Teror

Sledi novi talas proterivanja (ne)zaštićenih stanara u Beogradu

 

Bumbari se šire

 

Umesto da se potrudi da reši stambeni problem skoro milion onih koji "po evropskim standardima" nemaju krov nad glavom, srpska pljačkaška vlast planira da na ulice istera više desetina hiljada ljudi. Njihove stanove, planirano je tako, osobama bliskim režimu, koje su, pozbato je, uvek gladne i pokretnih i nepokretnih dobara. Kako teče eksploatacija tuđe imovine, već je na delu pokazao kandidat za novog rektora Beogradskog univerziteta, Vladimir Bumbaširević

 

Mersiha Hadžić

 

Prema rezultatima poslednjeg popisa stanovništva, u Srbiji živi 7.120.666 stanovnika. Od toga, skoro milion njih, nema regulisano stambeno pitanje, odnosno tretiraju se faktički kao beskućnici. U beskućnike ne spadaju samo oni koji žive na ulici, već i svi koji borave u prihvatilištima i kolektivnim centrima, kao i oni koji stanuju u nelegalnim i nehigijenskim naseljima i u neadekvatnim uslovima. Sedam odsto stanovnika Srbije živi ispod linije apsolutnog siromaštva, pa tako nemaju sredstava ni da se prehrane, a kamoli da sebi obezbede krov nad glavom.

Velikom riziku povećanja broja beskućnika doprinosi i to što još 18 odsto građana živi na samoj liniji apsolutnog siromaštva. Ukupno, dakle, svaki četvrti stanovnik Srbije ili uopšte nema šta da jede ili jedva krpi kraj sa krajem i više gladuje nego što je sit. To je oko 1,8 miliona stanovnika i svi su oni ili već danas beskućnici ili će to postati u najskorije vreme. Ovoj armiji nesrećnika koji nemaju svoj krov nad glavom uskoro će se pridružiti još oko 10.000 osoba koje danas ne samo da imaju gde da stanuju, već su i u mogućnosti da to stanovanje plaćaju. Njihova je nesreća što su se našli na putu pljačke željne vlasti u Srbiji. Oko polovine pomenutih osoba živi u "zadužbinama koje su obnovile rad", dok su ostali u privatnim stanovima kao zaštićeni sustanari i podstanari. Upravo na stanove onih prvih država je bacila oko...

Zadužbine su mahom raskošne građevine koje su predratni bogataši podizali u centrima srpskih gradova i namenili kao pomoć učenicima, studentima, obolelima ili u slične humanitarne svrhe. Posle rata su one nacionalizovane, kao i sve ostale privatne zgrade i dodate fondu državnih, kasnije društvenih stanova. Više od četiri decenije ljudi su useljavani u te stanove po istim kriterijumima kao i u druge.

Onda dolaze devedesete i dozvola otkupa stanova iz koje su izuzete nekretnine koje su pripadale "zadužbinama koje su obnovile rad". Već sama ova definicija je više nego sporna, ali je odradila posao. Uoči samih izbora pokrenuta je inicijativa za izmenu Zakona o stanovanju i to, očigledno, samo kao jeftin predizborni trik Demokratske stranke ne bi li se privukao još neki birač.

   U pomenutom predlogu postoji jedino jasno pravo zadužbina da najkasnije do 31. decembra 2016. uđu u posed svih stanova koje danas još uvek koriste zaštićeni podstanari. Država, odnosno lokalna samouprava, sa svoje strane ima obavezu da do tog dana ili obezbedi adekvatne stanove na svojoj teritoriji ili da zaštićene stanare finansijski obešteti. Da li je realno očekivati da će u tako kratkom roku lokalne samouprave moći da izgrade više od 2.500 stanova samo za ove potrebe, odnosno da u ionako praznim budžetima pronađu milione evra za obeštećenje iseljenih lica?

   U suštini, država se ni na šta ne obavezuje, jer ako i ne ispuni svoj deo zakonske obaveze, stanari će morati da izađu, a onda neka tuže državu. Pa ko u grupnom smeštaju doživi završetak maratonske parnice.

   Istovremeno, lokalna samouprava (koja je dužna da omogući iseljenje) po članu 188. Ustava Srbije je definisana kao: "opštine, gradovi i grad Beograd". Po ovome je moguće da neko ko živi u Knez Mihailovoj ulici, u najstrožem centru Beograda, dobije stan u nekoj od prigradskih opština, koji je bar pet puta jeftiniji od onoga iz koga se iseljava.

   A šta će da se desi sa ispražnjenim stanovima na najskupljim lokacijama? Jedno od izglednih rešenja je isto ono što Medicinski fakultet u Beogradu radi sa svojom zadužbinom kod Tašmajdana u Beogradu. U ovoj predratnoj zgradi, odlukom dekana Vladimira Bumbaširevića, stanovi se izdaju i to po ceni od 150 do 250 evra. Oni jeftiniji su bez daljinskog grejanja koje poseduju oni skuplji. Zapanjujuće je to da su daljinsko grejanje o svom trošku ugradili sami stanari i da fakultet sada eksploatiše ono za šta ni dinara nije dao! Pored toga, sama zgrada je zaveštana za smeštaj obolelih lica, a ne za rentiranje. No, to već više nikoga ne interesuje.

   Ako ovakav sakati predlog zakona uopšte i prođe skupštinsku proceduru, sigurno je jedino to da će desetak hiljada građana Srbije u roku od četiri godine morati na ulicu, a zatim će "zadužbine koje su obnovile rad" i koje su locirane na najskupljim mestima u Beogradu i ostalim gradovima, po Bumbaširevićevom modelu da se sa zadužbinama radi ono što je korisno, na dalju eksploataciji biti ustupljene nekome bliskom vlastima. Radi se, ipak, o stotinama hiljada kvadratnih metara u najelitnijim delovima gradova, najviše u Beogradu.