Natrag

Druga strana

Druga strana

Saveznici i srpska mirnodopska drama

 

Moli se Bogu i drž' se Rusije

 

Mada je Srbija u svojoj dugoj i kompleksnoj istoriji uvek bila jedna od onih evropskih država koje su se mogle pohvaliti diplomatskim umećem, najnovija generacija nedoraslih ali osionih državnih službenika, predvođena bivšim predsednikom Borisom Tadićem, rasterala je i poslednjeg saveznika i prijatelja kojeg je Srbija imala u svetu. Hoće li novi predsednik, sa novim ljudima, pronaći načina da spašava što se spasti može, da sačuva najvažniji srpski oslonac, veliku Rusiju, i da preko nje i uz pomoć nje, uspostavi jednu novu državnu politiku, koja bi stvorila nova i osnažila stara, zaboravljena savezništva? Hoće li, konačno, najnovija ponuda Rusije o kojoj ovih dana govori ambasador Aleksandar Konuzin, konačno biti pravilno shvaćena: uprkos svemu, Srbija ima najvećeg i najmoćnijeg saveznika, od kojeg je dosadašnja vlast okretala leđa

 

N. Vlahović

 

Današnja Srbija skoro da nema ništa zajedničkog sa onom Srbijom koju su krajem XIX i početkom XX veka, iz pepela nanovo dizali najslavniji njeni sinovi. Bila su velika, herojska vremena, u kome su i vojnik i seljak, i radnik i intelektualac, bili na istom zadatku-da svoju domovinu zaštite, unaprede i učine poštovanom čak i od svojih proverenih neprijatelja.

Takva Srbija, ona koja je poštovala sebe samu, i takvi Srbi koji su svoju hrabrost i dostojanstvo pokazivali i kad je sve izgledalo izgubljeno, imali su i prijatelja i saveznika na sve četiri strane sveta. Zemlju pobednicu u Prvom svetskom ratu, svako je želeo za prijatelja. Cena je bila prevelika, ali je poštovanje srpske žrtve bilo neopisivo. Na žalost, taj kapital je relativno brzo bio potrošen, pa su bivši srpski neprijatelji, preko noći sebi stavljali na glavu pobedničke lovorike.

Srbija je, takođe, tokom jugoslovenskog "suživota", davala svoje najbolje diplomate koji su širom sveta stvarali moćna savezništva, što je i omogućilo neverovatnih pola veka mira na ovom delu Balkana...

Današnja Srbija, "sistematski uništavana od idiota", izložena najvulgarnijem stranačkom teroru, lišena bilo kakve ozbiljne politike u bilo čemu, počev od kulture i diplomatije, svedena samo na ogorčenu bitku za "ministarstva sile", prezrena je u svetu od svakoga!

Decenija vladavine bivšeg predsednika Tadića ostavila je nesagledive posledice na mogućnost stvaranja novih saveznika. Politika upornog, nasilnog ubeđivanja "u evropske perspektive", pala je u vodu. Ni Evropska unija više nije sigurna, nego je sve sigurniji njen raspad. Za početak raspad monetarne unije (što je i kraj svake unije!).

Srbija i njena elita imaju zadatak da shvate izgled nove političke mape sveta, da pronađu svoje mesto na njoj i prihvate nove ekonomske izazove u veku koji je počeo.

Bolji život ovog naroda više ne treba tražiti tamo gde ga nema. Položaj Srbije na Balkanu je takav da ta kuća, kako je već hiljadu puta u žargonu rečeno mora imati "dvoje vrata". Jedna otvorena ka Istoku, druga ka Zapadu.

Ali, ko danas može da ostvari taj ideal? Srbija sama ne može. Niti njene stranačke armije koje uglavnom zanima gola vlast i pripadajuće privilegije.

Bude li dovoljno mudar u sprovođenju najavljenih promena, novi predsednik Tomislav Nikolić mogao bi da jednom, sasvim jednostavnom akcijom usmeri ceo ovaj nasukani brod u pravom smeru: Rusija je interkontinentalna sila, na ogromnom prostoru od Baltika do Pacifika. Mogućnost da Srbija u Rusiji proda sve što proizvede, nesagledive su. Ali, njih niko ne koristi osim grupice ovdašnjih voćara koji ne mogu da nahrane ni stoti deo Podmoskovlja...

Može li Srbija svoje političke, ekonomske i, uopšte, strateške saveznike, pronaći i u drugim zemljama nekadašnjeg Sovjetskog Saveza? Može, naravno, ali do sada nije imala sluha za to!

Nekako je pobednicima 5 oktobra 2000. bilo lakše da prime novčanu pomoć od svojih zapadnih menadžera, koji nikada, nijedan dolar i nijedan evro nisu dali a da ga kasnije debelo nisu naplatili, i to sa kamatom. Počelo je sitnim bakšišom, tako što su vođe ondašnjeg DOS-a bile čašćavane "u kešu" još u vreme dok su bili u "političko-obaveštajnom embrionu". A, kad je usledio pad Miloševićeve vladavine i uspostavljanje vladavine rezidenata zapadnih obaveštajnih službi i njihovih interesnih jedinica na Balkanu, počele su da stižu ogromne donacije i krediti. Sve je to ova ugojena i bahata bratija opljačkala, upropastila ili potrošila u svrhe svoje vladavine. Danas je došlo vreme za naplatu potraživanja...Račun je već ispostavljen a platiće ga Tadić i njegovi umetnici masovnih obmana...

Takva Evropska unija podržana od osvetoljubivih američkih vlasti, nije i neće biti saveznik Srbije za jedno duže vreme. To treba već danas da je jasno svakome ko bi da vlada ovom zemljom.

Nema nikakvih razloga da novi predsednik Srbije, bez puno razmišljanja, ne upotrebi onaj čuveni savet koji je Njegošu dao njegov stric, kada je na pitanje: "...Striko, kako ću ja da vladam Crnom Gorom?", odgovorio lakonski: "...Lako, moli se Bogu i drž se Rusije!".

Nekako u isto vreme je i čuveni nemački kancelar Bizmark, na pitanje šta je dobra politika, odgovorio: "...Dobra politika Nemačke znači imati dobar ugovor sa Rusijom!".

Mudrome dovoljno.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane