Natrag

Do koske

Do koske

 

Aveti protiv zdrave pameti

 

Navika sadašnjih vođa Demokratske stranke da periodične upotrebe pokojnog Zorana Đinđića, kad god počine novu štetu ili izgube tlo pod nogama, ozbiljno upozorava na njihove opasne, diktatorske ambicije, ali i na spremnost da potpunom kontrolom kulture i medija vrše stalno mentalno nasilje u monstruoznom postupku preobraćanja Srba. U tu svrhu, platili su i jednu ogavnu pozorišnu predstavu, napisanu po meri njihove duhovne bede...

 

Nikola Vlahović

 

 

 Besramna, skandalozna, primitivna, pokvarena i pamfletska pozorišna predstava pod imenom Zoran Đinđić, premijerno izvedena 8. maja 2012. godine, na otvaranju takozvanih Mucijevih dana (u sećanje na pokojnog Ljubomira Mucija Draškića) u Ateljeu 212, a u režiji malo poznatog, ali provereno netalentovanog hrvatskog pozorišnog režisera Olivera Frljića, nanovo je pokazala da je vampir komunofašizma još žedan krvi.

 Ova pogana, antiumetnička predstava, plaćena iz budžeta demokratskih Gebelsa, počinje scenom pranja ruku u buretu punom krvi na kome piše Novija srpska istorija. Od tog momenta, pa sve do poslednje scene koja treba da prikaže paljenja džamije (na sceni glumci vade maketu džamije iz makete hrama Svetog Save, spaljuju je, a onda povraćaju po srpskoj zastavi), traje jedna erupcija nezamislive mržnje, koja nema nikakve veze ni sa pozorištem ni sa umetnošću, a još manje sa "podizanjem demokratske svesti", čime je ovo užasno smeće pravdano u medijima koje plaćaju (anti)srpski vlastodršci.

Nanovo je izvučen kliše o Srbima i Srbiji, nanovo je stavljen znak jednakosti između svega što je nacionalno i svega što je zločinačko. Nacija, Srbija, jednako zločin! Pravoslavlje, jednako zločin! Tako je ovom "neselektivnom paljbom" krenula još jedna epizoda ruženja već naruženog naroda, koga su zlotvori iznutra, i oni raniji i ovi današnji, nagrdili više nego brojni okupatori u prošlosti...

Predstava je pažljivo pripremana. Glumcima je unapred je rečeno da "na vreme" odustanu ukoliko osete da ne mogu da odigraju ovo užasno bljuvanje na Srbiju i sve što je srpsko. Netaletnovani hrvatski režiser Frljić, "frljajući" svoje filozofsko tumačenje predstave, okliznuo se na Frojdovu "teoriju omaške", pa je u sred Večernjih novosti izjavio da bi voleo da su ljudi sa predstave izašli besni. No, desilo se nešto gore. Izašli su zgađeni.

Ko je naručio predstavu i ko je platio, postaje jasno kad krene scena isleđivanja Vojislava Koštunice, dok vladika Amfilohije Radović "naoružan Kalašnjikovim" drži govor na odru Zorana Đinđića. Gledalac sa bilo kog mesta može da vidi i primerak "Ustava" na kome piše: "Ruke su nam krvave ali nam je savest čista!".

Eto perverzije: u publici je, "u prvim borbenim redovima", sedeo i Čedomir Jovanović, čovek koji se deset godina pre ove predstave "proslavio" izjavom: "...Ruke su mi prljave ali mi je savest čista!".

 U međuvremenu  su ideolozi masovnog srpskog pokajanja došli i do neumetničke verzije onoga što je Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji nazvao nužnom "denacifikacijom Srba". Da je u Parizu ovakvu predstavu režirao Alžirac, i da je pozvao na denacifikaciju Francuza zbog ratova koje su vodili u svojim kolonijama, razapela bi ga javnost, kako ona umetnička tako i ona politička. U ozbiljnim državama postoji jasna granica između umetničkog stvaralaštva i primitivne propagande koja završava na đubrištu i u zaboravu.

Konačno, treba reći da je ova odvratna zloupotreba mrtvog Zorana Đinđića, koja je smišljena u sred predizborne kampanje, savršeno jasno progovorila o današnjim vođama Demokratske stranke kojima, očito, ništa nije sveto, pa čak ni onaj koga su već beatifikovali spremajući ga za sveca.

Grupa samozvanih kardinala demokratije, već duže vremena sprovodi program ozbiljnog neoboljševizma, koji podrazumeva da je njihov politički neistomišljenik isto što i njihov arhineprijatelj protiv koga će biti upotrebljena sva sredstva.

Mržnja koja se nakotila u glavama današnjih vođa Demokratske stranke, vidljiva je na svakom koraku, ponajviše u medijima, gde se razni plaćenici jednoumlja iščuđavaju "kako je to moguće da Tadić gubi predsedničke izbore?", ne shvatajući do koje mere su se zgadili narodu, i kako je glasanje za njegovog protivkandidata bilo istovremeno i svojevrsni protest protiv njihove dosadašnje politike.

Ali, jedno su razumeli-da moraju (opet) Đinđića iz groba da izvuku, ovaj put na pozorišnu scenu, jer su sve druge argumente potrošili. Da moraju da stave na optuženičku klupu Vojislava Koštunicu, jer međusobno ne smeju da se hapse. Da moraju vladiki Amfilohiju da stave oružje u ruke, jer im onaj drugi vladika, koji se stvarno slikao sa mitraljezom, odlično služio i još im služi! Konačno, da moraju da pozovu hrvatskog režisera da im sve to spakuje u jednu predstavu, jer su sve svoje predstave već odigrali...

Jedan jedini intelektualac u vaskolikoj Srbiji koji je odmah i žestoko reagovao na sramno bljuvanje po Srbiji, sociolog dr. Milan Brdar, govori o "istoriji bolesti", pa kaže da su Srbi u našim filmovima decenijama prikazivani kao poludivljaci sa Balkana koji ne znaju da drže nož i viljušku, tako da se na te stereotipe samo nadovezuje Srbin-divljak s kamom za klanje.

 Mediokritetska akademska zajednica, nesposobna da uradi bilo šta ozbiljno u ime nacionalne odgovornosti (izuzev duvanja u pištaljke), koja otvoreno podržava takozvanu demokratsku (antipatriotsku) vlast, koja sa svoje strane komplementarno deluje sa hrvatskom stranom "u bratskom zagrljaju"...

Sve to obezbeđuje povoljan kontekst za sistematsko protivsrpsko delovanje usmereno na preinačenje istorije, razaranje srpske tradicije i nacionalnog identiteta, i to svim pa i tobože umetničkim sredstvima, računajući na zaštitu "prava na umetničke slobode" i kukavičluk (i nesposobnost) vlasti da bilo čemu kaže: "Dosta!"

Cilj ovakve predstave i nije biio da se otvaraju bilo kakva ozbiljna pitanja, nego da se obezbedi "umetničko" pokriće otrcanim floskulama politikantske antisrpske intelektualne onanije, koja sve više postaje suva ikebana u vazi koja bi bila zaboravljena da nije toliko ponavljana. Time se, naravno, neprekidno zatrpavaju upravo ozbiljna pitanja i zamenjuju kvaziodgovorima dementno-političkog nivoa. Pa ko podlegne.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane