Zbog svojih interesa i aktivnosti usko povezanih s Karamarkovima, Damjanović je, kako doznajem od mojih sagovornika iz Beograda i Banja Luke, pristao na Karamarkovu molbu da organizuje tihu potragu za Bojanom Gudurićem, koja je tada i rezultirala lociranjem Gudurića u njegovom skrovištu u Srbiji.

Damjanovićevi ljudi koji su locirali Bojana Gudurića, potom su ga, kako mi to opisuju sagovornici, prevezli preko granice između Srbije i BiH, u Republiku Srpsku, gde se Gudurić prvi put u tajnosti, na lokaciji u blizini jednog ribnjaka između Banja Luke i Laktaša, sastao sa Damjanovićem.

Na tom prvom sastanku Gudurića i Damjanovića, pokraj Banja Luke, Damjanović je Guduriću preneo mogućnosti koje mu nudi.

Ponudio mu je saradnju sa Karamarkom, uz uslov da pristane da bude svedok u korist optužbe, tačnije ukoliko potvrdi Karamarkovu verziju Pukanićevog ubistva, odnosno verziju iz optužnice USKOK-a.

Kao alternativu, Damjanović je Guduriću odmah zapretio da će ga bez ikakvog dogovora predati hrvatskim vlastima, gde ga na hrvatskom sudu sasvim sigurno čeka višegodišnja zatvorska kazna.

Nakon što je Gudurić, prema rečima mojih sagovornika, pristao na saradnju, Damjanović je o rezultatu razgovora obavestio Tomislava Karamarka, te je potom razrađen scenario Gudurićeve tobožnje iznenadne, dramatične predaje MUP-u Republike Srpske.

Upravo zbog dogovora s Damjanovićem i posredno preko Damjanovića s Karamarkom, Gudurić je nakon predaje policiji Republike Srpske odbijao praktično bilo kakvu komunikaciju s policijom, koja ga je, logično, pokušala ispitati kako bi utvrdili određene operativne podatke.

Prema Damjanovićevim uputima, Gudurić je pripadnicima policije RS-a uporno ponavljao kako s njima ne želi razgovarati o Slučaju "Pukanić", te je insistirao na što hitnijem izručenju Republici Hrvatskoj, nakon čega je prebačen u sarajevski ekstradicijski pritvor.

Tomislav Karamarko, nakon posrednog dogovora s Gudurićem, morao je presložiti vlastitu konstrukciju Slučaja "Pukanić" na način da Gudurićev iskaz pokrpi rupe nastale Matanićevim priznanjem o lažnom iskazu kojeg je dao USKOK-ovim istražiteljima.

Drugim rečima, Karamarko je u tom trenutku imao rok od desetak dana kako bi uskladio mogući Gudurićev iskaz sa dosadašnjim iskazima drugih svedoka, odnosno kako bi Gudurića izbrifirao o službenoj verziji rešenja Slučaja "Pukanić".

S tom svrhom Karamarko je već u sredu 3. februara 2010. godine u Sarajevo poslao svoja dva pouzdana operativca iz Sigurnosno-obaveštajne agencije, koji su tokom sledećih nekoliko dana obavili razgovore i instrukcije sa Bojanom Gudurićem u sarajevskom ekstradicijskom pritvoru, sve kako bi pripremili Gudurića na davanje iskaza nakon što jednom bude izručen Republici Hrvatskoj.

Kada je, međutim, postalo jasno da je nemoguće krivotvoriti takav Gudurićev iskaz koji bi mogao dopuniti Karamarkov mozaik službene verzije Slučaja "Pukanić", odustalo se od tog plana.

Dokazi koji ruše službenu Karamarkovu verziju Slučaja "Pukanić"

 

Presudne činjenice

 

Nasuprot konstrukcijama iz USKOK-ove optužnice, s druge strane postoje brojni dokazi koji dokumentovano opovrgavaju rezultate Karamarkove istrage:

- Mogući iskazi operativaca SOA koji su radili na Slučaju "Pukanić", te na drugim povezanim slučajevima;

- Izveštaj SOA iz 2005. godine o planu ubistva Ive Pukanića;

- Dokument o međunarodnoj istrazi protiv Ratka Kneževića, Hrvoja Petrača i ostalih zbog učestvovanja u mreži međunarodnog šverca cigareta preko Hrvatske;

- Dosje SOA o kriminalnom klanu Osmani i njihovim aktivnostima u Hrvatskoj od 2005. godine do 2008. godine;

- Iskaz Ružice Balen-Milojević o njenom poslednjem razgovoru s Ivom Pukanićem desetak dana pre njegovog ubistva.

Strogo poverljiv obaveštajni izveštaj operativaca POA, nastao u maju 2005. godine, u kojem se opisuje plan ubistva Ive Pukanića, te identifikovani organizatori ubistva, vodeći pripadnici albanskog kriminalnog miljea Lulzim Krasnići (ubijen 2006. godine u Zagrebu) i Florim Maloku (koji danas slovi kao vrlo visoko pozicionirani pripadnik kriminalnog klana Osmani), dokazuje nedvosmisleno kako je današnji ministar unutrašnjih poslova Tomislav Karamarko, još kao šef Protivobaveštajne agencije (POA), a potom Sigurnosno-obaveštajne agencije (SOA), imao saznanja, informacije i operativni izveštaj o planovima ubistva Ive Pukanića, te saznanja o mogućim naručiocima i organizatorima ubistva.

Usprkos dokumentima poput ovog, Karamarko je do Pukanićevog ubistva, ali i nakon toga, nastavio prikrivati saznanja koja su upućivala na povezanost kriminalnog klana Osmani s ubistvom Ive Pukanića.

Dakle, ovaj ključni dokument, kojeg je Karamarko namerno prikrivao tokom istrage o ubistvu Ive Pukanića, dokazuje kako je Tomislav Karamarko čak tri godine pre Pukanićevog ubistva znao presudne činjenice ovog slučaja: prvo, da će Pukanić biti ubijen; drugo, ko je naručilac ubistva; treće, ko je organizator ubistva; četvrto, ko pruža logistiku operaciji; peto, ko su izvršitelji ubistva; te šesto, koji su motivi ubistva.

Uprkos svim ovim saznanjima, koja je nesporno imao, Karamarko nije sprečio ubistvo Ive Pukanića, što otvara brojna druga sporna i otvorena pitanja u ovom slučaju.

Drugi bitni dokument koji ruši Karamarkovu verziju ubistva jeste činjenica da postoji iskaz Ružice Balen-Milojević, koji dokazuje nekoliko ključnih stvari.

Činjenica da je policija po direktnom Karamarkovom nalogu prikrivala iskaz Ružice Balen-Milojević u slučaju "Pukanić", prije svega dokazuje Karamarkove manipulacije tokom istrage, krivotvorenje i manipulisanje dokazima, te uskraćivanje određenih dokaza poput iskaza Ružice Balen-Milojević odbrani optuženika.

S druge strane, sam sadržaj iskaza Ružice Balen-Milojević dokazuje kako su ubistva Ive Pukanića i Ivane Hodak povezana, što automatski produbljuje sumnju u službenu, Karamarkovu verziju rešenja ovog slučaja.

Treće, iskaz Balen-Milojević sasvim sigurno dokazuje kako Pukanić nije verovao Karamarku, te nije hteo s njim da podeli svoja saznanja o ubistvu Ivane Hodak i "šemi drugih ubistava", za koju je tvrdio da ju je otkrio desetak dana pre vlastitog ubistva.

Ova tri razloga bila su dovoljna da Karamarko naredi zataškavanje postojanja ovog iskaza u istrazi pred Županijskim sudom u Zagrebu, te da ozbiljno zapreti Ružici Balen-Milojević ukoliko ne odustane od davanja iskaza na okolnosti svog poslednjeg razgovora s Pukanićem.

Usprkos tome, Balen-Milojević je ustrajala u svojem iskazu, odbila je povući iskazano, te mi je preko posrednika uoči početka sudskog postupka u Slučaju "Pukanić" potvrdila spremnost da svoj iskaz, bude li pozvana, ponovi i pred Županijskim sudom u Zagrebu.

 

Ozbiljna kompromitacija

 

Treći ključni moment koji ozbiljno kompromituje Karamarkovu verziju je, naravno, sam Ratko Knežević, koji se nakon što je u istrazi, pod čudnim okolnostima, dao svoj iskaz o svojim tobožnjim saznanjima o Pukanićevom ubistvu, predstavljao kao jedan od ključnih svedoka optužbe u ovom slučaju.

Međutim, sam Knežević je, kako to dokazuju tajni dokumenti koje posedujem i koji su u sudskim predmetima po Kneževićevim tužbama za klevetu protiv mene postali sudski dokazi pred Opštinskim kaznenim sudom u Zagrebu, nesporno pripadnik duvanske mafije, te se nalazio pod međunarodnom istragom Interpola i hrvatskih istražnih tela zbog svojih veza s duvanskom mafijom i učestvovanjem u međunarodnoj mreži krijumčarenja cigareta.

Dakle, Knežević je imao svoje skrivene motive zbog kojih je svedočio u ovom slučaju, te zbog kojih je sarađivao s Tomislavom Karamarkom, s kojim ga osim pripadnosti krim. miljeu povezuje i lično prijateljstvo s Hrvojem Petračem, na čijoj je adresi u Zagrebu godinama bio prijavljen, baš kao i sam Karamarko koji je svojevremeno stanovao u stanu Petračeve supruge Alice.

S druge strane, Knežević je registrovani saradnik Sigurnosno-obaveštajne agencije i već kao takav je kompromitovan, odnosno jasno je kako se u svom svedočenju vodi posebnim interesima koji stoje iza ove službe, premrežene organizovanim kriminalom, korupcijom i obaveštajnim podzemljem.

Za Karamarka je ubistvo Ive Pukanića, izgleda, od početka gotova stvar.

Matanićev iskaz zapravo je vratio priču na početak, ma koliko je većina medija u Hrvatskoj pokušavala celim tokom trajanja suđenja u Slučaju "Pukanić" biti megafonom u rukama ministra policije Tomislava Karamarka, pa su tako većina medija i novinara prvog dana suđenja za Pukanićevo ubistvo ponavljali Karamarkovu verziju slučaja kao "gotovu stvar".

Tako ispada da su Karamarko kao nekakav predsednik sudskog veća u seni, i mediji kao članovi tog sudskog veća u senci, optužene već bili proglasili krivima, pa je bilo tek pitanje puke formalnosti objaviti presudu i izreči kaznu, što se na kraju pokazalo tačnom pretpostavkom.

Stvarana je jednostavno takva medijska klima u javnosti i takav medijski i politički pritisak prema kojemu argumenti i dokazi u ovom sudskom postupku kod donošenja same presude nisu imali nikakvu težinu. Sve se svelo na to da Karamarkova verzija Slučaja "Pukanić" nije smela "pasti".

Niko se nije usudio postavljati "suvišna" pitanja, kamoli ona nezgodna, niti se iko od medija i novinara usudio dovoditi u pitanje verodostojnost Karamarkovih tvrdnji i fabrikovanih navoda USKOK-ove optužnice.

Tako više nikome, čini se, nije bilo stalo da se sazna istina o Pukanićevom ubistvu.

Ni policiji, ni Državnom tužilaštvu, ni USKOK-u, ni Sudu, ni medijima, ni novinarima.

Niko više ne postavlja pitanje: ko je stvarno ubio Ivu Pukanića?

Ko je stvarni organizator ubistva?

Ko su pravi izvršitelji ubistva?

Jedino što je izgleda ostalo bitno bilo je pričekati da sudija pročita presudu, koja je za Karamarka, kao što je to nebrojeno puta u javnosti ponavljao, bila "gotova stvar", čime je kao ministar policije direktno preko medija uticao na ishod sudskog postupka, te vršio pritisak na pravosuđe. O čemu su svi dogovorno ćutali.

Za Karamarka je ubistvo Ive Pukanića očito bilo gotova stvar i nakon što je primio izveštaj SOA o planu ubistva Ive Pukanića, nakon toga nije učinio ništa kako bi sprečio to ubistvo.

 

Potvrda iz Srbije

 

U ličnom razgovoru o detaljima Slučaja "Pukanić" bivši dugogodišnji šef srbijanske Uprave za borbu protiv organizovanog kriminala (UBPOK) Josip Bogić komentarisao je službenu verziju slučaja i odgovorio na moja pitanja, čime je u najvećem delu potvrdio moje dotadašnje informacije.

"Službena verzija ubistva kakvu je prezentovala policija odnosno tužilaštvo u Zagrebu da je naručilac i organizator ubistva Joca Amsterdam, a u kojoj je mozak operacije Slobodan Đurović Kardinal, dobila je  epilog na samom suđenju na kome je Matanić rekao ko mu je dao zvaničnu verziju koju je ispričao u pretkrivičnom postupku i istrazi. Graditi celu priču samo na iskazu zaštićenog svedoka zvuči pomalo suludo. Mnoga iskustva zemalja sa mnogo većim kriminalom nisu dala najbolje rezultate. Izjave ovakvih osoba treba uvek uzimati sa velikom rezervom jer su one date u specifičnim situacijama po svedoka u kojoj on po svaku cenu pokušava spasiti svoju kožu. Sa druge strane, "kriminalac takvog kova" da radi sa "jajarama" zvuči pomalo smešno. Kao motiv ubistva novinara Pukanića svakako treba tražiti i u okruženju kriminalnog klana Osmani koji je i te kako prisutan na ovim prostorima, a i šire", rekao mi je Bogić.

"Moguće je da su i ovom prilikom pojedinci "zagrizli" lažan mamac koji im je bacio Tomislav Karamarko", reči su kojima dugogodišnji šef srbijanskog UBPOK-a komentariše Karamarkovu verziju Slučaja Pukanić.

Josip Bogić, pukovnik u penziji, bio je jedan od osnivača i šef srbijanske Uprave za borbu protiv organizovanog kriminala (UBPOK). Na čelu srbijanskog UBPOK-a bio je od osnivanja 2001. godine sve do raspuštanja Uprave u maju 2006. godine.

Bogić je danas na listi stručnih konsultanata Misije OESS-a u Srbiji, saradnik je Instituta za kriminalistička istraživanja, te deluje kao nezavisni bezbednosni analitičar.

Učestvovao je i u poznatoj antimafijaškoj akciji "Sablja" u Srbiji, nakon ubistva premijera Zorana Đinđića.

Bogić u celoj regiji slovi kao izvrstan poznavalac prilika u organizovanom kriminalnom miljeu na Balkanu, te kao jedan od boljih kriminologa i eksperata za borbu protiv organizovanog kriminala u zemljama jugoistočne Europe.

"Gospodine Bogić, kao bivši šef Uprave za borbu protiv organizovanog kriminala u MUP-u Srbije, dobro ste upoznati s funkcionisanjem srbijanskog kriminalnog miljea, te s načinom kako "operišu" pojedini pripadnici organizovanog kriminala. U svetlu Vaših saznanja i informacija koje imate, kako Vi posmatrate službenu verziju Slučaja "Pukanić", po kojoj su navodni "mozak" operacije Slobodan Đurović Kardinal i navodni naručilac Sreten Jocić zvani Joca Amsterdam odgovorni za Pukanićevo ubistvo?"

Službena verzija ubistva kakvu je prezentovala policija odnosno tužilaštvo u Zagrebu da je naručilac i organizator ubistva Joca Amsterdam, a u kojoj je mozak operacije Slobodan Đurović Kardinal, dobila je svoj epilog na samom suđenju na kome je Matanić rekao ko mu je dao zvaničnu verziju koju je ispričao u pretkrivičnom postupku i istrazi.

Graditi celu priču samo na iskazu zaštićenog svedoka zvuči pomalo suludo.

Mnoga iskustva zemalja sa mnogo većim kriminalom nisu dala najbolje rezultate.

Izjave ovakvih osoba treba uvek uzimati sa velikom rezervom jer su one dane u specifičnim situacijama po svedoka u kojoj on po svaku cenu pokušava spasiti svoju kožu.

Izjave takvih svedoka i njihovu verodostojnost možemo uporediti s anegdotom o dva prosjaka od kojih jedan kaže drugom: "Znaš da je jako dobra piletina s umakom od pavlake?" Na to ga ovaj drugi upita: "Probao si?" "Ne", odgovori prvi. "Pričao mi je brat da je gledao kako jede njegov gazda".

Sa druge strane "kriminalac takvog kova" da radi sa "jajarama" zvuči pomalo smešno.

Prema mnogim informacijama Sreten Jocić je godinama pre uhvaćen zbog Pukanićevog ubistva bio pod nadzorom srbijanske policije i sigurnosno-obaveštajnih službi. Mislite li da je realan scenarija po kojem je upravo Jocić naručilac ubistva Ive Pukanića?

Činjenica je da je Sreten Jocić nakon što je predmet holandsko pravosuđe ustupilo Srbiji bio pod specijalnim tretmanom policije i sigurnosnih struktura.

Verovatno je i srpska država dala Holandiji određene garancije u tom smislu.

Mislim da što se tiče naručioca, ovaj scenario nije realan.

Ako se zna da Joca Amsterdam od momenta kada je izručen iz Holandije nije koristio mobilni telefon, da ne poseduje vozačku dozvolu, da je bio pod nadzorom policije i sigurnosnih struktura, kako je onda moguće da u takvom okruženju organizuje jedan takav težak zločin, a da ne bude istovremeno sprečen?

U takvim okolnostima, ako je sve to tačno, on bi sigurno imao saučesnike u policiji odnosno BIA (Bezbednosno-informativna agencija).

          

                                                                       Nastaviće se

 

 

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane