Natrag

Zabrane

Zabrane

Krivična estetika: progon reči i misli u doba diktature (2)

 

Svako je kriv, dok je živ

 

Obimnim istraživanjem srpskog književnika i publiciste Marinka Arsića Ivkova, objavljenim pod nazivom "Krivična estetika", detaljno je opisan mehanizam gušenja stvaralačkih sloboda u nekadašnjoj Jugoslaviji, a posebno u Srbiji, od kraja Drugog svetskog rata pa sve do današnjih dana. Uloga partijskih sudova i tužilaštava u službi političkog progona umetnika i umetničkih dela, slobode govora i slobode mišljenja, zabrane knjiga i kontrole štampe, temelj su ove, od javnosti prerano sakrivene knjige. Jer, ništa tako slikovito ne svedoči o kontinuitetu ovdašnjih diktatura, kao što svedoči rad poslušnog pravosuđa, kako onog jednopartijskog, o kome je ovde, na samom početku reč, tako i današnjeg, višestranačkog, zapravo, takođe jednoumnog, u službi vlastodržaca, o čemu "Krivična estetika" upravo i govori...

 

Marinko Arsić Ivkov

 

Član 15 pomenutog Zakona blizak je ozloglašenom članu 133. (odnosno 118) Krivičnog zakona, o kojem će uskoro biti reči. Primera radi, kratkometražni film Krsta Škanate Kafana Savezna komisija je zabranila na osnovu člana 15, tačka 3. Zakona o zaštiti domaćeg filma, ,Jer film daje izvitoperenu sliku naših Ijudi i načina zabavljanja u lokalima". (Tačka 3. sankcioniše filmove čija sadržina štetno utiče na vaspitanje omladine, i po njoj je, kad i Škanatin film, zabranjen i film Zadušnice Dragoslava Lazića.)

..Odredbe Zakona o krivičnim delima protiv naroda i države iz 1945. godine, izmenjene i dopunjene, ulaze u desetu glavu Krivičnog zakona iz 1951. godine. Bez bitnih izmena te su odredbe unete i u glavu XV KZ SFRJ od 1973. godine. Bez obzira na povremene izmene i dopune, korpus političkih krivičnih dela ostao je u biti isti i bio je u funkciji očuvanja suštine jednopartijske vlasti."137

Kažnjavanje neistomišljenika ipak je prošireno izmenom Krivičnog zakona 1959. godine. Članu 118, koji se bavio ,"neprijateljskom propagandom", dodano je ,"zlonamerno i neistinito prikazivanje društvenih i političkih prilika u državi". To je omogućavalo krivično gonjenje svakog kritičkog mišljenja, za šta je bio dovoljan i umišljaj. Obrazlažući te dopune Saveznoj skupštini, Svetislav Stefanović je rekao: ,,Takva delatnost opasna je za osnovne tekovine naše revolucije bez obzira na to pojavljuje li se u obliku pamfleta, različitih rezolucija, članaka ili naizgled naučnih dela; zato ćemo i ubuduće svaki napad na te tekovine suzbijati a nosioce takve delatnosti kažnjavati".

,"Čuvena" XV glava Krivičnog zakona SFRJ, proglašenog 1976. godine, koji je stupio na snagu 1. jula 1977. obuhvata, krivična dela protiv osnove socijalističkog samoupravnog društvenog uređenja i bezbednosti SFRJ", koja su "toliko rastegljiva da obuhvataju celokupan politički i javni život i izlažu ga krivičnom progonu (čak i razgovore u kući, privatne beleške u ličnoj fioci, razgovore u kafani u pijanom stanju)".

Najčešće pominjan u optužnicama i presudama vezanim za delikt mišljenja jeste (takođe čuveni!)član 133. Krivičnog zakona. Njime su kažnjavana dela neprijateljske propagande" i ,,zlonamernog i neistinitog prikazivanja društveno-političkih prilika u zemlji" (za ,,izvršioce" su predviđene kazne do deset godina zatvora!). On je, u stvari ,,držao pod kontrolom" umetničko i naučno stvaralaštvo, slobodu mišljenja i savesti, slobodu štampe i javne reči uopšte. Prilikom formulacije krivičnog dela iz člana 133. zakonodavac je izbacio element nasilja, čime je jasno stavljeno do znanja da je u pitanju kriminalizovanje političkog mišljenja i uverenja. Prema ovom članu naročito mnogo optuženih i osuđenih bilo je 1971-1972. godine i posle Titove smrti. U 1980. godini broj zatočenika savesti, kako političke zatvorenike nazivaju Amnesty International i druge slične organizacije, u odnosu na prethodnu godinu porastao je za 83 odsto. Te godine, za političke delikte optužena su u Jugoslaviji 523 lica, od čega čak 94% za tzv. verbalni delikt.

 

Lex Đilas

 

Za krivično delo ,,neprijateljske propagande", prema Uputstvu Vrhovnog suda SFRJ Su. 208/52, obaveznom za sve sudove, javnost uopšte nije bila potrebna: dovoljan je bio izvršilac i još jedna osoba, pa čak ni ona! Neprijateljsku propagandu, prema Vrhovnom sudu

SFR Jugoslavije, izvršilac može da vrši i u potpunoj samoći (dok piše privatni dnevnik, koji će potom ležati u fioci). Upravo je rukopis dnevnika bio osnov za suđenje pesniku Milanu Mladenoviću. A prilikom izricanja presude Miodragu Miliću, opet za ,"delikt mišljenja", Vrhovni sud Srbije naglašava da svako izraženo mišljenje podleže zakonskim sankcijama, a da se ustavom zagarantovana sloboda mišljenja odnosi samo na ,,intimni psihički proces", odnosno na biološko funkcionisanje korteksa.

Književnim delima, odnosno njihovim autorima, suđeno je još na osnovu člana 292, stav 1. (širenje lažnih vesti) i člana 157. (povreda ugleda SFRJ) Krivičnog zakona.

U ovom, drugom slučaju više od 90% optužnica odnosilo se na zaštitu ,,ličnosti i dela" J. B. Tita, čak i posle njegove smrti! U žalbi Saveznom sudu povodom osude Gojka Đoga na kaznu zatvora od godinu dana. Reč je o drugostepenoj presudi. U prvom stepenu Đogo je osuđen na dve godine zatvora zbog neprijateljske propagande iz člana 133, stav 1. KZ. prekršaje izrekle po ovom osnovu nije poznat, ali, sudeći prema povremenim novinskim vestima, nije zanemariv.

No i pored tako gusto razapete mreže za hvatanje neposlušnih misli, bilo je slučajeva vanrednog prepravljanja zakonskih odredbi i njihovog prilagođavanja danoj situaciji. Takva promena zakona preko noći desila se prilikom suđenja Milovanu Đilasu. List Z.uericher Zeitung taj, preko noći prepravljeni zakon nazvao je ,,Lex Đilas".

Iz ovakvog stanja proistekao je zaključak Rajka Danilovića da će odluku o tome ko će biti uhapšen i policijsko-sudski proganjan donosio CK vladajuće partije, dok je ,,uloga policijsko-tužilačkog i sudskog aparata samo egzekutiva tih odluka".

Zbog toga je u javnosti ,,politički kriminal" smatran opasnijim od ,,klasičnog", pravog kriminala. O ,,političkim prestupnicima" štampa piše mnogo više gnušanja i mržnje nego o ubicama i pljačkašima. Kradljivce automobila, na primer, vlast je od milošte nazivala pozajmljivači", a partijski funkcioneri koji, što je bila retkost, nisu mogli da izbegnu odgovornost za kradu društvene; imovine, samo su ,,zloupotrebili svoj položaj" i često su prolazili bez ikakve kazne, kao i nestašni pozajmljivači tuđih automobila.

Borba protiv sitnog kriminala u Jugoslaviji za vreme komunističkog režirana bila je potpuno marginalizovana, tako da su šverc, krađe, kockanje- ilegalna trgovina i preprodaja, prostitucija, posedovanje oružja, rasturanje droge prećutno bili tolerisani i bezvoljno gonjeni. Položaj ,,političkih zatvorenika" u zatvorima bio je mnogo lošiji nego status običnih kriminalaca. Tako je ,,političke krivce" osudio ne samo sud (kao i sve druge zatvorenike) nego i najviši politički autoritet. ,,Znak je onda lojalnosti prema političkom autoritetu da se takav malo "stegne".

 

Deca neprijatelja najbolje režimske sudije

 

A, kako je to ,,stezanje" izgledalo, opisao je Danilo Udovički u tekstu ,,Rani razorni radovi", o čemu će biti reči kasnije. A dokle je moglo da ide, pokazuje presuda kojom je književnik Slavko Bogdanović osuđen na osam meseci zatvora zbog pesme objavljene u Studentu. Sudija okružnog suda u Novom Sadu Đorđe Rogulja je u obrazloženju presude naglasio da je ,,zbog značaja i ozbiljnosti stepena društvene opasnosti samog dela i optuženog" izrekao ,,kaznu težu po vrsti od zaprećenih kazni". Ova ,,društvena opasnost" Bogdanovićevog književnog teksta" dobija prave dimenzije tek kad se istakne da on praktično nikad nije ni objavljen, što znači da ga niko nije ni čitao. List Student u kojem je ,,Pesma Underground Tribina mladih Novi Sad" objavljena (16. decembar 1971) izdavač je još u štampariji ,,zapečatio" i uništio, tako da nije ni došao do čitalaca!

 Ali, u strahu su velike oči, pa za režimskog čuvara Rogulju ,,nema nikakvog značaja... da li je ovaj list Studenta distribuiran ili ne". Sudija Vrhovnog suda Vojvodine dr (!) Branko Petrić, odlučujući po žalbi osuđenog, potvrdio je presudu i ispravnost ,,književnih pogleda" sudije prvostepenog suda, naglasivši da ,,ne postoje uslovi" da se autoru neobjavljenog teksta kazna smanji ili pretvori u uslovnu.

U gradovima u kojima su politička suđenja bila česta (Beograd, Novi Sad, Niš) postojale su naročite sudije, specijalizovane za takvu vrstu sporova. Za obavljanje tih prljavih poslova birane su ne samo osobe odane režimu i željne karijere nego i osobe s mrljom u biografiji (obično poreklom iz četničkih porodica ili ,,informbirovci"), koje su upravo na tim montiranim procesima morale da dokazuju svoju lojalnost režimu. Sama vernost režimu i Partiji ne samo što nije bila dovoljna nego je mogla da stvara i probleme, ako je sudija držao do svoje časti i časti profesije. Takav je slučaj sudije Okružnog suda u Beogradu Ljubomira Radovića koji je kao trinaestogodišnjak otišao u partizane i koji je važio za sudiju odanog režimu. Pošto je njegova biografija bila ,,čista", on je sebi mogao da dozvoli i takav presedan da u montiranirn suđenjima sudi prema sopstvenom ubeđenju. Radović je jedini sudija koji je odbio da izrekne zabranu koju je tražio javni tužilac. To je učinio čak tri puta: u slučajevima Anala Pravnog fakulteta (zbog govora profesora Mihaila Đurića o ustavnim amandmanima), časopisa Filozofija (zbog teksta Dobrice Ćosića) i filma Želimira Žilnika Rani radovi.

Iako je štampa pompezno napadala ,,političke kriminalce", objavljivanje sudskih presuda nije bilo dozvoljeno. Štampa je eventualno objavljivala samo delove krivičnog dela iz presude, a nikako sudsku argumentaciju. Argumenti su skrivani od javnosti zbog svoje neubedljivosti. Ako bi neko pokušao da samostalno objavi celovitu presudu, i sam bi završavao na sudu!

 Novinar Dragan Antić je štampao knjigu dokumenata sa suđenja pesniku Gojku Đogu, ali knjiga je odmah zabranjena, s obrazloženjem da su u njoj objavljene i Đogove pesme koje predstavljaju krivično delo. Sud nije prihvatio predlog autora i izdavača da se dozvoli distribucija knjige dokumenata nakon izbacivanja spornih pesama, što pokazuje da je razlog zabrane bilo nešto drugo, najverovatnije sudski dokumenti i sama presuda. Advokat Srđa Popović navodi zanimljiv primer: ,,...Imao sam branjenika koji je jedno takvo sudsko rešenje javno pročitao na skupštini organizacije kojoj pripada. Dobio je deset meseci, jer je rasturao zabranjeni sadržaj, pod vidom čitanja sudske odluke! A suđenje na kome je doneta odluka  bilo je javno!"

 

Ćopić laže, znači, uznemirava!

 

Česta praksa je bila da, neposredno pred početak nekog ,,političkog" suđenja, urednici ili novinari budu pozvani u republički sekretarijat za informisanje, gde im se saopšti kako treba da izveštavaju sa suđenja. Obično je traženo da se suđenje ne najavljuje unapred, da sam izveštaj bude kratak (ne duži od jedne kucane stranice), da ide među sudsku hroniku i da bude što manje upadljiv. Novinari su posebno upozoravani da odbrani optuženog posvećuju što manje pažnje i da svoje izveštaje temelje na optužnici. Uprkos tome što je sloboda umetničkog i naučnog stvaralaštva, kao i sloboda misli i opredeljenja, i u komunističkom ustavu, po ugledu na demokratske zemlje bila apsolutna i izvan dejstva zakona, pravosuđe je, umesto da tu nezavisnost obezbeđuje, postalo jedna od ključnih poluga represije prema stvaraocima.

Pošto prema ustavu, umetničko delo nikako i nikada nije moglo predstavljati krivično delo, zakonodavac i pravosuđe su morali da se snalaze kako znaju i umeju. Oni su to činili na dva načina. Ili su ,,zaboravljali" na ustavnu odredbu o apsolutnoj slobodi umetničkog stvaranja, ili su umetničkom delu oduzimali svojstvo umetničkog. U prvom slučaju u pitanju je ,,zloupotreba slobode umetničkog stvaranja", u drugom umetnik samo nastup ,,pod vidom umetnosti" i njegovo delo je ,,tobožnje", "kvazi", "nadri" i slično.

U oba slučaja zabrane se najčešće izriču zbog ,,uznemiravanja javnosti". Krivično delo neprijateljske propagande takođe je često bilo osnov za zabranu umetničkog dela. Tužilaštvo je svoj predlog za zabranu dela zasnivalo na tvrdnji da autor dela iznosi neistine,

odnosno ,,širi lažne vesti". Pošto saopštavanje neistina samo po sebi ne podleže krivičnim sankcijama, pravosudni organi su u praksi primenjivali načelo da sve što je neistinito jeste i zlonamerno. Zla namera, prema Krivičnom zakonu, predstavlja krivično delo. Sudu je, dakle, ostajalo jedino da dokaže da pisac ne govori istinu, što je bilo više nego lak posao.

U srpskom pravosuđu nije zabeležen slučaj da je sud prihvatio veštačenje radi utvrđivanja da li je ,,inkriminisano" delo umetnost ili politički tekst.

Stavom normativnog (zamišljenog) modela, odnosno s aksiomom , opšte je poznato" (ili, recimo, ,,to može da se pročita u svakim novinama"), rešavano je pitanje veštačenja.

Nije poznato da je ijedan sud prihvatio da se stručnim veštačenjem dokaže da su neki inkriminisani iskazi istiniti ili lažni. Štaviše, kad je na suđenju Dragoljubu Ignjatoviću njegov branilac (S. Popović) pokušao da ospori navode tužbe u pogledu istinitosti i neistinitosti inkriminisanih iskaza okrivljenog, i sam se našao na optuženičkoj klupi! Prvostepenom presudom osuđen je na godinu dana zatvora i zabranom bavljenja advokaturom!

 Pokretač i podstrekač ovakve sudske teorije i prakse bio je sam maršal Tito. U "govoru ženama" on je naglasio da je sve što je neistinito automatski i nedobronamerno. Tu je, pre svega, imao na umu umetnost i pisanu reč. Oni što javno i glasno (kafanski) pecnu neku nepravilnost, ti su bezazleni i dobronamerni. Međutim, oni što imaju prljave i zle namere prema režimu rade to ,,nekako drukčije". Branko Ćopić, na primer, laže u svojoj satiri, a svako ko laže nije dobronameran.

 

Sudije zabranile jednu knjigu, a urednici sve ostale

 

Obrazloženje presude često je prilika sudiji koji je piše da istakne svoju privrženost političkim i ideološkim vrednostima koje osuđeni ugrožava. Te vrednosti se ,,ističu, veličaju i promovišu kao neprikosnovene i nedodirljive". A nije redak slučaj da se u presudi sudija ne bavi samo krivičnom odgovornošću optuženog, nego ga i politički diskvalifikuje, odnosno daje političku i umetničku ocenu dela, što po optuženog može da ima teže i trajnije posledice nego osuda za krivično delo. Za ovo je možda najbolji primer Ivana Ivanovića, koga je Vrhovni sud Srbije oslobodio krivične odgovornosti, ali politički ga je osudio i okarakterisao kao protivnika komunizma. U presudi piše: "Politička opredeljenost, ma koliko da je negativna, ne povlači za sobom krivičnu odgovornost sve dok takva osoba ne učini neku radnju koja po zakonu predstavlja krivično delo. Sve dotle takva osoba može biti izložena društveno-političkoj osudi... Optuženi, bezmalo u tekstu čitavog romana, izražava svoj oponentni stav i omalovažavajući odnos prema ukupnim društvenim zbivanjima u našoj zemlji. Medutim, društvena zbivanja o kojima optuženi govori u svom romanu, nisu predmet inkriminacije po čl. 174 KZ. Zaštita društva od takvog načina tretiranja određenih društvenih odnosa postignuta je zabranom rasturanja knjige."

Ilustracije radi, navešćemo primer iz prakse, koji gotovo školski demonstrira mehanizam pravosudnog obračuna s umetničkim delom i njegovim autorom. Krivičnu prijavu protiv književnika Ivana Ivanovića Okružnom javnom tužilaštvu u Prokuplju podneo je izvesni Dušan Milić. Iz prijave se nigde ne vidi da je njen podnosilac radnik Službe državne bezbednosti, koja je u ovom slučaju pokretač progona. A i više od toga. Jer kako ističe advokat Rajko Danilović, ono što politička policija ,,obradi" i ,,prikupi", najčešće je jedino što tužilac i sudije imaju za progon neistomišljenika. Do sprege policijsko-tužilačkih i sudskih organa nigde i ne dolazi toliko koliko u političkim suđenjima, smatra isti autor, a to je zato što svi imaju isti cilj: progon neistomišljenika. Iz samog teksta krivične prijave vidi se da je njen potpisnik verziran za ovu vrstu krivičnih dela i da dobro poznaje pravosudne mehanizme i terminologiju:

,,...Na osnovu člana 140. stav 3, u vezi člana 137. i 139. Zakonika o krivičnom postupku, podnosim krivičnu prijavu protiv Ivana Ivanovića, profesora književnosti iz Kuršumlije, rođenog 1939. godine u Nišu od oca Božidara i majke Milje (...) jer postoji osnovana sumnja da je izvršio krivično delo neprijateljske propagande166 iz čl. 118. st. 1. Krivičnog zakonika.

Imenovani je u više navrata pisao i objavljivao literarne radove, koji ustvari obučeni u književno ruho, predstavljaju političke pamflete uperene protiv naše društvene zajednice u celini i socijalističkog društvenog uređenja kao sistema, s ciljem da ocrni, obezvredi i omalovaži socijalističku Jugoslaviju kao društvo i socijalizam kao ideologiju postojećeg društvenog uređenja u zemlji.

Time je, napisima, zlonamerno i neistinito prikazivao društveno-političke prilike u zemlji i podsticao na protivustavnu promenu društvenog i državnog uređenja, što je inkriminisano čl. 118. st. 1. Krivičnog zakonika. (...)

Iz napred citiranog i čitave knjige očigledno je da je knjiga književno delo utoliko što je nađena pogodna forma da se zlonamerno i neistinito prikažu društveno-političke prilike u zemlji, a daje to ustvari politički pamflet i političko-ideološka diverzija u obliku književnog dela.

Okružno tužilaštvo je, naravno, prihvatilo ovu prijavu i istražnom sudiji Okružnog suda uputilo zahtev za sprovođenje istrage. Istražni sudija je postupio prema zahtevu, nakon čega je okružni javni tužilac Miodrag Bojović Okružnom sudu podneo optužnicu protiv Ivana Ivanovića. Okružni sud (predsednik veća sudija Branislav Niketić) osudio je književnika na dve godine zatvora.

Iz navedenog primera vidi se sav značaj istrage u ovakvim suđenjima. Sve presude se, od prvostepene do konačne, temelje na iskazima iz istrage. Okrivljeni i svedoci na glavnoj raspravi obično menjaju iskaze i navode razloge zašto to čine.

 Tipičan primer je suđenje Gojku Đogu, koga su u istrazi optužili gotovo svi urednici izdavača ,,Prosvete", a na glavnom pretresu pokušali su da ga brane. (Svetlana Velmar-Janković je priznala da je bila uplašena i da je okrivila pesnika zato što je na nju u istrazi vršen pritisak.)

 Sud, naravno, nije uvažio izmenu iskaza. U protivnom, morao bi da pokrene istragu zbog krivičnog dela iznuđivanja iskaza. Sud ne samo što se ,,kao pijan plota" drži navoda iz istrage nego je izreka presude gotovo u svim ovakvim suđenjima istovetna izreci optužnice.

Do koje mere je istraga uživala respekt i bila alfa i omega ne samo u sudovima, potvrđuje Rešenje direktora Gimnazije u Prokuplju Dragoljuba Vuksanovića o pokretanju disciplinskog postupka protiv radnika te škole, profesora Ivana Ivanovića: razloge zbog kojih pokreće postupak protiv profesora i traži njegovo udaljavanje iz škole direktor je gotovo prepisao iz optužnice protiv Ivanovića, koju, što je posebno zanimljivo, okružno javno tužilaštvo tada još nije ni podiglo.

Prvostepena presuda je kruna svih političkih suđenja. Njome se ostvaruje svrha suđenja. Književnik ili bilo koji drugi ,,politički prestupnik" ućutkan je i odstranjen iz javnog života, a njegovi istomišljenici opomenuti i zastrašeni. Zbog toga u prvostepenim suđenjima u ovim procesima oslobađajuća presuda nije zabeležena (izuzetak je suđenje Azemu Vlasiju u Okružnom sudu u Kosovskoj Mitrovici).

Žalba, drugostepena presuda, odluka Vrhovnog odnosno Saveznog suda potpuno su nevažne i ne umanjuju dejstvo i učinak prvostepene presude. (Ako je u pitanju zatvorska kazna, više sudske instance obično ublaže, ,,skrate" vremensku kaznu, ali u osnovi potvrđuju krivicu osuđenog utvrđenu prvostepenom pre sudom.) No i ukidanje prvostepene presude zabeleženo je samo jedanput - u slučaju Ivana Ivanovića, i to zahvaljujući promeni odnosa snaga u političkom vrhu Srbije. Za ovakva suđenja karakteristično je da sud ne prihvata izvođenje dokaza odnosno stručno veštačenje, kojim bi se utvrdilo da li je delo kojem se sudi umetničko ili nije.

Veštačenje klozetske poezije

 

Da bi umetnost bila ne samo politički diskvalifikovana nego i sudski gonjena, trebalo je stručno ,,dokazati" da neko umetničko delo nije umetničko. To su, videli smo, radili i političari i sudski organi, ali prilično ,,nategnuto"- nestručno, uz pomoć sile i ,,na silu", što je među mnogima moglo da izazove sumnjičavost...Izuzetak je bio sudija za prekršaje Novog Beograda Svetomir Nikolić, koji je prilikom prekršajnog postupka protiv pevača Bore Đorđevića 1987. godine prihvatio stručno veštačenje radi utvrđivanja činjenice da li su Đorđevićevi stihovi umetnost ili ne. Isti sudija načinio je i drugi izuzetak: prihvatio je nalaz veštaka, književnika Boška Bogetića, i oslobodio okrivljenog.

 

 

 

Iz biografije autora

 

Marinko Arsić Ivkov je rođen 1950. godine u Staparu, na severu Bačke, diplomirao je opštu književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu i kao nezavisni intelektualac i književnik bio opozicija Titovom, Miloševićevom i svim režimima do danas, što je dovelo do njihove saglasnosti da njegovo delo marginalizuju ili prećute uz dobru pomoć kritičarskih klanova i nadležnih državnih službi.  Autor je nekoliko romana i pripovedaka, a u javnosti je, uprkos svemu, najbolje bila prihvaćena njegova "Antologija srpske udvoričke poezije", koja je uvredila bivšeg, i opomenula sadašnje i buduće diktatore.

 

 

 

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane