Natrag

EKSKLUZIVNO

EKSKLUZIVNO

Tabloid istražuje

Kako su bivši predsednik Srbije i bivši ministar spoljnih poslova, korumpirani od Vlade SAD-a

 

Izdaja i bruka Borisa i Vuka

 

Mada predstavnici NATO pakta to nikada nisu jasno izgovorili, očigledan je interes ove glomazne i umiruće vojne alijanse da među svoje plaćenike uvrsti i Srbiju, poslednju državu u jugoistočnoj Evropi koja se beznadežno trudi da ostane vojno neutralna. Da bi to bilo postignuto, američka administracija je uložila više stotina hiljada dolara, zvanično da bi lobirala za samu sebe, a u suštini, da bi, u to vreme, podmitila visoke funkcionere Demokratske stranke u Srbiji, kako bi oni što duže ostali na vlasti i sproveli "evroatlansku" politiku u delo. Za verovati je da je NATO imao i planove za eventualnu vojnu intervenciju u Srbiji, "na neuralgičnim tačkama", u slučaju da na izborima pobedi nacionalistička opcija, koja nije po volji  administracije u Vašingtonu. Zato su u dužem vremenskom periodu podmićivani najviši državni funkcioneri u Srbiji, a pre svih, Boris Tadić i Vuk Jeremić. Novac je uplaćivan na inostrane račune Tadića i Jeremića, a  kako potvrđuju i dokumenti američkog Ministarstva pravde do kojih je došla redakcija Tabloida. Koliko stvarno Tadić i Jeremić imaju novca na ino računima, Tabloid će istraživati i u narednim brojevima

 

Milan Glamočanin

Milan Malenović

 

 

   U Sjedinjenim Američkim Državama je rad lobističkih agencija institucionalizovan i strogo kontrolisan. One su dužne da svakih šest meseci podnose obiman izveštaj o svom radu Ministarstvu pravde i to Odeljenju za kriminal, budući da se davanje novca članovima Kongresa ili vlade SAD smatra krivičnim delom. Iz tog razloga pomenute agencije finansijski ne pomažu američke političare, već svoj uticaj ostvaruju na drugi način.

   U slučaju da iz šestomesečnog izveštaja proizađe sumnja da je agencija ipak dala novac ili neko drugo materijalno dobro nekom političaru, pokreće se obimna istraga na kraju koje, ako se sumnje dokažu, agenciji biva oduzeta dozvola za rad, podmićeni političar podnosi ostavku, a akteri lako mogu da završe i na robiji.

   I u Srbiji se smatra krivičnim delom davanje novca za neku uslugu političara, narodski nazvano podmićivanje.

 

Potomak iz Merilenda radi za Vuka

 

   Lobistička agencija Rabin, Sheves, Lipkin-Shahak & Birger Inc. (RSLB) nalazila se u Vašingtonu na adresi Constitutional Ave. broj 101 u apartmanu 800. Osnovali su je 15. oktobra 2002 Gill Birger i Yuval Rabin, a Amnon Lipkin-Shahak joj je pristupio 19. novembra 2002, dok Shimon Sheves stiže 11. juna 2003. godine.

   U periodu od 21. maja 2004. do zaključno sa 30. aprilom 2006. RSLB je, između ostalih, kao "klijenta" imao i ministra spoljnih poslova Srbije Vuka Jeremića.

Upravo taj deo dokumentacije koja se odnosi na redovne izveštaje agencije američkom Ministarstvu pravde, nedvosmisleno ukazuje na korumpiranost najviših političara Srbije u dužem vremenskom periodu. 

   Prvo što upada u oči jeste činjenica da se kao klijent navodi fizičko lice, odnosno lično Vuk Jeremić. U istom periodu, RSLB je zastupao i vladu Obale Slonovače , kao i Ministarstvo finansija Bugarske, koji se tako i označavaju kao klijenti, bez navođenja imena fizičkih lica koja u njihovo ime kontaktiraju agenciju ili američke političare.

 Jedini izuzetak bio je upravo Jeremić, pa se postavlja pitanje, da li je on to privatno angažovao RSLB, posebno uzimajući u obzir da se uz njegovo ime ne navodi i funkcija u kojoj nastupa.

   U pomenutom periodu, Vuk Jeremić je bio savetnik ministra odbrane Državne zajednice Srbije i Crne Gore - Borisa Tadića, a zatim savetnik za spoljnu politiku predsednika Srbije, takođe Borisa Tadića.

   Na ovom mestu treba podsetiti na neke delove iz biografije Vuka Jeremića koji je rođen u Beogradu 3. jul 1975. godine. Naime, on je  nakon završetka školovanja u Prvoj beogradskoj gimnaziji, diplomirao teorijsku i eksperimentalnu fiziku 1998. godine na Kembridžu, a zatim magistrirao državnu administraciju i međunarodni razvoj 2003. godine na Harvardu u Sjedinjenim Američkim Državama, a sve to prema njegovoj zvaničnoj biografiji, koju je teško potvrditi, barem kada je reč o završetku magistarskih studija. Ovaj poslednji stepen njegovog "akademskog uzdizanja", predstavlja podatak od izuzetnog značaja za razumevanje njegove povezanosti sa američkom agencijom za lobiranje. Naime, na Harvardu se ta "tehnologija obrade" najbolje uči.

   Uobičajeno je da honorare lobističke agencije plaćaju klijenti koji su je angažovali. Tako, na primer, iz izveštaja RSLB za period novembar 2004. - april 2005, vidi se da je 14. aprila 2005. godine, Republika Bugarska za usluge agenciji uplatila 33.780 dolara, a da je Obala Slonovače izvršila dve uplate: prvu 14. novembra 2004. u visini od 130.000 dolara, a sledeću 5. aprila 2005. u visini od 194.000 dolara. Zauzvrat su predstavnici ove dve države imali više susreta sa kongresmenima i članovima američke administracije.

   U istom periodu i Vuk Jeremić je boravio u Vašingtonu i to u novembru 2004. godine (od 15. do 17. kada se sreo i sa Džozefom Bajdenom, prim. aut.), od 19. do 21. januara 2005. (više susreta sa kongresmenima ili članovima njihovih timova), od 14. do 17. marta 2005. i konačno od 25. do 27. aprila 2005. godine... Za razliku od Bugarske i Obale Slonovače, troškove zastupanja Vuka Jeremića nije preuzeo on sam, niti neka zvanična institucija Srbije, već Serbian Atlantic Initiative Association (Srpska asocijacija atlanskih inicijativa - SAIA), nevladina organizacija registrovana u malom mestu Potomak, u američkoj saveznoj državi Merilend.

 

Srpski ministar u milosti uslužnih delatnosti

 

   O ovoj organizaciji se izuzetno malo zna. Prema dostupnim informacijama osnovana je 2004. godine, a poslednja njena aktivnost zabeležena je u 2007. godini. Očigledno da posle toga nije više bilo potrebe za njenim radom, budući da su njeni štićenici i plaćenici, Boris Tadić  i Vuk Jeremić već 2008. godine postali vodeći ljudi u Srbiji. Boris je postao predsednik Srbije, po drugi put, a Vuk Jermić ministar spoljnih poslova Srbije.

   Kao predsednik SAIA navodi se Jeffrey Ross Williams, američki državljanin. Zanimljivo je da internet registar Manta SAIA-u svrstava u privatna preduzeća i navodi da ima dvoje zaposlenih i godišnji prihod od 78.000 dolara. U zvaničnoj registraciji SAIA kod američkih vlasti kao njeni ciljevi navode se: međunarodni poslovi, nacionalna bezbednost i promocija međunarodnog razumevanja (šifre delatnosti Q i Q20). U registru Manta tvrdi se, međutim, da SAIA vrši uslužnu delatnost ?!

   U svakom slučaju, iz iskustva sa ostalim udruženjima koja u svom imenu nose oznaku "atlantska inicijativa" vrlo dobro znamo šta je posao tih organizacija. Tako se i bosanska Atlantska inicijativa, osnovana 2009. godine, poziva na vezu sa SAIA i otvoreno zalaže za pristupanje Bosne i Hercegovine NATO paktu.

Poznato je i da američka administracija rado koristi usluge "nevladinih organizacija" kada želi da finansira svoje plaćenike u inostranstvu. U slučaju Borisa Tadića i Vuka Jeremića korišćen je čitav lanac udruženja i privatnih preduzeća kako bi se zameo trag novcu.

   Tako po pomenutom izveštaju od 30. aprila 2005. SAIA vrši dve uplate RSLB-u: prvu 11. marta 2004. u visini od 70.000 dolara i drugu 16. maja iste godine u visini od 73.000 dolara.

   Na strani rashoda, RSLB u istom izveštaju navodi sledeće isplate: 9. novembra 2004. 11.312,95 dolara, kao i 1. aprila 2005. još 1.676,37 dolara. Obe transakcije su u korist Vuka Jeremića, a kao svrha se navode "troškovi puta i boravka". U tom periodu je Vuk Jeremić uveliko savetnik za spoljne poslove predsednika Srbije Borisa Tadića, pa kao visoki državni funkcioner ne sme da prima poklone ove vrste. Postavlja se i pitanje zašto bi jedna američka lobistička agencija nekom stranom političaru plaćala putne troškove, posebno jer isto RSLB nije činio u slučaju Bugarske i Obale Slonovače čiji su predstavnici takođe boravili u Vašingtonu u istom polugodištu kada i Vuk Jeremić?

   Osim toga, na strani rashoda u ovom izveštaju RSLB-a pominju se i sledeće dve isplate: 13. marta 2005. Medison hotel je dobio 1.507,82 dolara, a istom hotelu je 24. aprila 2005. prebačeno još 3.237,33 dolara. Dan posle svake od ovih uplata u Vašington stiže Vuk Jeremić, tako da nije jasno zašto su mu putni i boravišni troškovi plaćani na ruke, odnosno privatni račun, ako su istovremeno izmireni direktnom uplatom na račun hotela. Osim toga, Vuk Jeremić kao visoki funkcioner Republike Srbije ima pravo da troškove puta i boravka u inostranstvu naplati iz srpskog budžeta, ako službeno putuje. Ili on u Vašington nije službeno putovao, ili je nešto drugo bilo u pitanju...

 

Bili su spremni da traže i vojnu intervenciju

 

   Još je interesantniji izveštaj RSLB od 31. oktobra 2005. godine dostavljen američkom Ministarstvu pravde. Po njemu je SAIA ukupno platila 151.000 dolara i to putem dve uplate od 26. jula 2005. (jednom 40.000, a drugi put 35.000 dolara),  a zatim 21. septembra 2005. godine stižu još dve uplate od po 38.000 dolara. Vuk Jeremić je u Vašingtonu posredstvom lobističke agencije boravio samo tri dana i to 20, 21. i 22 juna 2005. godine.

   Na strani troškova, RSLB za isti šestomesečni period navodi čak četiri isplate Vuku Jeremiću za "naknadu putnih i boravišnih troškova". Prva je usledila 24. maja 2005. u visini od 5.664,49 dolara i najverovatnije je avansno pokrivanje troškova njegovog boravka u Vašingtonu mesec dana kasnije. Posle toga, uprkos činjenici da gospodin Jeremić u tom izveštajnom polugodištu nije više dolazio u SAD, ali, RSLB mu i dalje uplaćuje novac kao "naknadu putnih i boravišnih troškova", i to: 9. jula 5, 500 dolara, 1. avgusta 5.000 dolara i, konačno, 26. septembra čak 8.000 dolara.

   Kakvi su to "putni i boravišni troškovi" ako "klijent" nije ni putovao?

   Odgovor se, najverovatnije, nalazi u redovnom polugodišnjem izveštaju RSLB za period do 30. aprila 2005. godine, koji je u američko Ministarstvo pravde stigao 1. avgusta 2005. godine, u 10 časova i 39 minuta pre podne. Za razliku od drugih izveštaja iste vrste koji su dostavljeni redakciji Tabloida, ovaj ima još jednu dodatnu stranicu - formular OMB No. 1105.0004.

   U tački 5. ovog dokumenta navodi se kako je novac po računima 1/12-24/05, 3/13-21/05, 3/31-4/03/05 i 4/21-24/05 Vuku Jeremiću uplaćen na račune u Engleskoj i Sjedinjenim Američkim Državama, a Borisu Tadiću po računu 3/31-4/03/05 na račun u Engleskoj.

   Ni u jednom jedinom polugodišnjem izveštaju RSLB ne navodi da je Boris Tadić boravio u Vašingtonu u organizaciji ove lobističke agencije, niti da se sreo sa nekim od američkih zvaničnika. Zbog čega mu se, onda, plaćaju "putni i boravišni troškovi"? Posebno bi bilo značajno saznati po kom pravnom osnovu jedan ministar odbrane ili predsednik Srbije na putovanja u inostranstvo ide o trošku stranog preduzeća?!

   Već je iz ovoga jasno da je RSLB poslužio samo da bi se oprao novac koji je uplaćivao SAIA, zato jer se smatralo kako lepše zvuči da predsednik i njegov savetnik u inostranstvo odlaze na poziv jedne lobističke agencije, umesto da se prizna kako novac dobijaju od udruženja koje kontroliše američka vlada i koje deluje u interesu NATO pakta.

Zaključak je dodatno potvrđen autentičnim prepiskama između SAIA i RSLB, koje je izvor ove skandalozne afere delimično stavio na uvid redakciji Tabloida...

   Shodno objašnjenju koje je uz svaki izveštaj Ministarstvu pravde SAD dostavljao RSLB, njegov cilj je bio „da se pojačaju bilateralni i regionalni odnosi SAD i Državne zajednice Srbije i Crne Gore, poveća podrška pro-demokratskim kandidatima na lokalnim i nacionalnim izborima u Srbiji, odbaci rezolucija legislative SAD o nezavisnosti Kosova, formiranje srpskog kokusa u Predstavničkom domu američkog Kongresa i podržavanje američkih investicija u Srbiji". Jedan od načina ispunjenja ciljeva bila je elektronska pošta koju će RSLB da dostavlja odabranim članovima američkog Kongresa, kao i drugim značajnim ličnostima iz administracije i privatnog sektora.

   U suštini, sve se svodilo na to da je RSLB samo prosleđivao elektronsku poštu koju je dobijao od SAIA, a koja je sadržala izbor vesti o Srbiji emitovanih na engleskom jeziku  od strane državne agencije Tanjug, sa velikim dodatkom najprizemnije propagande u korist Borisa Tadića. U velikom broju ovakvih „izveštaja", oponenti Demokratske stranke na političkoj sceni Srbije nazivaju se nacionalistima ili čak i fašistima, dok se do razmera stvaranja kulta ličnosti veličaju dela Borisa Tadića.

   Istovremeno, o problemima koje Srbi imaju na teritoriji samoproklamovane republike Kosovo, gotovo da se nije ni pisalo, a kada se to i činilo bilo je to u blagoj formi uz obavezno prenošenje citata Borisa Tadića. SAIA, kao što smo videli, spada u red organizacija koje se zalažu za pristupanje Srbije NATO paktu, tako da bi bilo neprilično da kritikuje dešavanja u južnoj srpskoj pokrajini koju je okupirala ova vojna organizacija. Za tako nešto američka vlada ne bi imala ni razumevanja ni potrebnih finansijskih sredstava.

 

Krunski dokaz na adresi u Krunskoj

 

   Konačni uvid u pravu suštinu odnosa Vuka Jeremića, a preko njega i samog Borisa Tadića, sa američkom lobističkom agencijom stiče se uvidom u Izveštaj o pristupanju koji je SAIA sa potpisom svog direktora Birgera dostavila američkom Ministarstvu pravde 27. maja 2004. u 15 časova i 19 minuta.

   Adresa Vuka Jeremića, kao klijenta, navedena u tački 4 odeljka A pomenutog dokumenta, glasi: Krunska 69, Beograd, Srbija! Na pomenutoj adresi je, međutim, sedište Demokratske stranke, tako da je već iz ovoga jasno da je RSLB angažovan ne da bi branio interese Srbije, kao države, već jedne od političkih stranaka u njoj.

   Isto proizilazi iz tačke 8, gde stoji kako je klijent (Vuk Jeremić) „savetnik predsednika Demokratske stranke u Državnoj zajednici Srbije i Crne Gore", te da ga stranka „finansira, kontroliše i njime upravlja".

   U tački 8. odeljka B pomenutog dokumenta navodi se da je cilj rada RSLB-a da „obaveštava javne ličnosti i vođe partija u SAD o statusu proameričkih kandidata u Srbiji".

   Konačno, u tački 9 odeljka B dokumenta stoji da će RSLB da „obezbedi podršku američkih političara održavanju Demokratske stranke, te odobrenje proameričkih kandidata na srpskim izborima i energično uzajamno bezbednosno, vojno i političko zalaganje da se spreči oživljavanje nacionalističkih snaga u srpskoj vladi". Posebno zabrinjava izraz „energično vojno zalaganje", koji ukazuje da su u maju 2004. godine, Boris Tadić i njegovi saradnici u vrhu Demokratske stranke, planirali da u slučaju potrebe zatraže i stranu vojnu intervenciju kako se ne bi formirala vlast koja ne odgovara ni njima niti njihovim stranim mentorima.

Iz svega ovoga, nije teško izvući niz logičnih zaključaka. Pre svega onaj, da je Vuk Jeremić, tokom svojih, navodno postdiplomskih studija na skupom i prestižnom univerzitetu kakav je Harvard, bio unapred preuzet od strane američkih obaveštajnih službi koje obezebeđuju i sredstva za njegovo školovanje i boravak. Po povratku u Srbiju on stupa u službu kod svog nekadašnjeg profesora iz Prve beogradske gimnazije, Borisa Tadića, sa kojim zatim zajednički radi za račun i u korist Američke administracije i njenih interesa na Balkanu.

   „Vođen, finansiran i kontrolisan" od strane Demokratske stranke, Vuk Jeremić je maja meseca 2004. godine, sklopio dogovor sa vašingtonskom lobističkom agencijom, čiji rad treba da finansira udruženje SAIA iz obližnje savezne države Merilend, čiji je zadatak promovisanje transatlantskih integracija, odnosno dolazak Srbije pod okrilje NATO pakta. Kako u američkoj administraciji (kao i na političkoj sceni te zemlje) ne postoji protivljenje pristupanju Srbije NATO-u, očigledno je da je lobiranje bilo usmereno na srpske, a ne na američke političare.

   Ovo potvrđuju i transferi novca za pokrivanje navodnih putnih i boravišnih troškova, i to na inostrane račune Vuka Jeremića i Borisa Tadića. Zauzvrat, njih dvojica, već prepoznati  po tome da im je jedina ideologija novac, u Srbiji treba da stvore atmosferu koja bi omogućila konačno predavanje ove zemlje NATO alijansi.

Kako bi opravdao stotine hiljada dolara koje dobija od SAIA (i preusmerava ih Jeremiću i Tadiću), RSLB američkim zvaničnicima šalje izveštaje koji su delom preuzeti iz servisa Tanjuga, a delom predstavljaju promociju Borisa Tadića. O nekom stvarnom lobiranju u korist cele Srbije nije bilo ni pomena. Cilj ove "finansijske logistike", bio je mali, dvočlani klan političkih huligana, unajmljenih za potrebe administracije u Vašingtonu. 

 

 

 

Putni troškovi i "topli obrok"

 

   Sjedinjene Američke Države, kao i većina razvijenih zemalja, poznaju i krivično delo podmićivanje stranog zvaničnika, bilo da se radi o predstavniku privatne firme ili državnom funkcioneru. Ovo delo, međutim, obuhvata samo davanje finansijske ili slične materijalne dobiti, ne i primanje mita.

   Sa te strane Boris Tadić, Vuk Jeremić i njihovi saradnici koji su se takođe omrsili o američke fondove, ne moraju da brinu da će negde u inostranstvu biti uhapšeni po poternici iz SAD. A, da li će pravosuđe u Srbiji jednom smoći snage i hrabrosti da protiv pomenutih lica pokrene krivični postupak zbog primanja mita, to je otvoreno pitanje...

   Ovde, takođe, treba uzeti u obzir da je po dodatku izveštaja RSLB američkom Ministarstvu pravde za polugodišnji period zaključno sa 30. aprilom 2005. godine, potvrđeno da su Borisu Tadiću i Vuku Jeremiću isplaćene pare na njihove inostrane račune.

   U tom periodu Boris Tadić je već uveliko bio predsednik Srbije, dok je Vuk Jeremić bio njegov savetnik za spoljne poslove. Samim tim njih dvojica nisu smela da primaju nikakve donacije od stranih kompanija ili udruženja, bez obzira što se radi o navodnim nadoknadama za „putne i boravišne troškove".

 

 

 

 

Bu-džet set, i stalna američka plata

 

   SAIA je bio veoma darežljiv prema RSLB-u u periodu dok je još plaćao Tadićevu i Jeremićevu posvećenost uvođenju Srbije u NATO pakt.

   Po izveštaju Ministarstvu pravde SAD za polugodišnji period zaključno sa 31. oktobrom 2004. RSLB prijavljuje sledeće uplate:

   22. jun od vlade Obale Slonovače 65.000 dolara

   6. jul od iste države još 66.439,60 dolara

   11. avgust od Bugarske 40.000 dolara

   Nasuprot tome, za izvršenje dogovora sa Vukom Jeremićem, koji je postignut tek 21. maja 2004. godine, SAIA uplaćuje:

   14. maja 20.000 dolara

   20. maja 55.000 dolara

   7. jula 35.000 dolara

   24. avgusta 80.300 dolara

   Kao što se vidi, još pre sklapanja dogovora između gospodina Jeremića i lobista, SAIA vrši transfer ukupno 75.000 dolara. Za potrebe „lobiranja" u korist Borisa Tadića i DS-a, RSLB je u tom polugodištu zaradio više nego od svih ostalih klijenata zajedno.

   Već u julu RSLB na ime „putnih i boravišnih troškova" Vuku Jeremiću prebacuje 5.000 dolara. U prijavljenom polugodištu gospodin Jeremić je, međutim, više puta boravio u Vašingtonu kako bi obavio razgovore sa američkim zvaničnicima koje mu je ugovorio RSLB, tako da je jasno da je za ova putovanja koristio novac iz srpskog budžeta, budući da je nastupao kao savetnik predsednika Srbije, a ne kao privatno lice. Postavlja se pitanje zašto su mu onda u drugim prilikama od strane RSLB-a plaćani „putni i boravišni troškovi"?

   S obzirom da u svom Izveštaj o pristupanju, koji Birger u ime RSLB-a dostavlja Ministarstvu pravde Sjedinjenih Država 27. maja 2004. navodi kako je usmeni sporazum o zastupanju sa Vukom Jeremićem postignut 21. maja 2004, veoma je zanimljiv Izveštaj o radu koji isti taj Gill Birger dostavlja Ministarstvu pravde i to istog dana i u isto vreme kada i pomenuti Izveštaj o pristupanju: 27. maja 2004. u 15:19 časova.

   U svom redovnom polugodišnjem prikazu delatnosti i prihoda, RSLB navodi sledeće dolarske uplate dobijene od strane SAIA: 7. novembra 2003. stiže 36.000, 4. decembra još 39.300, 31. januara 2004. uplaćeno je 35.000, 1. aprila čak 50.000, a već 8. aprila sledećih 20.965.

   Simptomatično je da su sve sume, osim ove poslednje, okrugle! Pomenutih 965 dolara preko onih 20.000 po tački (a) na strani 6 izveštaja potrošeno je za „troškove puta, smeštaja i hrane" stranog klijenta koji je posetio SAD. Ova suma je u odnosu na one koje će kasnije biti isplaćivane u istu svrhu zato tako mala, jer u to vreme Vuk Jeremić još nije dolazio u Vašington.

   Bilo bi zanimljivo saznati razloge zbog kojih je SAIA pola godine pre sklapanja dogovora o lobiranju RSLB-u uplatila ukupno 181.265 dolara i to na ime Vuka Jeremića koji će zvanično da se kao klijent pojavi tek krajem maja 2004. godine.

   Inače, u to vreme su ovo bili jedini prihodi RSLB-a ostvareni od strane inostranih klijenata.

 

 

 

Kupovao Obamu, a dobio Hilari

 

Od kada je 2008. godine za predsednika SAD-a izabran Barak Husein Obama, prethodno pobedivši u stranačkoj nominaciji gospođu Hilari Klinton, za Borisa Tadića počinju teški dani. Naime, FBI-a je ''nanjušila'' da je tadašnji srpski predsednik sa 50 miliona dolara, keša, preko tadašnjeg sekretara Ambasade Srbije u Vašingtonu, a danas ambasadora, Vladimira Petrovića, i preko guvernera Ilinoisa Roda Blagojevića, čiji je sekretar bio i gospodin Petrović, pomogao izbornu kampanju Baraka Obame nelegalnim uplatama!

Gospođa Hilari i FBI-a proverili su sve račune koje u svetskim bankama ima gospodin Tadić, pa je utvrđeno da na svim njegovim "računima u opticaju", ima oko milijardu i osamsto miliona evra!

Kada je na konvenciju DS-a, uoči drugog kruga izbora za predsednika Srbije došao bivši ministar odbrane Francuske Alen Rišar, da Tadiću prenese pozdrave i podršku novog francuskog predsednika Fransoa Olanda, sumnjičava je postala i francuska policija, koja smatra da je Tadić odvojio više od dvadeset miliona evra za njegovu kampanju, a novac je išao preko sprskog ambasadora u Parizu Dušana T. Batakovića, koji je ovih dana izjavio da, ako bude opozvan sa mesta ambasadora, "sigurno neće nazad u smrdljivu Srbiju".

Očigledno je da je međunarodna zajednica zabrinuta sklonošću Borisa Tadića da opljačkanim novcem postavlja državnike po Evropi.

 

 

 

 

U slučaju Borisa Tadića i Vuka Jeremića korišćen je čitav lanac udruženja i privatnih preduzeća kako bi se zameo trag novcu.

 

 

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane